АКТУЕЛНО

ПСИХОЛОШКИ РАТ ПРОТИВ ВЛАСТИТЕ НАЦИЈЕ- Ломпар: Председник подстиче осећања немоћи и безнађа…


Коментар ФБР уредника М. Новаковића:

Миодраг Новаковић

ОВАЈ ЧЛАНАК САМО ПОТВРЂУЈЕ ОНО ШТО ВЕЋ ДУЖЕ ВРЕМЕ ГОВОРИМ: `ВУЧИЋ ВОДИ СПЕЦИЈАЛНИ ПСИХОЛОШКО-ПРОПАГАНДНИ РАТ ПРОТИВ „ВЛАСТИТЕ“ НАЦИЈЕ`-
…У наставку изводи из приручника Америчке војске о методама и техникама примене психолошко-пропагандног рата против једне нације. Аутор је бивши потпуковник Лоренс Самерс, предавач на америчком „Ратном Колеџу“, публиковано 1949:

СЕНТИМЕНТ МИРА, БАЗИРАН НА УВЕРЕЊУ ДА ЈЕ СВАКИ ОТПОР БЕЗНАДАН, ЈЕ ДОКАЗАНИ ПРЕДМЕТ ЕКСПЛОАТАЦИЈЕ ПСИХОЛОШКИХ МЕТОДА ПРОПАГАНДЕ ВЕЛИКИХ СИЛА.
НАГОВЕШТАЈИ РАТА ЧИНЕ ТАКВУ ПРОПАГАНДУ ЛАКОМ И МНОГИ СУ СКЛОНИ ДА ПОВЕРУЈУ У „МИР ПО СВАКУ ЦЕНУ“.
СТАНДАРДНО ОРУЖЈЕ ПСИХОЛОШКОГ РАТА СУ НАИЗМЕНИЧНЕ ГЛАСИНЕ `О РАТУ И МИРУ`, СТВАРАЈУЋИ КОНФУЗИЈУ- КОЈА РЕЗУЛТИРА ИЗ НАИЗМЕНИЧНОГ `ОПТИМИЗМА И ПЕСИМИЗМА`..“

ПСИХОЛОШКИ РАТ ЋЕ БИТИ КОРИШЋЕН ДА БИ УНИШТИО ИЗНУТРА, ДА ПОКОРИ ЈЕДНУ НАЦИЈУ `КРОЗ САМУ СЕБЕ`“.

„Psychological warfare may take any form serving to reduce the enemy’s military and civilian will to resist.“
ПСИХОЛОШКИ РАТ МОЖЕ ДА СЕ БУДЕ У БИЛО КОМ ОБЛИКУ КОЈИ СМАЊУЈЕ ВОЉУ НАРОДА И ВОЈСКЕ ДА ПРУЖЕ ОТПОР“

„Psychological warfare will be used to destroy from within, to conquer a nation through itself.“
ПСИХОЛОШКИ РАТ ЋЕ БИТИ КОРИШЋЕН ДА БИ УНИШТИО ИЗНУТРА, ДА ПОКОРИ ЈЕДНУ НАЦИЈУ `КРОЗ САМУ СЕБЕ`“.

„The undermining of the enemy’s morale and ability to resist is one of the most important objects in a war of nerves.“
ПОДРИВАЊЕ НЕПРИЈАТЕЉСКОГ МОРАЛА И СПОСОБНОСТИ ДА ПРУЖА ОТПОР ЈЕ ЈЕДАН ОД НАЈВАЖНИЈИХ ЦИЉЕВА У РАТУ НЕРАВА.

„The creation of internal demoralization, confusion and dissatisfaction through domestic propaganda and methods is prac­tical in the early stages of the war with a great degree of success.“
СТВАРАЊЕ УНУТРАШЊЕ ДЕМОРАЛИЗАЦИЈЕ, КОНФУЗИЈЕ И НЕЗАДОВОЉСТВА КОРИСТЕЋИ ДОМАЋЕ ПРОПАГАНДНЕ МЕТОДЕ ЈЕ ПРАКТИЧНО У РАНИМ ФАЗАМА РАТА (овде се говори о психо-рату као уводу у класичан рат) И ПОСТИЖЕ ВЕЛИКИ СТЕПЕН УСПЕХА.

