АКТУЕЛНО

Новим антипородичним законима легализовано је НАСИЉЕ НАД МУШКАРЦИМА


Пише: Михаило Алић

Насиље над мушкарцима

Институционално насиље

Насиље које повређује највећи број мушкараца, и чије последице су најдуготрајније је институционално насиље. Примери су: дискриминација очева у центрима за социјални рад (ЦСР), спречавање да буду старатељи својој деци по разводу, непомагање институција када мајка по разводу отуђује децу од оца, али и прихватање страха као довољног критеријума да до насиља у породици може доћи, и спровођење репресивних и судских мера према мушкарцу.

Тешко је објаснити да ни заинтересовани и подобни очеви не могу да добију старатељство чак и ако су мајке очито неподобне, или да не могу да добију равноправну улогу у старатељству када су мајке подједнако подобне (овде). Једино објашњење је да су институције корумпиране феминистичким утицајем, што се и може очекивати када им Аутономни женски центар (АЖЦ) врши континуирану обуку, а ми знамо каква је њихова порука („мушкарац је насилник”, „патријархат се мора срушити”, … овде).

Насиље над очевима се не завршава када у ЦСР дају аутоматско мишљење да самостално старатељство треба да се додели мајци. Систем је тако намештен да отац на суду нема шта да тражи, тј. суд ништа не процењује, него само уважава и преписује мишљење ЦСР. Оцу се формално пружа могућност да, уколико није задовољан мишљењем ЦСР, плати комисију судских вештака, тим састављен од психијатра, психолога, а повремено и социјалног радника, да у површно урађеној анализи, по цени од 20.000 динара по вештаку, само са мало више детаља добије исто мишљење – да је мајка подобнија за самосталног старатеља. Ово се увек завршава на тај начин због тога што вештаци желе да наставе своју сарадњу са системом, а то се свакако не би десило када би повремено потврдили да је отац подобнији. Они ће, као и водитељи случаја из ЦСР, увек ископати неке детаље који ће бацити сенку на оца, а мајку ће описивати у хвалоспевима, устаљеним фразама (копи-пејст из претходног случаја). Чак и када немају шта негативно да нађу оцу, они ће преувеличати или измислити, или укључити неповољне изјаве мајке о њему, или оне извучене од детета, тако да извештај никада не превагне на очеву страну. Вештаци и водитељи случаја морају остати верни матријархалном систему, иначе би били лако замењени кадровима са бироа рада који једва чекају да добију њихова радна места.

Упорни очеви обично пролазе још горе – ако се не помире са судском пресудом и наставе да покушавају, мајке им лако могу прилепити пријаве за насиље у породици а у екстремнијим случајевима и лажне пријаве за сексуалну злоупотребу деце, након чега следи примена репресивних мера од стране полиције и судских забрана и кривичних поступака који се могу отегнути у недоглед, годинама. После година потуцања по судовима, плаћања адвокатима огромних хонорара, провођења времена по обавезним терапијама „ненасилног понашања”, а у неким случајевима и затвора, очеви исцрпљени психички, финансијски и морално, у крајњем очајању и губитку сврхе живота повремено посежу за најекстремнијом мером – убиством и самоубиством.

А до свега тога, или у знатној мери, није морало доћи да систем није тако неправедан, пристрасан и корумпиран феминистичким утицајем, у коме је сезона лова на хетеросексуалног мушкарца отворена 365 дана у години / 24 сата дневно / 7 дана у недељи.

Закони на бази Истанбулске конвенције сваког дана су све строжији према мушкарцима. Дошло је до тога да је називање девојке „лутко, мачко” сексуално узнемиравање и кривично дело. Феминистичке кампање, у познатом стилу, од миша праве слона, па нешто што је непристојно понашање проглашавају за узнемиравање, узнемиравање за насиље, а насиље именују злочином, тражећи за мушкарце троструко дуже казне него ако исто дело учине жене – ако жене убију супруга, партнера или комшију мушкарца, њих увек бране тиме да су оне претходно биле жртве насиља од стране убијених (чак и ако нема доказа), увек са олакшавајућом околношћу; а када њих мушкарац убије, онда је то фемицид, или злочин из мржње, значи са отежавајућом околношћу (овде или овде ).

