АКТУЕЛНО

Уметност (не)могућег – како уз подршку русофила увести Србију у НАТО и ЕУ?


Русија је учинила све што је у њеној моћи да изгради савез са Србијом. Проблем никада и није био у њима него у нама. Недостатак политичке културе и медијски мрак, од великог броја бирача начинили су масу коју је лако обликовати у складу са потребама оних који у рукама држе новац и политичку моћ. Све ово, демократију у Србији своди на мртво слово на папиру и до краја разоткрива дубину националне трагедије.

Грађани Србије који би на референдуму подржали стратешки савез са Русијом, сасвим сигурно чине апсолутну већину у нашој земљи. Потврде таквог опредељења су бројне. Поменимо нпр. истраживање које је спровела „Нова српска политичка мисао” крајем јула прошле године, из којег се види да би такав савез подржало 60,7% грађана док се насупрот томе, по истом испитивању јавности, 80% становника наше земље одлучно противи уласку Србије у НАТО.

Уколико би се Србија отворила према руским медијским кућама, а културна размена са њом постала интензивнија, подршка чврстом савезу са највећом државом света, била би далеко израженија – вероватно се баш због тога чини све како би руски утицај у култури и медијима био што мањи. Запитајмо се колико често у биоскопима или на малим екранима, имамо прилику погледати неки руски филм или отићи на концерте или изложбе руских уметника? Због чега језик једног великог народа којим су исписане најсјајније странице светске књижевности перима Толстоја, Достојевског, Гогоља, Пушкина, Чехова и других, све ређе налази своје место у српским школама? Зашто политичари који су водили и воде Србију, нису оберучке прихватили више пута нуђену руку руског пријатељства, него уместо тога слепо и на штету Србије и њених грађана настављају са евроатлантским интеграцијама?

Ако на једној страни имате западне силе и њихов разоран утицај на Космету, у Републици Српској, Рашкој и Војводини, а с друге понуду савезништва највеће државе на свету, више него довољно јаке да нас потпуно заштити, избор би требало да буде лак, тим пре што и грађани Србије у огромном проценту, у Русији виде искреног, поузданог и природног савезника Србије.

Злочиначко бомбардовање, ратни злочин над цивилним становништвом: ЕКОЦИД И ГЕНОЦИД НАД НАРОДОМ СРБСКИМ И СРБИЈОМ 1999.

Српски политичари од утицаја дали су међутим себи за право, не консултујући се уопште са народом, да у складу са интересима потпуно отуђених елита Србију воде спољнополитичким курсем који је у директној супротности са жељама грађана Србије. Тако један од гласноговорника евроатлантизма у Србији, Вук Драшковић, лидер Српског покрета обнове, потпуно свестан чињенице да више од три четвртине грађана Србије има изразито негативно мишљење о Северноатлантском савезу, сматра да би српске власти ипак требало да наставе са приближавањем омраженој војној алијанси не обазирући се на народ.
Највероватније је баш у склопу свеобухватних припрема за тај противприродан, недемократски чин, огромна већина медија у Србији завршила у рукама западних центара моћи.

Да ли је то заиста било у најбољем интересу грађана Србије? Труд евроатлантиста се свакако није исплатио. Срби и даље мрзе НАТО и то се неће променити у скоријој будућности – вероватније је, у ствари, да ће та мржња надживети НАТО. Запад се наравно није ограничио само на меки утицај јер располаже свим другим, бројним методама притисака – од економских, политичких па све до војних. Утицај Запада у Србији је толико јак и свеприсутан да више него непријатно, подсећа на окупацију или се у најбољем случају стиче утисак да је Србија постала државом без стварног суверенитета.

С друге стране, свака конкретнија руска иницијатива која је потенцијално могла утрти пут стварном савезу две државе, завршавала је на слепим колосецима. Слично томе, грађани Србије који у Русији виде јединог ваљаног војно-политичког савезника, вештом стратегијом су практично елиминисани из политичког живота као битнији фактор од утицаја – њихове гласове деле позиција и опозиција, али ни једни ни други до сада нису ни покушали да пред народ изађу са јасним ставом о дугорочном стратешком савезу са Русијом.

Русофилска осећања, јер се заиста ради о емоцијама, многи су спремно искористили и злоупотребели али им нико до сада није стварно изашао у сусрет. Русија је давно увидела како је употреба њеног имена у Србији постала начином за прикупљање гласова и што се српских политичких лидера тиче, не много више од тога. Свако покретање отворене и јавне дебате о могућем савезу са Русијом, у Србији је табу.

