АКТУЕЛНО

“ЦАР ЛАЗАР“ У ВЕЛИКОМ РАТУ: Учешће XII пешадијског пука у пробоју Солунског фронта (1) – Oтварање капије слободе и пут у вечност


У години у којој се навршава век од завршетка Првог светског рата, намера је да овим пројектом, кроз 12 текстова отргнемо од неправедног заборава причу о крушевачком Дванаестом пешадијском пуку “Цар Лазар“, чији је Други батаљон, под командом чувеног потпуковника Драгутина Гавриловића, први кренуо у пробој Солунског фронта, да би после месец дана крушевачки ратници стигли у завичај, који је ослобођен средином октобра. И поред великог херојства ратника (Цер, Kолубара, Дрина…), о Пуку је још увек мало тога познато, па је циљ пројекта управо да одужимо дуг према прецима који су се, без остатка, жртвовали за српску слободу и опстанак.

Српска војска на Солунском фронту

После албанске голготе и опоравка, српска војска је на Солунском фронту 1916. године водила Горничевску битку, заузела највиши врх планине Ниџе –Кајмакчалан, водила борбе у окуци Црне реке, заузела Битољ и померила напред линију фронта за приближно 40 километара. У те борбе ушла је према организацији од 26. фебруара 1916. године. Организована је у три армије, у чијем саставу су биле по две дивизије са обвезницима свих позива.

  • Прву армију чиниле су Моравска и Вардарска дивизија;
  • Другу армију чиниле су Шумадијска и Тимочка дивизија;
  • Трећу армију чиниле су Дринска и Дунавска дивизија.

Због великих губитака и без перспективе за попуном људства, расформирани су четврти пукови дивизија, Добровољачки одред, четврте чете батаљона (батаљони су остали са три чете, али је појачана  њихова ватрена моћ, митраљеским одељењем са по 8 митраљеза и свака чета је имала 12 пушкомитраљеза).

Реорганизацијом војске од 28. марта 1917. године расформирана је трећа армија, те су преостале само две армије.

Прва армија (командант војвода Живојин Мишић до 18. јуна 1918. године, а онда генерал Петар Бојовић, тако да ће он водити армију у пробоју Солунског фронта, а по пробоју фронта добити чин војводе) састојала се од Моравске, Дринске, Дунавске и Коњичке дивизије (која је према ранијој организацији војске била изузета из састава армија и директно потчињена Врховној команди). Држала је фронт од Сокола до Црне реке, дужине 20 km.

Друга армија (командант војвода Степа Степановић) састојала се од Шумадијске, Тимочке и Вардарске дивизије (која је преименована у Југословенску дивизију). Армија је држала фронт од Фушина до Сокола, дужине 35 km. Приликом пробоја Солунског фронта XII пешадијски пук ,,Цара Лазара“ налазио се у оквиру Шумадијске дивизије (којом је тада командовао пуковник Петар Мишић; убрзо по пробоју фронта 8. новембра је унапређен у чин генерала). У мирнодопско време у оквиру Шумадијске дивизије били су X пешадијски пук ,,Таковски“ (обвезници су били са подручја између Чачка и Краљева, а мирнодопско седиште било је у Чачку, командант пуковник Јеврем Михајловић), XI пешадијски пук ,,Карађорђа“ (обвезници са подручја између Краљева и Крагујевца, који је био седиште пука, командант пуковник Воја Томић), XII пешадијски пук ,,Цара Лазара“ (обвезници од Краљева према Крушевцу, где је било седиште пука, командант пуковник Ћира Даскаловић) и XIX пешадијски пук (Крагујевачки), који је током реорганизације српске војске на Солунском фронту расформиран, па су њиме попуњени горе наведени пукови Шумадијске дивизије.

Током 1917. године према плану српске Врховне команде, који је прихватио главнокомандујући фронта Морис Сарај, извршена је од 9. до 23. маја 1917. године  офанзива на фронту друге армије преко планинског масива Ветерник–Добро поље– Сокол. Током тих борби XII пешадијски пук, сврстан у средњу дивизијску колону,  је требао 14. маја да са своја два батаљона заузме Облу Чуку, и да залажењем у позадину непријатеља угрози његову одбрану на Ветернику. Киша и магла током 14. и 15. маја су онемогућиле дејства на српском фронту, па је 16. маја извршена артиљеријска припрема, али пук није могао по магли и пошумљеном терену да заузме Облу чуку. Наредних дана магла је ометала напад, па је пук 19. маја поново покушао да заузме Облу чуку, али је напад одбијен, јер га је на 30 до 50 метара сачекала снажна пушчана ватра, експлозије ручних бомби, а бочна ватра са Кравице и Ветерника му је додатно отежавала положај.