Лажно пријављивање

Феминисткиње су, релативизирањем, успеле да учине да лажно пријављивање не постоји. То су уткале у сам назив Закона о спречавању насиља у породици, јер се ради о закону који санкционише потенцијалног извршиоца насиља, а жена увек може да тврди да је осетила страх да ће до насиља доћи, па се лажно пријављивање не може доказати. АЖЦ је главни архитекта овог закона, као и НВО која надгледа његову примену, коме све институције у ланцу „превенције насиља” (ЦСР, судови, полиција) морају месечно подносити детаљне извештаје, тако је постао држава у држави, коме одговарају институције држава као да су јој подређене, чак их и АЖЦ укорава ако не пошаљу извештај у законском року, или недостаје неки детаљ (овде или овде).

Да лажно пријављивање ипак постоји, а његова намена је најчешће да се оствари бржи развод и олакша отимање деце и имовине, сведоци смо након годину ипо дана примене Закона о спречавању насиља у породици, где је у првих 13 месеци било 44.728 пријава. Ипак, троструком анализом, уз употребу званичних података, као и феминистичких истраживања, утврдио сам да је правог, физичког насиља било само око десети део од броја пријава (овде или овде), па све остало можемо сматрати или лажним, или вишеструко преувеличаним разлозима за пријављивање (из многих примера могу да кажем да феминисткиње преувеличавају са факторима између 10 и 100).

Пример који је релативно чест: мајка по разводу онемогућава или спречава оца да види децу, он јој шаље СМС поруке или је зове ради договора, а она га пријављује и тражи хитну меру забране приласка, или слично – развод се развлачи, а муж покушава да се договори око поделе имовине и старатељства, а супруга му не одговара да би га испровоцирала, а и јер зна да време ради за њу, да је систем на њеној страни, и да ако пажљиво игра улогу жртве може да добије и 100% старатељства и коришћење заједничке имовине (стана, куће) деценијама, прво до пунолетства деце, а онда развлачећи по судовима поделу и продају исте.

Лично знам примере очева који су истрајавали у својој намери да одржавају контакт са ћерком по разводу, и од бивше партнерке добијали пријаве за сексуалну злоупотребу детета. То није само непријатно, то је дуготрајно насиље чије последице не пролазе ни када се напокон докаже да је пријава била злонамерна и лажна. Шта после отац да уради, какву правду да тражи, након што је он и дете било изложено испитивањима, суђењима и доказивању невиности?

Циљ лажних пријава може бити да очеве одбију од даљег инсистирања на контакту са дететом, али могу да имају и трајнији циљ – потпуно одузимање родитељског права. Наравно, тешко је да до тога може доћи и у намештеном систему у коме живимо ако нема основа, но и сама претња овим довољно је страшна помисао.

Лажног пријављивања више нису поштеђени ни они који нису у вези или браку. Данас се под сексуалним узнемиравањем може подвести било каква ствар, чак и неспретно удварање, тако да ће лажних пријава овога бити све више, рецимо студенткиња на факултету може да пријави да ју је професор сексуално узнемиравао ако не добије оцену коју је очекивала. Срамљења и повлачења мушкараца по судовима и интерним комисијама школских институција (кенгурски судови у англосаксонској литератури), и упрљаних образа / уништених каријера биће све више. (погледајте овде или овде)

Најновија кампања феминистичких НВО је проширење дефиниције „силовања”, па сада уводе и силовање у вези и у браку, а иде се и до тако ситних детаља да је силовање свака сексуална радња за коју није добијена изричита сагласност партнера (овде).

