АКТУЕЛНО

Давор Слободанов Вујачић: Чији су Орден и Путин?


Ових дана патриотска, проруска, али и она прозападно оријентисана па и јавност која подржава владајућу коалицију у Србији, бурно се реаговале на вест о декрету руског председника Путина којим се председнику Србије, Александру Вучићу додељује једно од највиших руских признања које је могуће доделити страном држављанину  – Орден Светог Александра Невског.

Многи су са неверицом, па и нескривеним огорчењем, примили информацију о овом великом признању, а она је у међувремену недвосмислено потврђена и званичним саопштењем Кремља, чиме су све сумње и недоумице трајно развејане. Ових дана, грађани, политичке снаге и покрети који не гледају ни мало благонаклоно на унутрашњу и спољну политику председника Вучића, полако се навикавају на то да је одлука руског председника Путина постала делом за њих непријатне стварности на коју ће морати да се навикну. Док је у круговима чланова и симпатизера странака владајуће коалиције, вест о додељивању високог признања председнику Вучићу, дочекана са очекиваним одобравањем па и одушељењем, у усуђујем се рећи, преовлађујућем делу проруски оријентисане заједнице, изазвала је снажне турбуленције и потресе.

Људима који дуже време прате збивања унутар кругова грађана Србије који јавно изражавају своје симпатије према Русији и руском народу, познато је колико је ова заједница нехомогена, разнолика, потпуно неусаглашена и готово безнадежно међусобно подељена па чак и завађена. Без обзира на резултате испитивања јавности спроведених од стране неких српских агенција за маркетинг истраживања, која у проценат изједначавају популарност коју у Србији уживају председници Путин и Вучић (57%), проста логика нас приморава на то да са сумњом прихватимо резултате тих анкета. Наиме, грађани Србије који чине ту значајну, проруски оријентисану заједницу активну на друштвеним мрежама на Интернету, организовану углавном у многобројним Фејсбук групама, у највећем броју случајева нису познати по својим симпатијама према српском председнику – напротив, он је мета њихових честих напада и поприлично агресивног неодобравања.
У истој тој неформалној заједници заљубљеној у Русију и све што је руско, на веома необичан и крајње неочекиван начин, са противницима српског председника Вучића, кохабитирају и људи који су лојални Вучићеви симпатизери. Ма колико да су чести вербални окршаји и свађе између ове две врсте русофила – оних који Вучића мрзе и воле, љубав према Русији их ипак уједињује и последњих година примећује се нешто већи степен њихове међусобне толеранције. И једни и други снажно су фокусирани на харизму председника Путина и непријатељство према западним центрима моћи. У ствари, огроман број Вучићевих следбеника отворено је проруски оријентисан, али највећи број укупног броја српских русофила не гаји симпатије према актуленом српском председнику. Из тога следи да би рејтинг председника Русије у Србији требало да буде далеко виши од рејтинга који тренутно ужива Вучић. Сложићете се да такав податак не би баш тако лако пронашао своје место у медијима које на овај или онај начин, контролише садашњи српски режим.

Разлози за отворено негодовање и разочарење одлуком председника Путина да одликује српског шефа државе, идентични су разлозима због којих велики део јавности осуђује укупну Вучићеву политичку делатност. Не улазећи овом приликом дубље у тај део проблематике која је више него добро позната српском јавном мњењу, покушаћу да дам своје објашњење за по многима, неочекивано и незалужено указивање велике почасти српском председнику с руске стране. Пре свега, било би више него наивно претпоставити, да је одлука председника Путина искључиво лична и донета једино на основу властите слободне процене, без озбиљних консултација и дијалога са сарадницима руског лидера који су задужени за праћење спољнополитичких односа у свету, Европи, Балкану па на концу, и у самој Србији. Озбиљне државе као што је Руска Федерација просто не функционишу на такав начин што нас доводи до закључка да је председника Вучића де факто, за ово високо одликовање препоручила сама руска држава и да је то чин који има и те како обавезујућу личну тежину за примаоца, па и његове наследнике у будућности, и значење које увелико надилази пуку симболику или срачунато указивање почасти ради остваривања краткоричних спољнополитичких циљева.

