АКТУЕЛНО

Лаж у којој живимо већ личи на озбиљно неговање лудила


Писац и новинар Душан Микља поводом своје нове књиге „Пре него што буде касно“. Трилер је изазовна форма. Осећао сам велику нелагодност док сам писао ову књигу, трудећи се да не подлегнем теоријама завере.

Фото: ФоНет Ненад Ђорђевић

Али, свесно сам се определио за тај жанр зато што сам схватио нешто што се недовољно примећује – сад готово да нема теорија завере. Наши и светски моћници постали су толико безочни и осиони да оно што се некада тајило отворено наговештавају. Не постоји више тајна, постоје безобзирни кланови. С друге стране, определио сам се за трилер да бих омогућио читаоцима да на угоднији начин прочитају много озбиљнија поглавља, која имају понекад и есејистичко-научни карактер о генетици, геополитици, геници као политичком огранку генетике и многим другим озбиљним темама. То је била нека врста добронамерне преваре – каже у разговору за Данас о свом новом роману „Пре него што буде касно“ Душан Микља, писац и новинар са вишедеценијским дописничким стажом. Књигу је објавила издавачка кућа Лагуна.

* Како сте дошли на идеју на кренете од мало познате приче о добровољном радиоактивном зрачењу америчких затвореника за новац из које израстају глобални проблеми од миграција и демографије до контроле свести?

– То фантастично подручје књиге које делује невероватно управо је највише истинито. Ти опити на затвореницима су се заиста спроводили у затворима у америчким државама Орегон и Вашингтон у време кад је постојала нада да то може да буде корисно и у неке здравствене сврхе. Затвореницима су плаћали да их потапају у неку радиоактивну смешу да би видели како то утиче на плодност. Ја полазим од нечег што се догодило, а побуњеник савести који је описан као „Алхемичар“ – управник затвора, почиње да размишља о свему томе да би открио да је то само врх леденог брега. Да се уплитање државе у демографска кретања, у структуру становништва не завршава само са тим опитима већ да је то један много распрострањенији вид ширења политичког и сваког другог утицаја. Практично овладавање свим планетарним материјалним изворима, али и умним бићем човека.

* Све те теорије имају савршену унутрашњу логику и воде до сазнања која су често застрашујућа и паралишу свест. Како доћи до оног о чему пишете у овој књизи – савести и отпора ономе што нам се дешава?

– Имајући у виду моћ тих светских механизама и манипулација, човек помисли да му преостаје једно појединачни гест. Наравно да се пита како он може да надвлада тако моћну машинерију. Али, историја нас учи да није све у бројевима. Ја често наводим пример који аксиоматично доказује да је хришћанство настало више као секта него покрет и да је у најдословнијем смислу било под земљом – у катакомбама. Па, моћне Римске империје више нема, а хришћанство је постало једна од највећих светских религија. Најзад, ти побуњеници савести јесу малобројни, али видимо да се ти пламичци мале ватре често рашире у велики пожар.

* Колико имао аутобиографског у лику вашег јунака Хуга Вулфа, америчког новинара са београдским коренима?

– Можда то нескромно звучи, он има много аутобиографског. Практично Хуго Вулф живи и борави на местима и суочава се са истим темама са којима се суочавао и аутор овог трилера.

* Ова књига говори о још једном феномену – бескрајним могућностима манипулације на свим нивоима.