Ево дијаграма тока који визуелно објашњава шта и када може мушкарцу да се догоди, односно које оптужбе по најновијим феминистичким законима може да добије у којој фази:

дијаграм

Отуђивање деце

Након развода (то и врапци сада знају али не и очеви које развод није стрефио још) деца остају са мајком. Отац у идеалном случају добија пар сати средом, сваки други викенд (мада и то не цео), 10 дана зимског и 20 летњег распуста и наводно сваки други празник. Средом деца имају много да уче, преко очевог викенда могу да буду и болесна, а и за време распуста може се наћи неки изговор да се и ово минорно време преполови.

Што се тиче плаћања алиментације, ту нема простора за маневрисање – или си је уплатио и имаш доказ, или ниси, у ком случају обично имаш тужбу. Неплаћање алиментације је одмах иза неплаћања пореза, строго се поштује, као религија, а неплатише иду у затвор, или им се одузима имовина, тако да мајке не морају да уцењују омогућавањем виђања деце – издржавање детета се мора плаћати и нема потребе за уцењивањем.

Једна друга ствар је у питању, а то је отуђивање деце. Очеви су свакако мотивисанији да плаћају издржавање ако виђају децу, и са њима имају добре односе, но независно од тога, неке мајке се свете бившим партнерима ометајући их или потпуно онемогућавајући да виђају децу. То потиче од потребе да контролишу децу и јаче их вежу за себе, а да отац не добије оно минимално што му судско решење пружа. То је ситуација која позива наставак конфликта међу бившим супружницима, нешто што може да ескалира и у право насиље ако је отац довољно исфрустриран немогућношћу да виђа децу.

Отуђивање другог родитеља препознато је и као насиље према детету, па се у том смеру врше неке обуке, али још није јасно да ли ће то бити на добро очева и деце, или је то још једна феминистичка подвала којом желе да очевима одузму и оно мало што су добили под оптужбама за наводно отуђивање деце, ако он за време њиховог боравка негативно говори о мајци.

Отуђивање деце и ометање или спречавање контакта оца са децом представља озбиљан облик насиља које бивше партнерке спроводе над 1/3 очева у тзв. „конфликтним” разводима, тј. у оним у којима није дошло до договора партнера око поделе имовине и старатељства, и у којој су очеви очигледни губитници, а донекле и деца. По овој процени, више десетина хиљада мушкараца у Србији су жртве ове врсте насиља. О овоме је писао и познати српски психотерапеут Зоран Миливојевић (овде), а пуно литературе се може наћи и на интернету („parental alienation“).

Психолошко и емотивно насиље

Психијатар Др. Јована Стојковић пише:

„Она је и сама заражена вирусом радикалног феминизма, па ћутке благосиља тезу о мушкарцу-насилнику и жени-жртви, игноришући камуфлиране облике женске агресивности. Она је одложена, планска и научена да вешто избегава социјалну осуду. Тако жена може да користи плач као инструмент принуде у односу на мушкарца, али може мушкарцима прикривати и сопствену нарцисоидност и себичност, а плач користити као начин повређивања. Мајчинске сузе могу бити начин за изнуду покорничке послушности код деце. Жена може агресивно ћутати, али и говорити када „одговара”. Жена може показати своју агресивност и кроз превару, али и кроз „женске болести” и нерасположења. Жена је агресивна и када претерано троши, али и када је фригидна и када игнорише пријатеље и родбину свога мужа. Данашњи једнострани приступ мушко-женским конфликтима доводи до све већег броја бизарних случајева где често психопатолошка личност, која се позвала на Закон о заштити од насиља у породици, сасвим легитимно малтретира целокупну породицу, а чега сам сведок у својој психијатријској пракси“ (овде).

Намерно сам поставио цитат једне жене и стручњака, да ме не би феминисткиње и остале жене напале да сам женомрзац (мизогин).