Чин додељивања високих одликовања је у ствари облик комуникације између две државе и зато део укупне размене између два нације. Могли бисмо рећи да Русија одликује Србију или чак, отићи толико далеко да устврдимо како руски народ овим орденом указује почаст целом српском народу и не бисмо погрешили. Потврду да се у Русији на тај начин гледа на одликовање које ће примити српски председник дао је и амбасадор Руске Федерације у Србији, господин Александар Чепурин изјавивши на свом Твитер налогу да је орден „знак посебне пажње према Србији и српском народу” те да су „апсолутно неприхватљиви покушаји да се кроз измишљотине и лажи умањи значај награде, те да се преврну очигледне ствари“. Ова изјава је требало да умири духове али се то међутим, још увек није догодило. Напротив, на Интернету и у другим медијима, настављена је огорчена расправа унутар русофилских кругова и изван њих, да би ових дана кулминирале детаљима о организацији планираног дочека руског председника Путина о чему ћу нешто више рећи на крају овог текста.

Амбасадор Руске Федерације у Србији Његова Екселенција Александар Чепурин

У сву ту расправу, јасно увидевши своју велику шансу да се русофилији у Србији зада разоран ако не и фаталан ударац, веома активно и вешто, укључила се и машинерија коју чине појединци и политичке снаге безрезервно наклоњене курсу евроатлантских интеграција Србије и њене будућности у окриљу утицаја западних центара моћи. Сви корисници Фејсбука и других друштвених мрежа на Интернету, више су него свесни постојања веома добро организованог агитовања чији су агенти било професионалци, било волонтери, особе који пропагирају вредности и политичке ставове који су страни и неприхватљиви огромној већини грађана Србије. Ови слободно можемо рећи, војници психолошко-пропагандног рата западних савезника против Србије, углавном се крију иза профила са  лажним именима и сликама анонимних особа са друге стране света, и њихов примарни циљ је пре свега, неутралисање онога што се на Западу назива „малигним утицајем Русије” – како у самој Србији, тако и у остатку света. Заклети глобални спољнополитички ривал Русије и нажалост, њен све отворенији непријатељ, конгломерат држава окупљен око САД, чини све како би у Србији неутралисао не само руски, него и било чији други утицај – на пример, кинески. Реч је о типичном спољнополитичком монополизму САД и њихових бројних подређених савезника и партнера – перфидно закамуфлираном хегемонизму дела међународне заједнице у односу на непокорне народе и државе, поготово оне мале и незаштићене, који је у директој супротности са принципима активне мирољубиве коенгзистенције и слободне сарадње држава на којима почивају идеје о Светском миру и међународном праву које би требало да му служи.

Овај психолошко-пропагандни рат има за циљ остваривање снажног психолошког утицаја на појединце, групе људи, организације и саме владе непријатељских, односно држава одређених за потчињавање, у конкрентом случају Србије, без обзира да ли је реч о припадницима оружаних снага, политичарима или обичним људима. Да би се циљане групе људи и појединци преобразили из непријатељске претње у рушитеље и издајнике сопствених држава и народа, западне силе, пре свега, Сједињене Америчке Државе и Велика Британија, створиле су читаве армије стручњака разних профила: психолога, психијатара, социолога, филозофа, историчара, новинара, књижевника, ликовних, филмских и музичких уметника, експерата за информационе технологије, и наравно, дипломата и политичара.

Ова врста субверзивног рата доводена је на ниво савршенства и представља синтезу и практичну примену најсавременијих научних достигнућа и сазнања употребљену за слабљење и подривање геополитичких противника. Методама које су веома суптилне, често сублиминалне, утиче се на мишљење, осећања, систем вредности и општи морал становништва непријатељске државе и последично, преузима се контрола над појединцима и читавим групама људи.

Нажалост, Србија, њени грађани и српски народ нашли су се на удару ове подмукле претње много пре распада СФРЈ да би сваке наредне године интезитет кампања психолошког рата против Србије био све јачи. Појава друштвених мрежа знатно је олакшала и оснажила остваривање утицаја западних центара моћи на грађане Србије – како као на појединце тако и на њихову колективну свест. Зато не би требало да нас изненади брзина са којом је западњачка пропагандна машинерија одреаговала на Путинову одлуку да Вучићу додели високо признање – њихови агенти и добровољни репетитори су под маском „забринутих и разочараних русофила” похитали да осуде руског председника и прогласе га кривим за све лоше што се у Србији догађа.

Ових дана, просечан српски русофил под снажним је притиском да прихвати неко од идиотских тумачења овог политичког тренутка: од најмонструознијих конструкција и теорија завере о пореклу, етничкој и верској припадности председника Путина па све до тврдњи да ће за губитак Космета и његово признање као независне државе од стране Србије, бити крива Руска Федерација и Путин, а не они који су дугогодишњим санкцијама, бомбама и сталним економским, војним, па ето и психолошким притисцима, покушали да утру пут независности јужне српске покрајине и чији су дугорочни циљеви отворено везани за даље слабљење и комадање Србије. Овом нечасном пропагандом, Русија се настоји приказати тобожњим Вучићевим савезником у његовој јавно и отворено декларисаној намери да са албанском страном постигне споразум који многи виде као потпуни пораз – и то како би се наводно, избегла далеко већа катастрофа која прети Србији.