ОВАЈ ДЕО СЕ ПОСЕБНО ОДНОСИ НА ВУЧИЋЕВ ПСИХОЛОШКИ РАТ ПРОТИВ „ВЛАСТИТЕ“ НАЦИЈЕ:
„The peace sentiment based on the conviction that struggle is hopeless proved to be an object that was exploited in the psychological endeavors of’ the axis. The. clouds of war make propaganda easy and many people are inclined to believe in „peace at any price.“ A standard weapon in a nerve war is simultaneous rumors of war and peace creating .confusion resulting from alternate optimism and pessimism.“
СЕНТИМЕНТ МИРА, БАЗИРАН НА УВЕРЕЊУ ДА ЈЕ СВАКИ ОТПОР БЕЗНАДАН, ЈЕ ДОКАЗАНИ ПРЕДМЕТ ЕКСПЛОАТАЦИЈЕ ПСИХОЛОШКИХ МЕТОДА ПРОПАГАНДЕ ВЕЛИКИХ СИЛА. НАГОВЕШТАЈИ РАТА ЧИНЕ ТАКВУ ПРОПАГАНДУ ЛАКОМ И МНОГИ СУ СКЛОНИ ДА ПОВЕРУЈУ У „МИР ПО СВАКУ ЦЕНУ“. СТАНДАРДНО ОРУЖЈЕ ПСИХОЛОШКОГ РАТА СУ НАИЗМЕНИЧНЕ ГЛАСИНЕ `О РАТУ И МИРУ`, СТВАРАЈУЋИ КОНФУЗИЈУ- КОЈА РЕЗУЛТИРА ИЗ НАИЗМЕНИЧНОГ `ОПТИМИЗМА И ПЕСИМИЗМА`…

***

СЛЕДЕЋИ ЧЛАНАК САМО ПОТВРЂУЈЕ ОНО ШТО ВЕЋ ДУЖЕ ВРЕМЕ ГОВОРИМ

Мило Ломпар: Не треба, попут председника Србије, подстицати осећања немоћи и безнађа!

Проф. др Мило Ломпар

„За Косово и Метохију се морамо борити увек и у свим условима. Главна борба јесте у главама људи и у глави српске политике: у Београду. Да бисмо успели у поновној афирмацији српских националних права неопходно је смањити размере окупације у Београду: у медијима, у универзитетским аулама, у администрацији, у јавној сфери. Увек се морамо борити: „одбрана је с животом скопчана”.

Ово у интервјуу „Искри“ каже професор Мило Ломпар, један од водећих српских интелектуалаца, овогодишњи лауреат награде „Меша Селимовић“.

*Опет нам над главом, као мач, висе ратови. Косово, Сирија, Босна, локални рат, светски рат… Бојите ли се рата? Колико смо му близу?

Рат је константа човековог постојања. Дуги период мира у Европи после Другог светског рата праћен је ратовима на осталим странама света. У нашој историји рат је био продужетак политике према српском народу у новим околностима. Да би се избегао рат, кад је то могуће, премда није било могуће 1914. године, док око 1941. године лебди сенка неизвесности, неопходно је разгранати не-ратне облике отпора. У нашој култури су они, по правилу, занемаривани: „ситан рад” није на цени у нас, ни код интелектуалаца, поготово код другог света. У околностима тихе окупације, управо је „ситан рад” – као облик организованог, циљног и вишесмерног отпора – од пресудне важности. По мом – потпуно усамљеном – мишљењу.

*Ако погледамо историју Србије, а нарочито ону двадесетог века, да ли је рат наш усуд?

Зар нису Грци ратовали за Крит 1897. године? Зар нису протерани са малоазијске обале, у милионским групама, у трећој деценији XX века? Зар нису Бугари изгубили Једрене, Добруџу, излаз на Егејско море у Другом балканском рату? Зар није било геноцида над Јерменима и Јеврејима у  XX веку? Намерно бирам бројчано мање народе, сличне нама, док о Русима и Немцима, Французима у колонијалним ратовима, Енглезима у светским ратовима, Пољацима и Шпанцима, не говорим. Српска је судбина универзална у ратним садржајима, као што је – као и код сваке аутентичне историје – у понечему неупоредива.

*Кад говоримо о Косову,  утисак је да смо све ближи финалу драме, расплету, стављању тачке на тешку неправду којој смо изложени… Имамо ли право да се боримо за Косово, или, другачије речено – имамо ли право да се не боримо за Косово?