– Постоје многи људи који не схватају да су део механизма. Зато има тако мало побуњеника савести. То није само питање сазнавања него и питање савести, доследности, моралне чврстине, најзад и разборитости. Кад размишљам о овим процесима у Београду, видим да највеће огорчење производи управо то одсуство истине код властодржаца, то што живимо усред лажи која постаје толико лепљива и одвратна да нам се чини да једва извлачимо ноге из ње. Кад говоримо о манипулацијама и лажима, страшно је то што владајућа странка, за коју се говори да је једна од највећих у Европи – да има невероватних 600.000 чланова, не може да пронађе бар десетак људи који својом појавом и говором на телевизији не побуђују гнушање. Мотиви побуне у човеку нису политичке природе, како се најчешће тумачи, већ просто незадовољство, очајање, гнев и потреба да се живи у другачијем свету који не би био свет привида, него свет стварности. Желео бих да се нада да ћемо живети у нормалној земљи кад-тад оствари, јер је неподношљиво живети у лажи. То заиста води лудилу и сва та насиља која се дешавају нису случајна. Читао сам да се у Старој Грчкој неговала просвећеност да би народ могао да учествује у демократији, што значи – све то што се негује на нашим телевизијама није нимало случајно. То је подмукло пражњење ума од сваког озбиљног интересовања за животне појаве и теме, усредсређивање пажње на безначајности како би непросвећеним народом могло лакше да се манипулише.

* Због чега данашње глобалистичко друштво прати појам „владари света“?

– Зато што уистину, кад погледате свет, њим управљају владари који имају моћ. То делује невероватно. Мени је пало на памет да робовласништво можда и није било најгори поредак у историји, јер је робовласник морао да се стара о робу – да га исхрани и да му пружи коначиште, да га одржава у животу јер је схватао да му је потребан здрав и снажан човек за обављање посла. То је више него што имају многи запослени радници код савремених послодаваца и није ни мало фантастично помислити да је и такво једно друштвено уређење, познато као најозлоглашеније, имало своје предности у односу на стање данас.

* Постоје ли разлози због којих је баш Африка највише „платила“ цену глобализација и манипулација?

– Ја сам живео више година у Африци и имам посебну љубав и наклоност према том континенту. И кад сам размишљао шта је то привлачно у Африци, прво ми је падао на памет простор, чак је и та небеска капа некако већа него у Европи. Али, тај простор је последица испражњености – једног од најокрутнијих и најгеноциднијих злочина у историји. То јесте почело са трговцима робљем, а имамо примере и врло окрутне садашњости. То са болестима можда заиста спада у теорије завере, али постоје приче да су неке од најстрашнијих болести „побегле“ из лабораторије. Наравно, то је тешко доказати, али оно што је доказиво јесте да су чак неки министри војни – Дик Чејни, на пример, и Доналд Рамсфелд били једно време министри одбране, а једно време акционари великих фармацеутских компанија. У овом трилеру изричито се помиње да су својим потчињенима дали налог да те лекове не извозе у Африку, јер им се Африканци нису чинили као довољно добре муштерије, па им је било свеједно да ли ће наставити да умиру од тих страшних болести које су иначе најраширеније у Африци.

* Где је у свему томе простор Балкана?

– Балкан је на прилично ниској лествици. Нећу помињати име, али ја сам упознао једног психијатра који је овде код нас над психијатријским болесницима обављао опите тако што им је давао лекове који још нису имали званичну дозволу да се употребљавају. Зато је вероватно примао велику накнаду, јер ти његови послодавци нису смели тај лек да користе у својој земљи.

* Да ли то значи да смо налик оним америчким затвореницима, само што нам се ништа не плаћа, јер ни не знамо да смо део разних експеримената?

– Ту стварно има неподношљивог лицемерја, јер често се то представља као ‘пројекат’. Почињем помало да се гнушам те речи, јер се под пројектом све подразумева, па то може бити и давање лека најнезаштићенијој врсти пацијената као што су то душевни болесници. Мислим да смо ми, а то се види и по овим усмереним миграцијама, на неки начин неки опитни полигон за много озбиљније геополитичке подухвате.

* Ваша претпоследња књига „Хроника настраности“ преведена је на енглески језик. Шта је привукло стране издаваче?

