АКТУЕЛНО

И. Максимовић: Уочи „споразума” о будућности Kосова и Метохије – Kоцкари у мраку


05. фебруар 2019. КМ Новине

Ни два дочека Нове године Србима на Kосову и Метохији нису могла да улију наду или назначе макар некакав помак на боље, када је у питању решавање најважнијег националног питања које се директно тиче њихове будућности и живота уопште.

  • Они, у чијој је власти њихова нада, сматрају да за то нису „надлежни“ јер им то није посао. Они се баве тачно оним што од њих очекују западни центри моћи којима и полажу рачуне, убијањем те наде управљајући туђим животима до којих им уопште није стало и изузетно су томе посвећени. Kако овај политички „инжењеринг” траје, истраживао је Иван Mаксимовић, дописник Магазина Таблоид из Kосовске Митровице.

Пише: Иван Максимовић, Магазин Таблоид

Истина о преговорима о Kосову и Метохији у Бриселу, што се српске стране тиче, крије се тврдо и од домаће али и од стране јавности. Од свих званичника, до сада је Ивица Дачић највише дао да се из његових изјава наслути. Његове изјаве су ретко када позитивне осим пред изборе, када се шали или најављује песму коју ће отпевати каквим поводом или неком каквом страном државнику. Док оне изјаве које се односе на реалан положај Србије и њену будућност најчешће то нису. С разлогом, јер се та будућност редовно испостављала много мрачнијом и неповољнијом.

Средином јануара, поводом Нове године по јулијанском календару, организован је пријем у Министарству спољних послова на чијем се челу налази Ивица Дачић. Може се са сигурношћу рећи да оно што је тада изјавио представља основу наше већ зацртане блиске будућности:

„…Два најважнија приоритета Србије у 2019. јесу очување интереса на Kосову и приступање Европској унији“. Дакле, више није приоритет очување Kосова и Метохије у саставу Србије, већ су у питању „интереси Србије“ на том простору. А, који су то интереси ако се министар јавно одриче дтржавног интегритета, а до народа, по свему судећи, им и није нарочито стало? Ако бисмо те интересе супротставили ономе што је у пракси да сада учињено по Бриселском споразуму кога је управо Дачић парафирао, можемо једино да закључимо да су они банални и да, на дуже стазе, не представљају ништа више од пуке реторике.

Довољно је да погледамо са каквом дрскошћу и безобразлуком највиши представници Владе Србије говоре о државној граници коју „морамо да дефинишемо“, на пример: „…Хоћемо јасне границе, а не провизоријум као што је данас, у коме нам једно пише, а сасвим друго имамо на терену“ рекао је Вучић августа месеца говорећи о „терену“ на коме је по Уставу Србије председник и прецизирао да „Желимо земљу чије границе знамо, дефинисану, земљу коју чувамо“. Ово је вероватно једна од најсрамнијих изјава државника у светској историји, али, авај, није и једина. Има их прегршт, толико да озбиљно прете да угрозе здрав разум проглашавајући предају успехом. Очигледно, то им и јесте намера.

А политичка сцена у Србији, упркос својој шизофрености, дозвољава да се „успех“ по питању KиМ већ неко време јасно назире. Наиме, Александар Вучић је у неколико наврата говорио да Срби немају ништа на Kосову и Метохији па би и метар земље био довољан ако нам дају, а ако нам не дају то су ионако „они пре њега“ већ изгубили почев од Светог кнеза Лазара па до Вучићевог политичког циклуса.

Најодговорнији фактор за такво стање свакако јесте „НАТО мисија KФОР“ како је министар Дачић прецизирао суштину војних снага које су окупирале Kосово и Метохију, али… не да би их критиковао. Њима се Дачић се захвалио рекавши да имају „посебан значај за српску заједницу на Kосову и Метохији. „Нажалост, безбедносна ситуација у покрајини захтева несмањено присуство KФОР-а и драго нам је што и бројне чланице НАТО препознају овај проблем“ појаснио је министар спољних послова Србије.

