АКТУЕЛНО

Велика, а неправедно заборављена, Милена Лапчевић – Прва жена етнолог у Србији


Милена Лапчевић, рођена у Пожеги 1892. а умрла у Београду 1963. године, била је прва жена етнолог у Србији

Фото: Колектив Етнографског музеја из 1921. године: с лева, Емило Цветић, Никола Зега, Сима Тројановић, Боривој Дробњаковић, Нико Жупанић и Милена Лапчевић. (фотографија је власништво Нинослава Станојловића, историчара из Јагодине)

Данашња српска јавност, али и етнолошко друштво и колеге, готово да не познају њено име, научни рад и својеврстан допринос који је дала српској етнолошкој мисли. Била је прва жена која је дипломирала на Катедри за етнологију Филозофског факултета у Београду, и као таква наилазила је на осуду, отпор и неразумевање средине. За младе, образоване жене тог времена, колико год настојале да се својим радом и знањем наметну у делатностима које су до тада важиле као мушке, тај простор било је тешко освојити. Жена се у процесу еманципације морала пробијати прво као жена, а потом као научник, радник, политичар или било шта друго. У тој борби за родну равноправност и женску самосталност, Милена Лапчевић је једноставно изгубила битку, и због тога је данас неправедно заборављена.

Рођена је као треће по реду дете у сиромашној породици Драгише Лапчевића, истакнутог српског политичара, публицисте и народног посланика. Одрастајући у таквом родитељском дому, васпитавана у духу слободарских идеја, марксистичке мисли и очувања српске традиције и фолклора, а књигама и списима свога оца подстакнута на љубав према науци, Милена Лапчевић се врло рано определила за интелектуални рад. Још од 1908. године била је сарадник дечјих и омладинских листова, а од 1913. и стални сарадник Једнакости и Радничких новина.

Говорила је руски и немачки, а служила се француским, чешким, бугарским и другим словенским језицима. Проучавала је социолошке и политичке теорије и преводила марксистичку литературу и руске писце, а оцене и приказе књига на страним језицима писала за Мисао и Задружни календар. Активно је учествовала у женском радничком покрету и до Првог светског рата личном оријентацијом припадала социјалдемократском покрету Србије, али се политиком активно није бавила.

Након завршеног Вишег течаја у Београду, уочи Првог светског рата, уписала је Филозофски факултет у Београду. У току рата, до окупације Србије, радила је као привремена учитељица у Вучитрну, а након рата наставила је студије и дипломирала етнологију 1921. године. Тиме се уписала у историју као прва жена етнолог у Србији. Уједно, она је и прва високообразована жена из пожешког краја.

Још као студент, од 1920. године па и касније све до 1924, Милена је повремено била ангажована за рад у Етнографском музеју у Београду, заједно са професорима Емилом Цветићем и Боривојем Дробњаковићем. Али као прва жена која је крочила у Музеј, у раду је наилазила на велике потешкоће и препреке. Колеге нису благонаклоно гледале на њен положај жене-кустоса, због чега су јој врата Музеја била више затворена него отворена. Тим поводом Драгиша Лапчевић пише Јовану Цвијићу у писму од 27. децембра 1922. године: Она трпи да се малтретира како је „ускочила“ у Музеј, како њу „Академија није тамо послала“, како „женска није за науку“.

Пошто у Етнографском музеју није могла да добије стално запослење, Милена је морала да потражи посао на другом месту. У току свог радног века била је професор историје и географије у Првој, Трећој, Четвртој и Шестој гимназији у Београду, у Вишој женској занатској школи и у Женској учитељској школи у Београду. Једно време радила је и у Министарству трговине и индустрије као секретар за кућну индустрију.

У годинама након дипломирања, па и касније када је радила као професор, Милену није напуштала љубав према етнологији и жеља да се у тој области докаже као ваљан истраживач. Схвативши да живи у суровом мушком свету који није довољно стасао да прихвати и подржи жену-научника, сама је крчила свој пут ка науци и сво своје слободно време користила за етнолошка истраживања на терену и проучавање народне културе. Целу своју плату, као и велики део скромне зараде њеног оца, трошила је на литературу и путовања, прокрстарећи тако готово све крајеве Србије, Босне, Хрватске, Македоније и Словеније. У поменутом писму Цвијићу Лапчевић пише: „Она и сад“ [односи се на 1922. годину], „по најгорем времену, под најтежим околностима и врло нежнога здравља, пешке иде од села до села, од куће до куће, те испитивања врши“.

