АКТУЕЛНО

Јован Тамбурић: Системско спречавање пензионера да дођу до правде


Протест пензионера, архива

Да ли судови у Србији по неком прикривеном плану спречавају пензионере да дођу до правде. На то основано указују поступци судова у Србији у којима не постоји независност  и слобода судија и судова. У тим поступцима судови крше одредбе Устава Србије, Закона о ОУП, Закона о управним споровима, Закона о парничном поступку и Закона о ПИО. Наводим примере поступања судова у Србији који стручну јавност а и пензионере оштећене смањењем пензија збуњују и ометају да дођу до правде.

– Уставни суд Србије је одбацивањем иницијатива за оцену уставности Закона о привременом уређивању начина исплате пензија у септембру 2015. године, оправдавањем  његовог доношења аргументима политике и изнетим ставом да, Фонд ПИО није обавезан да доноси појединачна решења о смањењу пензија је оштећеним пензионерима укинуо, отежао и одложио остваривање права на правни лек пред фондом ПИО, судовима у Србији и ЕСЉП у Стразбуру.

– Уставни суд Србије игнорише уставну обавезу да спроведе поступак оцене уставности Закона о привременом уређивању начина исплате пензија, покренут од стране посланика Народне скупштине Србије 7. августа и 14. новембра 2018. године и тако омета остваривање законских и уставних права преко 850 000 оштећених и наследника оштећених пензионера који су у међувремену преминули уз нарушавање уставом дефинисаног односа између НСРС и судске власти у Србији.

– Уставни суд игнорише и не решава неколико стотина уставних жалби грађана достављених после доношења Закона и неколико десетина иницијатива за оцену уставности Закона достављених после септембра 2015. године.

– Заузет став у Одлуци Уствног суда Србије број: Уж-6014/2015 од 11. јануара 2018. године, којим се захтеви за исплату неисплаћених пензија старији од 3 године  сматрају застарелим уз позивање на ставове ЕСЉП у Стразбуру,

– Закључак  Управног суда Србије на 83. седници одржаној 29.10. 2018. године да се захтеви за признавање права на исплату разлике између исплаћене и пензије по решењу, не могу решавати у управном поступку и поступку пред Управним судом него у парничном поступку.

– Праксом основних и виших судова у Србији да тужбене захтеве пензионера за накнаду штете смањењем пензија одбацују без спровођења законом прописаног судског поступка, а пресуде позитивне по пензионере неуобичајено брзо поништавају, доказујући да јавни коментар пресуде у основном суду у Б. Паланци од стране председника Србије утиче на експедивност Вишег суда у Н. Саду која не постоји ни у једном другом судском предмету.

– Обавеза плаћања судских такси у поступцима остваривања права из ПИО која у неким демократским државама па чак и БиХ за пензионере не постоји.

Све напред наведено доказује да се пензионерима у Србији по неком плану отежава или чак онемогућава пут до права и правде.

Да ли је овакво поступање судова у Србији одговор на изјаву и захтев председника Владе Србије  дате у Народној Скупштини Србије у расправи крајем децембра 2014. године, о неусклађивању војних пензија од 1.1.2008. године, у којој су судови оптужени да „доносе одлуке против њих-државе “. Који су то они а који смо то ми? Или је такво поступање судова одговор на  коментар председника Србије, на пресуду Основног суда у Б. Паланци којом је оштећеном пензионеру досуђена накнада штете због смањења пензије, из којег је јасно да ће он то „истражити и јавност обавестити“.

Посебно је интересантан усвојен Закључак на 83. седници свих судија Управног суда Србије од 29.10.2018. године, који су све судије дужне да спроводе:

„Убудуће, у свим предметима по тужбама због ћутања управе по жалби због непоступања првостепеног органа по захтеву за исплату неспорног дела пензије или мање исплаћеног износа пензије, поднетом у време важења Закона о општем управном поступку („Службени лист СРЈ“, бр. 33/97 и 31/01 и „Службени гласник РС“, број 30/10), према одредбама ког закона се поступак спроводи, Управни суд поступа на начин као у предмету У 2090/17.“

