АКТУЕЛНО

Волкам те, љупкам те, јуткам те и још понешто иза закључаних канцеларијских врата


***

Није Јутка нечовек из Бруса. Јутка је у Новом Саду. Јутка је у Београду. Јутка је у Смедеревској паланци, Пироту, Нишу, Крагујевцу, Крушевцу. Јутка је добио целу Србију у аманет да је троши, уништава и иживљава се над њом, без икакве одговорности за учињена злодела и недела.

Своје канџе су зарили дубоко у нашу земљу, своје турове увалили у фотеље које страначке књижице чувају од заразе како не би изгубили баснославна крила моћи и постали обични људи – људи за које важи устав, право и правда. Заборавили смо те појмове?

Знате, то су они из школских клупа којима су ударане чврге, који су на фудбалу у улици другима доносили воду и који су узимали лопту, носили је кући и одлазили у сузама ако нешто није по њиховом. Њима би углавном офуљали све кликере испред зграде. Е, па те чврге из школских клупа заувек одзвањају у глави и подмукло боле и дан данас, а они нам враћају овако како враћају: уценама, претњама, отказима, волкањем, љупкањем и Јуткањем.

Јуткање је нови појам, нема га на Википедији, нема га у уџбеницима, а ја као кум тог појма треба да објасним његово значење.

Јуткање је несвесна радња бића које је заказало у еволуцији. Настаје из незадовољених животних и сексуалних потреба у раној младости, које се у старости манифестује мобингом, отвореним претњама, насиљем и животињском потребом за полним односом без обзира на то да ли је друга особа евентуалног сексуалног чина пристала на исти.

Та друга особа се ништа не пита, она је грађанин другог реда и по Јуткиниканском уверењу, она само треба да дигне ноге са осмехом на лицу. Има право да ћути. Има право да не проговара. Има право да буде у константном страху. Има право да се покори смрдљивој гузици из општинске фотеље. Може и да клекне, што би рекао најпознатији керамичар наше прелепе земље, која је окупирана од стране ружних људи. Људи које треба да буде срамота, али срамоте нема ни у назнакама.

Бесрамност је опасна и не познаје границе, одлази далеко изнад наших могућности да је спречимо ако се против ње не боримо сви заједно, на сав глас. А ми смо такви. Само нас заједничке трагедије окупљају и постајемо друштво: смрти, поплава, ратова и неправда. Ово није проблем појединца, ово је проблем свих нас, ово је проблем свих културних и нормалних људи, којима декадентност и аутодеструкција покушавају да задају и последњи ударац својом безобзирношћу, бахатошћу и дивљаштвом.

Сви ми познајемо бар једну особу која је била жртва Јуткања, али како већ иде, то није наша ствар и ако се дешава преко пута нашег дворишта. Као што ће они гасити кабловску и интернет да би сакрили истину, ми ћемо спустити наше завесе, ролетне и ујуткати се у сигурност своје собе и дефетизма. Не прија нам галама, а и ти ударци песница много одзвањају па тај непријатан звук треба да се замагли музиком са Ју Тјуба. Па када се Јуткање и деси у наших 60 или 70 метара животних квадрата, онда ћемо постати свесни колективне несвести нашег друштва које тоне као титаник. Али не, капетан брода неће остати славно на њему, држећи прекрштене руке и кењајући о миру, љубави, стабилности док у прекидима говора средњим прстом намешта своје цвикере. Он ће побећи у Мађарску, Русију или Турску; нас ће препустити леднику и океану у који смо звекнули, а када схватимо да смо потонули, а да су нам ноге везане кабловима од аутомобила из оближње фабрике и да нам нема помоћи, биће прекасно за паљење индијанских димних сигнала и позива у помоћ.

Нељудима који спроводе Јуткање није место међу социјализованим људима, људима који се боре за себе, своје породице и своју околину у нади да ће ово друштво једног дана постати лепше и пријатније место за живот. Они не смеју да буду на слободи. Они треба да буду иза решетака, а када већ воле волкање и љупкање тамо ће их колеге дочекати раширених руку, јер они управо чекају такве да им у центиметрима наплате сву љубав овог света за сва срања која су починили док су уживали слободу, слободу која је прелепа и тешко достижна, али је они нису свесни, јер мисле да чином рођења добијају безусловно право на њу.

Наше право и наша одговорност је у томе да бар не ћутимо. Жене су наше девојке, мајке, бабе, стрине, тетке, девојке и ортакиње. Оне се саме боре против Јуткања и терора над њима и веома су успешне у томе. Али када бахата грдосија стане испред наших жена са приматским поривима, претњама иза закључаних канцеларијских врата, то је позив за све нас да се коначно пробудимо.

Буђење из ноћне море у још ружнију стварност зна да буде незгодна ствар, али пре или касније то морамо да урадимо. Не морамо ништа, осим да умремо, рекао бих један мој другар, али док се то не деси, добри стари морал нас обавезује на то да станемо сви заједно испред лудила и да му вежемо лудачку кошуљу из које неће моћи да изађе. Због наших жена, девојака, мајки, баба, стрина, тетки. Због оних девојака које тек сада завршавају школовање или уписују факултете у нади да им будућност неће обезбедити клечање у закључаним канцеларијским собама пуним фрустрација, беса и неостварености.

Пробудимо се људи. Направимо тај први, најтежи корак. Могу да нам угасе интернет, могу да нам угасе кабловску, могу да нас лажу преко својих медија али не могу да нам угасе здраве жеље и здрав разум који имамо. Подигнимо завесе и ролетне са прозора. Ми смо потребни једни другима. Бахатост не познаје границе док јој ми сами не ударимо црвену линију преко које не сме да се пређе.

Борба не престаје никада, само мења облике свог постојања, а заједно можемо до коначне победе, не оне лажне са десет поена предности, већ оне праве, коју ћемо прославити сви заједно а Јуткање ћемо као појам тада престати да користимо заувек.

ПИШЕ: Ненад Бараковић Бара

ИЗВОР: КОЛУМНИСТА

***

***

***

ПОВЕЗАНО:

*Хоће ли неко заштитити ову жену: Марија Лукић из Бруса објавила претње које добија (ФОТО)

————

6.3.2019. за СРБски ФБРепортер приредила Биљана Диковић