Опсег њених интересовања био је велики. Са посебним афинитетом проучавала је народну ношњу и вез, затим живот патријархалне задруге и поделу рада у сеоској заједници, пољопривреду и моделе привређивања на селу. Резултат тих теренских истраживања је низ значајних научних радова (Косовски сеоски вез, Две карактеристичне црте у трансформацији народних сеоских ношњи, Народне ношње у Војводини, Народне сеоске ношње у нашој земљи). Међутим, њена методологија истраживања, њени научни ставови и закључци, својевремено су наилазили на оспоравања од стране њених колега. Тако се догодило и да је њен докторат, који је током 1924. године спремала на тему трансформације народне сеоске ношње, остао неодбрањен. Професорска комисија, коју су чинили Тихомир Ђорђевић, Јован Ердељановић и Боривоје Милојевић, критиковала је Миленин начин приласка поменутом проблему и њен закључак да је преображај народне ношње дошао услед економских и социјалних промена у друштву.

Према речима Милице Матић, Милена је имала веома изоштрен дар запажања на терену и њеном оку као да ништа није могло да промакне. Она управо истиче њена веома оштра запажања трансформације народног живота и народне културе која се догодила услед друштвених промена насталих после ослободилачких ратова. Веома систематична у методологији истраживања Милена се трудила и да проучавајући етнолошке појаве оцрта историјску вертикалу и да те појаве стави у међузависан класни и друштвени однос. Тако је у народној ношњи открила трагове средњовековних властелинских костима, развијајући тезу да су нижи слојеви преузели многа културна добра виших слојева, те је тако текстилна радиност током векова силазила у широке народне слојеве, добијајући свој специфичан посељачени израз. Описујући народну ношњу у Војводини, а трагајући за генезом хаљетака, Милена открива утицај српске елите која је под вођством патријарха Чарнојевића давно населила ове крајеве и притом примећује њихов преображај који се догодио услед интензивнијег економског живота и веће отворености ка утицајима Европе. Миленин рад под називом Косовски сеоски вез, по речима Милице Матић, потпуно је оригиналан и до данас у етнолошкој литератури јединствен. Надилазећи дескрипцију, Милена у овом раду улази у решавање порекла и еволуције косовског веза, доказујући да је наслеђен из средњег века.

Поред поменутих радова Милена Лапчевић написала је и једну веома озбиљну студију на француском језику – Les costumes nationaux, али није познато да ли је и где она објављена. Међутим, њена најсистематичнија студија Горња Ресава (ношња, орнаментика, текстилна домаћа радиност), иако примљена и позитивно оцењена у Српској академији наука и уметности, до данас је остала необјављена, а изгледа и загубљена.

После ових неколико објављених и необјављених радова, по свему судећи, Милена се више није бавила науком. Далеко од научних институција и без икакве потпоре и подршке, у времену које осликава само једна реченица – женско није за науку, сигурно је да се осећала веома пораженом. Умрла је у Београду 23. децембра 1963. године. Немамо података о томе да ли се удавала. Али с обзиром на време у коме је живела, када се девојка од двадесет година већ сматрала уседелицом, и с обзиром на то да је дипломирала у 29. години, претпостављамо да није. Материнство и породица била су њена цена којом је платила љубав према науци.

На српској научној јавности остаје да стваралачко и научно дело Милене Лапчевић подробније проучи и истражи, оцени и одреди јој заслужено место у историји српске етнолошке мисли. Исто тако, њеном лику и делу пажњу треба да посвете и истраживачи историје женског питања у Србији, јер је својом личном борбом и нарочито својим ангажовањем у женском радничком покрету Милена Лапчевић дала допринос развоју женске еманципације у Србији.

 

Аутор текста: Јасна Ђурић

ИЗВОР: ПАСАЖ

———

18.2.2019. за СРБски ФБРепортер приредила Биљана Диковић