Закључак је правно важан јер пензионерима оштећеним смањењем пензија онемогућава  да  управним поступком и тужбом Управном суду спречавају застаревање штете која им је нанета смањењем пензија јер ће Фонд ПИО и Управни суд такве захтеве и тужбе одбацивати као неосноване и на такав начин ће оштећеним онемогућити одлагање застаревања без плаћања високих судских такси на које су приморани у парничном поступку. У овом закључку се даје допунско тумачење члана 19. ЗУС по којем суд цени основаност поднете тужбе утврђујући испуњеност прописаних услова с тим да је у свим тим случајевима услов за поступање Управног суда по тужби да се ради о изосталом управном акту, у смислу члана 15. ЗУС-а, односно акту који је орган требао да донесе. Суд сматра да је захтев за исплату неспорног дела пензије или мање исплаћеног износа пензије, представља новчано потраживање и решавање о таквом захтеву, по својој правној природи не представља решавање о управној ствари, нити води доношењу управног акта који би као такав могао бити предмет управног спора, у смислу одредаба Закона о управним споровима.

Иако се Закључком о поступању судија на овакав начин смањује велика штета коју Фонд ПИО има плаћањем трошкова у поступцима пред Управним судом због ћутања управе, односно пропуштања органа Фонда ПИО да раде по Закону, он се сада користи ради онемогућавања пензионера оштећених смањењем пензија да управним поступком и тужбом Управном суду одлажу застаревање штете која им је причињена без плаћања високих судских такси. На овакав начин оштећени пензионери се упућују на парнични поступак у којем су обавезни да плаћају високе судске таксе и судског вештака. 

На основу изнетог намеће се закључак да се целокупно судство Србије одрекло независности и ставило у службу извршне власти игнорисањем уставне обавезе да правовремено оцени уставност Закона и отежавањем и спречавањем оштећених  пензионера да своја права на судску заштиту правовремено остварују пред домаћим и међународним судовима. Очигледна је намера да захтеви оштећених пензионера за накнаду штете једном делу оштећених пензионера буду проглашени застарелим.

У овом тренутку најсигурнији пут за прекид застаревања причињене штете смањењем пензије је покретање парничног поступка. Ради смањивања судских такси треба размотрити и варијанту покретања парничног поступка за накнаду штете само у делу временског периода смањења пензије (нпр. само за прве две године смањења). Поступак за накнаду штете у преосталом периоду смањења пензије би био покренут 2020. године. У овом тренутку у одсуству оцене уставности Закона од стране Уставног суда Србије и одлуке ЕСЉП у Стразбуру о достављеној представци, основни, виши и Апелациони суд  доносе негативне судске пресуде. Сви поступци у којима су одбачени тужбени захтеви за накнаду штете, после повољне одлуке Уставног суда Србије или ЕСЉП у Стразбуру могу бити поново покренути поступком ревизије када ће се време покретања претходног поступка рачунати као време његовог стварног покретања.

На крају се поставља питање може ли се судство Србије реформом ослободити утицаја извршне власти или ће наставити да јој испуњава захтеве супротне Уставу!

Проблем настао неуставним смањивањем пензија може бити решен и доношењем закона о обештећењу свих оштећених и наследника оштећених који су преминули. Актуелна власт још увек није показала политичку вољу да донесе такав закон иако они који су подржали смањење пензија на овакав начин ПУПС, СПС и Савез пензионера Србије такав закон обећавају својим члановима и симпатизерима. Колико су озбиљни и моћни у испуњењу обећања говори и подршка коју су дали доношењу Закона иако су обећавали супротно.

Савез за Србију је доношење таквог закона предвидео у свом програму, он се налази и у Споразуму са народом који је уједињена опозиција понудила грађанима а захтев за враћање отетих делова пензије се редовно поставља и на грађанским протестима у Србији.

Све је очигледније да је једини пут остваривања овог и других права грађана, пут промене накарадног система у којем грађанин са својим законским и уставним правима и достојанством не постоји.