Богојављање 2019. Владимир Путин у Србији

Корпус који чине проруски настројени гласачи, смишљено је разбијен у парампарчад. Никло је на десетине покрета, организација и мањих странака које неке искрено, друге срачунато, играју на карту русофилије. Уситњеност патриотских и русофилских снага, иде у корист једино онима који Србију намеравају покидати по свим шавовима и учинити је послушним вазалом западних сила, али не неминовно тим редоследом. Ни улазак у НАТО не би нам вратио Космет, нити би уклонио опасност од даљих територијалних губитака – напротив, руке би нам биле везане бројним споразумима и више се не бисмо питали о својој судбини.

Даље комадање Србије правдало би се „демократијом” и „правом на самоопоредељење” али је сигурно да се Запад неће зауставити док Србија као потенцијално дестабилизујући фактор, не престане да постоји. Зато визија крњег Београдског пашалука, као последње српске националне државе пре утапања у неке безличне Сједињене Државе, није само израз песимизма него реална могућност – и то под претпоставком да се одлучимо на пуну сарадњу са Западом. Све у свему, русофолима се бестидно манипулише лажним обећањима, али је стварни циљ улазак у НАТО.

Док народ одушевљено кличе Русији, српска политичка и пословна елита маштају о евроатлантским интеграцијама јер оне далеко више одговарају њиховим амбицијама и потребама. Не заборавимо да је инсистирање на термину „евроатлантизам” потпуно оправдано. Реч је о једном процесу, а не два одвојена, како нам се стално погрешно приказује. Геополитички аналитичари се углавном слажу у оцени да се од Србије очекује да прво уђе у НАТО како би тек након тога као и признања дела своје територије АП Косова и Метохије као „независне државе“ те испуњења бројних других понижавајућих и самоубилачких услова, могла постати пуноправном чланицом Европске уније. У вези овога, постоје велика неискрености и неспремност политичара да се српском народу саопшти пуна истина. На основу горе већ поменутог истраживања види се да чак 46,5% грађана Србије подржава улазак Србије у Европску унију. Међутим, ова подршка би била једнака оној коју у Србији има НАТО (7,10%) па можда и мања када би јавност била упозната са ценом коју би морали да платимо.
Јасно је да би елита профитирала, али шта би српски народ и грађани могли добити евроатлантским интеграцијама?

Од Србије Запад очекује слепу послушност којом би били штићени једино интереси западних сила, а никако грађана Србије. Ово подаништво би подразумевало и трајно уништење пријатељских српско-руског односа – увођење санкција Руској Федерацији које је од нас много пута отворено тражено, акт је објаве економског рата и дакле отвореног непријатељства.

Стратегија којом се одржава илузија тобожње војне „неутралности”, а како би се у Србији умирили духови, у функцији је управо постепеног и опрезног уласка у НАТО и то је давно примећено у Русији, чим се о томе тамо јавно и отворено пише и говори у медијима. Чињеница је да је Србија до сада одржала десет пута више војних вежби са НАТО него са Русијом па ту нема ни говора ни о једнаком односу према две стране, а још мање о савезништву са државом коју народ сматра братском. Јавно мњење и народ полако и опрезно се припремају за коначан улазак у савез за осведоченим непријатељима Србије. Нико у овом тренутку не може јасно предвидети каква би била реакција јавности на овакво саопштење власти – могло би се десити да она потпуно изостане, буде млака али и да доведе до озбиљних сукоба па и до грађанског рата.
У међувремену, ради се на томе да се ова веома непопуларна одлука прикаже крајње нужном и неопходном, јер би њом наводно, била „решена сва безбедоносна питања”, посебно „сигурност Срба на Косову” али ништа не може бити даље од истине.

КАРИКАТУРА: Тошо Борковић
„Америка каже да Косово није Србија“

Напротив, Србија би чланством у НАТО извршила самоубиство. У овом тренутку, огромна већина људи у Србији не препознаје опасност па влада затишје пред буру. Када грађани налик онима који су недавно са одушевљењем дочекали руског председника Путина у Београду, схвате да су изиграни, њихова реакција би могла бити драматична. Ања Филимонова, руски стручњак за Балкан, недавно је изјавила да уопште не би требало сумњати у чврсту решеност садашњег режима да Србију уведе у НАТО.

Од „Србије која се сагињати неће”, преко „уласка у Европу усправне главе” релативно брзо смо догурали до потпуног понижења и капитулације. Не постоје спремност и способност људи који би требало да буду народни прваци, да се храбро и одлучно ухвате у коштац са нарастајућим бројем економских, социјалних и безбедоносних проблема и претњи, на начин како је то чињено током наше дуге и славне историје страдања. Последњи стадијум сваке корупције је велеиздаја и зато је неопходно да се запитамо докле смо стигли.
Јесмо ли заиста отворили последњу странице српске историје – оне у којој ћемо се изменама Устава које су најављене за ову годину, одрећи националног суверенитета и територијалног интегритета које смо дужни да чувамо и бранимо по цену властитих живота?