Шумадијска дивизија, која је једина од српских офанзива учествовала у мајској офанзиви на Солунском фронту, заузела је само Котку, која је значајна због могућности извиђања непријатељских положаја на Добром пољу. Сем тога, у нападу се пришло ближе бугарским положајима, створена је дубина потребна за бољи распоред јединица. Већи успех је изостао. О томе Драгиша Пандуровић, командир чете, у XII пешадијском пуку, пише: Данас је 11 дана како је започела ,,офанзива“! За то време заузели смо ,,Котку“ и коту 1824, плативши скупо те две тачкице, безначајне кад се узме у обзир колико таквих тачкица има до Саве и Дунава и колико нам је људи још остало!

Међународне околности мењале су и ситуацију на Солунском фронту. Револуција у Русији (фебруарска и октобарска) и улазак Грчке, Сједињених Америчких Држава и других држава у рат, имали су свој утицај. Грчка војска је добила свој део фронта, али после револуције у Русији и склапања Брест-Литовског мира са Русијом, Немачка је могла пребацивати са Источног фронта трупе на Западни фронт. Да она не би своје трупе са Солунског фронта пребацивала на Западни фронт, организоване су сталне чарке. У тим честим сукобима српска војска је имала губитке. Током априла и маја 1918. године сваки пук Шумадијаке дивизије, па и XII пешадијски пук, имао је задатак да изврши препад непријатеља на свом делу фронта. Све ово, гласине које су стизале (на пример о Топличком устанку), непријатељска пропаганда, дуг боравак у рововима без одмора (јер српски војници нису могли као француски и британски ићи на одсуства), исцрпљујућа будност због близине непријатеља (ровови на удаљености 30 до 150 метара), Солунски процес против припадника организације ,,Уједињење или смрт“, утицали су на клонулост српских војника.

Дуго се чекало и чамило по влажним рововима на врлетном терену, где се раније само вераху дивокозе и срне. Човечја нога ту није крочила. Три године у подземним кућама, уздисало се, и наизменично, као прилив морских таласа, дизали се, као из мртвих, самопоуздање, понос и мржња према ономе који у најмучнијем и одсутном часу исполинске борбе забоде нож у леђа. И самом Богу морало је бити тешко, што је најбољи и најхрабрији војник без своје кривице, поред своје храбрости и других племенитих особина, пао у тешко искушење. (Драгиша Пандуровић) 

Промене у војсци чинио је долазак добровољаца. Њихове јединице су расформиране, убачени су у Вардарску дивизију која је названа Југословенска дивизија (од њих су формирана два пука – Југословенска бригада). Од добровољаца је  формирано 16 чета, које су распоређене по свим српским пуковима (у листама губитака XII пешадијског пука, сем из горе наведеног подручја и оних мобилисаних са подручја Македоније 1914. године, помињу се лица из Босне, Лике…).

Након сукоба са главнокомандујућим Солунског фронта Адолфом Гијомом, генерала Петра Бојовића на месту начелника Главног штаба српске војске, заменио је војвода Живојин Мишић. Генерал Франше Д’ Епере постао је нови командант Солунског фронта.

Од идеје до реализације пробоја  фронта

Положај и улога XII пешадијског пука ,,Цара Лазара“ ~

После тих промена прихваћена је идеја српске врховне команде да се примени стратегијско изненађење у пробоју Солунског фронта. Наиме, још 20. октобра 1917. године српска Врховна команда је поднела меморандум који је садржао идеју брзог пробоја Солунског фронта. Предложене су две варијанте пробоја. Прва варијанта је предвиђала да енглеске трупе изврше главни удар долином Варадара, а помоћне ударе изврше француске трупе из рејона Црне Реке и српске трупе у рејону Ветерник – Добро Поље – Соко. Генерал Гијома је био присталица ове варијанте напада. Вардарски одсек био је погодан за пробој, јер није било природних препрека, затим је ту пролазила магистрала Балканског полуострва, пруга и пут, долином Вардара и Мораве. Овим правцем би се брзо напредовало према северу и то би омогућило раздвајање 11. немачке од 1. бугарске армије. Потешкоће су биле што је непријатељ очекивао напад на овом делу фронта па је концентрисао велике снаге (батаљон на сваких 900 метара фронта) и што су комуникације у позадини омогућавале да лако привуче нове снаге.

