АКТУЕЛНО

Никола Милованчев: Хрватски проблем – чланак једног умног и честитог Хрвата из 1921.


Геноцид, биолошко уништење Срба, само је потврда запажања др Здравка Ковачевића из 1921. – Срби, који су пре 100 година у бившем котару Слатина били најбројнији, сведени су на мање од 10%

  • Зато могу без грижње савести устврдити да се само обмањујемо верујући у љубав хрватског сељака спрам српског му друга, напротив данас хрватски сељак (а великим делом и капуташ) мрзи српскога сељака и Србе у опће и није их никада искрено волео.
    Здравко Ковачевић, „Хрватски проблем“, 1921.
  • Срби нису наша браћа, наша браћа су Немци и Маџари, Срби су наши непријатељи
    Речи једног хрватског сељака на предизборном збору Демократске странке, у котару Доњи Михољац у Славонији 1920.

Никола Милованчев (Фото: Јадовно 1941)

Проучавајући политичке односе у новоствореној југословенској држави после Уједињења 1918, наишао сам давно, пре више од 30 година, на овај чланак једног Хрвата искреног југословенског убеђења. То је чланак др Здравка Ковачевића из Славоније (из градића Слатина – касније Подравска Слатина), 1919. г. члана првог парламента Краљевине СХС („Привремено народно представништво“), писан 30. маја 1921. Чланак ме је запрепастио својом искреношћу и луцидношћу јер до тада нисам схватао да је све битно о односу већине Хрвата према новој држави и према Србима било јасно већ само две године после стварања заједничке државе.

У свом тексту „Хрватски проблем“ (објављеном у „Југославенској њиви“, Загреб, 11. јун 1921) Здравко Ковачевић се осврће на чланак др Милана Ројца „Прилике у Хрватској“, који је објављен у загребачкој „Новој Европи“. Осврт З. Ковачевића је занимљив и зато јер он одговара свом тадашњем страначком другу из Демократске странке, са којим је пре тога био заједно и припадник Хрватско-српске коалиције у Хрватској у време Аустро-Угарске, уочи Првог светског рата. Међутим, док Ројц кривицу за све проблеме све сваљује на режим (у ствари на Србе), З. Ковачевић износи истину о приликама у Славонији после 1918, до које је дошао као човек који је добро познавао прилике на терену. Његове оцене су се, на жалост, потврдиле 1941, 1971. и 1991. Геноцид, биолошко уништење Срба у тим пределима, само је потврда запажања др Здравка Ковачевића из 1921. Срби, који су пре 100 година у бившем котару Слатина били најбројнији (релативна већина) и чинили близу 50% становништва, сведени су на мање од 10%. Са друге стране, заокружена је асимилација Немаца и Маџара у Хрвате: док нпр. др Ковачевић у некадашњој опћини Слатина (данас отприлике подручје града Слатина) спомиње 10,7% Немаца и 18,4% Маџара, хрватски попис 2011. године у граду Слатини међу 12.092 становника налази само 3 Немца и 28 Маџара. Тим процесима потпуно је промењена етничка слика и данас је у (Подравској) Слатини и околини око 90% Хрвата и око 10% Срба. Да ће се тренд ишчезавања Срба наставити говори и овај податак: од преосталих 1.253 Срба у Слатини, само 68 је на задњем попису српски језик декларисало као матерњи језик.

Чланак др З. Ковачевића смо незнатно скратили; речи и реченице штампане курзивом је означио аутор.

Запажања аутора су брутално потврђена историјским дешавањима 1941–1995. и зато их не треба опширније коментарисати али јавност треба да зна да је све што се догодило било предвидиво. Нажалост, од писања Ковачевићевог чланка 1921. па до 1995. су у реализацији ишчезавања Срба са тих простора учествовали и многи водећи српски политичари – својом кратковидошћу, попустљивошћу, нерадом и издајом.

Никола Милованчев

Др Здравко Ковачевић: Хрватски проблем. Осврт на чланак г. Ројца у „Новој Европи“, књ. II, бр. 2

После г. дра. Бертића, напреднога и нацијоналнога Хрвата, долази други такав Хрват, још заслужнији и још одличнији, г. Ројц, да баци одговорност за прилике у Хрватској на војску, финанце, жандарме, ћирилицу, батине итд.

