Знамените личности

IN Memoriam: 17. фебруара 2019. престало је да куца срце Вељка Бојића, књижевника и сликара, једног од највећих српских родољуба


Мом драгом стрика Вељку, уместо последњег поздрава

«Ако језике човјечије и анђеоске говорим, а љубави немам,
онда сам као звоно које јечи, или кимвал који звечи.»

Твоја љубав и мудрост, оплеменили су ме заувек!

Пише: Јована Бојић Баљошевић
28.2.2019.

ВЕЉКО П. БОЈИЋ
(Липово 1931 – Лос Анђелес 2019 )

„Паметном човеку је скоро све смешно, мудром скоро ништа.“
„Добри и мудри живе тихим животима.“

Вечери 17. Фебруара (2019.) у 86-тој години у Лос Анђелесу, престало је да куца срце Вељка Бојића књижевника и сликара, које се тридесетак година вештачки одржавало, омогућивши му да своје велике идеје и племените мисли и истинита од нас скрајнута сведочанства остави нама, своме роду, али и свету, на папиру и платну.

Тај ВУК из Колашинских врлети живописног села Липова, који је у себи носио ћуд својих слободољубивих и храбрих предака Илије Тадишиног, није се дао духом везати сатанским комунизмом, јер је свикао слободно пјевати, те напушта своје „Орловско гнијездо“, одакле су многи најбољи одлетели и одлази у „слободни“ свет. Тај ВУК, војвода од стиха, писане речи и кичице, током свога живота у туђини није променио ни длаку ни ћуд. Певао је о Видовдану, сликао Косово, лепоту и врлину, муку и истину. Сва његова узвишена чула, пре свега оно духовно, била су окренута земљи својих предака, но он никако није остао заробљен само у оквиру националног, већ је у себи носио и у себе сабирао све најлепше икада створено, било људско, било Божанско.

Давне 1963. године напустио је земљу са неколико својих рукописа, и у себи замрзао слике свог завичаја, ликове и сећања, како му не би исцурели у океану који је прелетео и које је преточио на више од стотину својих слика и 33 тома своје поезије, прозе и драме у 86 наслова на 15 хиљада куцаних страница.

За његову прву књигу песама „Изгнаник“, предговор је написао Матија Бећковић, а о њиховом сусрету је говорио књижевник Данило Марић, Мостарац, који је након рата стигао са породицом у Лос Анђелес, Вељков пријатељ и аутор књиге „Вељко Бојић – прећутани умјетник“. (Промоција књиге први део, други део, трећи део) (Напомена редакције: У прилогу текста наведени су видео записи са промоције књиге, библиографија Вељка Бојића и фотографије неколико изабраних уметничких дела из његовог ликовног стваралаштва)

Овај приказ слајдова захтева јаваскрипт.

„Изгнаник“ је прва Бојићева књига, објављена у Београду, када је он већ био зрео писац са својих 57 година живота, и скоро четрдесетак година списатељске праксе. Вељко Бојић је врло брзо, у калифорнијској српској колонији, стекао углед смиреног, моралног и веома образованог човјека, оног што добро познаје умије лијепо и да саопшти, па је често позиван на скупове да буде говорник. У тим приликама сусретао је људе од угледа, међу њима и београдског књижевника и српског академика Матију Бећковића.

Вељко је Матију возио у Сан Дијего, у аутомобилу разговарали су о много чему, па и о поезији, па и о Вељковој, коју ће Матија пожелити да погледа. Након повратка у Лос Анђелос навратиће тим поводом и у Бојићев стан, и тада ће Вељко пред Матију исукати једну коферчину пуну рукописа. Матија је из њега заграбио прегршт папира-рукописа, понио га у Београд, из њега направио избор стихова, књигу, и препоручио је издавачу, београдском БИГЗ-у, тада врло угледном и великом издавачу. Издавач је рукопис позитивно оцијенио и прихватио се публиковања. Уз ту препоруку написао је и надахнут предговор: “Кофер Вељка Бојића”.     

 КОФЕР ВЕЉКА БОЈИЋА

(Матија Бећковић, Београд, септембар 1988.)

Како да запевам песму Господњу 
у земљи туђој?

Псалми Давидови

Поскитани народ има и поскитану књижевност. Један од њих је и Вељко Бојић. 
Они који су отишли најдаље највише су се приближили себи и свом корењу. Зато међу безотаџбеницима можемо срести људе каквих више нема тамо одакле су отишли.

Такав је редак човек и песник Вељко Бојић из Липова код Колашина, кога сам срео у Калифорнији, код Лос Анђелеса. Оно што би се данас тешко чуло у Липову, слушао сам на западној обали Северне Америке. Као да се свет и језик који овде нестаје тамо рађа и спасава. 