Стандардно, у литератури психолошког насиља над женама побројани су сем уобичајеног викања, уношења у лице, претњи и следеће:

1. Вређање или понижавање, и насамо, а посебно пред пријатељима
2. Ниподаштавање, минимизирање постигнућа жртве и стално инсистирање на жртвиној неуспешности и безвредности
3. Оптуживање за прељубу или тражење доказа да жртва није починила прељубу, контролисање кретања, телефона, и сличне истражне радње

Видимо да су то све ствари које у једнакој мери раде и жене мушкарцима, посебно када причају о његовој немогућности да заради „довољно” новца, или о његовим недовољним сексуалним постигнућима, посебно на кафи код комшинице.

Посебна врста психолошког и емотивног насиља је уцењивање сексом. Илузорно је не признати мушкарчеву потребу за сексом, и за многе главни разлог провођења времена са супротним полом, везе и брака. Не кажем да су сви мушкарци такви, али ћу навести неке статистике до којих су дошла истраживања: у недавној студији на Универзитету у Охају истраживачи су показали да просечан мушкарац помисли на секс „свега“ 19 пута дневно, мада су неке раније студије налазиле и веће бројеве, но свакако се ради о податку који није могуће прецизно утврдити (овде).

Начин на који жена спроводи уцењивање сексом је углавном кроз ускраћивање односа, незаинтересованост за исти, избегавање интимности. То може да буде индикација да јој сексуална активност партнера није задовољавајућа, али може да буде и начин да се изнуде материјалне и друге повластице и користи.

Илустрација: Неки облици насиља над мушкарцима

Социјално и економско насиље

У браку жене могу спроводити и социјално насиље – изолацију супруга од његове породице и пријатеља, а и када у оквиру брака одбија да проводи време са партнером и разговара са њим, изговарајући се да је стално заузета или уморна.

Под социјалним насиљем може се сматрати и уништавање нечијег угледа и положаја у друштву лажним или још непотврђеним оптужбама. Медији дају себи за право да оптуже некога пре него што је пресуда донета, тј. претпоставка невиности се више не поштује. Они то раде веома перфидно, ево једног примера таквог извештавања: „у Крагујевцу, одлуком декана Филолошко-уметничког факултета, професор овог факултета Ж. Ђ. (62) осумњичен за сексуално узнемиравање студенткиње“. Пошто на том факултету свакако нема два професора те старости и иницијала, тиме је његов идентитет откривен исто као да су ставили пуно име и презиме.

Под економским насиљем у браку сматрамо ако је женина плата њен џепарац док од мужа очекује да купи ауто, плаћа трошкове бензина, паркирања, казни, поправки и регистрације, као и да самостално сноси остале заједничке трошкове: путовања, летовања и зимовања, изласке, станарину, режије, и слично. Са друге стране она се често вози таксијем, купује шта и када јој се нешто допадне, излази са другарицама, и води економски одвојене рачуне, али се ослања на мужа за све остало.

У ширем друштвеном смислу под економским насиљем над мушкарцима може се сматрати и увођење квота за „запошљавање мање заступљеног пола”, које је почело од Закона о равноправности полова 2009, а наставља се у проширеној мери најављеним Законом о родној равноправности. Ако сте из назива помислили да се ради о некој равноправности, или правди, грдно сте се преварили – феминистичке предлагачице траже само повећане квота (са 30 на 40%) за руководећа места у проширеном дијапазону ситуација за себе и своје сараднице. Не ради се о томе да се за жене тражи да буду 40% запослених на позицијама извршилаца у водоводу и канализацији, као монтери на стубовима или на грађевини (да рударе и не помињем), већ да 40% свих руководећих места у економији, политици, култури и медијима буде остављено женама, независно што у чланству политичких партија чине само 10%.

Дакле, поменутим најављеним законом неће 40% мушкараца добити самостално старатељство по разводу, ни у том проценту добити руковођење ЦСР или запослење као судије, иако ту јесу мање заступљен пол – привилегије се односе само на жене, и стога нема говора о равноправности. Дискриминација, и економско насиље је у томе да ће при запошљавању и промоцији многи мушкарци остати без руководећих позиција иако су квалификованији него жене које ће те позиције добити на бази квота.

