Језик

Немања Видић: Зашто предлог Закона о језику и писму НЕЋЕ ући у скупштинску процедуру


Недавно је на сајту ВИДОВДАН објављен одличан текст Драгољуба Збиљића под насловом „У фиоци Владе Србије ,замрзнут конфликт‘ у ,рату за српски језик и ћирилицу‛“. На први поглед то изгледа чудно, јер је управо Владино Министарство за културу и информисање понудило предлог новог Закона о језику и писму који би требало да битно поправи положај ћирилице у јавном животу.

Пошто је прошло више од годину и по дана откад је од самог министра културе помпезно најављено да ће ћирилици бити боље, а његов предлог још није ни ушао у скупштинску процедуру, овим писањем се жели показати зашто Скупштина Србије у садашњем сазиву никада неће о томе расправљати, а вероватно ни оне будуће.

03.02.2019. Центар академске речи

Да би се разумела суштина проблема, треба истаћи главну и незаобилазну чињеницу: у Србији су супротстављене уставна и правописна норма о језику и писму. Уставна норма је утврђена 2006. г. чланом 10. Устава на следећи начин:

„У Републици Србији у службеној употреби су српски језик и ћириличко писмо.
Службена употреба других језика и писама утврђује се законом, на основу Устава.“

Пет година су се језички ауторитети двоумили да ли да ускладе правопис са Уставом, или да и после распада Југославије у српском правопису остане и ова латиница која је службено и општенародно писмо у суседној Хрватској, иако су знали да је у дотадашњем двојству латинице и ћирилице у српскохрватском језику ћирилица доживела потпуни слом. Морали су знати да ће то двојство у српском језику свести ћирилицу на фолклорни значај.

Наведена уставна норма о језику и писму донесена је у време када је председник Владе био проф. др Војислав Коштуница, који је хтео да у Србији буде заштићен српски национални интерес. Ниједна следећа влада није давала значај ћирилици, а пошто је опредељење за писмо искључиво политичко питање, ни за време садашње Владе оно неће бити предмет расправе у скупштини Србије.

Посланицима српске скупштине очигледно није стало до српског идентитета и ћирилице

Ако стално побеђују политичке партије које уопште не спомињу ћирилицу, онда је очигледно да је народ равнодушан према њој, односно да је више готово и не разуме као српску националну вредност.     

Основни разлог оваквог стања је у томе што је српски народ готово читав један век трошио енергију у јачање југословенства уместо српства, па је у праву академик Драгослав Михајловић Михиз када каже да и данас у сваком Србину чучи по један Југословен. Очигледан доказ тога једанашња заступљеност хрватске латинице као симбола југословенства у јавном животу српских земаља преко 90%. Српска национална свест је ослабљена до те мере да народ ову латинизацију доживљава као глобализацију, а не као хрватизацију Срба.

Овакво стање се не може поправити без одговарајуће државне културне политике, а ње нема ни у наговештају. Тако и домет поменуте иницијативе Министарства није да врати ћирилици пуни суверенитет, него само да се њена садашња јадна заступљеност повећа тек за који постотак. Па ни то не може да стигне пред народне посланике јер се државна власт определила за оно што јој је понудила њена интелектуална елита: да за вјеки вјеков остане на снази комунистички Новосадски књижевни договор Срба и Хрвата из 1954. када је српско име језика замењено српскохрватским па у њему проглашена равноправност ћирилице и латинице. Равноправност је била лажна, а смишљена је да би Срби били расрбљени преласком на туђе писмо. Ускоро је држава почела да спроводи насиље над ћирилицом, све до престанка производње ћириличких писаћих машина. Тиме је српском писму одређено тихо умирање.

Хрвати су поступили супротно од Срба: напустили су поменути договор већ 1967. јер су планирали да имају своју државу са својим језиком и писмом.

Само је један комуниста од имена, академик Танасије Младеновић, рекао да су српски комунисти издали свој народ, али је тешко разумети да се они нису опаметили ни после формалног пада комунизма, па уместо да су написали у српском правопису да се српски језик пише ћириличким писмом, и да и сва ранија латиницом објављена дела српских стваралаца спадају у српску културну баштину, што је аналогно хрватском правопису, они су у српском правопису написали да је и латиница српско писмо. Тиме су ћирилици одузели карактер српског националног симбола и дали јој значај једног од два могућа средства за записивање српског језика. Тиме је она осуђена на занемаривање и нестајање, јер је народ поверовао да је он уистину богат са два писма, па ако нестане ћирилица, остаће му његова латиница.

По распаду Југославије српска елита је правдала остајање хрватске латинице у српским земљама некомпатибилношћу ћирилице са новим информатичким технологијама. Ускоро је то постало смешно, јер су управо те технологије дале могућност враћања у живот и српске и свих других ћирилица, па и свих осталих писама из светске културне баштине.