Морам признати да ме је у души заболело кад сам прочитао чланак г. Ројца. Питао сам се, зар доиста и најбољи међу нама Хрватима виде сву кривњу само на другима, а не виде огроман део кривње – на нама Хрватима самима. Ако ни у којем другом, а оно у овом случају вреди она: medice, cura ipsum.

Расправа г. Ројца је стварна и разгаљује немилосрдном руком кирурга многу и многу горку истину. Ипак бих волео да је ту расправу написао који Србин.

Јер је и мени стало до истине која има да допринесе узајамном споразуму, осећам потребу и као Хрват и као члан исте партије којој припада и г. Ројц да на ту расправу рефлектирам.

Дај боже да ово немилосрдно откривање истине и с једне и с друге стране једанпут за увек стане на пут оној неискрености с којом се обично код нас расправља о српскохрватском проблему. Само истина, али цела истина може да нас доведе на пут оздрављења.

Једна од главних премиса на којима г. Ројц базира своју тврдњу, да су само омашке државне власти криве незадовољству Хрвата по мојем је дубоком увјерењу погрешна. Г. Ројц вели: „Хрватско сељаштво не мрзи српско сељаштво ни Србе у опће”. Он ту своју тврдњу у главном образлаже тиме што истиче да је хрватско-српска коалиција, чврсто стојећи на бази српскохрватског јединства била ухватила дубок корен у народу те да је све до пред сам рат побеђивала.

Мени се чини да се г. Ројц налази у блудњи. Коалиција није побеђивала ради свога програма у српскохрватском питању, она је побеђивала за то што је била једина у истину народу одана странка… Срби у коалицији као реални политичари суспендовали су свој специјално српски програм имајући у виду да се у оном часу водила тешка борба између Хрватске и Маџарске. Српски политичари у коалицији исправно су схватили да је у интересу и српског дела народа свим силама помоћи Хрвате у борби с Маџарима. Тако је дошло до тога да су се у табору коалиције окупили готово сви Срби и један и то мањи – део Хрвата, јер не треба заборавити да је коалиција највећим делом побеђивала у претежно српским или мешовитим котаревима, а само спорадично у чисто хрватским котаревима. Након ослобођења променила се стубоком ситуација. Срби улазе свагде као равноправан фактор с Хрватима, долази српска војска, уз хрватске вију се и српске заставе, јавља се ћирилица, до тада понижени Срби дижу главе осећајући да више нису грађани другог реда. Оним часом хрватски сељак, па и онај који је увек био уз коалицију, мења став: до сада је гледао у Србину савезника у политичкој борби, сада је стао да у њем гледа свог непријатеља који ће да „у име српског краља господари у његовом селу”.

Боравим пуних шеснаест година у једном котару Подравине у којем живу измешани Срби и Хрвати и у којем је неколикопут па и за време рата побеђивала коалиција. Познајем народ у душу, јер стојим с њиме у дневном саобраћају, а држим да се менталитет славонског Подравца Хрвата ни у чем не разликује од менталитета Подравца у ужој Хрватској. Зато могу без грижње савести устврдити да се само обмањујемо верујући у љубав хрватског сељака спрам српског му друга, напротив данас хрватски сељак (а великим делом и капуташ) мрзи српскога сељака и Србе у опће и није их никада искрено волео.

Г. Ројц позива се на т. зв. зелене кадере као и на одушевљени дочек српске војске у Загребу. истина је, Загреб је одушевљено поздравио српску војску, поздравио ју је онај нацијонални Загреб, у којем бораве толики Далматинци и Истрани те близу осам хиљада Срба, затим хрватска елита из целе Бановине, напокон омладина из свију крајева наше отаџбине. Други далеко већи део Загреба поздравио је с једнаким одушевљењем аустријску војску кад је г. 1914. полазила у ратТај је Загреб г. 1914. са злорадошћу гледао како се пљачкају српски дућани. Што се тиче зелених кадера, држим да су дезертирали највећим делом нацијонално индиферентни и ратом деморалисани елементи.

Већ на дан ослобођења била је дакле судбина српскохрватске коалиције барем у хрватском делу народа запечаћена, онај исти дан створен је за г. Радића терен на којем ће да сакупи војску од неколико стотина хиљада сељака. Већ дне 2. децембра 1918. гледао сам како загребачко грађанство с потпуном индиферентношћу, а деломице и с негодовањем прати дирљиву спонтану манифестацију загребачке омладине која је изашла из својих школа да на улици манифестује за династију Карађорђевића, а дне 5. децембра исте године гледао сам како са дивљом мржњом у очима излазе из војарна хрватски војници сељаци да „манифестују” за републику; онда још барем није било оних омашака са стране централне државне управе о којима толико говори г. Ројц.