Друга варијанта плана, коју је Франше Д’ Епере усвојио, била је да се пробој фронта не врши долином Вардара где је најочекиваније, него добропољским правцем (на сектору Добро Поље – Ветерник – Козјак), преко Мориховско-могленских планина, где је непријатељ сматрао фронт мало вероватним за пробој. План је предвиђао и раздвајање немачке 11. армије од бугарске 1. армије. То би било изведено тако што би се српске трупе држећи се гребена планине Ниџе, спустиле у рејону Тиквеша у долину Вардара. Српска војска је била најмотивисанија за пробој фронта, јер је дуго чекала повратак у отаџбину. Због неповољности терена за нападача, непријатељ није очекивао напад на овом одсеку, па је елемент изненађења био велики. Густина концентрације непријатељских трупа на овом делу фронта била је мања него на осталим деловима фронта, а фортификација даље по дубини слабо уређена. Да би се ојачала српска војска, Д’ Епере је планирао да јој дода две француске дивизије да би тако био пробијен фронт 2. и 3. бугарске дивизије и да би онда избила у рејон Неготина и Кавадара и извршила раздвајање непријатеља. Када би се оцртао успех српске војске онда би уследио напад на вардарском правцу бојишта после три дана (енглеских, француских и грчких снага), а затим после девет дана напад Француске источне армије на битољском делу фронта у правцу Прилепа.

Одлука о пробоју Солунског фронта донета је 3. јула 1918. године и било је потребно журити са припремама, да би се у пробој кренуло до половине септембра, јер касније на том планинском терену Мориховско-могленских планина почињу кише, ветрови и магла који отежавају услове за напад.

У складу са планом, а журећи да се пробој фронта изврши док траје лепо време 6. јула 1918. године, Д’ Епере је издао наређење да се почне са припремама. Врховна команда је два дана после упутила наређење команданту Друге армије да предузме одговарајуће мере у циљу припремања предстојеће офанзиве. Другој армији су придодате 17. колонијална дивизија и 112. француска дивизија. Оне су постављене у прву борбену линију, заједно са Шумадијском дивизијом. У другој линији су биле Тимочка (она ће уочи дана напада бити смештена источно од потока Катунца иза 17. колонијалне дивизије) и Југословенка дивизија (пред почетак пробоја фронта дивизија је смештена западно од потока Катунца иза 122. француске дивизије). Прва армија (Дринска и Дунавска дивизија) је садејствовала ј на левом боку Друге армије и имала задатак да одбаци непријатеља на Црну Реку и пресече комуникацију непријатеља са Вардарском долином (уочи пробоја у другој линији била је Моравска дивизија, иза левог крила Дринске дивизије, а Коњичка дивизија била је на располагању Врховној команди код Тинског Преслапа). Другој армији стављен је на располагање одређен број батерија већег калибра и рововског оруђа. Припреме за пробој фронта подразумевале су израду комуникација за транспорт (путеви, пољска железница), аеродрома за српску авијацију у Јениџе Вардару, затим смештање великог броја нових батерија, са магацинима, ампласманима, платформама, заклонима за топове и послугу, успостављање веза. Радови и припреме су камуфлирани.

    армија            задатак               правац дејства
Прва армија Садејствује нападу Друге армије на њеном левом крилу, одбаци непријатеља на Црну Реку, пресече комуникацију са Вардарском долином Градешница–Плочиште–Витолиште
Друга армија Пробој фронта Добро поље – поток Катунац – Обла чука – Борова чука – Ветерник – Сушица

План војводе Степе Степановића команданта Друге армије, достављен је потчињенима 30. августа 1918. године. Њиме је предвиђено да главни напад изврше 122.  француска и 17. колонијална дивизија.

