АКТУЕЛНО

Сами, сиромашни, гладни, без струје -Људи на које је Хрватска заборавила


Здјела купуса од јуче и лонац воде који увијек стоји у углу његове плоче једино је што још може загријати стари шпорет баке Љубе Обрадовић (88) из Листоваче.

Готово се може чути хладноћа која јој снажна бура уноси кроз прозор и преко прага, иако су и прозор и врата затворени. На зиду су два календара, један из 2007., а други је од прошле године. Између њих петролејска лампа. Креденац је од земљаног пода издигнут циглама. У њему су три сата, све један прати другога. Кревет у углу уредно је сложен.

Погрбљена старица слабо види, а чује само ако јој се задере на ухо. На глави јој двије мараме, а с по једном је повезала ножне зглобове. Мајица на себи има четири или пет. Струје нема. По воду иде у бунар у комшилук гдје су некада живјела браћа њеног покојног мужа, али само када нема снијега. До ње се аутом може само када нису јаке кише, јер мјесни пут сијече рјечицу преко које нема моста. Има један пјешачки, али се треба добро пазити на коју од његових дашчица нагазити.

Обилазио је баку Љубу нећак Миле Крњаја, али је и он недавно умро, исто као и њезина сестра, муж и готово сви у селу. То  и она жели, да је више нема. То јој је, додуше, једна од двије жеље које има.

Друга је да се некако ријеши пухова који су у старој нахереној страћари пронашли дом, па по цијеле ноћи путују, шкрипе и испуштају звукове које је бака Љуба покушала испричати, али није успјела јер је заплакала.

Тјеши је Бранка Бакшић Митић, замјеник градоначелника Глине. Покушава јој набавити соларне панеле за неких 4.300 куна који би јој омогућили да има сијалицу и електрични апарат за тјерање пухова. За троје је стараца то већ успјела прибавити, остало их је још пет критичних, било их је шест, али је једна бака у међувремену умрла. Нада се да ће ова поживјети макар толико.

Бака Љуба живи 80 километара од Трга бана Јелачића у Загребу и 10 километара од Глине. Замјеници градоначелника обично помажу градоначелнику, један око привреде, а други је задужен за друштвене дјелатности. У Глини не, тамо је један задужен за Хрвате, а други, у овом случају је то Бранка, за Србе, јер је и изабрана из редова српске националне мањине.

Бранка Бакшић Митић (Фото: Роберт Фајт)

Бранка Бакшић Митић (Фото: Роберт Фајт)

У разбацаним банијским засеоцима живи их још неколико стотина, на Бранкину су попису социјалних случајева 204 имена. Некима је набавила пећи, другим осигурала социјалу, неки нису имали здравствено осигурање, а неки чак ни личне карте. Свој је стари Мерцедес већ раздерала овим путевима, а службени који има погон на сва четири точка добије понекад, када јој градоначелник позитивно одговори на њезину писану молбу.

– Који је данас дан – пита бака Љуба Бранку.

– Данас је четвртак, у недјељу је Бадњи дан, а у понедјељак је Божић, Љубо – одговара јој стрпљива жена.

– А је ли ми ти сатови иду право? – пита забринуто показујући према часовницима чије казаљке ионако не види.

– Иду, бако, иду…

Овдје је од шездесете године, откако се из сиротиње, каже, удала у сиротињу. Никада и нису имали струје, иако је жица пролазила кроз село, јер им није требала. За благо су могли бринути и без ње. А док јој је човјек био жив, говори, бринуо се о имању, сада више нема ко, јер су сви помрли.

Љуба Обрадовић (Фото: Роберт Фајт)

Љуба Обрадовић (Фото: Роберт Фајт)

Љуба Обрадовић живи у кући са земљаним подом. Нема струје, питке воде, ни комшија…
Електродистрибуцији се то не исплати….
Људи из Црвеног крста мислили су да би било добро да се бака Љуба пресели Стеви Обрадовићу, полуслијепом 93-годишњаку који мало даље такође живи сам. Има струје, а код њега је и топлије јер има добру пећ, а она би могла скувати. Али она то не жели. Боји се што ће село рећи. Стевини су исто сви помрли, а као ни Љуба, дјеце никада није имао. Супруга је отишла прије пет година, дуго се бринуо о њој јер је била непокретна и прикована за кревет.

