АКТУЕЛНО

Мирослав Самарџић: Противуречности протеста у Србији – нема демократије без социјалне правде


До сада су протести у Србији углавном били ограничени на постављање најопштијих захтева у вези са демократијом и медијским слободама,  уз готово потпуно игнорисање социјалних проблема, као што су сиромаштво, незапосленост, одсуство заштите и права на раду и сл..

Да би се они омасовили, потребно је укључити све легитимне облике незадовољства. Криза и ауторитарност у друштву имају мноштво различитих облика, треба повезати политичке захтеве са проблемима обичних људи, како би они протесте видели као шансу за остваривање својих интереса. Поред захтева за више демократије, треба укључити и захтеве за  једнакост и социјалну правду. Растућа неједнакост свугде у свету разара друштва и успорава привредни раст. Будући да је у Србији правни систем колабирао, инсистирање на поштовању закона и Устава постаје радикална опозициона политичка платформа.

Да би систем био промењен, морају се поставити захтеви које он не може да испуни, умерене захтеве лако може да кооптира. Радикализам је неопходан, утопијска представа о алтернативи, потребне су темељне економске реформе. Треба оспорити став  да капитализам нема алтернативу, Ален Бадију тачно увиђа да је функција идеологије да убије наду

Да би протести били успешни, мора постојати јасна слика стања коме се супротстављамо. Узрок наших проблема је глобализовани капитализам, Вучић није аутономан, он је протагониста тог система, фанатични неолиберал који комбинује капитализам са традиционалним вредностима, зато што се тако онемогућава развој класне свести код експлоатисаних, боље Свети Сава него Маркс. Трибални национализми не доводе у питање капитализам, напротив, јачају га.

Децентрализација покрета је важна, треба истицати мноштво локалних захтева. 40% куповне моћи у Србији је у Београду, у провинцији бујају сиромаштво,  безнађе и сви облици социјалне патологије. Поред тога, децентрализација протеста отежава примену репресије.

 

Вучић успешно мобилише подршку најсиромашнијих слојева становништва како би владао Србијом, на начин који највише одговара интересима глобалног крупног капитала. Вучићеви гласачи средњу класу која протестује и  интелигенцију виде као отуђене слојеве који не поклањају велику пажњу њиховом бедном положају. Либералне вредности, попут поделе власти, политичких и грађанских права  су драгоцене, али недовољне, нема демократије без социјалне правде.

У капитализму, економска моћ концентрисана је у рукама све мањег броја људи и породица, више се не говори о владавини 1%, него 001%. Демократија може да постоји само уколико је моћ у друштву расута, у савременом свету демократске процедуре служе само томе да се економска моћ пренесе у политичку, уз привид легитимности. Због све веће доминације тржишта, политика и институције  губе значај. Својевремено је председник америчких Федералних резерви Ален Гринспен изјавио да није важно ко ће бити председник САД, светом и онако владају тржишне силе.

У свим модерним друштвима постоји доминација медија који су политички пристрасни, на страни су богатих. Нејасно је како се може  остварити слобода информисања  са медијима у корпоративном власништву. Они настоје, као и сва друга приватна предузећа, да максимирају профит, и не бирају средства да тај циљ остваре. Жељко Митровић не подржава Вучића зато што верује у његов политички програм, већ због тога што тако остварује огроман профит. Треба размишљати о друкчијој власничкој структури у медијима, тек такве промене могу довести до њиховог ослобађања.

Опозициони програм је капитализам без таблоида, „пасивна револуција“ у Грамшијевом смислу, симулирање алтернативе како се систем не би променио. Демонстрације се  усмеравају  против Вучића,  против централизација власти  у једној личности, а не система. Отуђена, криминална, корумпирана и некомпетентна власт је једини проблем, системска идеја је добра. Персонализација проблема је  важан мобилизациони фактор, али она замагљује, и у други план потискује структурне напетости и антагонизме. Гнев незадовољних се усмерава према Вучићевој личности како би се очувао интегритет система, протести добијају форму борбе  уједињеног  народа против диктатора. Класне поделе унутар народа нису важне.

У политичком животу доминирају политичке странке, пре или касније оне ће  преузети вођство на протестима и покушати да контролишу њихову енергију, како они не би добили антикапиталистички набој. Опозиција, какву имамо, није  способна да изврши неки озбиљан политички задатак, у првим редовима су и даље компромитоване личности, опозициони лидери уништавају једни друге. Због тога што се ради о прокапиталистичким странкама, махом прозападним, прети опасност да оне попусте под притиском Запада и прихвате изборе под неповољним условима. Европској унији и САД не одговара да Вучићева власт у овом тренутку ослаби, јер тада не би могао косовски чвор да буде разрешен по њиховим замислима.

Уколико протести доведу до настанка нових политичких организација са модерним левим програмом, онда ће они бити успешни, без обзира да ли ће Вучић пасти. Слабија власт у Србији биће мање способна да спроводи неолиберални програм, да сузбија незадовољство и спречава деловање опозиције.

После Путинове посете националистичка десница је пасивизирана. Иако је Србија постала класична колонија, српски национализам не може да се трансформише у антиколонијални покрет (леви национализам), заробљен је у традицији и православљу и није у стању да разуме модерне друштвене процесе, а камоли да понуди алтернативу.

Патријарх је фактички осудио протесте, што не чуди. Црква је одувек друштво видела као органску, хомогену, непротивуречну целину којој поделе нису иманентне, већ се уносе споља. Није важно што у Србији постоје богати и сиромашни, проблем су други који су  представљени  као ђаво. Попови редовно освећују борделе по Србији, али никад нису подржали неки штрајк. Велики је мит да је црква увек била уз народ.

На протестима мора бити формулисан неки предлог о томе како решити косовски проблем. Ниједна држава не може лако да се одрекне дела своје територије, без великих политичких тешкоћа. Праведно решење подразумева не само вођење рачуна о интересима и правима Албанаца, него и косовских Срба и припадника других мањина на Косову, као и Републике Србије. Једнострано решење, само у корист Албанаца, довешће до сукоба у Србији и спречити демократизацију друштва и економски развој.

Мирослав Самарџић

(Аутор је члан Зрењанинског социјалног форума)

ИЗВОР: НСПМ

———

8.2.2019. за СРБски ФБРепортер приредила Биљана Диковић

Хвала за коментар. Ваш коментар ће бити видљив након "модерације". Коментари који садрже претеће, увредљиве и вулгарне изразе неће бити објављени...

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.