У најважнијем, али и најкритичнијем тренутку одмах иза ослобођења ступа на позорницу борбе велики део хрватске интелигенције и полуинтелигенције. Схвативши нову ситуацију хрв. сељака упознао је тај део хрватске интелигенције и полуинтелигенције да је сада дошао моменат за његово разорно деловање. Уместо да подуче хрватског сељака приказујући му велику важност нашег ослобођења и велике користи које ће да нам донесе слобода, уместо да за поједине грешке државне управе учине одговорнима дотичне органе или да прикажу народу да су толике недаће највећим делом последица дугогодишњег рата од којих народ у опустошеној Србији још далеко теже трпи него хрватски сељак, уђоше капуташи у народ да улију уље у ватру. Подигла се у Хрватској хајка против Срба и свега што је српско, читаве чете свећеника, управника, учитеља, обртника и политичара сумњиве прошлости зађоше у народ да му дневно у мањим или већим дозама уштрцавају отров мржње у и онако болесни и слаби организам, а главни тон давало је несавесно новинство разних политичких странака које је на виртуозан начин у увијеној или отвореној форми у свим могућим варијацијама хушкало против државе и српског дела народа.

С весељем се је поздравила свака омашка државне власти, јер је то давало хране агитаторима за њихову разорну акцију. Тај део само привидно демократске, а у истину аустромаџарским феудално-аристократским духом задојене интелигенције језуитски се згражао над сваком реакцијонарном мером државне власти и над сваким зулумом појединог јавног органа, а фактично га је гонио страх пред здравим демократизмом властитом снагом ослобођене младе Србије. Хрватски сељак, и ако не воли свог српског брата сељака, у души је добар, много бољи од великог дела његове интелигенције.

Да је у том одсудном тренутку интелигенција исправно схватила свој задатак, многом би се злу предусрело и прилике би се из дана у дан поправљале. На свим линијама стала је дакле оргије да слави мржња потпиривана од сумњивих елемената против којих државна власт није хтела да реагира изгубивши тако потпуно свој аукторитет. Тај пали аукторитет државне власти, која је тако савршено функцијонисала под Аустријом још је више охрабрио агитаторе, а деморалисао масе. Кад је овде онде успело успоставити аукторитет државне власти, наступило је опет ново незадовољство код маса, којима је годила слабост државне власти.

Државна власт и данас још није довољно презентирана. Још и данас видимо на челу неких пограничних котарева мрачне типове из недавне наше прошлости. Дакако да у таким приликама и уз најидеалније законе и наредбе процес санације не може ни да почне.

Г. Ројц наводи сву силу грешака учињених по централној државној власти и њеним органима од којих је доиста велики део у народу још потенцирао незадовољство, ну и да није било тих грешака, уверен сам да ситуација не би била много лакша, јер узроци незадовољству хрв. сељака леже много дубље.

Нека ми буде дозвољено да и ја ту своју тврдњу са неколико примера осветлим.

Да угуши нереде настале одмах по нашем ослобођењу, послана би у котар С. (Слатина – нап. Н. М.) у Славонији српска војска под командом српског капетана С. Пред њега је изашао народ са српском заставом. И ако имаде тај котар близу 50% Срба, капетан С. не хтеде ући у седиште котара док није донесена и хрватска застава. На поздрав председника народног већа, који га је ословио у име Срба и Хрвата, захвалио се капетан дирљивим говором поздрављајући једино браћу Хрвате. За целог свог боравка протежирао је капетан С. свагда хрватску интелигенцију и грађанство, док су његови красни војници по хрватским селима агитовали за нову државу проповедајући љубав и братство. Други командир мајор К. присуствовао је у истом месту покопу једнога грађанина, великога србофоба, који је пред долазак српске војске био убијен. Командир мајор Ч., Југословен и демократа од главе до пете, убрао је за време свог тромесечног боравка у истом котару симпатије целог котара, пак је отаџбенички иступ српске војске наилазио на искрено одушевљење у свим нацијоналним круговима, који су доселе били вични сусретати бахате маџарске и аустријске официре. Док је та иста војска у котару С. и спрам злочинаца из зеленог кадера хумано поступала, у суседном котару Н. (Нашице – нап. Н. М.) изаслана по Народном Већу бивша аустријска војска под командом Хрвата капетана К. заиграла је крваво коло, па је сам капетан без истраге дао смакнути близу 20 пљачкаша уместо да их је суду предао. У село Н. где живи красан наш хрватски сељак послало је војно заповедништво у О. (тада у хрватским рукама) за заштиту добра Маџара властелина Ш. одео бивших аустријских војника под командом једног подчасника. Ти војници су немилосрдно батинали народ. Тада још није било Србијанаца да „уведу батине”.