– Тешко ми је. Дође Бранка понекад и ове цуре из Црвеног крста. Јутрос их је било четири или пет. Донијели су пакет за Нову годину. Углавном једем млијеко, јогурт и кекс. Не кувам јер не видим, а и не знам како јер је то увијек радила супруга. Имам струју па слушам радио. Не бих желио одавде отићи јер сам ту рођен – препричао је Стево своју свакодневицу коју углавном проводи на свом отоману.

Од Листоваче према Глини с обје су стране напуштене куће које се могу купити за 10.000 евра и пропали погон металске индустрије. Нешто се живота види тек у ромском насељу које је изникло успут. Свако скретање с те цесте удесно води макадамом до нове тужне приче.

Стево Обрадовић (Фото: Роберт Фајт)

Стево Обрадовић (Фото: Роберт Фајт)

Стево Обрадовић има 93 године и зависи о помоћи Црвеног крста јер је полуслијеп…
– Имам вам Ђуру Гаљена из Драготине, он је са својим оцем сам рушио стабла по шуми и постављао бандере како би у село дошла струја. Он се вратио 2013. године, а 2009. је био рок за подношење захтјева за обнову прикључка. У његовој су кући за то вријеме били досељеници из Босне и струја је искључена када су они изашли. Нису му хтјели пустити струју јер је закаснио са захтјевом. Писали смо Хери, Електри, нема коме нисмо. Али морао је поново платити прикључак 7.800 куна плус 3.500 куна атест, успјела сам то средити преко донатора јер он за то није имао новца – прича Бранка.

Неимаштина је један од разлога зашто људи немају струје. Други су имовински разлози. Кућа баке из Трновца катастарски се води на пољопривредну задругу из времена Другог свјетског рата, па не може поднијети захтјев за прикључење јер није власник. Има ситуација када треба повући инсталације 200 или 600 метара, што Електро не жели јер им се не исплати за по једног корисника који ће користити по једну сијалицу. На такву одбијеницу наишао је Драгослав Бабић, болесни хрватски војник, којем Бранка такође покушава помоћи. Слично је с комуналном накнадом. Иако је сви имају обавезу плаћати, она је, сматрају у Граду, премалена да би се њоме барем поправили мјесни путеви, захвати на томе су минимални. Једног су човјека чак и ослободили плаћања, само како му не би морали пробити запуштени пут до куће.

До њега се више не може. Осим природе, мјесне и шумске путеве разваљују неуморни сјекачи банијских шума иза којих остаје пустош. Милан Лазић живи у кући своје сестре у Банском Дреновцу. Истекла му је била лична карта, радио је на црно у шуми и сломио ногу на два мјеста. Није имао здравствено осигурање, па није ишао код доктора. Нога му је сама зарасла онако како су кости биле сломљене, па сада шепа. Живи, каже Бранка, у стравичним условима. Поднијели су захтјев за његово стамбено збрињавање. Чекају одговор већ годину дана. Мало-помало, бављење овим несретницима све је мање друштвени проблем, а све више Бранкина лична борба.

– Град каже да никоме не може увести струју. Једном су Град и Жупанија дали једнократну помоћ од 3. 000 куна човјеку у Дангубама којем се увела струја. Било је то пред изборе. Послије тога ништа. Проблем је у томе што ја нисам ни у једној политичкој странци и као независни кандидат нисам им занимљива за неке комбинације. Сви би политичари требали бити у служби народа, али то баш није тако. Ја не могу гледати да људи овако живе – каже Бранка.

За ових пет домаћинстава које би се могло ријешити соларним панелима требало би само десетак хиљада евра, за њима Бранка интензивно трага, писала је Амбасади Републике Србије, рекли су јој тамо, каже Бранка, да ће разговарати с Милорадом Пуповцем, али од тога није било ништа. Била је и код градоначелника Загреба Милана Бандића, обећао је и он да ће спојити струју, али на том је остало. Зна да Загреб нема везе с Глином, али мислила је, Бандић има и даје свима, па ће можда и њима.

– Онда сам послала једном својем пријатељу у Шведску, који је љетос био на годишњем у Глини, а ради у једној богатој фирми, једну молбу. Кажем му, ајд пробај видјети да твој газда финансира макар једну струју. А знате што му је рекао шеф? Да не вјерује да у Хрватској има таквих случајева да људи немају струју, јер да тада не би могла држава ући у Еуропску унију – чуди се Бранка.