  • Француска 122. дивизија је нападала на фронт Соко – к. 1875 – к. 1824– западна ивица тестерастог камена. Циљ напада је заузимање и утврђивање на линији: Соко (к. 1825) – Обли зелени ћувик – Добро поље – к. 1875 – к. 1765.
  • Француска 17. колонијална дивизија нападала је на фронт западна ивица Тестерастог камена – к. 1736 – Обла чука – Камен. Циљ напада био је да дивизија заузме и утврди се од противнапада на линији Кравица – Кравички камен – Борова чука.
  • Шумадијска дивизија (на десном крилу Друге армије) вршила је помоћни напад на фронту Камен – Сушица. Циљ је био да дивизија овлада Ветерником (Источним и Западним) и потом се утврди на линији Слоново уво – гребен источно од Ветерника – поток Сушица.

Сем прегруписавања трупа, појачања двема француским дивизијама и артиљеријом, фронт српске војске скраћен је са 60 на нешто више од 32 километра (Прва армија је имала фронт ширине 16,5 km, a Друга 15,8 km). У директиви Врховне команде стајало је да је циљ да српска војска продре на север ка фронту Кавадрци–Демир–Капија–Неготин и да на тај начин раздвоји непријатељске снаге у долини Вардара од снага које се налазе у рејону Битоља.

Да су припреме за пробој фронта не само примећене, него да је уочен и правац будућег напада говори Билтен бугарске Врховне команде назначен датумом 1. септембар: Главни напад биће извршен према одсеку Добро поље–Ветерник у циљу заузимања положаја које ми држимо да би се поправио несносни положај српских трупа због нашег надвишавајућег положаја.

Припреме за пробој фронта су утицале да се поправи морал српских војника. Немачка је смањила своје трупе на Солунском фронту, па је главни терет падао на Бугарску, у којој се осећао терет вишегодишњег рата, па је и морал њених војника страшно опао. Насупрот томе какав су полет изазвале припреме за предстојећу офанзиву код српских војника говори Пандуровић: Преболевши ту тешку моралну кризу клонули ратници се постепено дизаху, као из летаргичног сна; одбацише црне и суморне мисли и на крају увидеше: да је борба једино средство којим се долази до поробљене земље и својих милих и драгих. Оружје је поново постало идол; а наде, самопоуздање и вера у крајњу победу очеличише сва срца и управише све наше мисли и све жеље само у једном правцу да се победи пошто – пото, по цену живота, по цену да се не види своја родна груда, да се не загрле своја деца. А када је дошло то психичко стање у коме се могу наћи бића која су душевни болови начинили живим Боговима, – а што ће схватити све боље и јасније у колико будемо више одмицали од ових исполинских година: онда је дошло и убеђење, да је победа  близу, да нас милује својим осмехом, а својим дахом загрева нам срца и натерује сузе, јер се преко кршева, гора и долова видео свој крај слободан

Пре дислоцирања на линију са које ће кренути у пробој да пожање бесмртну славу на најмучнијем терену, XII пешадијски пук ,,Цара Лазара“ заузимао је линију фронта Кравица – Безимена коса. Честа рекогносцирања терена од стране француских официра и упорно ћутање српских официра наговештавали су премештање пука тј. да ће дванајестопуковци попунити неку рупу.

Командант 17. колонијалне дивизије, смештен на Гривици, приредио је, у  предвечерје догађаја који ће изменити карту света, опроштајну вечеру команданту и официрима штаба XII пука.

Пук је неколико дана пред напад мировао, јер су биле извршене све припреме. Командант пука Ћира Даскаловић је пред излазак свих делова пука на полазне позиције одржао састанак свих официра пука, који је био посебан, јер због ратних дејстава и различитости задатака овакви састанци нису одржавани. Била је то прилика да се ратни другови виде, нашале и размене коју информацију. Та весела атмосфера се онда променила. За време командантовог разлагања све су физиономије мирне и озбиљне. Осећај величанствености овог скупа огледао се по пажњи са којом је праћена свака командантова реч.

Пук је заузео положај од потока Бучкије, преко Безимене косе и западне падине Западног Ветерника до јужне падине Западног Ветерника. Непријатељски фронт је био доминирајући тј. надвисивао је фронт пука. Непријатељ је држао ,,Редут“ на Безименој коси, Троугласту и Четвртасту шуму, Мали и Велики букет испод к. 1570 на западном Ветернику.