Да, претња западних сила је заиста стално присутна, и у то нема никакве сумње. Јасно је свима да када су у питању односи држава супростављених интереса а неједнаких снага, договора не може бити. Србија се може или потчинити интeресима западних центара моћи, тако што ће почети да активно ради на сопственом уништењу, или да од те врсте „договора” одустане.

Баш зато што је Србији немогуће остварити иоле равноправан, партнерски однос и савезништво са државама коју предводе САД, Русија се у свему намеће као једини природан и логичан савезник Србије и то не само због добро познатих, традиционалних веза заснованих на заједничком пореклу, језичкој, верској и културној блискости два народа и државе, него и због поклапања бројних других виталних политичких интереса. Уколико српска политичка и пословна елита нису довољно свесни те чињенице, јер њихови интереси нису неминовно идентични интересима широких народних маса, Русија је и те како свесна неопходности даљег давања подршке Србији и свим другим државама које показују жељу да се барем уздрже од отворене антируске спољне политике, ако већ нису способне да са њом остваре стабилан, стратешки војно-политички савез.

И сам српски народ препознаје у Русији природног савезника и у томе се крије снага руског утицаја у Србији. Не би требало заборавити да је механизам западњачке пропаганде у самој пракси, врло често, више него прост те да се заснива на теорији да лаж, ма колико нелогична и бесмислена била, и ма колико сумњиви били „докази” који се за њено поткрепљивање нуде, постаје истином, ако се изговори, напише, пренесе или цитира, довољан број пута. Паника и антируска хистерија коју ових дана шире не само професионални агитатори и њихови добровољни идеолошки заслепљени помагачи, него и поводљиви појединци којима је лако манипулисати, своју снагу добијају управо кроз упорно и систематско понављање једних те истих неистина и пропагандних мантри.

фото: Амбасада Русије у Србији

Циљ је да се намерно и безочно пренебрегне дугогодишња принципијелна подршка коју Република Србија добија од Руске Федерације не само по питању Космета него и по читавој лепези других питања кључних за територијални интегритет, суверенитет па и опстанак Србије, њених грађана и самог српског народа. Ипак, управо та увек нестрпљива агресивност прозападне пропаганде, ма колико њени спинови стручно и лукаво били осмишљени, узрок је њеног неуспеха и неспособности да инфицира значајнији корпус српског националног бића. Апсурдно, сама је западњачка пропаганда знатно допринела јачању руског утицаја и русофилије у Србији јер њени технолози нису у довољној мери успели да анализирају националне карактеристике и психологију Срба.
Србин на спољну агресију реагује непопустљивим инатом. Што више агресор инсистира на наметању својих решења, то су национални отпор и инат Срба јачи. Морамо наравно, признати да је и у српском народу као и у сваком другом, увек било и оних који су били расположени и више него вољни да са непријатељем сарађују али њихове судбине су пословично трагичне и бедне.

Усудио бих се да овде изнесем мишљење које на основу свог досадашњег искуства и комуникације са другим људима, и то не само са истомишљеницима, не доживљавам искључиво као лично, па тиме ни као усамљено, него радије као преовлађујући став грађана ове земље: на примаоцу Ордена Светог Александра Невског сада су велика морална и људска обавеза да учини све како би оправдао указану част – то од председника Вучића не очекују само Русија или људи који су га својим гласовима уздигли на највишу државну функцију, него и васцели српски народ и грађани Србије.

Свима нама је међутим, више него јасно да то неће бити ни мало лако када се узме у обзир да је владајућа српска коалиција, прихватила бројне међународне обавезе које нам је комбинацијом већ поменутих политичких и економских притисака па и недореченом, али увек присутном војном претњом, наметнуо Запад. Чак и ако се одлучимо на крајње беневолентан приступ, спремни да по сваку цену бранимо целокупну српску спољну политику, правдајући је далековидом дипломатском прорачунатошћу коју је тешко објаснити обичним, неупућеним људима који зато и немају никаквог права да о њој расправљају, више је него јасно да су се нека од наших дугорочних стратешких опредељења у међународним односима, показала изузетно штетним по Србију. Јако је тешко, па слободно можемо рећи и немогуће, оправдати потписивање и верификацију три потпуно непотребна споразума са НАТО (SOFA, IPAP и NSPO), којима апсолутно ништа није урађено на унапређењу безбедности Срба на Космету, док су истовремено, национална безбедност, територијални интегритет и суверенитет саме Републике Србије предати на чување сили која најмање заслужује поверење грађана ове земље.