Увек се можемо борити. Из оправданог грча да српска власт не призна државност Косова и Метохије, што би био чин неопростив, неразуман и издајнички, ствара се представа да је све у националној судбини везано за ту одлуку. Поправити положај српског народа у Црној Гори јесте мала, али можда пресудна ствар у новонасталим историјским контекстима; еманциповати положај Републике Српске до највећег могућег степена захтева дуги рад у којем треба идеју националног самопотврђивања ускладити са идејом социјалне правде. То је деловање у више праваца. За Косово и Метохију се морамо борити увек и у свим условима. Главна борба јесте у главама људи и у глави српске политике: у Београду. Да бисмо успели у поновној афирмацији српских националних права неопходно је смањити размере окупације у Београду: у медијима, у универзитетским аулама, у администрацији, у јавној сфери. Увек се морамо борити: „одбрана је с животом скопчана”.

*Обележавање стогодишњице Првог светског рата је завршено прошле године. Да ли је тај рат икада завршен и хоће ли наши потомци, сто година од сада, имати по нечему значајном да обележе стогодишњицу из овог нашег времена?

По својим идејама у вези са судбином и правима српског народа, дејство које очитује хабзбуршка константа није престало никада: код аустромарксиста, код титоистичког југословенства, у постјугословенским околностима. Није, дакле, довољно победити оружјем, неопходан је „ситан рад” као стварање културне и политичке подлоге која даје смисао оружаној победи и страховитим жртвама. Било би добро ако би неко – за сто година – обележио ово наше време као време у којем је отпочела успешна борба за слободу управо на начин „ситног рада” који је непрестан.

*Да наставимо трагом тих бурних година… Сви данас цитирају Арчибалда Рајса и реченице из његове књиге „Чујте Срби! Чувајте се себе” фасцинирани тиме како његове речи стоје попут тврђаве и данас. Да ли је то знак да је Рајс велики или да смо ми олупина једног херојског народа који за сто година није успео да исправи ниједну једину грешку на коју је Рајс упућивао?

Рајс је имао две релативно ретко спојене особине: као странац, посматрао нас је из косе перспективе, па је видео боље и даље; као странац, волео је српски народ и, нарочито, српског сељака. Неуспех у XX веку је последица неодговорности модерног поколења, које је настало из сељачког народа, да понесе историјску судбину свог народа, да га просвећује и унапређује, образује и исправља, да себе не види изнад њега него у њему. Југословенство је олакшавало илузију да модерни нараштај то не треба да ради, јер је многи труд за српски народ обележавало као национализам. Потребно је, дакле, склонити илузију југословенства и преузети историјску одговорност: нема више никог око нас да то учини.

*Знамо да сте ви један од највећих познавалаца Његошевог дела. Како народу приближити оно о чему је велики владика писао и да ли би нам кретање путем који нам је утро „Горски вијенац” помогло да се избавимо из ове ситуације и нађемо лучу свог идентитета која би нам помогла и у препознавању лажних царева?

Мањи је проблем у народу него у интелигенцији и политичким странкама: народ је 2000. године гласао за националног политичара какав је Војислав Коштуница, па га је и вратио на власт 2004. године; народ је 2008. године дао глас националним странкама, па је једна од њих (СПС) прешла на страну безалтернативних европејаца; народ је 2012. године гласао за националне критичаре (СНС) безалтернативних европејаца, па су се они за које је гласао претворили у горе од оних које су сменили. Да би владали, они и данас морају народ обмањивати да су национално оријентисани. Нема народ никаквих проблема са осећањем везаности за Горски вијенац него интелигенција која не жели да види како су велики странци – Шмаус, Обен, Гој, Лавров – схватили да је Његош највећи српски песник зато што је еминентно песник европске судбине и цивилизације: између Атине и Јерусалима. Као и Данте, Милтон, Шекспир, Ламартин, Пушкин – са којима су га поредили.

*Да ли је косовски мит подједнако важан као и косовска стварност?