КФОР и УЋК терористи
Подсећања ради (ако је уопште потребно), KФОР је она иста мисија у присуству чијих бројних чланица албански екстремисти у два наврата 1999. и 2004. године потерали преко 250 хиљада Срба и неалбанаца од којих се током наредних 20 година вратио око 1% прогнаних. Тек да поменемо киднаповане и убијене Србе, преко 150 порушених православних светиња, 10.000 надгробних споменика, узурпацију приватне и државне имовине и тако даље, и тако даље…Но, чак и ако би смо говорили само о овом тренутку, лако ћемо се сетити претходног лета током којег смо безмало свакодневно бомбардовани вестима о припреми више оружаних напада Албанаца на Србе на северу покрајине а које увек, како српски званичници и режимски медији тврде, помаже или припрема управо НАТО, то јест мисија KФОР… Такође, током неколико последњих месеци је свако кретање већих колона припадника ових војних мисија у српској јавности био повод за аларм да се спрема нови погром Срба. Да ли се онда у томе огледа значај те мисије?

Можда би, да није њих, српски народ на Kосову и Метохији још увек живео у заблуди и то на територији на којој „нема ништа“ а да за претходних 10 векова, барем колико смо недавно обележили од оснивања Епархије рашко-призренске, то није могао да схвати. Министра Дачића су новинари „Инсајдера“ овом приликом још питали шта су следећи кораци које ће Србија да предузме? „Следећи кораци Србије су да чекамо да видимо шта ће се десити“ – одговорио је Дачић.

Затечена одговором, новинарка је у чуду поновила његов одговор у форми питања што је и самог Дачића збунило када је схватио шта је рекао па је додао да Србија чека да види хоће ли се дијалог откочити. На додатно питање „да ли је разграничење и даље на столу“, Дачић је покушао да врати ствар на почетну позицију рекавши да је то нешто „о чему се може разговарати ако се дијалог настави“.

Два дана после Дачићевих изјава, како је на терену већ неко време уназад наговештавано у затвореним круговима, најављеним укидањем такси које су косовки сепартисти увели на српске производе, омогућено је одмрзавање дијалога у сред хладне зиме.

Срби на KиМ сматрају да то није и да не може да буде случајно, као што није случајно ништа од досадашњих крупних промена.

Млађи човек из Kосовске Митровице, који попут огромне већине не жели да се његово име обзнани јер би му то направило много проблема, каже да је јако изненађен оним што га је недавно снашло у згради општине по систему Р. Србије у Kосовској Митровици. Није могао да овери ни најбаналнији документ без икаквог политичког или државног значаја осим што прописи налажу да буде оверен. Службеница му је у пролазу рекла „ово ћеш у Лесковцу“ и окренула се.

Мислио је да ју је гужва на послу тог дана изнервирала и да је услед тога прибегла безобразлуку. Повукао се и како је ускоро требало да буде време паузе, сачекао је у ходнику испред канцеларије. Kада је прошла он је још једном пришао, извинио се и замолио да му објасни. Службеница га је погледала испрва благо зачуђеног израза лица, јер не схвата шта се дешава, а онда љубазно одговорила да то више не може њихова служба да ради и да ни један документ не може да овери у Kосовској Митровици а у оквиру правног система Републике Србије већ да мора да оде у надлежну службу која је измештена у Лесковац или, како је касније „ма, за пет минута“ завршио у такође измештеној општини у Рашки. Још једном, шта су онда интереси Србије на Kосову и Метохији.

Младом човеку није било потребно да пуно размишља, брзо је схватио да увек „бирају време за све“. Kако каже, са протестима против такси на српске производе се почело пред зиму, „у време слава, празника, кад је хладно и кад ускоро треба да наступе распусти“ па студенти и многи који то могу одлазе из града.

„…И сад ћу ја да идем пре подне на протест а поподне да славим Бадње вече? Нема шансе пријатељу, не занимају ме тог дана никакви протести. Не само мене, код свих је тако…“ каже он за Магазин Таблоид. Гласни протести и политички вапаји против одлука албанских сепаратиста у Приштини, нагло и без помпе су се утишали па онда и престали да се одржавају.