– Ми сви примећујемо, али некако нема довољно свести о чињеници, да данас у многим земљама света владају, јако се устежем од претеране речи, поремећене личности. Кад то кажем, ја мислим и у оном ширем друштвеном, не само медицинском смислу, мада се често догађа да су и дословно поремећени. Страшно је то што о нашим судбинама и животима милиона људи одлучују такве личности, а ти примери су толико невероватни да је рецензент књиге, наш познати књижевни критичар и писац Михајло Пантић написао да „живот у тим приказима делује фантастичније од саме маште“. Зашто је то било потребно да се напише? Да цитирам Гинтера Граса: „Политику треба разобличити пре него што се преруши у историју.“

* Да ли и савремена српска политичка сцена заслужује једну такву књигу?

– Апсолутно. Мислим да ми сад постајемо готово авангарда. Ја заиста мислим да ми живимо, како сам већ поменуо, усред лажи која постаје толико неподношљива да то већ личи на озбиљно неговање лудила. Ми сви знамо какав је овде живот, чак и саме власти признају да је често мукотрпан, да се људи суочавају, у најдословнијем смислу, са егзистенцијалним тешкоћама, а кад гледате режимске телевизије и кад читате режимску штампу, све је невероватно лепо и добро. То је, по медицинској дефиницији, али и за аматера, апсолутно неговање лудила. Не знам да ли у било ком законодавству у било којој земљи постоји то као прекршај или злочин. Ако не постоји, мислим да је време да се уведе.

Људи који заслужују причу

– Жеља издавача и неких мојих пријатеља је да напишем неку врсту аутобиографије под насловом „Затворено због пописа“. То је добар наслов, али то делује мало нескромно, мада има много тога што сам стицајем околности доживео. Био сам у више од деведесет земља на свих пет континената, упознао разне личности којима се дивим, али и много више оних других. Новопазарски сајт Екерман тражио је да напишем текст о личностима које су у мом, да кажем, квазиполитичком животу, оставиле највећи утисак на мене. Мој одговор био је: „људи које власт није променила“. Таквих је врло мало, али их има. Рецимо, Августинио Нето. Он је био не само герилац и државник, већ и песник. Такав је Пертини, који стално бежи из председничке палате у свој станчић код фонтане „Треви“ јер се боље осећао као грађанин него као државник. Такав је био Визентал, који је цео свој живот посветио лову на нацисте. Сећање на те људе просто заслужује да буде испричано. Ту је, рецимо, сјајна Моника Вити, глумица која је играла у помало херметичним Антонионијевим филмовима. Она је била, како се каже, толико народска жена, сви су је у крају Рима где је живела обожавали, искрено је припадала том народу, а била је у стању да одигра захтевне, готово метафизичке улоге. Просто, постоје људи који заслужују причу. Зато то не би била толико аутобиографија него, како је Михиз написао, аутобиографија о другима.

Новинари и писци

– Ја мислим да сви новинари могу да буду и књижевници. То није никаква нескромност или погрешно процењивање. Једноставно новинари су чешће, више и темељније у додиру са животом него они интелектуалци који сва знања стичу читајући књиге и, како се то обично каже, у кабинету. Тај додир са животом је предност новинара, а оно што је ту лоше јесте њихова нестрпљивост, због чега је често њихов књижевни подухват скица. За књижевност је потребна нешто већа темељност. Ја сам имао среће, и то сматрам неким даром било судбине или Бога, да сам много путовао, да сам се више година бавио новинарством и, без лажне скромности, могу да кажем да познајем свет. А кад познајете свет, онда можете и да упоређујете. Имате толико обиље грађе да она извире из Вас као из неке напукле бране. То је делом потреба, а делом и мисија да кажете нешто што није довољно познато у нашој често скученој средини – објашњава Душан Микља одговарајући на питање да ли се у сваком новинару крије несуђени писац.

 

Разговарала: Јелена Тасић

ИЗВОР: ДАНАС

——–

10.2.2019. за СРБски ФБРепортер приредила Биљана Диковић

1 reply »

Оставите одговор на Јагодинац Одустани од одговора

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.