Јован Тамбурић

*Аутор је председник Удружења синдиката пензионисаних војних лица

 

РЕПУБЛИКА СРБИЈА
УПРАВНИ СУД

Су II-17  25/18
Дана 31.10.2018. године

Б Е О Г Р А Д

 

ЗАКЉУЧАК УТВРЂЕН НА 83. СЕДНИЦИ СВИХ СУДИЈА ОДРЖАНОЈ ДАНА 29.10.2018. ГОДИНЕ

„Убудуће, у свим предметима по тужбама због ћутања управе по жалби због непоступања првостепеног органа по захтеву за исплату неспорног дела пензије или мање исплаћеног износа пензије, поднетом у време важења Закона о општем управном поступку (“Службени лист СРЈ“, бр. 33/97 и 31/01 и “Службени гласник РС“, број 30/10), према одредбама ког закона се поступак спроводи, Управни суд поступа на начин као у предмету У 2090/17.“

                                                          

Потреба за израдом овог реферата појавила се због различитог поступања суда у предметима по тужбама због ћутања управе – недоношења решења другостепеног органа по жалбама изјављеним због непоступања првостепеног органа по захтевима  странака поднетим по одредбама старог ЗУП-а за исплату неспорног дела разлике пензије за период 01.01.2008. године до 31.10.2015. године. Наиме, поједина већа су у овим предметима тужбе уважавала и налагала туженом Републичком фонду ПИО да донесе решење по жалби у року од 30 дана од дана достављања пресуде, нпр. У. 16361/16, с позивом на одредбе члана 19. став 1. и члана 44. Закона о управним споровима, уз оцену суда да из доказа приложених уз тужбу произлази да су за подношење тужбе због недоношења захтеваног акта – одлуке по жалби, испуњени законски услови имајући у виду да тужени у законском року није одлучио о жалби. За разлику од наведеног, у појединим предметима нпр. У. 2378/17 и У. 2090/17, тужба је одбачена решењем судије појединца, с позивом на одредбу члана 26. став 1. тачка 2. Закона о управним споровима, са образложењем да – имајући у виду да је тужба поднета због недоношења акта по захтеву за исплату неспорног дела разлике пензије, дакле за исплату новачног потраживања, то такво одлучивање по својој правној природи не представља одлучивање са карактером доношења управног акта у смислу члана 3. Закона о управним споровима, већ се ради о имовинско-правном захтеву из стварне надлежности редовног суда у парничном поступку, због чега акт чије се доношење тражи не представља акт коме је судска заштита обезбеђена у управном спору, па не постоје ни законом прописани услови из одредбе члана 15. Закона о управним споровима за подношење тужбе због ћутања управе, јер се оваква тужба може поднети само уколико се ради о недоношењу акта у погледу кога је судска заштита предвиђена у управном спору.

Одредбом члана 208. став 1. Закона о пензијском и инвалидском осигурању, прописано је да се накнада штете причињене фонду, односно повраћај незаконито и неправилно извршених исплата пензија и других новчаних примања из пензијског и инвалидског осигурања врши по одредбама закона којим се уређују облигациони односи, ако овим законом није друкчије уређено.

Из одредаба чланова 18., 20., 24., 56. став 3. и 4., 192., 208. став 1. и 2.  Закон о општем управном поступку (“Службени лист СРЈ”, бр.33/97, 31/01 и “Службени гласник РС”, бр. 30/10) произлази обавеза управног органа коме је поднесак упућен, да у законом прописаном управном поступку, али само ако је поднесак поднет у одређеној управној ствари, поступи на начин прописан Законом о општем управном поступку.                         

                        Из одредаба чланова 212., 213., 229. до 235., 236., став 1. и 237. став 1. Закон о општем управном поступку (“Службени лист СРЈ”, бр. 33/97, 31/01 и “Службени гласник РС”, бр. 30/10) произлази да је и поступање другостепеног органа по жалби због недоношења решења првостепеног органа везано само за одлучивање другостепеног органа у управној ствари.                    

Осим одредбе члана 208. став 2. Закона о општем управном поступку, која је упућивала странку на покретање управног спора, уколико је изостао захтевани акт првостепеног органа, у случају да се ради о акту против кога није допуштена жалба, могућност покретања управног спора због ћутања управе прописана је и одредбом члана 19. Закона о управним споровима.                  

Одредбом члана 44. Закона о управним споровима, прописано је да када је тужба поднета на основу члана 19. овог закона, а суд нађе да је основана, пресудом ће уважити тужбу и наложити да надлежни орган донесе решење. Ако суд располаже потребним чињеницама, а природа ствари то дозвољава, он може својом пресудом непосредно решити управну ствар.

