АКТУЕЛНО

Миодраг Зарковић: Србима се као основни грех узима чак и то што су устали у своју одбрану


Такозвани „Фонд за хуманитарно право“ објавио је јавну понуду за финансирање трошкова пута и боравка у Београду свим заинтересованим за случај „Штрпци“.

Прво рочиште у овом процесу одржано је јуче, 04. марта а друго ће сутра, 06. марта.

Овај позив тзв. „Фонд за хуманитарно право (ФХП) упућује заинтересованим грађанима Србије да се пријаве за праћење суђења пред Вишим судом у Београду, у предмету Штрпци“.

Такозвани ФХП је и за раније позивао све заинтересоване да се пријаве како би им платили трошкове пута, боравка и хране током трајања суђења у Београду. Новинар Миодраг Зарковић за „КМ новине“ примећује сличност у организацији са политичким структурама у Србији:

„Скоро је па дирљиво колико подударности имају ”Друга Србија” и ”Вучићева Србија”, обе ето платежно способне да преузимају трошкове довлачења људи на догађаје за које им је стало да буду посећени. Па тако СНС превози, храни и плаћа посетиоце Вучићевих митинга, а Наташа Кандић све који би да гледају ово суђење. При чему је најизопаченије то што су и Вучић и тај наратив о српским злочинима буквално свеприсутни, али свеједно их и даље промовишу на овај начин“ каже Зарковић.

Наташа Кандић у више него срдачном односу са Рамушем Харадинајем, креатором прве масовне гробнице на тлу Србије после Другог светског рата.

Тзв „ФХП“ објашњава да је „Тужилаштво за ратне злочине Републике Србије подигло оптужницу против четворице некадашњих припадника јединице “Осветници” и једног припадника Вишеградске бригаде Војске Републике Српске за злочин који је почињен у месту Штрпци (БиХ). Оптуженима се ставља на терет да су у станици Штрпци насилно зауставили воз који је саобраћао на релацији Београд-Бар, те да су из њега извели 20 путника (18 Бошњака, једног Хрвата и једну особу неутврђеног идентитета), које су потом војним камионом одвезли у просторије основне школе у месту Прелово код Вишеграда. У оптужници се наводи да су оптужени отетим путницима одузели све вредне ствари, претукли их, везали жицом и одвезли у напуштену кућу у оближње село Мушићи, где су им наредили да легну, а затим их убили“.

„Нисам се бавио случајем Штрпци, па остављам могућност да је ту реч о злочину који се заиста догодио онако како оптужница и тврди“ резервисан је Зарковић и додаје да „уопште, током ратова деведесетих српске снаге јесу починиле нешто од тих злочина који нам се колективно стављају на душу. Али, то није никакво оправдање за немилосрдно убијање у појам целог народа, које Наташа Кандић, њено злокобно удружење и њени истомишљеници спроводе већ скоро 30 година“ закључује наш саговорник.

У раду ове изразито непопуларне организације у Србији, пристрасност је агресивно наметљива о чему говори и Зарковић.

„Прво, истрајавање на причи само и једино о српским злочинима, при чему се сасвим занемарују околности које су можда утицале на то да се злочин догоди баш ту и баш тако како се догодио, јесте доказ нескривене противсрпске намере.

Никада у историји нити једна зараћена страна није била подвргнута таквом односу, па чак ни оне које су универзално препознате као злочиначке и агресорске. А у нашем случају све је још суманутије, јер су Срби током деведесетих буквално у сваком од југословенских сукоба били први нападнути.

Сваки од ратних сукоба из деведесетих почео је нападом на Србе, да ли припаднике регуларне војске или пак цивиле. На све то, додајте неоспорну чињеницу да су САД, као предводник најсмртоноснијег војног савеза свих времена, помагале сваку од тих страна које су удариле на Србе,да би у два наврата чак и саме САД узеле непосредно учешће у нападу на српске снаге, и добијате цео списак околности које би морале да буду узете у обзир када се говори о српским злочинима“.