У клисурама облакодера, помешана са риком океана, одјекивала је тужаљка:

Мој на коњу бињаџија 
      мој Милија
А на пушци нишанџија
 
      мој Тадија

Затим прича како се Краљ Никола пребацивао од трна до трна на рукама и коленима да би слушао како тужи чувена тужалица Анђуша. Тако смо се и Тадија и Милија и Анђуша и Краљ Никола и нас неколицина, као ликови приче коју прича неко други, поново окупљали, не знајући јесмо ли на овом свету или у небеској отаџбини. Све што постоји постоји једном заувек. 

Посезали смо најчешће за оним речима нарочитог кова које се тешко изговарају, а још теже записују, а чува их егоизам језика. У завичају их све више избегавају и сматрају излишним, а у туђини постају насушне и неопходне као иконе, јер су најкоренитије. За њих се хватају, јер последње попуштају. 

Кад је вештина заменила врлину, Вељко Бојић је отишао преко границе, да буде туђин у туђој а не у својој земљи. Одрекао се будућности и кренуо у бој за лепшу прошлост, чије је вредности понео са собом. 

Језик је једини завичај од кога се не можемо одвојити. И кад ничега нема у језику је све задржано. 

Са невидљивог брда са своје куће у Липову Вељко Бојић гледа на живот и људе, на Лос Анђелес. Одудара од света у који је доспео. Не могу се скрасити ни он ни невидљиво брдо од кога се никада не одваја. И нико не зна шта је потресније: човек или брдо које се потуца по свету.

Сваки поток има свој језик. Свака стопа – други видни угао. Као што су различити отисци на прстима и крунице на зубима.

Туђинујући, Вељко Бојић је негде у калифорнијској пустињи наишао на сувомеђу, налик на оне којима је испрезиђивана Црна Гора. Препознао је камење и плакао гледајући камени рукопис без креча и малтера, изведен онако како се у Америци не зида. Камен завичајник се не помера. А ово камење као да се померило и дошло за својим људима. Доцније је сазнао да се нису случајно препознали. Сувомеђу су зидали наши људи који су ко зна када доспели овамо. 

Поезије нема тамо где има срећника, претпостављених и послушника. Она је тамо где су озлеђени, изгнани и побуњени. Само поезија је достојна да јој се повери истина.

Готово сви изгнаници пишу. Није изузетак ни Вељко Бојић. Изузетак је по нечему другом. Загранична поезија је себе закључала у везане стихове и прегажене форме, равнодушна према времену и достигнућима модерног израза. Можда је томе разлог што већина не би ни писала да је имала другачију судбину. Вељко Бојић је рођени песник и обдарени сликар, мада каже “да своје рођење још ничим није потврдио”.

Он познаје модерну поезију, поштује њене изуме. “Водопад који оклијева” користи њена оруђа да усмери своје неспутане стихове и необуздану реторику.

Мало је објављивао, а доста писао и слагао у кофер. Пред читаоцима је његова прва књига. Избор стихова који указује и на оне који су остали у коферу.
Просули смо се по свету и заборавили оне који нас ни за тренутак нису заборављали. Без њиховог удела прича о нама не може бити цела.
Велика правда и морал језика брине се и о њима. Језик се свега сећа и никога не одриче.

Прича кружи и кад се једном врати тамо одакле је кренула донеће са собом и кофер Вељка Бојића. 

____________

Сахрана Вељка Бојића обавиће се 02. марта, 2019. године на српском гробљу у Лос Анђелесу (АТ SERBIAN UNITED BENEVOLENT SOCIETY CEMETERY).
Поруке саучешћа породици можете упутити преко ове странице.

***

О стваралаштву Вељка Бојића

Српски уметници у дијаспори – Вељко Бојић (видео)

Аутор:  Драган Ракоњац

Разговор са Вељком Бојићем који живи у Америци већ 50 година. Овај сликар и књижевник је написао 30 књига и насликао преко 100 великих надреалистичних слика. Једина Вељкова мана је што воли да пише истину а она некада и боли. Тако да Вељко никад није био прихваћен у Србији ни Црној Гори. Родом из Колашина, сад живи у Лос Ангелесу, каже како воли што је слободан.

*

Вељко Бојић – Portikus & Logos (видео запис са промоције књиге)

*

Србија данас – Вељко Бојић

*

Данило Марић „Вељко Бојић – прећутани умјетник“

(сајт Данила Марића о Вељку Бојићу)

(Кликом на слику или ову везу, можете преузети књигу у пдф формату. Извор: http://www.angelfire.com/la3/dm/veljko.pdf)

*

O Видовдану (LaSerbs radio cas 06.27.2009.)
Надахнуто беседи Вељко Бојић – књижевник и сликар из Лос Анђелеса

сл3

Извор: https://chirb.it/Kb9xn3

*

Вељко П. Бојић – сликар (текст)

Драгиња Кујовић, историчар уметности

Цео текст доступан на овој адреси: http://laserbsradio.com/вељко-п-бојић-сликар/

*

Васа Костић о Вељку Бојићу

Цео текст доступан на овој адреси: СЛИКАРСТВО ВЕЉКА БОЈИЋА

*

Вељко Бојић – Беседа – први део (видео)

*

Вељко Бојић – Беседа – други део (видео)

*

Вељко Бојић — СКРАЈНУТИ ПИСАЦ

КРАТКА БИОГРАФИЈА  Данила Марића о Вељку Бојићу

Вељко Бојиће је рођен 25. децембра 1931. у Липову код Колашина, у Црној Гори. Школовао се у Колашину и Пећи, а дипломирао је право на Загребачком свеучилишту 1957. године. До 1963. године радио је као правник у загребачкој привреди, када одлази у емиграцију, прво у Калифорнију, и након краћег боравка у Лос Анђелосу, одлази у Париз, гдје остаје до 1966, када се поново враћа у Калифорнију, Лос Анђелос, у којем ће остати до краја живота.