У складу са одредбама Закона о управним споровима, решавајући о тужби због ћутања управе, Управни суд најпре испитује постојање процесних претпоставки за подношење тужбе због ћутања управе, у ком случају је сагласно одредби члана 26. став 1. тачка 3) Закона о управним споровима, овлашћен да исту одбаци само уколико уз поднету тужбу нису приложени прописани докази. У свим осталим случајевима, сагласно одредби члана 44. Закона о управним споровима, суд цени основаност поднете тужбе утврђујући испуњеност услова прописаних у члану 19. Закона о управним споровима, с тим да је у свим тим случајевима услов за поступање Управног суда по тужби да се ради о изосталом управном акту, у смислу члана 15. ЗУС-а, односно акту који је орган требао да донесе а није у одређеној управној ствари.

Код наведених одредаба закона и разлога поступајућих већа изнетих у донетим одлукама, а полазећи од неспорног – да захтев за исплату неспорног дела пензије или мање исплаћеном износу пензије, представља новчано потраживање, те да решавање о таквом захтеву, по својој правној природи не представља решавање о каквој управној ствари, нити води доношењу управног акта који би као такав могао бити предмет управног спора, у смислу одредаба Закона о управним споровима.

 

ЗА ОДЕЉЕЊЕ СУДСКЕ ПРАКСЕ

                                                                            Реферат припремила судија

                                                                                    Биљана Шундерић

 

ТП

***

Република Србија
УСТАВНИ СУД

Број: Уж-6014/2015

_____ 2018. године

Б е о г р а д

 

 

Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда Весна Илић Прелић, председник Већа и судије Братислав Ђокић, др Горан П. Илић, Снежана Марковић, др Тијана Шурлан, др Јован Ћирић, Сабахудин Тахировић и др Тамаш Корхец (Korhecz Tamás), чланови Већа, у поступку по уставној жалби Д. Д. из Рожаја, Црна Гора, на основу члана 167. став 4. у вези са чланом 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 11. jaнуара 2018. године, донео је

 

О Д Л У К У

 

Одбија се као неоснована уставна жалба Д. Д. изјављена против става 2. изреке пресуде Апелационог суда у Београду Гж. 5412/13 од 18. јуна 2015. године због повреде права на правично суђење, из члана 32. став 1. Устава Републике Србије, док се у преосталом делу уставна жалба одбацује.

 

О б р а з л о ж е њ е

 

  1. Д. Д. из Рожаја, Црна Гора, поднео је Уставном суду, 25. септембра 2015. године, преко пуномоћника М. С, адвоката из Београда, уставну жалбу против става 2. изреке пресуде Апелационог суда у Београду Гж. 5412/13 од 18. јуна 2015. године, због повреде права на правично суђење и на једнаку заштиту права, из члана 32. став 1. и члана 36. Устава Републике Србије (у захтеву погрешно означава да је у питању члан 86. Устава).

Подносилац сматра да су му означена права повређена наводно погрешном oценом суда о основаности истакнутог приговора застарелости потраживања исплате пензије, јер, како истиче, право на пензију, сагласно члану 6. Закона о пензијском и инвалидском осигурању, не застарева. Супротно ставу суда – да је застарелост прекинута подношењем тужбе 2009. године, мишљења је да је до прекида застарелости, сагласно члану 388. Закона о облигационим односима, дошло 11. јула 2002. године када се обратио Републичком фонду за пензијско и инвалидско осигурање запослених (у даљем тексту: РФ ПИО) захтевом за исплату пензије. Предлаже да Уставни суд утврди повреду означених права и укине оспорену пресуду.

  1. Сагласно одредби члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.

У поступку пружањa уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама истакнутог захтева, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено његово Уставом зајемчено право или слобода.

 

  1. Уставни суд је, у спроведеном поступку, увидом у документацију приложену уз уставну жалбу, утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање.

Пресудом Првог основног суда у Београду П. 60730/10 од 1. фебруара 2013. године, између осталог, обавезан је тужени РФ ПИО да тужиоцу, овде подносиоцу уставне жалбе, на име неисплаћених пензија, за период од марта 1999. до јула 2012. године исплати ближе опредељене појединачне месечне износе са каматом, док је захтев за период од јануара до децембра 2001. године одбијен.