Све је важно у свом регистру: косовски мит је део сложене косовске традиције, у којој своје место има и косовско опредељење. То подразумева смисао националне и културне егзистенције српског народа. Све је ту: и завет (Лазар), и подвиг (Обилић), и издаја (Бранковић). То се понавља у свим временима. Косовска стварност је један исечак времена у којем смо: ту је важно колико је нашег и албанског народа на тој територији, како су распоређене светске силе, каква је привредна и војна сила на располагању, каква је јавна свест у нас. Док је митска ситуација трајна, дотле се наша ситуација мења. У пресеку тих регистара кристалише се косовска одлука.

*Како гледате на читаву ову ситуацију са ЕУ? Где смо то кренули, са чим ћемо тамо и да ли ћемо имати коме доћи када стигнемо где смо пошли?

Када сам у књизи Дух самопорицања, у 2011. години, подвргао критици политичку оријентацију која је махала заставом на којој је писало како ЕУ нема алтернативу, био сам сасвим усамљен и изложен непрестаној критици невладине интелигенције. Та критика је добила вид двеју књига написаних против мојих схватања; тежила је, штавише, да се претвори у идеолошку и практичну дискриминацију моје личности. Но, у 2019. години, како сведочи моја књига Слобода и истина, имамо лепезу европских схватања која су сасвим сагласна са онима које сам давно изнео. То значи да је код нас некадашња комунистичка интелигенција продужила свој век у обличју невладине интелигенције, чија је основна формула деловања да само српско становиште није у складу са демократским и европским стварностима. Показало се да је све што су тврдили било не само лажно – то је било очигледно одмах – него и нереалистично. Моје мишљење се није променило: у каквим год констелацијама – до којих долази деловањем великих сила – да се пронађе српска политика, она треба да у себи садржи кључне моменте српског становишта: и у односима са ЕУ, и са Русијом, и са САД. Да би имала основ са ког може деловати, она ваља да непрестано учвршћује српску културну политику као сведочанство историјске егзистенције нашег народа и као кључног чиниоца српске интегралистичке свести. На тој основи, она може правити неминовне уступке, компромисе и вијугати у разним правцима.

*Како је дошло до тога да геноцид буде најјефтинија антисрпска реч? Због чега ни за једну њену употребу против нас нико никада није одговарао?

Зато што је такво понашање институционално заштићено: да подсетим како је српска скупштина усвојила декларацију у којој се тако нешто помиње. Невладина интелигенција је учинила такво понашање нормалним у јавној свести, па се оно прелило на странке које имају власт, да би на крају добило институционалну (законску) форму. Да би се то променило, потребно је променити садржаје јавне свести, па потом добити политичаре који ће пратити – са својих разлога – импулсе јавности, да би дошло до институционалних промена.

Злочиначко бомбардовање, ратни злочин над цивилним становништвом: ЕКОЦИД И ГЕНОЦИД НАД НАРОДОМ СРБСКИМ И СРБИЈОМ 1999.

*Ако је оно 1999. године што је НАТО чинио овде било милосрђе, шта очекивати од њих ако постанемо чланице?

Нити је било милосрђе него злочин нити од њих можемо ишта добро очекивати. Но, не треба гајити илузије да их је могуће уклонити из нашег окружења, као што не треба подстицати – попут председника Србије – осећања немоћи и безнађа. Уколико не можемо пружити отпор на једном нивоу, увек постоји алтернативни ниво на ком је отпор могућ. Томе свагда претходи воља за отпором.

*Да ли смо ми народ који предњачи у самопорицању?

То је процес који је код нас подстицан у дугом периоду југословенства и комунизма, па има и своју аутономну и своју дириговану димензију. Пре Првог светског рата, многи човек у Србији, премда није био народносно одређен као Србин, препознавао се у српској нацији. До тога је долазило зато што српска култура, као контактна култура три вере, са доминантним православним и присутним муслиманским и католичким наслеђем, има укључујући а не искључујући карактер. Тако су и Цинцари (Стерија, Нушић), и католици (Ћипико, Андрић), и муслимани (Селимовић), и Јевреји (Давичо), и Румуни (Попа), и Немци (Јуришић-Штурм), постали веома поштовани и вољени чланови српске заједнице. Тек је титоистичко југословенство засновало процес по коме човеково одбијање да се поистовети са српским контекстом у ком живи – доноси корист. Да би се то променило, неопходно је изнова афирмисати плуралност у припадништву српској заједници: и њеној култури. Свакако плуралност, али свакако и припадништво.

