АКТУЕЛНО

СРЕТЕЊЕ И СРЕТЕЊСКИ УСТАВ – ДАН ДРЖАВНОСТИ СРБИЈЕ


Дан државности Србија обележава на велики хришћански празник Сретење, зато што је тог дана 1804. године букнуо Први србски устанак, а истог дана 1835. донет први Устав тадашње србске кнежевине.

Устанак је подигнут у Орашцу код Tополе, а непосредан повод била је „сеча кнезова“ када су у јануару Tурци побили четири србска првака, што је изазвала силно огорчење у народу.

Одлука о подизању устанка донета је на великом Народном збору у Орашцу 15. фебруара, а на чело буне против дахија стао је вожд Ђорђе Петровић од Tурака назван Карађорђе (Црни).

Св. владика Николај Жички је за Карађорђа рекао: “Христоверни и поштени Карађорђе није имао сва ситна и ситничарска знања модерних Срба, али је имао сва велика знања…које сам Бог дарује онима који су верни и поштени ма и без икакве школе…“, а за Први Србски Устанак је рекао: “То је био устанак чистог сељачког народа, без великаша и феудалиста, без научника и школованих политичара – један изузетан феномен у историји Европе. То је био устанак народа заборављеног од света, освештаног молитвом, очишћеног сузама и духовно узраслог до престола Божијег, тако да је могао видети отворена небеса и читати “небеске прилике“.

У прво време устанак је имао карактер борбе против јаничарских силеџија, али раја није хтела да положи оружје, без гаранције једне стране силе, ни након што је Бећир паша, портин изасланик из Босне, у августу наредио убиство четворице главних дахија у настојању да смири буну.

Срби су наставили да пружају снажан оружани отпор и тражили везе с Аустријом и Русијом, па се тако борба против дахија развила у борбу против готово четири века турске тираније и власти.
У наредних неколико година устаничка војска, под вођством Карађорђа, разбила је турске снаге у чувеним биткама код Иванковца, Делиграда, Мишара, на Суводолу, у Београду и другим местима и ослободила готово целу територију тадашњег Београдског пашалука.

Први устанак Срба угушен је 1813. године, али је две године касније букнуо Други србски устанак и тада је Србија имала великог заштитника у моћном руском царству све до 1830. година, када је на основу султановог хатишерифа постала вазална држава турског царства.

Сви успеси постигнути потом, између 1815. и 1833. године, имали су извориште у Првом устанку, који је развио борбене и организаторске способности србског народа.

Успеси у Првом и Другом устанку, познати у европској историји као „србска револуција“, омогућили су да у време владавине кнеза Милоша Обреновића буду ударени темељи модерне србске нације и државе.

Први највиши правни акт земље, каквим се тада могло похвалити мало земаља у свету, усвојен је на заседању Народне скуштине на Сретење, 15. фебруара 1835. године, које је одржано у порти православне цркве у Крагујевцу, тадашњој престоници кнежевине.

Хроничари су забележили да је тог дана заседање Скупштине „живо очекивано и од народа и од старешина“, да је стигло близу 2.500 званичних представника и око 10.000 знатижељника из вароши и околине, а у част доношења Устава, град је увече обасјао ватромет.

Сретењски устав имао је 14 глава и 142 члана који Србију дефинишу као независну кнежевину подељену у округе, срезове и општине.
Успостављено је пет министарстава (попечатељстава) – правде, унутрашњих дела, Финансија, војних и иностраних дела, а просветом је најпре управљао министар правде, а потом спољних послова.
Устав је регулисао положај кнеза, државног Совјета и Скупштине, а једно његово поглавље било је посвећено грађанским правима.

Настао према пројекту Димитрија Давидовића, великог поштоваоца Француских институција, Сретењски устав је после само 55 дана опозван због протеста Tурске, Аустрије и Русије, које су га сматрале претерано либералним.

У деценијама које су уследиле „Стара Србија“ је стално била подручје појачаног терора и различитих настојања тадашњих империја да спрече обнављање србске државе на Балкану.

Зато је Србија међународно призната тек на Берлинском конгресу 1878. године, после победе у руско-турском рату, али се сматра да је духовна и државна обнова србског народа заправо почела много раније с Првим србским устанком.

Tешко стечену државност у вековним бунама и ратовима, Србија је после Првог светског рата уградила најпре у темеље Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, односно Краљевине Југославије, а после Другог светског рата 1945. године на њима је поникла нова држава СфРЈ.

Због противљења њеном насилном разбијању деведесетих година прошлог века, Србија је последња од шест бивших република поново стекла независност, али и стога што су се власти у Београду трудиле да очувају заједничку државу са Црном Гором.

Србија је поново национални празник почела да слави на Сретење 2002. године, али тек након пуних 89 година, после одвајања Црне Горе 2006. године, први пут то поново чини као самостална држава.