На броју 107 у Мајским Пољанама, засеоку Злоноге живи најмлађи од људи које смо упознали, 62-годишњи Миле Јарић. Ту је рођен, током рата је био у Загребу, радио у Италији, а покојна супруга хтјела је да се врате. Живи од 800 куна социјалне помоћи. Има довољно јер, каже, не плаћа режије, када их нема.

Миле Јарић (Фото: Роберт Фајт)

Миле Јарић (Фото: Роберт Фајт)

– Прије три и по године сам се разболио, добио сам упалу плућа. Три пута у Топуско, два пута у Петрињу. Тристо куна отишло. Нисам имао како платити. И на крају за 861 куну дуга искључе ме и однијели ми уру, што сам прије платио 9.200 куна. Сада ја више тих новаца немам. А нема новца, нема ни струје – прича Миле.

Од некадашњег пољопривредног имања остала је полусрушена штала и сјеник без дасака. Миле спава, благује и живи у десетак квадрата задимљене кухиње у којој је тешко дисати. Лош је шпорет, а свијећа и његова цигарета нимало не помажу. Има кујицу, неку мјешанку ловачког пса која му је долутала, па јој није дао име. С њом дијели тјестенину коју скува. Кад је има.

– Миле, па ти ћеш се ту угушити – каже му Бранка гледајући према лошој пећи.

– Па нећу бити први, и Мирко се угушио, па шта – узвраћа Миле шалом која му је духовита.

Свакодневица му се своди на пуко преживљавање. Има само двије бриге – како осигурати храну и како прибавити дрва.

Оно мало слободног времена користи за шетњу селом.

– Колико вас има? – питамо.

– Весна, баба Ева, Мира, чича Бранко, стрина, Пеко, Веснина бака и ја. Осам – набројио је Миле.

– Колико вас је било у вашој младости?

– Ха, 22-23 куће, а у свакој по 4-5, па рачунај, значи преко сто. У мојој кући нас је било осам, ђед и баба, ћаћа и матер и нас четверо дјеце. Понекад одем код комшија па причамо о тим временима како нас је било пуно село, кад смо дошли у кино у Глину, нас 15-20 дјеце само из Злонога, а један иде купит карте. А човјек на благајни се чуди, ајме колико вас је малих Злоногаша – каже Миле.

Миле вјерује да ће у будућности бити боље, али шта то њему вриједи, додаје, када је болестан. Прославио би Божић, али нема с киме. Код једне баке у комшилуку у замрзивачу држи комад свињетине који је добио, па ће испећи мало меса и скувати мало супе. Биће то за њега један лијеп Божић. Телевизију не може пратити, па ће на радију на батерије послушати мало музике, а онда, као и обично, заспати када падне мрак.

Боле га леђа, а откако је преболио упалу плућа користи “пумпицу“. Пожутјели бркови усред сиједе браде свједоче да га ни то није натјерало да престане пушити.

Одосмо даље, али остајемо у Мајским Пољанама, 200 је кућних бројева, па заправо путујемо по засеоцима који углавном носе имена по презименима становника.

– Овдје живи један старији брачни пар, ту доље су кћи и мама која има 92 године, онда, ту су купили двије куће викендаши који наврате само љети. Ове прекрасне дрвене куће све су празне. Нема никога нити ће ико доћи. Ова села ће једном зарасти у шуме и све ће прерасти у ловишта – мисли Бранка.

Милош Нишевић, живи сам на крају села и тужан је јер су му недавно украли моторну пилу. Звони јој мобилни телефон, зову донатори, једно државно предузеће које жели помоћи, али не желе да се за то зна. Тако су недавно једној породици осигурали прозоре и врата.

Бака Стана из засеока Бјелајци, у чију кућу улазимо на саму Стару годину, добила је нови линолеум.

– Била ти мени здрава, Бог ти дао сву срећу, ја те толико волим, жива и здрава била – захвалила је бака Стана Нишевић оној која ја за то најзаслужнија, не знајући да јој Бранка управо спрема још један поклон – деку за хладне зимске ноћи.

Стана Нишевић о Божићу каже: Мени је Божић сваки дан кад имам шта ставити на стол…

У госте јој је навратио комшија Јово Грубић, којем је право име Славко. Нацијепа Стани дрва, па му она скува каву, а понекад добије и за цигарете.