Посебно је тешко бранити потписивање тих споразума када се узме у обзир да преко различитих међународних субјеката који стоје иза Северноатлантског савеза, агресија која је започела као војна, у разних другим облицима траје до данас. Предати своју судбину у руке џелата за последицу може имати само један исход. Обични људи то јако живо и непосредно осећају и зато никакво лобирање ни пропаганда нису успели да измене крајње негативан став просечног грађанина Србије о НАТО. Истраживања исто тако показују да је број људи у Србији који подржавају европске интеграције у сталном опадању што не би требало никога да изненађује јер се зна да је евроскептицизам у снажном успону и у самој Европској унији, потхрањен агресивним потирањем националних суверенитета њених чланица, безобзирним апсолутизмом њеног гломазног, нефункционалног бирократског апарата, недостатком истинске демократије у њеним институцијама, падом животног стандарда, суновратом радничких права и неконтролисаним миграцијама.

Злочиначко NATO/EU/SAD бомбардовање, ратни злочин над цивилним становништвом: ЕКОЦИД И ГЕНОЦИД НАД НАРОДОМ СРБСКИМ И СРБИЈОМ 1999.

Комуникација која између Србије и држава коју предводе САД постоји, углавном је једносмерна и своди се на диктате западних сила уз евентуалну дужност подношења извештаја са српске стране. Више је него јасно, да Србија не би требало да инвестира у будућност у којој као истински самостална и суверена држава више не би постојала. Због свега овога, Србији су важни сви њени искрени пријатељи које има – државе на чију се помоћ можемо ослонити у тешким тренуцима које је сасвим сигурно, нећемо моћи избећи.

Подсетимо се да је Русија наставила да пружа пуну подршку Републици Србији упркос чињеници да српска спољна политика није адекватно одговорила на руски савезнички, покровитељски и заштитнички однос према њој. Напротив, Србија је потписивањем три већ поменута споразума са НАТО и наговештајем да би могло доћи до даљег продубљивања њене сарадње са Северноатлантском алијансом, па чак и до пуноправног чланства у тој организацији, свом традиционалном савезнику забила нож у леђа. Зато је и разумљив па и оправдан, гнев оног дела јавности који уздржавајући се од осуде Русије и њеног председника, ипак гласно негодује због онога што доживљава као неоправдану награду издаје.

Јако је погрешно је руску спољну политику посматрати кроз призму схватања која смо изградили осећајући на сопственој кожи, немилосрдне механизме америчке и европске спољне политике. Основни принцип руске спољне политике је немешање у унутрашњу политику других земаља. Ко год да је на власти у Србији и какве год биле његова спољна и унутрашња политика, руска рука пријатељства остаће испружена према српском народу докле год је то могуће – тачније, до објаве отвореног непријатељства, чина какав би био на пример, српско увођење санкција Русији на захтев „европског пријатеља”.

Русија овако принципијелном политиком демонстрира пуно поштовање суверенитета Србије и свих других земаља са којима гради односе. За разлику од САД и Европске уније, Русија не успоставља засебне односе са било којом политичком странком у Србији. За Русију би било потпуно незамисливо давање отворене подршке српској или опозицији у било којој другој држави, ма колико она претпоставимо, проруски била оријентисана. Руска Федерација ће наставити да одржава контакт искључиво са званичним органима властима Србије које је изабрао сам српски народ не упуштајући се ни случајно, у процене око тога колико је сам изборни процес био легитиман или не, и ма каква спљонополитичка оријентације те владе била.

На српском народу је да потпуно самостално и мудро, у складу са својим најбољим интересима, уреди односе у сопственој држави и изабере своје представнике. Зато Орден Светог Александра Невског заиста јесте израз посебне наклоности и пажње руског народа и државе према Србији и њеним грађанима како је то више него јасно изјавио руски амбасадор Чепурин, и ту би заиста требало ставити тачку на сва даља злонамерна тумачења.

Како сам већ споменуо, ових дана на друштвеним мрежама распламсала се и расправа око тога ко би требало да дочека председника Путина – искључиво чланови и симпатизери странака владајуће коалиције јер је најављен њихов масован долазак аутобусима из целе Србије, или би, како здрав разум и поштење налажу, сви грађани требало да имају једнака право да виде и поздраве руског председника. Српских русофила има у свим могућим политичким бојама, како десничара, тако и левичара, верника православне цркве али и припадника других конфесија, па и људи које политика уопште не занима али су врсни познаваоци и љубитељи руске културе.