Оспореном пресудом Апелационог суда у Београду Гж. 5412/13 од 18. јуна 2015. године потврђена је нижестепена одлука у усвајајућем делу за период од новембра 2006. до јула 2012. године (став 1. изреке), док је у преосталом усвајајућем делу преиначена, тако што је тужбени захтев за период од марта 1999. до октобра 2006. године одбијен (оспорени став 2. изреке). Према утврђеном чињеничном стању, тужиоцу је редовно исплаћивана пензија до фебруара 1999. године, а од марта исте године тужени је обуставио исплату. Тужилац се 11. јула 2002. године обратио туженом захтевом за исплату пензије, што тужени није учинио. Решењем туженог од 18. октобра 2004. године тужиоцу је привремено обустављена исплата пензије почев од 1. маја 2001. године због тога што је доласком међународних снага на АП Косово и Метохија део службе туженог потпао под њихову надлежност. Против овог решења тужилац је поднео тужбу која је одбачена решењем Окружног суда у Приштини У. 5/05 од 3. фебруара 2005. године због неисцрпљивања правних средстава (претходно није поднета жалба другостепеном управном органу). Другостепени суд је, указујући на став Европског суда за људска права изнет у пресуди Грудић против Србије, од 17. априла 2012. године – да стечено право на пензију представља имовину чије је мирно уживање гарантовано чланом 1. Протокола 1 уз Европску конвенцију за заштиту људских права и основних слобода – оценио правилним закључак нижестепеног суда да је тужени обуставом исплате пензије на основу решења од 18. октобра 2004. године (пет година након фактичке обуставе) тужиоцу проузроковао штету у смислу члана 172. Закона о облигационим односима коју је дужан да накнади. Међутим, по налажењу другостепеног суда, првостепени суд је погрешно применио члан 6. став 2. Закона о основама пензијског и инвалидског осигурања, којим је прописано да права из пензијског и инвалисдког осигурања не застаревају, осим права на потраживање доспелих, а неисплаћених износа у случајевима утврђеним законом. Стога, по мишљењу суда, треба разликовати право на пензију као стечено право од права на потраживање доспелих, а неисплаћених износа пензије, те се у конкретном случају има применити трогодишњи рок застарелости потраживања накнаде штете прописан чланом 376. Законом о облигационим односима. Како је тужилац за штету сазнао оног момента када је тужени обуставио исплату пензије, а тужбу је поднео 26. новембра 2009. године, суд је закључио да је тужиочево потраживање за период пре 26. новембра 2006. године застарело, због чега је у том делу преиначио нижестепену одлуку и захтев одбио.

  1. Одредбама Устава, на чију повреду подносилац указује у уставној жалби, утврђено је: да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега (члан 32. став 1.); да се јемчи једнака заштита права пред судовима и другим државним органима, имаоцима јавних овлашћења и органима аутономне покрајине и јединица локалне самоуправе (члан 36. став 1.).

Чланом 6. став 2. Закона о основама пензијског и инвалидског осигурања („Службени лист СРЈ“, бр. 30/96, 58/98, 70/01, 3/02, 39/02 и 5/03), који је био на снази у време обуставе исплате пензије подносиоцу, било је прописано да права из пензијског и инвалидског осигурања не могу застарети, осим права на потраживање доспелих а неисплаћених износа по основу пензијског и инвалидског осигурања.

Законом о пензијском и инвалидском осигурању („Службени гласник РС“, бр. 34/03, 64/04, 84/04, 85/05, 101/05, 63/06, 5/09, 107/09, 101/10, 93/12, 62/13, 108/13, 75/14 и 142/14) је прописано: да права из пензијског и инвалидског осигурања не застаревају, осим права на потраживања доспелих а неисплаћених износа у случајевима утврђеним овим законом (члан 6. став 2.); да ће се доспели месечни износи пензије, новчаних накнада, који нису могли бити исплаћени због околности које је проузроковао корисник, накнадно исплатити највише за 12 месеци уназад рачунајући од дана када, по престанку деловања тих околности, корисник поднесе захтев за исплату (члан 123.).