– Бако, колико имате година? – питамо је наслоњену на штап.

– Превише. Није ме ћаћа дао у школу па и не знам бројати – каже она, али се досјетила да пише на личној, па каже Јови да је дода из кутијице, ал да пази да не испадне. Писало је 6. 6. 1931. године.

И пећ је нова, стигла пред зиму. На њој се кува купус, биће, каже бака, за три дана, све до Божића.

– А шта ћете за Божић?

– Исто као и сваки други, Божић је мени сваки дан када имам шта ставити на стол – одговара. А тамо је, осим оне џезве каве, тегла свињске масти, тањир с једним кексом, смоки и пар кришки мандарине.

Стана Нишевић (Фото: Роберт Фајт)

Стана Нишевић (Фото: Роберт Фајт)

Стана има струје за једну сијалицу коју користи, а има и госта па није усамљена. Сретна је, можда и више него што је била у младости.

– Ја сам из Великог Обљаја, звала сам се Лончар и ту сам се удала за пропалицу. Био је луталица, пио је и није волио радити. Ја родим и дијете, а мој старији брат каже, ај ти назад нама и носи то дијете. А гдје ћу ићи, нећу ја своју кућу напустити – прича бака.

– Је ли се послије шта промијенило? – питамо је.

– Јест, био је још гори у старости. Умро је прије шест година. И сад ми је ружно. Лијепо је имати свога друга, своју кућу и свој живот. Ја сам научена да имам све. Имала сам пуне џепове новца. Ево, ту је Јово, ја сам имала башчу да такве нико није имао. Све продавала у Глини на пијаци, сваке сриједе и суботе. Сама с коњима ишла. А сада не могу ништа – одговара Стана.

Сада има шест кокоши и пијетла, али не носе јаја преко зиме. Има још неких комшија који је обиђу, каже да су јако добри и воде о њој бригу. У дугу је за струју 300 куна. Бранка се чуди како с једном сијалицом. Стана открива да користи још двије повремено, а и једну рату није платила. Телевизију би могла имати, али неће, јер зна да би јој дошли инкасатори, а за њих нема новца па с њима неће имати посла. Некада је имала нов телевизор, али је нестао у Олуји. Она је тада отишла код кћери у Србију. Њезин човјек, каже, први се вратио, њој није дала кћи, а и боље да није, каже, јер би га убила, или он њу.

– Продао је двије рали шуме, а какве су то биле букве за дику, а никоме није динара дао – клима она главом.

Јово вели да није сам јер има брата у Загребу који наврати понекад. И он има струју. Ни Стана ни он не могу прежалити смрт комшије Миће Бјелајца, којег је изненада издало срце.

– Још имам његова два кромпира. Цијело љето ми је носио свега, поврћа и грожђа, прави је био друг. И он је отишао – прокоментирала је бака Стана.

Бура је на Банији најављивала снијег који ће у вечерњим сатима пасти. Забијелиће ову пустош, покрити њезине разроване путеве и још мало утишати вапаје ових јадника.

 

ИЗВОР: Jutarnji list/РТРС

—————

8.1.2019. за СРБски ФБРепортер приредила Биљана Диковић

1 reply »

  1. Једино право које, „морални и легални“ наследник усташке Независне Државне Хрватске, данашња „демократска чланица“ ЕУ: неоусташка Хрватска, не ускраћује својим суграђанима Србима- јесте Право на Смрт!

    Што дужа, хладнија и гладнија, као и у овом трагичном случају, смрт, то боље из крволочне перспективе просечног хрватског националисте-србомрзца и његове неоусташке политичке и државне елите…
    …Као што то рече пре пар дана доглавник Пленковић- реинтеграција Срба у хрватски (загробни) живот се одвија „успешно“ по моделу и узору поглавника Туђмана (и праузору поглавника Павелића)!

    “ Србима треба нанијети “такве ударце да практично нестану с ових простора”“- Наредба поглавника Фрање Туђмана „НеоУсташком Ратном Савету“ 31 јула 1995, уочи геноцидне операција „Олуја“…

    Свиђа ми се

Хвала за коментар. Ваш коментар ће бити видљив након "модерације". Коментари који садрже претеће, увредљиве и вулгарне изразе неће бити објављени...

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.