Највећу опасност по ћирилицу представља потпуна сагласност власти и интелектуалне заједнице да је она пуштена низ воду и да тако треба и може да остане, јер је процењено да њено нестајање народ разуме као стихијски и неумитни процес, а никако да је то последица спровођења старог необјављеног државног програма да се латиничењем одвоји српски народ од православне и ћириличке Русије.

Менталитет наших политичара (и оних у скупштини) најбоље је представљен ликом Срећка Шојића (што значи да се од њих не може ништа добро очекивати)

Видели смо на улицама реализацију државног програма НЕГУЈМО СРПСКИ ЈЕЗИК, у којој је учествовао и академик Душко Ковачевић. Чим у наслову уз српски језик није поменута ћирилица (као у Уставу ), тиме су и власт и академици дали до знања да се уз српски језик подразумевају оба писма. То значи да су они у коначном за латиницу, јер је живот показао да је у том двојству ћирилица пала испод 10% у јавном животу. Опредељење за латиницу је додатно потврђено чињеницом да професори, академици и власт не искористише ту велику и ретку прилику да пошаљу поруку народу да уз српски језик негује ћирилицу.

Подршка латиници је готово општа, али је стигла и одакле се нико не би надао – од Мила Ломпара. У својој књизи Дух самопорицања написао је да је доминантно српско писмо ћирилица, а латиница је српско гранично и контактно писмо. Ваљда је хтео да каже да је веће 10% (заступљеност ћирилице) од 90% (заступљеност хрватске латинице). Што се тиче латинице, испада да су Срби и Хрвати живели око неке границе, па први примили нешто латинице, а други нешто ћирилице, односно да се латиница примила у Срба спонтано. То је велика неистина, а истина је да је латиница уведена у српскохрватски језик политичком одлуком комуниста у виду Новосадског књижевног договора Срба и Хрвата из 1954. г. Данас је у српским земљама поново чисти српски језик, али српски професори не могу без хрватске латинице ни после пропасти Југославије и братства и јединства са Хрватима. Баш по оној пароли: И ПОСЛЕ ТИТА, ТИТО.

Наравно да Ломпар није ни поменуо политичку одлуку из 1954. г. која у суштини значи превођење Срба на латиницу, јер у његовој струци постоји завет ћутања о тој непријатности. Али, што је најгоре, ни њима ни интелектуалној заједници у целини не смета што је комунистичко наслеђе у виду српског двоазбучја унесено у српски правопис, па се њиме системски руши ћирилица. Лингвистичка струка је имала прваке у ликовима Александра Белића, Павла Ивића и Ивана Клајна, који су сви били сербокроатисти, па зато данашњи професори не могу без латинице.

Остаје још да се види шта могу учинити професори које је ангажовало Министарство за културу да би ћирилици било боље. Они су се бавили писањем предлога закона о језику и писму који неће ни ући у скупштинску процедуру, уместо да су урадили оно у чему се пита њихова струка – да ускладе правопис са Уставом.

Када професори и Министарство за културу нису учинили оно што треба, учинили су оно што не треба. Раније су, управо под утицајем Ломпара, пацификовали Удружење за одбрану ћирилице „ДОБРИЦА ЕРИЋ“ у Београду, а сада су то урадили и са Удружењем „ЋИРИЛИЦА“ ТРЕБИЊЕ. Оно је почело рад са ставом да ћирилица не може да опстане у двојству са латиницом, а проф. др Милош Ковачевић га је убедио да је то могуће ако се направи добар закон. Сада је он ударио главом у зид, а удружењу је остало да јадикује над судбином српског писма.

Београдско удружење је чак награђено за своју умереност од стране Министарства за културу, јер не тражи оно што имају сви остали европски народи – једно писмо у своме језику.

Погледајмо још сајтове који су „просрпски“, као нпр. Нова српска политичка мисао. На њему су равноправне ћирилица и латиница и рекламирају се латиничке књиге власника проф. др Ђорђа Вукадиновића. Тамо не може бити објављен ниједан текст у прилог ћирилици. Чак не може бити објављен ни један коментар којим се она афирмише.

Дакле, код оваквог односа снага председник државе може да се у изборним кампањама сада потписује са AV уместо раније са АВ, и да никад не дозволи постављање питања писма пред посланике јер масом латинице у јавном животу доказује да је српски народ на западном латиничком путу. Кад он говори да ће учинити све за регионални мир и сарадњу, поред уступања српске земље, следећа на удару је ћирилица као српски реметилачки фактор.

2 replies »

  1. Хрвати лупају ћириличне табле, а Србија лупа ћирилицу.
    Све нам се као говедима обија о главу.
    Шта би ми се десило да са групом омладинаца дођем у Београд и да ломим латиничне табле? Или у Јагодини?
    А шта би се десило да ломим ћириличне?
    Шарчевићу, да си поштен дао би оставку!

    Liked by 1 person