АКТУЕЛНО

Бранислав Нушић: Погреб два раба


Бранислав Нушић

У песми «Погреб два раба» Бранислав Нушић упоређује две сахране. Један од та два раба је био мајор Катанић, симбол херојства који је испраћен без државних и војних почасти. Други раб је била једна старија жена, Фране Франасовић. Иако није имала никаквих политичких и патриотских заслуга, она је испраћена са свим почастима као мајка пуковника Драгутина Франасовића, који је у државној администрацији заузимао високо место и био љубимац краља Милана… То је наљутило Нушића који је тада написао ову песму упоредивши ове две пратње. 

Судећи по дешавањима у данашњој Србији, у којој се не помињу невине жртве бахатих властодржаца које су на онај свет испраћене у мучној тишини, док се естрадним звездама указују највеће почасти, песма Погреб два раба је и даље веома актуелна…

***

 

Михаило Катанић (Бечањ, 8. априла 1840 — Београд, 28. априла 1887)

Михаило Катанић је био српски мајор, учесник српско-турских ратова (1876—1878) и српско-бугарског рата (1885). Нарочито се истакао у борби за Нешков вис (код Пирота) 1885. године. Тај подвиг високо је оцењен у српској и бугарској војсци, а нарочито од стране бугарског кнеза Батенберга.

После победе код Сливнице, Бугари су незадрживо надирали према Пироту. Дана 12. новембра Бугари заузимају Нешков Вис који је владао Пиротском котлином. На Нешков вис српска војска је поставила један пук, али без артиљерије. Када су Бугари насрнули на тај пук, четири дивизије, прикупљене на граници, оставиле су га да се сам брани. Нешков вис је пао, али његова одбрана упамћена је као најлепши пример личног јунаштва који је српска војска дала у бугарском рату. Пошто се посада већ повукла, капетан Катанић остао је сам са својим батаљоном да се и даље бори.

Према излагању Хунгебилера, видевши да ће да непријатељ да отме заставу, капетан Катанић ју је зграбио и лично бранио. Бранећи заставу, убио је неколико Бугара из свог револвера. Када је и сам пао рањен, био је толико при себи да је заставу предао једном подофициру, који ју је спасао.

Још док је био у заробљеништву, за храбро држање у бојевима, 6. децембра 1885. године произведен је у чин пешадијског мајора. По повратку из заробљеништва, Катанић је постао командант окружне ваљевске војске, али су га тада ране и болест савладале.

О Ђурђевдану 1887. године дошао је у Београд да потражи лека у својој болести. Међутим, ту је умро у кући свог стрица, генерала Марка Катанића. То се збило 28. априла 1887. године у уторак у 2½ сата после подне. Сахрањен је на Новом гробљу.

Игром случаја, пет дана пре Катанића (23. априла 1887) умрла је једна старија (у 83-ој години) жена Фране Франасовић. Иако није имала никаквих политичких и патриотских заслуга, она је испраћена са свим почастима као мајка пуковника Драгутина Франасовића, који је у државној администрацији заузимао високо место и био љубимац краља Милана. Краљев љубимац је постао 1882. године приликом Иликиног атентата, када је спречио Илку Марковић да по други пут пуца на краља. Истог дана краљ га је уздигао у пуковнички чин, а 1885. године и за министра војног.

Иначе, неуспех у српско-бугарском рату био је не само краљев, него и његов. Због тога је, како оцењује Драгољуб Влатковић, величање мајора Катанића погађало и њега. Следствено томе, краљ Милан је имао пуно разлога да са својом свитом и дворском камарилом присуствује погребу Фране Франасовић. Револтиран што иста част није указана прослављеном јунаку из српско-бугарског рата, Нушић је у једном свом необјављеном рукопису написао:

„Данас је била пратња мајке генерала Франасовића, католикиње. Слегло се све чиновништво, цео официрски кор и све што носи капут у Београду. Био је и сам краљ. Нисам имао ништа против тога.

Али је сутрадан била пратња капетана Катанића, једног официра који је спасао част српској војсци у фаталноме и братоубилачком рату са Бугарима. Умро је од силних рана, после свих почасти које му је кнез бугарски Батемберг, као заробљенику указао. Краљ Милан, чак доцније тако рече, није знао да му је пратња. То ме је наљутило и тада сам написао песму упоредивши обе ове пратње.”

Песма „Два раба“ је најпре испевана у облику новинског извештаја са тркалишта, објављеног у листу Нови београдски дневник 1. маја 1887. г.

„Без увода, да вам јавим три ствари: јуче сам гледао спровод пок. Катанића мајора. То је онај јунак који је осветлао образ целој српској војсци у српско-бугарском рату. За таквог јунака, ја се надах биће спровод особити. Но, не би ништа. Пратило га је неколико официра до гроба, а војска и банда зауставише се на Тркалишту код холеричних барака и ту му одаше последњу почаст; а спровод оде ћутећки и без банде и без војске. Ово је доиста лепо одавање почасти, а још ових дана испраћаше и банда до самог гроба чак и ниже чинове. Какви су то рачуни, не знам; само жалосно да се овакав човек на овакав начин сарањује.

Ономад саранише једну бабу. По швапском попу видех да је или католичка или протестантска. Која је то баба, не знам; рекоше да је мати Франасовића. На њеној пратњи били су ваљда сви генерали, много официра и мора бити сви министри. И сви је испратише до гроба. Јуче, на пратњи једног јунака српског, каквих је мало, не беше ни једног генерала и само неколико официра. Можда су ишли до цркве; али су бабу пратили до гроба. А где су беседе на гробу? А где је пример војсци и официрима. На мајалосу, било би ваљда друкче?

Српска децо што множити знате
Из овога поуку имате:
У Србији прилике су таке
Бабе славе, презиру јунаке
Зато и ви не мучите се џабе
Српска децо постаните бабе.“

_____________

Приредила редакција СРБског ФБРепортера
22.2.2019.

1 reply »