Мислите ли да је патријотски иступ србијанског четништва и војништва оставио трагове међу Хрватима котара С. ? Нипошто. Расположење против Срба није се ни најмање поправило, а хрватски сељак гласовао је код последњих избора и у том котару као један човјек за „Радићеву републику”.

Одржавао сам много скупштина и у хрватским селима г. 1919.

Држао сам попут г. Ројца да на питање ћирилице и латинице, питање грба и заставе итд. хрватски сељак полаже велику важност. Предочивао сам му како се сада хрватско име спомиње и на новчаницама, где му прије није било ни трага. Показивао сам му службени лист београдске централне владе где је латиница равноправна ћирилици, показивао сам му хрватске коцке на државном грбу те на новчаницама отиснуту слику Хрвата Загорца, како оре домаћу груду, говорио сам му о хрватским именима улица у Београду, Новом Саду итд. те о хрватским грбовима и барјацима, које сам видео извешене пригодом разних свечаности у Београду.

Читао сам му из новина, како је, мислим, на само Телово г. 1919. свечана католичка процесија први пут изашла на улице града Београда.

Сељак остајао би вазда потпуно индиферентан…

А хрватски сељак је бистар, он добро види, да поред онакових елемената о којима говори г. Ројц имаде и добрих Срба управника и учитеља, да имаде красних официра Србијанаца који су му искрени пријатељи, а с друге стране он се дневно сусреће и са корумпираним Хрватима управницима, трговцима, лихварима, итд., који га израбљују, он види да имаде пријатеља и непријатеља на једној и другој страни, он види хрватску латиницу и хрватско име на новчаницама, маркама и биљезима, он види да је нестало маџарског језика са жељезница и да га маџарски жељезничари више не гурају и не куну кад тражи карту на свом језику, он види да нема више маџарских застава које су га провоцирале, он схваћа да се велика Југославија може лакше бранити од непријатеља него мала Хрватска, он види како му нова држава иде у сусрет аграрном реформом о којој он под Аустријом није смео ни да сања, он је напокон дошао до спознаје да је и те како важан фактор у тој новој држави, јер му опће тајно изборно право даје могућност да у највећој мери утече у државни живот.

Зато мислим да је криво мишљење г. Ројца да хрватски сељак у ове две и пол године није осетио благодати ново стечене слободе.

Па ипак хрватски сељак није задовољан постојећим стањем. Грешке државне власти не могу да то објасне.

Те грешке погађају увек и српског сељака у Бановини. И далматински и словенски сељак трпи под тим грешкама, па ипак се не буни. Исходиште и центар буне у Хрватској био је у жупанији у којој живи народ у великом благостању, где се дакле не осећају тако тешке омашне државне власти као у сиромашној Лици, далматинском Загорју итд.

Који су узроци те хрватски сељак мрзи свог српског брата-сељака и Србе у опће?

По мојем уверењу хрватски је сељак робујући толико векова Немцу и Маџару у великој мери изгубио свој словенски народни осећај; вреди то у далеко већој мери за крајеве у којима живу Хрвати измешани с Маџарима и Немцима него за чисте хрватске крајеве, дакле напосе северно-источне жупаније, које граниче уз бившу Угарску.

Занимљиви су крајеви у којима хрватски сељаци живу измешани са српским те немачким или маџарским сељацима. Свагде без изнимке врстају се сељаци у тим крајевима у два табора, у једном су табору Хрвати с Маџарима и Немцима, а у другом Срби.

Кад је народни посланик Хрват г. Др. Р. (Иван Рибар – нап. Н. М.) држао изборни састанак у селу М. у котару Д. М. (Доњи Михољац – нап. Н. М.) и објашњавао потребу заједничког рада са браћом Србима, иступио је преда њ сељак Хрват речима: „Срби нису наша браћа, наша браћа су Немци и Маџари, Срби су наши непријатељи”. Тај сељак говорио је из душе славонског Подравца Хрвата.