У току школовања и студија бавио се писањем поезије, прозе и драма, од којих је понио у „слободни свијет“ књигу поезије: „Жубор мјесечеве воде“ (објављену 1996.) и књигу под насловом „Драме“ (објављене 1995.) Боравећи у Паризу написао је поему: „Уне нуит а Парис“, и овај пјеснички доживљај је за њега био важан, јер дотадашњи начин писања појединачних пјесама, са нарочитим лирским стилом, замијенио је писањем опширних поема, дајући широко поетско платно, снажне визије и узбудљиве концепције, са дубоким психолошким понирањем у трагична осјећања усамљеног и прогнаног човјека са свим његовим промашајима, али и вјером у спасење.

Повратком у Лос Анђелос 1966. Бојић се запошљава као сликар у „Artcraft studio“. У то вријеме настала је његова друга поема: „Дневник уклетог сликара“. Поетска основа је као и код претходне поеме лично сведочење судбине појединца у времену и мјесту, освјетљене сензибилношћу и уздигнуту мисаоном лириком, показујући личну снагу да освјетли читав спектар поетских могућности у тражењу новог израза и богатства ријечи, којима обилују сви његови радови, никада не испуштајући из вида вољу и тражење правде за социјалну заштиту и политичку слободу. Тај правац није се мијењао ни у будућих његових шест свесака поезије.

Млади Бојић је у пуном залету и младалачком заносу, има велике планове, отвара сопствени студио и наставља стварање продајући слике и студирајући умјетност на универзитету. Али морало је ово бити и вријеме окретања ка егзистенцијалним питањима, и лутањима у пословима, па је због тога похађао и завршио више краћих студија на колеџима, који су га оспособили за конкретне послове. Тако је седамдесетих година послом доспио у грађевинарство, у којем ће и остати најдуже. У вријеме овога рада настала је трећа поема: „Голден храд хат“. Ове три поеме, са животне стазе једног ствараоца, сличне су својом унутрашњом везом са пјесниковим најдубљим бићем, и као три драгуља објављене 2000. године под заједничким насловом: „Орфеј у паклу“.

Вељко Бојић посједује креативну имагинацију, како у поезије тако и у сликарству. Његова списатељска способност и елоквентно изражавање залаже се за одбрану права покорених и понижених, његово митско и бујно виђење човјека у универзуму, са великим познавањем његове природе, историје и културе, чини га изузетним писцем и сликаром.

Бојић је, закључно са 2005. годином, објавио 25 књига, са преко 40 наслова: романа, приповједака, поезије и драма, и има припремљене рукописе за још 4 књиге, које је планирао објавити у 2006. години. Бојићева проза, романи и приповјетке, па и драме, су веома обимни, и у овој краткој биографији није могуће износити шири суд о њима. Вељко Бојић је један од највећих живих српских родољуба, али помоћи од својих никад није имао, све ово урадио је и објавио сам.

Сликар Вељко Бојић је имао више изложби, самосталних и групних, гдје је излагао своја платна надахнута надреалистичком имагинацијом, често пута фигуративна, осмишљена у приповјести миту и епској машти, да саопште поруку, коју свака велика умјетност мора да има. У посједу има стотињак слика (спремне за изложбу), а које се могу видјети на компјутерској мрежи http://www.angelfire.com/art2/bojic гдје се могу видјети и сва остала његова дјела и могу добити информације о набавци књига овог најплоднијег српског писца у дијаспори.

Извор: http://www.angelfire.com/art2/bojic/biografija.html

___________________

ПРИЛОЗИ:

Промоција књиге Данила Марића «Вељко Бојић – прећутани умјетник» (видео) 

*

Библиографија Вељка Бојића:

*

Фотографије неколико изабраних уметничких дела из ликовног стваралаштва Вељка Бојића:

Овај приказ слајдова захтева јаваскрипт.

__________________________

Повезани текстови на СРБском ФБРепортеру: Вељко Бојић – Хоћу ли да плачем или да пјевам, ја не знам сам. Сјутра је Видовдан….

2 replies »

  1. Пуно поштовање и захвалност, у искреном и храбром чувању СРБСКОГ ДОБРА и истине, великом Вељку Бојићу !! Вјечнаја памјат и споко,ј Души његовој !!

    Свиђа ми се