Законом о облигационим односима („Службени лист СФРЈ“, бр. 29/78, 39/85, 45/89 и 57/89 и „Службени лист СРЈ“, бр. 31/93, (22/99, 23/99, 35/99 и 44/99)) је прописано: да правно лице одговара за штету коју његов орган проузрокује трећем лицу у вршењу или у вези са вршењем својих функција (члан 172. став 1.); да застарелошћу престаје право захтевати испуњење обавезе и да застарелост наступа кад протекне законом одређено време у коме је поверилац могао захтевати испуњење обавезе (члан 360. ст. 1. и 2.); да застарелост почиње тећи првог дана после дана кад је поверилац имао право да захтева испуњење обавезе, ако законом за поједине случајеве није што друго прописано (члан 361. став 1.); да застарелост наступа кад истекне последњи дан законом одређеног времена (члан 362.); да потраживање накнаде проузроковане штете застарева за три године од кад је оштећеник дознао за штету и за лице које је штету учинило (члан 376. став 1.); да се застаревање прекида подизањем тужбе и сваком другом повериочевом радњом предузетом против дужника пред судом или другим надлежним органом, у циљу утврђивања, обезбеђења или остварења потраживања (члан 388.); да се прекид застаревања извршен подизањем тужбе или којом другом повериочевом радњом предузетом против дужника пред судом или другим надлежним органом у циљу утврђивања, обезбеђења или остварења потраживања, сматра да није наступио ако поверилац одустане од тужбе или радње коју је предузео и да се исто тако, сматра да није било прекида ако повериочева тужба или захтев буде одбачен или одбијен, или ако издејствована или предузета мера извршења или обезбеђења буде поништена (члан 389.); да за прекид застаревања није довољно да поверилац позове дужника писмено или усмено да обавезу испуни (члан 391.).

  1. Како се наводи о повреди права на правично суђење своде на тврдње о пoгрешној примени материјалног права, конкретно одредаба Закона о основама пензијског и инвалидског осигурања и Закона о облигационим односима којима је уређен институт застарелости потраживања, Уставни суд понавља да приликом испитивања основаности навода о повреди поменутог права није надлежан да оцењује правилност правних закључака редовних судова и да на тај начин поступа као инстанциони суд. Једини изузетак од наведеног постоји у случајевима када је тумачење и примена меродавног права била арбитрерна на штету подносиоца у мери да за последицу има повреду или ускраћивање Уставом зајемчених права и слобода. Стога, а имајући у виду наводе уставне жалбе, Уставни суд, у конкретном случају, треба да одговори на питање да ли је начином на који су редовни судови тумачили и применили одредбе меродавног материјалног права подносиоцу уставне жалбе повређено право на правично суђење.