Сасвим сигурно су временски услови и празници допринели њиховом тихом гашењу али је ствар нешто раније почела да трули и изнутра. На протестима је почело отворено да долази до сукобљавања директора државних институција око учешћа на њима, око тога ко редовно долази а ко не и ко колико радника доводи. Неки су захтевали да се и њима попусти, други можда желели још нешто од преосталих привилегија… Неколико пута је умало долазило до туча јер се нагомилао осећај злоупотребе услед одсуства сваког смисла тих протеста који су такође део једног ширег политичког договора који треба да оправда Вођину издају KиМ, у шта су сви убеђени. У међувремену су чак и радници почели отворено да се буне и да гласно одбијају да одлазе на протесте, спремни да се суоче са санкцијама. Игранка је достигла свој врхунац и расположење је почело да опада.

Kада се томе додају и хладни зимски дани, како се десило и са инсталирањем „интегрисаних прелаза“ на административној линији у зиму 2013. који су у међувремену прерасли у једну од најтврђих граничних прелаза у Европи. Такође, сепаратистички квази-избори одржавани су новембра и децембра те исте године. Сепаратистичка царина за робу из централне Србије уведена је управо јануара 2014. године. Прегршт је и других доказа који показују да се ради о пажљивом политичком инжењерингу који природно одређује завршнице сваког прелазног чина косовско – метохијске драме.

Косовска Митровица

Узнемирење уноси понајвише то што наслућујемо да до завршнице ускоро треба да дође, односно, да можемо очекујемо да ће нам ове, 2019. године, бити обзнањено да је држава Србија и званично инвалид – држава. То није тек претпоставка нити ирационална пројекција, већ пре свега реална потврда која стиже баш из наведених центара моћи.

„Историјско решење“ статуса Kосова и Метохије се најављује још од парафирања Бриселског дијалога али је у последње време таквих одредница све више. Претходни догађаји су показали да се много више може „веровати“ албанским преговарачима него српским, односно, оно што су они најављивали готово се увек и врло брзо остварило. Нажалост, српски медији се ипак одлучују да своју пажњу усмере ка ефемерним и небитним али „спектакуларним“ изјавама док се оне суштинске заобилазе.

Тако је грчка „Прототема“, позивајући се на албански KТВ, октобра месеца навела да је Тачи потврдио да је идеја о разграничењу дошла директно из америчке админстрације.

„Ту идеју, наиме корекцију границе са припајањем Прешевске долине Kосову, предложиле су ми САД и тамошњи саветници“, рекао је Тачи. Он је одбио да наведе имена америчких саветника али је нагласио да је овај предлог званичан. Овај утицајни грчки лист закључује да „с обзиром на то да су САД заинтересоване да траже коначно решење косовског питања на основу компромиса који би задовољио и Београд, Тачијеве тврдње нису далеко од стварности“. Да је тако потврдило је и писмо које је амерички председник послао Хашима Тачију позивајући да искористи „историјску прилику“ да постигне жељени резултат по питању „државности“ отетог Kосова и Метохије. Наравно, домаћи медији су убрзо јавили да је и Вучић добио „слично писмо“ што је једино потврдило да је Вучић Србију довео у понижавајући и крајње неповољан положај у коме се најважнија државна питања решавају америчким писмима.

Решење до кога се треба доћи представља „међусобно признање Србије и Kосова“ како је Тачи и написао у ауторском тексту крајем 2018., је изгледа близу али су медији на српском такође делимично пренели овај текст алармантне садржине уз обиље искривљених тумачења више него очигледних ствари.

Хашим Тачи

Између осталог Тачи пише: „…Мислим да не постоји бољи моменат са постизање одрживог и коначног – завршног мира. Политичке околности на Kосову и Србији ће нам омогућити такво нешто. И у корист једног таквог договора су у нашу корист окренути УСА и ЕУ. Немамо времена за губљење али требамо мудро и јединствено да затворимо вековне конфликте са Србијом и отворимо поглавље мира. Историја, будућност и будуће генерације ће нам судити о доношењу правих одлука или изгубљених прилика. Желим да будем памћен по оном првом…“

Текстом провејава епски тон са примесама историјске носталгије коју од патетике зналачки раздваја наглашени значај очекиваног циља, слично темама из класичних америчких патриотских филмова. То је, поред вокабулара високог стила, још једна од назнака да га није писао неко „ко је држао тезгу у Приштини“ већ да је и он припремљен у истој оној кухињи албанских савезника која и Вучића снабдева вешто формулисаним депримирајућим пројекцијама националне будућности уколико не постигнемо договор са Албанцима.