Та се појава опажа на свим пољима, а напосе и на пољу господарском.

Даномице се оснивају хрватске сељачке задруге у којима редовно сарађују Хрвати с Маџарима и Немцима бирајући их у управне одборе. Сладојевачку буну пратио сам из непосредне близине те знадем, да је било опће уверење међу сељацима, да долази у помоћ маџарска војска, која да ће „ослободити” Хрвате.

Та жалосна појава опажа се не само на селу него и у нашим градовима и трговиштима.

Кад је министар унутарњих дела г. Драшковић издао наређење којим се изборни закон тумачи онамо да неасимиловани Несловени немају право гласа, уложио сам призив на судбени стол за то, што је близу 500 Маџара и Немаца уврштено у изборне листине, и ако опћина С. имаде по службеној статистици 10,7% Немаца и 18,4% Маџара те дапаче Немци живу компактно у чистим немачким селима. Хрватско грађанство са неколико врло одличних и интелигентних Хрвата на челу дигло се против мене, управивши по најодличнијим грађанима потписану молбу на судбени стол, да се мој призив не уважи и то не из разлога слободоумља већ за то, што да су сви ти Немци и Маџари „асимиловани Хрвати”.

Неки хрватски наставници нису осетили како су се страшно огрешили о своју нацијоналну дужност, кад су још г. 1920. унаточ владиним наредбама давали задаће деци основних школа из историје хабсбуршких владара по старим школским књигама. Ја сам у овом и у сличним случајевима тражио санацију код наше загребачке владе, ну и ако сам као народни посланик имао известан положај, никада нисам успео: повели се неки површни извиди и ништа више. А г. Ројц који замера толико централној влади што не уредује против неподопштина својих органа!

А зар и онај велики део Загреба, који ни данас још након толикогодишњег народног рада Југославенске Академије, Позоришта, Универзитета, Матице Хрватске и толиких других просветних установа нема словенске оријентације, не показује да је у великој мери изгубио свој словенски народни осећај?

Може ли се говорити о словенској оријентацији града, који уз друга два изразита револуцијонарца шаље у конституанту дра. М. Кошутића, познатога Rauchovogaистражнога судију те аутора чувеног отвореног писма писаног у г. 1909. на адресу великога Masaryka у којем се Masaryk ставља испод нивоа „најблатнијег индивидуа са дна људског друштва” те називље „хуљом, ништаријом, блезганом, човјеком без поштења, а опадачем туђега поштења, нитковом и изметом људског друштва” те „индивидуом, који служи на срамоту за једно словенско свеучилиште”?

Код нас се много говори о илиризму; ну не треба заборавити да је отац илиризма Људевит Гај наилазио на највећи отпор баш у Загребу и ужој Хрватској. Кајкавски књижевник Игњат Кристијановић издавао је кроз пуних 17 година све до г. 1850. Гајевој„Даници илирској” упркос „Даницу Загребачку” писану наречјем кајкавским, а још г. 1840. издао је додатак својој граматици кајкавскога наречја. Књижевници из уже Хрватске и Загреба, они исти који не хтедоше прихватити Гајев правопис и штокавско наречје јер да их Гај хоће да „повлаши”, гледали су у Наполеоновом илирском краљевству свог најљућег непријатеља, немајући осећаја за моћну словенску заједницу, која је дошла до реалног изражаја у том краљевству…

Наша је народна душа болесна, а та се болест одразује на свим пољима, па и на пољу политичком.

Практични Словенци, па чак и Муслимани знали су се снаћи у новој нашој држави, само се ми бановински Хрвати герирамо као да смо принели велику жртву приволевши се уједињењу свега народа у једну државу, па изгледа као да нам држава, коју створисмо, за то дугује неко особито признање и благодарност. Ако нас која ситница озловољи одмах се гурамо у страну играјући се пасивне ресистенције. Живот који не трпи застоја прелази преко нас на дневни ред, важни се послови обављају без нас, а ми се још већма дуримо, у немоћном бесу ударамо ногама као деца и деремо се утварајући си да нас чује цела Европа. Тужимо се на хегемонију, а не можемо да схватимо да ће као и другде у свету уза сву законима гарантовану равноправност фактично водство у држави вршити оно племе или онај део народа, који буде у позитивном правцу, дакле у правцу изградње наше државе, у највећој мери развијао своје способности и своју енергију… Нацијонални елементи (југословенски – нап. Н. М.) међу нама тиме умирују своју савест надајући се, да ће се хрватске масе ипак удобровољити, ако их се буде довољно мазило и тетошило, ако се за вољу мира овде онде скине по који ћирилски натпис, премести по који Србин управник, па надоместили га и Хрватом аустријскога менталитета.