То је скроз уобичајено у тзв. обичној судској пракси, да се проучавају и тумаче такозване околности које су утицале на преступ, било као олакшавајуће било као отежавајуће. Не значи да те околности могу да сасвим оправдају одређени прекршај, али се морају узети у обзир.Уколико бисте на суђењу одбили да преиспитујете околности, били бисте с правом критиковани да оптуженом ускраћујете основна права на одбрану. Цела једна правна наука, пенологија, заснива се малтене искључиво на изучавању околности, које утичу на тежину злочина и самим тим на изречену казну. Али се Србима то право ускраћује ево већ скоро 30 година, иако је тешко присетити се неког другог народа који је имао толико ”олакшавајућих околности” као Срби деведесетих“ подсећа Зарковић на чињеницу коју у званичним активностима ни једна институција, медиј нити организација не истичу.

Шта о српским жртвама мисли ова група људи, окупљена у удружењу другачијег имена али идентичног курса па чак и скупине која га води, тзв „Хелсиншки одбор за људска права“ у својој повељи из септембра 2012. године уочи хашке пресуде за Олују:<

”1205 страдалих српских цивила… жалосна чињеница али не и злочин” – каже се укратко.

Ово „гласило“ монструозних умова и бескрупулозних бораца за сваку обесправљеност Срба, на овим страницама додаје и следећу констатацију:

„При том српска страна уопште не помиње да је Хрватска у „Олуји“ имала 179 погинулих и 1100 рањених војника, па нико не тврди да су то жртве „злочина“ са српске стране, већ се то третира као „нормалан“ губитак у оружаној акцији“.

Ужас и, иронично, управо нехуманост огледа се управо у скраћењу сваке могућности чак и објективно и подразумеване одбране пред Судовима, истиче Зарковић.

„Дакле, ем се колективно према Србима поступа далеко свирепије и нељудскије него према дугим зараћеним странама, ем се свесно занемарују и гурају у страну непорециве олакшавајуће околности, на какве тешко да је ико у историји могао да се позива онако како би могли данашњи Срби. Просто је застрашујуће да, свега једно поколење пошто су страдали у онолико бестијалном геноциду 1941-45, Србима се као основни грех узима чак и то што су устали у своју одбрану и спречили понављање оних покоља из доба нацистичке окупације – иако су околни народи, који су ономад помагали нацистима, деведесетих нескривено оживели про-нацистичку идеологију и наново запретили прогонима и страдањима Срба“.

Спремност да се заинтересованима надокнаде сви неопходни трошкови, врло лако би могла би да има скривену намеру. Окупљање што већег броја оних који би пратили процесе, јавности би било представљено као спремност да се непостојећа кривица прихвати а тиме и потврди.

Наташа Кандић и Александар Вучић

„Да би тај суманути наратив био одржан, непрестано се врши притисак на српску јавност тако што се она затрпава наметањем кривице. Томе и служе овакви експерименти, као овај са ФХП-ом. Не само да имамо право да се одупремо том наметању, него, после безмало 30 година изложености, имамо обавезу да га уништимо. Као и толико пута у историји, можемо ми сами да препознамо и јунаке и злочинце у нашим редовима – али само ако претходно спречимо утицај са стране, а пре свега из околних народа, којима је највише и стало до тога да се у српској јавности непрестано врти наратив о српској кривици деведесетих. И то у тренутку док, поређења ради, један од истинских јунака рата у Хрватској, Капетан Драган, труне у сплитском затвору ни крив ни дужан.

Српски јунаци, исто као и српске жртве, не занимају ни Наташу Кандић, ни Александра Вучића, и зато сваки српски родољуб мора да осећа као своју дужност да и једне и друге, дакле и јунаке и жртве, заштити од погубног деловања таквих као што су Наташа Кандић и Александар Вучић“, прецизирао је Зарковић за КМ новине.

На питања новинара КМ новина „када ће слични процеси бити организовани за злочине над Србима“ ФХП до сада није одговарао, односно, таква питања константно игнорише.

Разговарао: Иван Максимовић

ИЗВОР: КМ НОВИНЕ

————–

6.3.2019. за СРБски ФБРепортер приредила Биљана Диковић