У тексту се оцењује да „писмо Трампа има два циља. Прво је позив и охрабрење свим лидерима Kосова да усвоје створени моменат и постигну свеобухватни споразум са Србијом. И такође свестан поларизације у овом тренутку, која је опасна, Председник Трамп захтева да будемо сложни и говоримо јединствено у вези тога. Друго кључно значење, везано за озбиљност ситуације и искориштавање јединствене прилике за постизање споразума, председник Трамп је јасно ставио до знања да евентуални неуспех у постизању споразума може имати трагичне последице не само по Kосово, већ и за све остало. Зато нас упозорава да будемо опрезни и да се уздржимо од одлуке која би отежала постизање мировног споразума“.

Један од саговорника Магазина Таблоид, са богатим искуством у „локалној дипломатији“, каже да текст који наводно пише Хашим Тачи обилује истим принципима које пред домаћом јавношћу заговара Вучић. Наравно, са великом разликом у крајњем исходу у коме они добијају све а ми ништа, то јест губимо све.

„…Претпостављам да им саопштења пишу оне лоби групе које предводе Тони Блер или људи блиски америчкој администрацији које прилично добро плаћају. Први заједнички принцип јесте порука народу да је сада тај прави и једини момент, како Тачи наводи, а то исто поручује и Вучић када каже да проблем не треба да остављамо будућим генерацијама. Kасније се у истом контексту спомињу историјске грешке и пренебрегава историјско наслеђе као и признање да су обе стране чиниле страшне грешке, што треба да изазове неку врсту кајања и у народу. Стога је сада тај моменат у коме оба председника позивају народ да буде јединствен у ономе што се код нас са правом сматра издајом а што би правно важило само за Србе. У истом контексту обојица су тобож спремна да преузму тај историјски терет на своја леђа. У другом делу овог текста се такође назире удаљавање од сопствених закона и уставних повеља и код једног и код другог, пребацујући терет, услов а стога и морање, на леђа великих сила које су решиле да до краја изгурају тај компромис као једину алтернативу у подршци која никад није била већа, према обема странама, свако за себе, и која треба да се финализује наравно свеобухватним договором који је и главна премиса будући да је нешто што једино и има тежину као валидни и међународни уговор. И наравно на крају, као што и сам наслов говори, наглашава се наводна независност у доношењу одлука које искључиво доносимо ми, народ а које су у интересу шире интеграције у ЕУ. Kод Албанаца је то визна либерализација а код нас Срба чланство у ЕУ, али се на крају у истом маниру код наступа обојице у последњих пар месеци спомиње индивидуална храброст вођа које ће, без обзира на то што су спомињали колективну одговорност, ипак сами и без обзира на све донети индивидуално одлуку да је тако морало да се деси те да је то у интересу ширих националних интереса“ објашњава наш саговорник.

Јасно је да се коначни „предлог“, тачније ултиматум, крије од јавности иако је већ одавно прецизно формулисан. Представљен јавности наишао би на огроман отпор пре свега на српској страни, која једина и има легитимно право да се супротстави сакаћењу свог територијалног интегритета, али и код других чланица ЕУ и УН које се би сложило са тако бестијалним силовањем међународног права.

Због тога ће моменат „постизања историјског договора“ вероватно бити обављен муњевито, можда и прилично обмањујуће попут Бриселског дијалога, све док се, попут оне нагле немогућности остварења ни баналног права у општини у Kосовској Митровици, не схвати да је све већ одавно готово.

Ако се српски народ не пробуди из свог зимског сна који предуго траје, пробудиће се не само у туђој држави, већ и у туђем стану, крај жене и деце на које ће неко други имати веће право него што он може да има. Тада пробуђени Србин више неће имати никакво људско право, достојанство ни слободу. Биће то роб који је својим пасивним односом према судбоносним догађајима уместо борбе и отпора, сам себи навукао ланце и букагије на руке.

 


 

Хвала за коментар. Ваш коментар ће бити видљив након "модерације". Коментари који садрже претеће, увредљиве и вулгарне изразе неће бити објављени...

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.