© Photo: AP/Darko Vojinovic

Уколико се сложимо и прихватимо да је Орден који председник Путин доноси у Београд, намењен целом народу и да припада свим грађанима подједнако, јасно је да је и председник Путин подједнако важан свим људима који га искрено и дубоко поштују и уважавају.

Могућност да се ова свечана манифестација претвори у својеврсни „контрамитинг” власти ради њеног обрачуна са све масовнијим протестима дела опозиције, представљала  би крајње скандалозну злоупотребу добродошлице драгог госта и поново дала крила и нов подстицај свима онима који врше антируску пропаганду. У том смислу би и требало посматрати најаву организованог доласка чланова СНС на дочек председника Путина – њом је поручено свим другим симпатизерима руског председника да нису добродошли или да у најбољем случају, неће бити у позицији да га поздраве. Наравно, председник Путин неће бити у прилици да организује свој сопствен дочек у Београду па тако не може бити одговоран за начин на који ће се тај сусрет одиграти. Специјалне службе из Русије које ће обезбеђивати руског председника током његовог боравка у Србији већ су у нашој земљи, али њихови задаци су наравно, сасвим другачије природе.

Успе ли власт у намери да злоупотреби дочег харизматичног руског лидера у своје дневно-политичке сврхе, тиме не би успела да поправи свој рејтинг – напротив. Исто тако, сви грађани који желе да поздраве председника Путина свакако би требало да покушају да то ураде, уместо да наседну на пропаганду којом им се поручује да за њих тамо неће бити места.
И орден и Путин су наши!

 

Давор Слободанов Вујачић

***

ПРОЧИТАЈТЕ ЈОШ:

*Никола Врзић: ОРДЕН АЛЕКСАНДАР НЕВСКИ

*Михаило Меденица: Одликовање, па шта?!

*

*Бошко Обрадовић у писму Председнику Путину: Власт у Београду жели да злоупотреби Вашу посету

*

—————

14.1.2019. за СРБски ФБРепортер приредила Биљана Диковић

3 replies »

  1. И ОРДЕН И ПУТИН СУ НАШИ!
    Да ништа више нисте написали требало би да је довољно јасно свима. Изаћи и поздравити Путина нема везе са нашим односом према А. Вучићу. То је захвалност руској браћи и њиховом председнику који је једини на овом свету стао у одбрану наше државе. Мали народи се често хвале пријатељством са великима. СРБИ СА ПОНОСОМ ПРЕД ЦЕЛИМ СВЕТОМ ИЗЛАЗЕ ДА ПОЗДРАВЕ БРАТА ПУТИНА!

    Свиђа ми се

  2. Наши преци су добивали ордење и то је била потврда о кретању у праву смер, добитници нису били многи али се знало и вредело, све се извитоперило немаш правца кретања, незнаш ко си, нити чему служиш! То је само још један показатељ развреднотења свега што је Творац створио, једно је сигурно не заборављајмо човек снује а Бог одлучује, нек нам је на утеху!

    Свиђа ми се

  3. ОРДЕН АЛЕКСАНДРА НЕВСКОГ ТРЕБА ДАТИ САМО БРАЋИ МАРКУ ЈАКШИЋУ И СЛАВИШИ РИСТИЋУ ОНИ СУ МОЈА БРАЋА СРБИ СА КОСОВА МЕТОХИЈЕ ЉУДИ КОЈИ СУ ВАЗДА НА БРАНИКУ СВЕТОСАВСКЕ ОТАЏБИНЕ САД ДА ЛИ ЈЕ ПУТИН ЗА НАС СРБЕ ВИДЕЋЕМО ПРВО МОРА ОН ДА СЕ ИБРАЋА ВИШЕ ТИМ поганима рдђама несојима У ОКУПИРАНОЈ СКУПШТИНИ СРБИЈЕ ЦЕЋ ДА САМО ПОДРЖИ ГОРЕ СПОМЕНУТУ БРАЋУ МОЈЕ И ЧЕСТИТЕ ЉУДЕ ПОЗДРАВЉАМ СРБСКИ ПОКРЕТ ОТАЏБИНЕ И СВУ НАШУ СВЕТОСАВСКУ СРБАДИЈУ ДОГОДИНЕ У ЦАРСКОМ ПРИЗРЕНУ СССС

    Свиђа ми се

Хвала за коментар. Ваш коментар ће бити видљив након "модерације". Коментари који садрже претеће, увредљиве и вулгарне изразе неће бити објављени...

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.