*Ко представља интелектуалну елиту у данашњој Србији?

Моћ – институционалну, неформалну, материјалну, политичку – имају представници невладине интелигенције: они се сматрају „елитом”. Они из доминације западне (америчке) моћи изводе своју интелектуалну „елитност”: да није тако, зар би некоме Латинка Перовић, Весна Пешић или Соња Лихт представљале „елиту”? Садашња власт је са њима у политичком спору око динамике издаје, али им је потпуно препустила културно и јавно подручје. Природа српске културе је таква да истински елитни карактер имају само појединци а не групације. То није добро и Слободан Јовановић је с правом упозоравао на недостатак „националне дисциплине” у нас.

*Да ли и даље важи тврдња Јована Цвијића да смо ми постали „ухапшени народ”?

Он је мислио да се то може избећи стварањем Југославије. Није било успешно. Но, зар Јермени – којих је више у расејању него у отаџбини и који су окружени тако непријатељским суседима – имају лак положај? Они, пак, нису препустили Нагорно-Карабах Азербејџану, док ми размишљамо да се одрекнемо Косова и Метохије. Зар је лак положај Грка са таквим суседом као што је Турска: видело се у часу окупације Кипра? Колико је Мађара ван Мађарске, па они показују велико настојање да опстану као нација у сваком смислу? Зар Баски нису подељени између две државе? Нема ухапшених народа него има тешких прилика, као што зрели и одговорни људи траже различита животна олакшања. Они се морају борити. Јер, „одбрана је с животом скопчана”.

Аутори: Милан Ружић, Зоран Шапоњић

ИЗВОР: ИСКРА

3 replies »

  1. Ne, ne želim da pišem ništa uvredljivo, samo sebe samu pitam“šta nam se ovo dešava“ja nisam mlada pa da znam samo za zlo, ja sm se školovala i odasla tako divno , a danas naša deca za koju ja strahujem, da li ču ih videti po podne kući.Plašim se koliko i radujem kada čujem za novorodjenče, ali plašim se da li će ostati kod roditelja, ili će ga prodati strancima kao i da li ćemu dati otrovni vakcinu,.Zar to nije strašno da naša vlada dozvoljava da se radi to što po prljavi novac prodju nšu decu, kojih je sve manje, umiru ljudi od gladi, nemamo više ni jednu našu fabriku, sve su prodali, a gde su pare? narod otpustili, fabrke opljačkali, i otišli a fabrike i kobinati u korovu i ruševinama.Dragi moji prijatelji j pišem knjigu o svom životu kada sam bila srećna, imala završeni fakultet, radila, i otišla u penziju, koju su mi pola oljačkali, sin ing brodogradnje, prodato brodogradilište -svi dobili otkaze , novi gzda pokrao sve mašine i sve komputere, ni hoklica nije ostala, sada su ostali samo ruševine u trsci.Moj sin je takav dobar ing,.da po celom svetu ide i radi, jer ga traže svi, Srbiji nije potreban niko,da ode u drugu zemlju gde mu nude kuću , opremljenu, posao za stalno, samo on to ne želi, izvnite što ću vam ovo reći ne gleda ta država ni Švedsk , niti Singapur, Norveška i ostale države kao i Kina, jer ga svi zovu NIKOLA TESLA, što im je napravio neke robote, oni su se divili, pa nama takvi ne trebaju samo on je Pravoslavac, i ja prva ne bih otišla d živim zauvek tamo, do sada sm proputovala sem Amerike i Knade ceo svet kad sm imla crveni pasoš, sada sigurno ne bih, jer mi je muž ore 20 g, umro, i moj sin me ne bi ostvio samu, a ja želim Srbiju kao i on isto da umrem pored svojih predka.Svi smo veliki rodoljubi i volimo i poštujemo naše pretke.Samo na kraju imam jednu želju da ako objavite ovaj komentar neka bude da naša Srbija bude i dalje onako lepa i čista kao nekada, a sada je evropski nuklearni otpad.Pozdrav MILENA NIKŠIĆ IZ ZRENJANINA PRLJAVOG I SIROMAŠNOG ❤

    Свиђа ми се

  2. Вучић је психолошки случај који су наши непријатељи врло добро проучили и одлучили да је он врло добар за остварење њихових циљева у Србији.

    Свиђа ми се