И на интернет претраживачу Гугл на српском језику је обележен дан државности Србије:

***

ПОВЕЗАНО: * РТВ „Мелос“ ОСМА ВРАТА: Проф. др Зоран Чворовић на тему „СРЕТЕЊЕ – државни празник, ДА или НЕ? (видео)“

***

СРЕТЕЊЕ ГОСПОДЊЕ

Када пo рођењу Господа нашег Исуса Христа прође четрдесет дана, и наврши се време законског очишћења, пречиста и преблагословена Дјева Мајка са својим светим заручником Јосифом пође из Витлејема у Јерусалим у храм Божји, носећи четрдесетодневног младенца Христа, да испуни двоструки закон Господњи: да се после порођаја очисти приношењем прописане жртве Богу и свештеничком молитвом, и да постави пред Господом првенца и да га откупи установљеном ценом. To je у Старом Завету наредио Господ Мојсију. И у његовим Књигама о закону материног очишћења пише ово: Кад жена затрудни и роди мушко, нечиста да је седам дана; и у осми дан нека се обреже дете. А она још тридесет и три дана нека остане чистећи се од крви; ниједне свете ствари нека се не дотиче, и у светињу нека не иде, док се не наврше дани чишћења њезина. А кад се наврше дани чишћења њезина, нека принесе јагње од године за жртву паљеницу, и голупче или грлицу за жртву ради греха. Ако ли не може дати јагњета, онда нека узме две грлице или два голубчића, једно за жртву паљеницу а друго за жртву ради греха; и помолиће се свештеник за њу и биће чиста (3 Мојс. 12, 7.2.3.4.6.8).

Испуњујући дакле овај закон Господњи, Божја Мајка дође сада у храм са Законодавцем. Дође да се очисти, иако јој као неоскврњеној, несаблажњеној, чедној, пречистој, очишћење није било потребно. Она је зачела без мужа и сладострашћа, и родила без болова и без повреде своје девичанске чистоте, зато и није имала на себи никакву нечистоту која је својствена женама које рађају на природан начин. Јер како је могла бити подложна нечистоти она која је родила Извор чистоте? Као што се плод не повређује од дрвета, нити се оскврњује дрво родивши свој плод, тако се и Христос роди од ње: неповређена и неоскврњена остаде Дјева родивши Христа, плод благословени.

Држећи Исуса на рукама, она преклони колена пред Господом, и са великом побожношћу и страхопоштовањем приношаше га и предаваше Богу, говорећи:
“Превечни Оче, ово је Син Твој, кога си послао да се оваплоти од мене ради спасења људског. Ето Онога, кога си Ти пре векова родио без матере, ја по благоволењу Твом на крају времена родих без мужа. Ето првородног Плода утробе моје, зачетог у мени, Духом Твојим Светим, и рођеног од мене на неисказан начин, као што Ти једини знаш. Ето Првенца мог, но Он је Твој Најпрви, Теби савечан и сабеспочетан, Првенац који Теби јединоме приличи, јер је од Тебе сишао не отступивши од Твог Божанства. Прими Првенца, са којим си векове створио и наредио светлости да сија. Прими оваплоћеног од мене Твога Логоса, којим си небеса утврдио, земљу основао, воде у једно сабрао. Прими од мене Сина Твог, кога Ти приносим, да урадиш са Њим и са мном како је Теби воља, и да Његовим телом и крвљу, које је од мене узео, искупиш род људски.“

Свети Оци казују да свети пророк Захарија, отац Претечин, пречисту Дјеву, када је са Младенцем дошла у храм, стави не на место за жене које се очишћују, него ма место за девојке, на коме нису могле стајати жене које имају мужа. А када то видеше књижевници и фарисеји, стадоше негодовати. Захарија им се успротиви, изјављујући да је ова мајка и по порођају чиста Дјева. Но пошто они не вероваху, светитељ им говораше да је људска природа, и свака саздана твар, потчињена Творцу своме, и у његовим је свемоћним рукама да по Својој вољи поступа са сваком твари, и да учини да Дјева роди и да по порођају остане Дјева. Због тога, рече, и ову мајку ставих на место за девојке, јер је потпуна Дјева.

