АКТУЕЛНО

Ђорђе Вукадиновић: Зашто броје – ако се не боје?


Пише: Ђорђе Вукадиновић
НСПМ, 28. децембар 2018.

Београд поново потресају жестоки опозициони протести, вероватно најозбиљнији током ових, ево, већ шест и по година напредњачке власти.

Заправо, једини иоле масовнији су били они на почетку „Протеста против диктатуре“, након председничких избора 2017. као и две-три шетње у организацији „Не давимо Београд“, поводом нелегалног, већ скоро заборављеног ноћног рушења објеката у Савамали, за које је – тада премијер – Александар Вучић рекао да је дело неког „идиота“ из градске власти.

Овај пут је, чини се, ствар још озбиљнија – о чему сведоче и прилично нервозне реакције из врха власти, која је у претходним случајевима, пажљивим дозирањем уздржаности и медијске демонизације, успевала да их отупи и обесмисли.

Сада, међутим, тај сценарио није пошао најбоље. А прве реакција власти и режимских медија, закључно са већ прослављеном „Барбаром“ са Студија Б („линч, силовање, насиље“, „далеко мало људи је учествовало“) само су изазвале гнев и разгореле фитиљ протеста.

Може се, наравно, спекулисати о мотивима, масовности, перспективи и домету ових демонстрација. Али очигледно је да власти није сасвим свеједно и да, упркос силном и понекад готово комичном исистирању на „минорности“ броја окупљених (у чему се посебно „истицао“ министар Небојша Стефановић са својим „експертизама“ и пребрајањима), итекако зазире од тога у шта би се све ово могло изродити. Или, што рече неко ових дана – „што нас броје, ако се не боје“?

Узгред речено, у односу на репертоар употребљен током протеста „против диктатуре“ овај пут је упадљиво одсуство оптужбе на рачун демонстраната да су „сорошевци“ – што је вероватно последица веома блиског односа који је Александар Вучић у међувремену успоставио са Сорошевим сином Алексом (помиње се да је Сорош јуниор чак и нека врста посредника између српске и албанске стране у разговорима о Косову). Али се зато демонстранти увелико оптужују да су „Харадинајеви јуришници“, да је у питању „тајкунски протест“ и да да руше државу у тренутку док су наши сународници на Косову изложени блокади и покушају геноцида итд, итд. А забележен је чак и бизаран покушај манипулације са колима хитне помоћи, којима, наводно, демонстранти не дају да прође, иако се на снимку који су објавили учесници јасно види да амбулантна кола пролазе без проблема.

Ма шта мислили о данашњој српској опозицији, парламентарној и ванпарламентарној (а већина не мисли бог зна шта добро – иначе и не би били опозиција), чињеница је да је главна одговорност за укупну политичку и друштвену климу ипак на страни власти. А да опозиција ту, евентуално, са своје стране само може донекле да допринесе у позитивном или негативном смеру. Дакле, ако је политичка ситуација на ивици пуцања, ако нема консензуса и неопходног дијалога у медијама и у парламанту – јасно је чија је одговорност ту највећа.

Ма шта, такође, мислили о Александру Вучићу, чињеница је да он и даље ужива највећу подршку у српском бирачком телу (мада је та подршка увелико деградирана манипулативним начином на који се обезбеђује и – упркос свему – ипак није ни издалека толика колико показују намештене анкете и резултати локалних избора који се периодично организују као „показне вежбе“ Вучићеве снаге и непобедивости).

Па, шта је онда Вучићев проблем, уколико га уопште има?

Оставимо ли тренутно по страни спољнополитичке факторе и дилему да ли је, својевремено, као што се чини, дао нека „олака обећања“ у вези са Косовом, Вучићев највећи проблем је то што је упао у неку врсту (политичке) „спирале смрти“, односно постао талац сопствене пропаганде и сопственог рејтинга, који се мора одржавати по сваку цену и билдовати без краја и конца. А кад се упадне у ту мат(р)ицу, готово да више нема повратка, нити среће за било кога. Нема те победе у Лучанима која га може смирити, нити аплауза и удвориштва које га може задовољити. И вероватно му се све више чини да му буквално сви који му не аплаудирају раде о глави – као и да таквих има подоста и међу самим аплаудерима. И што је најгоре, по принципу „самоиспуњавајућег пророчанства“, протоком времена тај субјективни утисак све више постаје реалност. Није случајно Платон у „Држави“ дао опис владара у таквом („тиранском“)  поретку који, по дефиницији, како год почео, на крају увек остаје усамљен, уплашен и несрећан. (У тираниди, наиме, сви живе у страху и сви су несрећни – а најнесрећнији је и у највећем страху управо онај на челу државе – тиранин.)

Поштено говорећи, много тога у вези са овим протестом није јасно –  почев од циљева, па до организације, односа „грађанског“ и „националног“ елемента, улоге „политичара“ и „јавних личности“. И на свим тим нејасноћама режим ће, преко својих медија, аналитичара, ботова, убачених агената и спавача, у наредним данима упорно да инсистира, не би ли посејао семе раздора и подстакао атмосферу узајамног неповерења и сумњичења унутар све дуже и све бројније протестантске колоне. Јер, Вучић веома добро зна и осећа: без обзира на конкретан повод – ово је, у суштини, на почетку и на крају, пре свега протест против њега лично, његове диктатуре, његове медијске свеприсутности и политичке свевласти.

Текући протести ће се завршити овако или онако. У овом тренутку, мала је шанса да се могу претворити у пожар и лавину која ће СНС преко ноћи однети с власти. (Мада су политичке стихије увек непредвидивије од природних). Али несумњиве су барем две ствари – и обе су потенцијално врло забрињавајуће. (1) Александар Вучић и СНС, по свој прилици, немају ни капацитет и способност, нити намеру да ишта значајније мењају у начину управљања Србијом. (А и зашто би, када им, по њиховом осећају и њиховој пропаганди, све баш одлично иде?) С друге стране (2) протести су сваки пут све жешћи и масовнији. И по унутрашњој логици политичке акције и реакције – сваки следећи биће вероватно све неконтролисанији и насилнији.

Зато су демократија и друштвени дијалог ипак бољи. Само је питање да ли се то схвати пре или тек после неког великог белаја.     

(Аутор је народни посланик и уредник НСПМ)

1 reply »

  1. Мислим да смо сви мало скренули са пута, то је заправо оно што актуелна власт жели.

    Мене баш брига ко је на власти ако та власт развије независне институције које поштено раде свој посао. Ако власт обезбеди улице да се не осећам као на Дивљем западу. Ако свако на власти поштује Законе и Устав. Ако се у Скупштини води стварно расправа и доносе закони у интересу овог јадног народа. Ако у својој земљи могу да се запослим и живим од свог рада пристојно. Дотле ме баш брига ко је на власти.

    Ови протести не смеју да буду против једног, ови протести морају да буду за слободу говора и мишљења, за стварање слободних институција, за друштво без корупције, за стварање „нормалне државе“. Ништа нам не значи ако сјаши Мурта а узјаши Курта.

    Свиђа ми се

Хвала за коментар. Ваш коментар ће бити видљив након "модерације". Коментари који садрже претеће, увредљиве и вулгарне изразе неће бити објављени...

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.