Физичко насиље

Насиље које се најчешће помиње када се ради о женским жртвама је физичко насиље, као и бројеви жена убијени у њему. Мушкарци много ређе пријављују физичко насиље од стране жена из пар разлога:

1. у традиционалној култури је срамота да мушкарца бије жена (мада се често не ради о томе, него да на њену агресивност он не сме да одговори због закона који би њега „препознали” као „насилника”, независно што је прво она њега ударила), па се такве ствари не пријављују

2. немају шта да добију пријављивањем, за разлику од жена које за шамар могу да добију старатељство над децом, имовину и алиментацију

Дискутабилни су и бројеви мушкараца који изгубе живот у насиљу у породици, односно ко се све убраја у жртве. У односу на просечно 30 жена које су годишње жртве убиства у породици (где је дефиниција породице веома проширена и обухвата „лица са којим се учинилац налази у садашњем или ранијем брачном или ванбрачном или партнерском односу“ као и ближу фамилију), жене у Србију убију у просеку око 18 мушкараца годишње (овде). У ту бројку нису убројани мушкарци убијени по налогу жена од стране другог мушкарца који није из породице, недијагностификовани тровани старији мушкарци, као и млади жртве самоубиства због несрећне љубави (у старосној групи 15 – 29 године, на сваку девојку самоубицу дође просечно 5 – 6 младића, а бројке су у стотинама годишње). Детаљније прочитајте овде или овде.

Ово насиље ставио сам на дно пирамиде насиља над мушкарцима, јер је најмањи број мушкараца њиме погођен, а и последице (сем за оне који изгубе живот, њих пар стотина годишње) су само краткотрајне и пребродиве. Упоредио бих то са десетинама хиљада мушкараца годишње пријављених за насиље у породици, као и број који ће се стално повећавати пријавама за сексуално узнемиравање. Такође ту је и бар 50.000 очева који по разводу виђају своју децу ређе него што би желели и могли (било да је то последица институционалног насиља или бахатости бивших партнерки), па ове две групе чине велику већину мушкараца жртава насиља од стране жена и у име („заштите”) жена.

Преузмите документ из кога можете штампати Пирамиду насиља над мушкарцима, да би је лепили у ЦСР, судовима, школама, факултетима, на послу, испред пиљарнице, на дрвету, у средствима јавног превоза, и свуда где ће је видети многи и многе ОВДЕ

____________________

http://www.ultrahome.in.rs/muska

6 replies »

  1. Аутономна женска организација је моћна када иза ње стоје НАТО и западни Левијатан. Зато ведри и облачи, а власт јој се клања. Уводи диктатуру за почетак над мушкарцима, после ће већ све ићи лакше.
    Међутим нисмо ми изузетак – ови кастрациони закони већ су одавно заживели на напредном Западу. Осим мушкараца, газе и жене које виде куда то води.
    Иначе – да те лезбејке уче односу између мушкарца и жене, то је као да те слепац подучава сликању.

    Liked by 2 people

  2. Како уништити једно друштво – тако што ћеш уништити најјаче, а то су мушкарци. За савезнике узимаш слабије: жене, децу, инвалиде, мањине – њих ћеш после без проблема.
    Замислимо крдо бивола у којем поубијају мужјаке, а онда оставе женке и телад да чекају вукове – е то је будућност и нашег феминистичког друштва.

    Liked by 2 people

  3. Презахвалан сам ФБРепортеру што је пренео мој најзначајнији чланак, који заједно са уграђеним линковима ка још 8 мојих чланака, чини веома детаљно и документовано објашњење термина „насиље над мушкарцима“. Једино што морам да скренем пажњу је да је у пребацивању на ћирилицу редакција у дијаграму тока направила пропуст у односу на оригинални дијаграм, а то је да и у одсуству везе мушкарац може бити оптужен за силовање, или нежељену трудноћу (није ограничено само на везу и брак).

    Liked by 1 person

Хвала за коментар. Ваш коментар ће бити видљив након "модерације". Коментари који садрже претеће, увредљиве и вулгарне изразе неће бити објављени...

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.