Распоред трупа Шумадијске дивизије:

  • Десна колона под командом пуковника Војислава ТомићаXI пешадијски пук ,,Карађорђа“ и једна чета X пука Таковског“ (јачине 3 батаљона, једна чета пешадије, 26 митраљеза и 26 артиљеријских оруђа различитог калибра) – напада на гребен Источног Ветерника са главном снагом у правцу Западне Рудине, са задатком да овлада Западном Рудином и да се утврди и обезбеди од непријатељских противнапада на гребену Источног Ветерника од потока Сушице до Западне Рудине закључно, одржавајући везу лево са пешадијом леве нападне колоне, а десно са суседним трупама на Шлему и Голом билу.
  • Лева колона командант 1. пешадијске бригаде пуковник Милан ВијоровићXII пешадијски пук ,,Цара Лазара“ и један батаљон X пешадијског пука ,,Таковског“, са својим митраљеским одељењем и пуковским митраљеским одељењем X п. пука (4 батаљона, без једне чете пешадије, са 42 митраљеза и 20 артиљеријских оруђа различитих типова и калибра).

Десни пододсек: одред пуковника Драгољуба Арсенијевића,  помоћника команданта X пешадијског пука, јачине 2. батаљон X пука (без 3. чете), са одговарајућом артиљеријом и деминерима.

Леви пододсек: командант пуковник Ћира Даскаловић, командант XII пешадијског пука(штаб у подножју Безимене косе), јачина XII пук – 1. и 2. батаљон и пуковско митраљеско одељење и вод деминера (2 батаљона, 21 митраљез и пратећа оруђа).

Пододсечна резерва: командант мајор Радосав П. Јеремић, 3. батаљон (без једне чете и једног вода митраљеза) XII пешадијског пука и пуковско митраљеско одељење истог пука.

  Лева колона врши главни напад на гребен Западног Ветерника у два правца.

Одред пуковника Арсенијевића (десни пододсек) напада јужну падину Западног Ветерника, са задатком да заузме превој између Слоновог ува и Западне Рудине, на коме треба да се утврди и обезбеди од контранапада непријатеља, да успостави везу са XII пуком (леви пододсек, леве нападне колоне) на левом крилу и XI пуком на десном (десна колона Шумадијске дивизије).

Дванаести пук (леви пододсек) напада на Безимену косу, преко гребена Западног Ветерника, са задатком да овлада Слоновим увом и гребеном Источног Ветерника до превоја између Слоновог ува и Западне Рудине, да се на тој линији утврди и обезбеди од непријатељског контранапада, хватајући и одржавајући чврсту везу са одредом пуковника Арсенијевића (десни пододсек) на линији коса југозападно од к. 1570, гребен Западног Ветерника и на косу јужно од Слоновог ува, а лево са трупама 17. француске колонијалне дивизије.

  • Дивизијску резерву образоваће X пешад. пук (без једног батаљона и без пуковског митраљеског одељења) која ће наступати за трупама леве колоне, старајући се да од тих трупа буде тако удаљена да их у сваком моменту може потпомоћи делом своје снаге.

Дарко Михајловић

Дарко Михајловић

***

ПОВЕЗАНО: 

*“ЦАР ЛАЗАР“ У ВЕЛИКОМ РАТУ: Пуковска слава XII пешадијског пука

*“ЦАР ЛАЗАР“ У ВЕЛИКОМ РАТУ: Пуковска музика XII пешадијског пука „Цара Лазара“

*“ЦАР ЛАЗАР“ У ВЕЛИКОМ РАТУ: Пуковска застава XII пешадијског пука ,,Цара Лазара“

*“ЦАР ЛАЗАР“ У ВЕЛИКОМ РАТУ: Пуковник Драгутин П. Гавриловић, неустрашив у бојевима, а запамћен по говору (1)

*“ЦАР ЛАЗАР“ У ВЕЛИКОМ РАТУ: Пуковник Драгутин П. Гавриловић, неустрашив у бојевима, а запамћен по говору (2)

*“ЦАР ЛАЗАР“ У ВЕЛИКОМ РАТУ: Настанак имена и формацијска припадност XII пешадијског пука (1)

*“ЦАР ЛАЗАР“ У ВЕЛИКОМ РАТУ: Настанак имена и формацијска припадност XII пешадијског пука (2)

*Серијал реализујемо у оквиру пројекта на основу Конкурса за суфинаснирање производње медијских садржаја из области јавног информисања у 2018. години Министарства културе и информисања републике Србије

ИЗВОР: rtk.rs

——-

28.12.2018. за СРБски ФБРепортер приредила Биљана Диковић