Изгледа да српска политичка и пословна елита настоје избећи било какву неизвесност у којој би њихови дугорoчни интереси могли бити доведени у питање. Чак и уколико би извесност била потпуно поражавајућа по грађане и саму државност Србије, она би људима који нас воде, била боље решење од ризика који са собом носи сукоб са државама Запада. Ту се међутим, не ради о бризи за „младе људе који би гинули у рату” којом се правда капитулантска политика незамерања и бескрајног попуштања непријатељима Србије, него о чистој заштити интереса неколицине.
Грађане који се залажу за чврст савез са Русијом, као и оне који никако не желе улазак Србије у НАТО, дакле не мање од 80% житеља Србије који имају право гласа, потребно је неутралисати као потенцијалну препреку тој „сјајној” визији будућности коју нам из крајње себичних разлога, припрема елита која нас је све и у сваком погледу, оставила на цедилу. Све што је преостало је питање саме технике којом ће то бити урађено. Како дакле, намагарчити окореле русофиле и стрпати их у НАТО против њихове воље? Референдум наравно, не долази у обзир јер би се његов резултат унапред знао. Уместо тога, требало би створити такву атмосферу у друштву у којој би вештим махинацијама, русофили били наведени да подршку дају оној политичкој снази у друштву за коју им се чини да искрено подржава идеју зближавања са мајком Русијом – макар та политичка групација у пракси радила све супротно од тога.

Опозиција, с друге стране, нема никакав јасан, званичан став о евроатлантским интеграцијама као ни о могућем војно-политичком савезу са Русијом – њихову фокусираност на рушење садашњег режима по сваку цену, власт вешто користи за мобилисање русофила јер им актуелни савез опозиционих снага са великим успехом приказује као њиховог најљућег непријатеља – као заговорнике уласка у НАТО, сепаратисте, издајнике и наравно, непријатеље Русије. Ако се узме у обзир да опозиција из непознатог разлога, са задовољством статира у тој улози, човек не може да се запита да ли је могуће да је и то део нечијег плана? Пре ће бити да се ипак ради о унутрашњој некомпатибилности организатора сада већ редовних суботњих протестних шетњи. Осим пуког незадовољства садашњим властима, мало шта друго међусобно спаја лидере опозиције и друге вође па и саме учеснике протеста. У ствари, међу свима њима има и много искрених русофила који нису дозволили да буду изманипулисани.

Дакле, разлог због којег се опозиција не изјашњава о бројним, за народ веома важним питањима, је тај што они барем у овом тренутку просто немају заједнички став ни о Русији ни о евроатлантским интеграцијама, а још мање о будућој независности Војводине нпр. или о неким другим болним питањима. Зато ће властима бити више него лако да овакву опозицију поново потуку на изборима и да тиме доврше управо оне процесе којима сада плаше своје верне гласаче.

Ото фон Бизмарк је својевремено изјавио како је „политика уметност могућег”. Српски политички врх међутим, покушава нешто што се на први поглед чини немогућим – да један поносан народ какав је српски, а који изнад свега воли слободу и искрeно жели савез са Русијом, потпуно потчини интересима западних сила и одузме му последње честице националног достојанства. Што је најгоре, све се то намерава постићи управо уз подршку и гласове самих русофила и других родољуба и традиционалиста којима се у Србији више него вешто и успешно манипулише од обнове вишестраначја до данас.

Тако нешто било би неоствариво уколико би у Србији постојала барем једна снажна парламентарна партија која би се отворено, искрено и безрезервно залагала за стратешки војно-политички савез са Русијом. Уколико се таква политичка снага ускоро не појави, а јако је мало вероватно да хоће, посета председника Путина Србији могла би бити опелом српско-руских односа јер нема никакве сумње у то да ће упркос потписивању више од 20 споразума између Србије и Русије, од којих ни један нема довољно охрабрујућу тежину, режим наставити са процесима евроатлантских интеграција и то, наравно, упркос жељама самог српског народа.

Русија је учинила све што је у њеној моћи да изгради савез са Србијом. Проблем никада и није био у њима него у нама. Недостатак политичке културе и медијски мрак, од великог броја бирача начинили су масу коју је лако обликовати у складу са потребама оних који у рукама држе новац и политичку моћ. Све ово, демократију у Србији своди на мртво слово на папиру и до краја разоткрива дубину националне трагедије.

Давор Слободанов Вујачић

—————

21.1.2019. за СРБски ФБРепортер приредила Биљана Диковић

Хвала за коментар. Ваш коментар ће бити видљив након "модерације". Коментари који садрже претеће, увредљиве и вулгарне изразе неће бити објављени...

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.