У то време када родитељи беху са младенцем Исусом у храму, да учине са Њим што је по закону, појави се у храму, вођен Духом Божјим, свети Симеон старац, човек праведан и побожан, који чекаше утеху Израиљеву која се имала јавити доласком Месије и Ана кћи Фануилова. Погледавши на пречисту Дјеву и на Младенца у њеним рукама, свети Симеон виде благодат Божју где окружава Мајку са Младенцем, и дознавши Духом да је то очекивани Месија, приступи журно. И узевши Га на руке, он са неисказаном радошћу и побожним страхом узносаше велику благодарност Богу, седином као бео лабуд, весело пред кончином својом певајући и говорећи: Сада отпушташ с миром слугу Свога, Господе, по речи Својој (Лк. 2, 29). Нe имађах, рече, мира у мислима својим, очекујући Те сваког дана, и тугујући сваког дана када ћеш доћи. А сада, видевши Те, добих мир; и ослободивши се туге, одлазим из овог света носећи радосну вест оцима мојим: јер ћу Твој долазак у свет објавити праоцу Адаму, и Аврааму, и Мојсију, и Давиду, и Исаији, и осталим светим оцима и пророцима, и неизрецивом радошћу испунићу њих досада жалосне.Слушајући такве речи светог праведног старца о Младенцу, Јосиф и пречиста Дјева чуђаху се, јер видеше Симеона где говори младенцу не као младенцу већ као Староме данима, и мољаше му ce не као човеку већ као Богу, који има власт над животом и смрћу, те може старца одмах отпустити ка оном животу или га још задржати у овом.Рече пак Марији, матери његовој, a не Јосифу, јер виде прозорљивим очима безмужну Матер: “Гле, овај лежи да многе обори и подигне у Израиљу (Лк. 2, 34)“: да обори оне који не хтедну веровати речима његовим, а да подигне оне који буду с љубављу примали свету проповед његову; да обори књижевнике и фарисеје које ослепи злоба њихова, а да подигне просте и неуке рибаре, јер ће Он изабрати луде да посрами мудраце овога света; да обори старозаветно јеврејско збориште, a да подигне новоблагодатну Цркву Божју; “и да буде знак против кога ће се говорити (Лк. 2, 34).

Ана пак, која од младости служаше Богу у храму постом и молитвама, и сама познаде Месију, па прослави Бога и објави Јерусалимљанима о доласку Дугочеканога. А Фарисеји, присутни у храму, који видеше и чуше све, срдити на Захарију што стави Дјеву Марију на место за девојке, доставише то цару Ироду. Уверен, да је то Нови Цар, о коме су му звездари с Истока говорили, Ирод брзо посла да убију Исуса. Но у међувремену божанска породица беше измакла из града и упутила се у Мисир, по упутству Ангела Божјег.

Дан Сретења празнован је од самог почетка, но торжествено празновање овога дана установљено је нарочито 544. године у време цара Јустинијана. Благочестиви цар Јустинијан нареди да се овај Господњи и Богородични празник има празновати као и други велики празници. А разлог за то беше овај: За царовања Јустинијанова би велики помор у Византији и околним покрајинама. Трајао је три месеца, почевши крајем октобра. У почетку је сваки дан умирало по пет хиљада људи, затим по десет. И многа тела богатих и угледних људи лежаху несахрањена, јер послуга и робови беху помрли, те није било кога да их сахрањује. A у Антиохији беше двострука казна Божја: јер поред помора, грехова ради људских, би страшан земљотрес, и срушише се све велике куће и висока здања и цркве, и много народа изгибе под рушевинама. Тада погибе и епископ антиохијски Ефрасије, јер црква се сруши у којој је он био. Земљотрес разруши и мисијски град Помпеопољ, чију половину са житељима прогута земља отворивши се. У та страшна и пагубна времена некоме од богоугодних људи би откривено, да треба установити да се Сретење Господње празнује као и други празници Господњи и Богородични. И кад дође Сретење Господње, другог фебруара, и отпразноваше га са свеноћним бдењем и крстоносном литијом, одмах тог истог дана престаде помор сасвим и земљотреси се стишаше, милосрђем Божјим, а молитвама пречисте Богородице, Којој, са рођеним од Ње Христом Богом, нека је част, слава, поклоњење и благодарност вавек, амин.

 

Тропар глас 1.

Радујсја Благодатнаја Богородице Дјево из Тебе бо восија Солнце правди Христос Бог наш, просвјешчаја сушчија во тмје: веселисја и ти старче праведниј, пријемиј во објатија свободитеља душ наших, дарујушчаго нам воскресеније.

Радуј се, благодатна Богородице дјево, јер из тебе засија Сунце правде, Христос Бог наш, који обасјава оне који су у тами. Весели се и ти, старче праведни, који си узео у своје наручје Ослободиоца душа наших који нам је даровао васкрсење.

Кондак глас 1.

Утробу дјевичу освјативиј рождеством Твојим, и руцје Симеоње благословивиј, јакоже подобаше, предварив и ниње спасал јеси нас, Христе Боже: но умири во брањех житељство, и укрјепи људи твоја, ихже возљубил јеси, Једине Человјекољубче.

Ти, који си као што доликује, осветио девојачку утробу и благословио руке Симеонове, предухитривши нас и сада, спасао си нас, Христе Боже. Смири државу у ратовима и оснажи народ наш који си заволео, Једини Човекољупче!

 

ИЗВОР текста о православном празнику: Епархија рашкопризренска и косовскометохијска у егзилу

————

15.2.2019. за СРБски ФБРепортер приредила Биљана Диковић