У одговору на ово питање, Уставни суд констатује да се у парничном поступку који је претходио уставносудском одлучивало о основаности тужбеног захтева подносиоца за исплату појединачних месечних износа старосне пензије за период од марта 1999. године, када је тужени обуставио исплату, до јула 2012. године. Даље, Уставни суд констатује да су судови извели правни закључак да је тужени, обуставом исплате пензије на основу правноснажног и коначног решења од 18. октобра 2004. године, донетог пет година након што је фактички обуставио исплату, подносиоцу проузроковао штету за коју одговара на основу члана 172. Закона о облигационим односима. Дакле, по оцени судова, основ обавезивања туженог је накнада штете, чије потраживање, сагласно члану 376. став 1. Закона о облигационим односима, на који се другостепени суд и позвао, застарева у субјективном року од три године. Супротно закључку другостепеног суда, подносилац сматра да право на пензију не застарева, а свој закључак износи позивајући се на члан 6. Закона о основама пензијског и инвалидског осигурања. Међутим, Уставни суд налази да подносилац, износећи овакав закључак, губи из вида да је ставом 2. поменуте законске одредбе, која је била на снази у време фактичке обуставе исплате пензије, било прописано  да права из пензијског и инвалидског осигурања не могу застарети, осим права на потраживање доспелих а неисплаћених износа по основу пензијског и инвалидског осигурања, а што је и био предмет његовог захтева. По мишљењу Суда, погрешно схватање поменуте законске одредбе последица је њеног нецеловитог сагледавања и интерпретирања од стране подносиоца. Наиме, о овом питању се изјаснио и Врховни касациони суд (у даљем тексту: ВКС) у сентенци из решења Рев. 862/15 од 24. фебруара 2016. године, утврђеној на седници Грађанског одељења од 31. маја 2016. године – да се пресудом Европског суда за људска права у предмету Грудић против Србије, којом се држави налаже решење проблема тзв. „косовских пензија“, не суспендује примена правила о застарелости потраживања. У поменутом решењу највиша судска инстанца је истакла да иако право на пензију представља имовину, потраживање је новчано и подлеже правилима о застарелости потраживања из члана 372. (повремена потраживања), односно да ако се захтев заснива на чињеницама незаконитог или неправилног рада (члан 172. ЗОО у вези члана 35. Устава), застарелост наступа по члану 376. ЗОО. Осим пред ВКС, ово питање је разматрано и пред Европским судом за људска права (у даљем тексту: ЕСЉП). ЕСЉП је у одлуци Скендери и други против Србије, од 4. јула 2017. године, број представке 15090/08, истакао да је трогодишњи рок застарелости тежио легитимном циљу – обезбеђењу правне сигурности и коначно, заштити потенцијалних тужених од застарелих потраживања која би могла тешко да се изврше и спречи неправда до које би могло доћи ако би се од судова тражило да одлучују о догађајима који су се десили у далекој прошлости на основу доказа који би могли постати непоуздани и непотпуни због протека времена. У поменутој Одлуци ЕСЉП је изнео и оцену да у конкретном случају нема ничега што би указивало да су домаћи судови показали произвољност у примени наведеног рока, нити да постоји доказ да је трогодишњи рок наведен у члану 376. Закона о облигационим односима могао бити непропорционално кратак у посебним околностима тог случаја. Што се тиче подносиочевог другог аргумента за тврдњу о повреди права на правично суђење – да суд није могао да истакнути приговор застарелости оцени основаним јер је због његовог обраћања туженом захтевом за исплату од 11. јула 2002. године дошло до прекида застарелости сагласно члану 388. Закона о облигационим односима, Уставни суд указује да се, према поменутој законској одредби, прекид застарелости може изазвати не само подизањем тужбе, већ и предузимањем других радњи против дужника пред судом или другим надлежним органом у циљу утврђивања, обезбеђења или остварења потраживања, али само уколико је реч о оним правним радњама које доводе до окончања спорних односа и омогућавају остваривање права за које тече застарелост. Стога, како и прописује члан 391. Закона о облигационим односима, писмена или усмена опомена дужнику није од утицаја за прекид рока застарелости. Уставни суд налази прикладним да на овом месту укаже и на то да је ЕСЉП у сличном случају, у одлуци Чекић и други против Хрватске, од 9. октобра 2003. године, број представке 15085/02, приговоре Љ. М. и М. К. о повреди права на мирно уживање имовине одбио као неприхватљиве на основу члана 35. ст. 1. и 4. Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода због неисцрпљивања домаћих правних средстава, јер су хрватски судови тужбене захтеве ових подноситељки за исплату доспелих износа пензије (чија је исплата била обустављена) за период од 1991. до 1997. године одбио због застарелости потраживања, при чему, како се може закључити из поменуте одлуке, за ЕСЉП није од значаја била околност да су се подноситељке тамошњем Фонду ПИО обратиле захтевом за исплату.

С обзиром на изложено, Уставни суд је оценио да примена меродавног права у оспореном делу предметне пресуде Апелационог суда у Београду није била произвољна на штету подносиоца, те је, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11, 18/13-Одлука УС, 40/15-др. закон и 103/13), одбио уставну жалбу као неосновану у односу на истакнуту повреду права из члана 32. став 1. Устава, одлучујући као у првом делу изреке.

  1. У односу на истакнуту повреду права из члана 36. став 1. Устава, Суд указује да услов који мора постојати да би се могла разматрати повреда права на једнаку заштиту права, јесте различито поступање судова највише инстанце у истоветној правној и чињеничној ситуацији, на које подносилац не указује. Стога је Суд оценио да се подносилац само формално позвао на повреду поменутог права.

Имајући у виду изнето, Уставни суд је, сагласно одредби члана 36. став 1. тачка 7) Закона о Уставном суду, у овом делу одбацио уставну жалбу јер нису испуњене Уставом и Законом утврђене претпоставке за вођење поступка, решавајући као у другом делу изреке.

  1. С обзиром на све наведено, Уставни суд је, на основу одредаба члана 42б став 1. тачка 1), члана 45. тачка 9) и члана 46. тачка 9) Закона о Уставном суду, као и члана 89. Пословника о раду Уставног суда („Службени гласник РС“, број 103/13), донео Одлуку као у изреци.

 

ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА

Весна Илић Прелић, с.р.

За тачност отправка:

РК

 

————

13.2.2019. за СРБски ФБРепортер приредила Биљана Диковић

Хвала за коментар. Ваш коментар ће бити видљив након "модерације". Коментари који садрже претеће, увредљиве и вулгарне изразе неће бити објављени...

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.