Знамените личности

Исидора Секулић – једна од највећих књижевница и најумнијих Српкиња


Ово каже генијални књижевник и прва дама члан Српске академије наука и уметности.

Расла је у јуначкој шајкашкој равници на обали Тисе, у селу Мошорин, где је 1877. године рођена. Тек је проходала када је Бачку заменила Сремом, јер је њен отац Данило добио место градског већника у Руми, па је и Румљани с правом поносно сврставају у знамените суграђане. Ту је Исидора кренула у први разред, а недуго затим, са млађим братом Димитријем и оцем, који је добио место градског капетана, настанила се у Земуну, из кога је могла да види својим очима Београд о коме је сањала. У Руми је, нажалост, оставила два гроба—старијег брата Предрага и мајке Љубице.

У Земуну је отац Исидору „наградио“ лекцијама које је свакодневно учила од грчких учитеља. Већ у 14. години течно је говорила и писала чак пет језика, била је далеко испред својих вршњака и дубоко у свету књига.

„У библиотекама сам била као у зачараној шуми; књига је била моје опуштање, мој азил и путовање…“

Отац је својој знатижељној мезимици обезбедио и даље школовање па је у Будимпешти завршила виши курс државне педагогије са изврсним успехом, након више женске школе у Новом Саду и Препарандије у Сомбору.

Постала је управитељ Више девојачке школе, једно време је радила у Шапцу, а онда је 1909. године стигла у Београд о којем је дуго маштала. У њему је издала прву књигу „Сапутници“, затим одлази у Норвешку, где је уживала у лепотама природе, дивила се ирвасима, писала чиме су настала њена чувена „Писма из Норвешке“.

Када јој је, после Првог светског рата, умро муж, тугу је лечила у путовањима широм Европе, с којих се враћала богатија за нове путописе. Постала је доктор филозофских наука 1922. године у Берлину. Сарађивала је у разним часописима, објавила књиге „Ђакон Богородичине цркве“, „Из прошлости“, „Хроника паланачког гробља“… Због биографије, с којом је несумњиво дошло до преокрета у нашој књижевности, Богдан Поповић је предложио да уђе у Српску академију наука и уметности, што се и догодило.

Сакривена међу списима и папирима, испоснички је живела и преживела Други светски рат. Читаоце је обрадовала делима „Записи о моме народу“ (1948), „Његошу књига дубоке оданости“ (1951), „Говор и језик“ (1956), „Мир и немир“ (1957)“. Писала је о љубави према српској равници, карактеру нашег народа, културном српском национализму…

Пред крај живота се све више враћала традиционалним српским вредностима и Православљу. Говорила је о љубави према Богу.

Написала је чувену књигу о Његошу—“Његошу књига дубоке оданости“. Његоша је сматрала највећим националним песником. Тим ставом и осталим писањима о српском родољубљу стала је на жуљ новим комунистичким властима. Нарочито се осетио прозваним Милован Ђилас, који ју је „дочекао“ и код Исидориног есеја „Проблем сиромаштва у човеку и књижевности“, написао је отрован напад означивши њен есеј као „најбаналнију поповску проповед“. Након тога се у старости повукла потпуно у изолацију, што је чак Јара Рибникар окарактерисала: „Господин Ђилас је узео секиру и убио једну старицу“.

О смрти је говорила као о последњој борби коју свако мора сам да издржи, а она ју је „изнела“ 1958. године.

Једна од наших најумнијих жена и највећих књижевница сахрањена је скромно, без говора, венца и помпе. Јер је тако желела.

Слава нашој Исидори!

______________

Извор: Историја Срба

ПОВЕЗАНО:

Исидора Секулић: Косово, нити је престало нити је нестало

Исидора Секулић: ПОХВАЛА СРПСКОЈ МАЈЦИ

1 reply »

  1. Исидора Секулић је била прва жена члан Српске Академије Наука и Уметности, прва председница ПЕН клуба и још много тога прва, али није превођена на друге језике. Једини превод ”Писама из Норвешке” је изашао 50 година од њене смрти, и то у приватној режији. Држава је била и остала неправедна према делима Исидоре Секулић. За ауторска права тог првог и јединог превода морала сам Србији да платим 1000 Еура 2008 године. Исидора би, можда, била задовољна да је независна од државних институција и после смрти, али ова неправда према њој боли све нас који ценимо и волимо њено дело.

    Свиђа ми се