Читам у Le Bonu: „Присуство странаца чак и у малом броју довољно је да промени душу једног народа, оно чини те народ губи способност брањења карактера своје расе, споменике своје историје, дела својих предака”.

Североисточни наши хрватски крајеви били су особито у последњим деценијама извргнути систематској инвазији Маџара и Немаца. Та је инвазија била опаснија за то, што је била мирољубива те је умела већ у кратко време да непрестаним укрштавањем са хрватским елементом абсорбује словенску народну душу те за то, што се емигранти састављаху већином из морално нижих елемената. Силна туђинска презимена код хрватског грађанства, па и сељаштва очити су доказ да су се у многим крајевима формирале народне мешавине, које су у великом делу прихватиле хрватски језик, а консеквентно се ките хрватским именом те ступају на челу у борби против Срба.

„Нису барбари уништили Рим, али прост утицај њихове мешавине био је довољан да уништи римску душу. Под инвазијом странаца што преостаје од јединства или просто од егзистенције једног народа? Много су мање опасни најгори порази на бојном пољу него такове инвазије”. (Gustav Le Bon)

С друге стране не долази међу сељацима, а ни међу грађанима, готово никада до бракова између Хрвата и Срба. Док се похлепном туђинцу католику широм отворио врата свога дома припустивши га своме огњишту, оградио се хрватски сељак китајским зидом против свога православног суседа и ако је он крв од његове крви.

У толикој мери верски моменат на једној страни ствара, а на другој разара заједницу осећаја, идеја и интереса.

Кад се још има у виду како је туђинска државна власт удружена са некоћ свемоћном црквом кроз толико векова тај верски моменат на рафиниран начин употребљавала у своје сврхе и како је довољно било бацити само искру у такову вековима стварану атмосферу, постаје нам тајна „републиканског” пожара у Хрватској много јаснија.

Просечни Словенац образованији је од просечног Хрвата (сравни постотак аналфабета у Словенији и Хрватској), па не наседа у толикој мери безумној протудржавној агитацији, словенски сељак не долази нигде у непосредни додир са српским сељаком, па се и нису могли развити у његовој души они непријатељски осећаји, који су се развили у души хрватског сељака; напокон не треба заборавити, да је Словенац вековима стењао под тиранијом немачке господе која му је прогнала из школа и уреда и исти народни језик, док је Хрват имао сену неке аутономије, која је у њему подржавала илузију хрватске самосталности. За то је Словенац далеко јаче осетио своје ослобођење него Хрват. За то се Словенац не буни попут Хрвата, и ако је и он заражен туђинским духом.

Што да се чини?

Је ли довољно санирати само омашке централне државне управе?

По мом мишљењу задатак је државе и друштва много шири.

У првом реду требало би посветити сву бригу око потпуне успоставе аукторитета државне власти и њезиних органа. Државним органима имало би се најстроже ставити у дужност, да поступају у свакој прилици са највећом праведношћу спрам свију држављана без разлике вере и имена, сваки и најмањи прекршај дужности спрам отаџбине, у колико се коси са законима и наређењима, осетљиво казне. Казан ако је праведна и хумана делује благотворно, она слаби разорне инстикте бунтовних маса. Превелика благост тумачи се данас као слабост државне власти. Аукторитет државне власти треба у јачој мери дати осетити онима који својим бесавесним радом неуки сељачки народ турају у пропаст. Подређене органе имало би се за сваки непослух или немарност у извршивању налога потегнути најстроже на одговорност. Да се све то узмогне провести, имале би се са изложених позиција макнути читаве чете сумњивих државних експонената. Особито у пограничне крајеве, који су највише изложени разорној акцији туђинства, требало би послати елиту наших учитеља, управника, судаца, официра и свећеника ма и уз посебне награде за њихов отаџбенички рад.

У школским књигама, календарима те пучким листовима и предавањима имали би се популарисати примери истинског патријотизма из наше најновије државне историје н. пр. одушевљени дочек наше војске на далматинским отоцима по одласку Талијана као и узвишени примери хероизма, родољубља, самопрегора и родитељске љубави из времена наших ослободилачких ратова, који својом реалношћу и свежином далеко надмашују познате епизоде из старе грчке и римске историје.

Да се даде прилика нашем и хрватском и српском сељаку да упозна здраву душу и широки поглед Србијанца сељака, требало би организовати скупне излете у Србију, јер међусобно упознавање стало би на пут свим лажима и интригама разних учених и неучених агитатора.

Не треба напокон очекивати све од државе. У нас је интелигенција навикла, да држава све место ње ради, наши интелигенти мисле да су испунили своју дужност, ако су подвргли оштрој критици чине и пропусте државних власти, а и не мисле на то, да је и на њима да засучу рукаве и уђу у тај запуштени и бесавесној харанги сумњивих елемената изручени народ.

Радити се мора брзо и одлучно, јер наши непријатељи раде пуном паром.

Победа биће на оној страни, која буде агилнија и боље организована. Треба радити одлучно са чврстом вером, јер успех у политици припада онима који верују, а никада скептицима.

Идеју народног јединства треба подићи на степен нове религије те наћи средстава и начина, да се за ту идеју фанатизују што шире масе, како би исте све своје способности упериле истоме циљу и победи свога веровања.

Идеал духовног уједињења свега народа од Вардара до словенских Алпи по својој вредности не заостаје за идеалом освете Косовске, који толико векова испуњаваше душу српскога дела нашега народа. Унесимо тај идеал у народ имајући на уму, да је народ, који нема идеала, осуђен на пропаст.

Не наседајмо ни онима, којима је југословенско име само декорација, али им мањка онај дубоки истински нацијонални осећај; њима је Југославија тек једна лепа лутка, којој су данас утисли у руке југословенски барјак, да га сјутра надоместе српом с којим ће да ју пошљу на католичку жетву источне њиве.[1]

И ако хрватска народна душа болује, верујем у здрави народни инстинкт, верујем у оне латентне силе, које леже закопане дубоко у народној души, а које ће, кад се пробуде, убити све заразне клице, које данас муче душу хрватског сељака.

У овој студији нисам дирнуо у питање, да ли и у колико има и на српској страни кривње за данашње тешке прилике. Да на то питање објективно одговори, позван је по мојем мишљењу само који Србин.

Слатина, 30. маја 1921.


[1] Хрватски бискуп Махнић (Махнич, Словенац родом – нап. Н. М.) писао је г. 1918: Njiva na istoku dozreva. A ko će biti prvi koga će gospodar poslati na katoličku žetvu istočne njive, ako ne opet narod hrvatski!?” – „Хрватска Стрaжa” у броју 5. из г. 1918. пише још јасније: „S radošću doznajemo, da je održana i posebna anketa za ovu misijonarsku misao na Balkanu sa strane Slovenaca i Hrvata na ovogodišnji uskrsni ponedjeljak kod presvetlog ljubljanskog biskupa dra. B. JegličaSvi katolici moramo živo poraditi da se katolička naša crkva raširi po Balkanu”.

 

ИЗВОР: Стање ствари

———-

8.3.2019. за СРБски ФБРепортер приредила Биљана Диковић

1 reply »

  1. САМО БУДАЛА МОЖЕ ЊИХ НАЗИВАТИ ТЗВ БРАЋОМ ЈЕДИНИ ЈЕ БИЈО НАЦИОНАЛНО СВЕСТАН НАШ БРАТ ИЗ ВАСОЈЕВИЋА ПУНИША РАЧИЋ И ДР СТЕВАН МОЉЕВИЋ ИЗ РУДОГ СВИ ДРУГИ НАЗОВИ СРБСКИ ПОЛИТИЧАРИ ТОГ ВРЕМЕНА СУ БИЛИ југословени И ЛУТАЛИ СУ НИЈЕСУ ЗНАЛИ ЂЕ ПРИПАДАЈУ СТВАРНО НЕ ЗНАМ ДА ЛИ СИ ИХ ПОТКУПИЛИ ПАРАМА ИЛИ ЉУБАВНИЦАМА курватицама ПОШТО ТО ватикан РАДИ ПРЕКО ИЉАДУ ГОДИНА У РАТУ ПРОТИВ СРБИЈЕ СССС

    Liked by 1 person

Хвала за коментар. Ваш коментар ће бити видљив након "модерације". Коментари који садрже претеће, увредљиве и вулгарне изразе неће бити објављени...

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.