АКТУЕЛНО

Божидар Зечевић: Коме требају лажни српски филмови?


Није добро што награда за најбољу режију није припала реченом Мирославу Терзићу за рад у филму “Шавови”

Добро је што је Београдски победник Феста у категорији домаћег стваралаштва припао филму “Случај Макавејев или процес у биоскопској сали” редитеља Горана Радовановића, јер тај филм, осим својих изузетних квалитета (о којима смо овде подробније писали), симболизује спој традиције и савремености, те је потврда стогодишњег континуума српског филма. Добро је што је глумачка награда за женску улогу у истој категорији додељена Снежани Богдановић за вероватно најбољу улогу у последњих десет или више година у нашем филму (Ана у “Шавовима” Мирослава Терзића). Није добро што награда за најбољу режију није припала реченом Мирославу Терзићу за рад у филму “Шавови”, јер његова режија представља изузетно уметничко достигнуће, које је имало прилику да се мери са светским хитовима у овој области и у том одмеравању је стекло висока признања. Најгоре од свега је то што је награда за режију дата једном дилетантском остварењу које, уз то, уопште не припада српском филму.

Нешто веома чудно догодило се ове године на Фесту. Наслов досадашње секције “Српски филм” (који је, међутим, свуда остао као кратица, види илустрацију), промењен је у “Србија и пријатељи”, ваљда да би се лакше протурила несносна количина хрватског филмског треша, који од укупно тринаест “одабраних филмова” заузима готово половину свих виђених остварења. Оно “и пријатељи” односи се већим делом на њих, премда тешко да би се општа слика онога што сваки боговетни дан гледамо на делу у Хрватској могла назвати “пријатељском”. Пре ће бити да овакви “пријатељски односи” владају пре свега између две благајне и транге-франге дилова Филмског центра Србије, познатог по закулисном мешетарењу, и Хрватског аудиовизуелног центра, чији је равнатељ Данијел Рафаелић већ годинама сива еминенција Феста и води главну реч у жиријима, где у већини одлучују странци. Исти суверено суде о нашем културном добру, што је ретко у свету и што нас заједно ставља у глуп, понижавајући положај. При томе се омогућује неједнако поступање, као што се догодило ове године, када је дискримисан супериоран српски аутор у корист полуанонимног позоришног редитеља из Хрватске или тотално анонимне тамошње дебитанткиње, која тешко да би игде прошла икакав озбиљнији критеријум. Та два примарна разлога изазвала су опште чуђење.

Даље, остварења “Сам самцат” Боба Јелчића, “Алекси” Барбаре Векарић и “Последњи Србин у Хрватској” Предрага Личине (право је чудо да и овај није нечим награђен, јер је све време фаворизован као генијалан, док се на крају није показао обичном зомби-будалаштином, у којој искежени новосрби реже кроз вампирске зубе “Косово је срце Зомбије”), иако наступају у “Српском филму”, уопште не припадају српском филму, тј. не одговарају члану 4, ставови од 1 до 5, важећег Закона о кинематографији Републике Србије. Ниједан од њих није снимљен на српском језику, нити су аутори филма (редитељ, сценариста, композитор, директор фотографије, драматург и монтажер) држављани Републике Србије, нити су најмање 90 одсто чланова екипе српски држављани, нити су дела са тематиком из културног простора Републике Србије, нити је дело претежно снимљено на нашој територији, што прописује закон. Напротив, параметри ових филмова сасвим одговарају члану 6. овог закона, који дефинишу страни филм. Седам од дванаест “српских филмова” на Фесту 2019. били су – страни филмови.

То што је несрећна Србија дозначила неке паре да помогне снимање ових филмова (“мањинска копродукција”) јесте упитно, али за српске пореске обвезнике, чијим новцем, као прћијом, располаже Филмски центар Србије. Нас, међутим, занима како су се ови лажни српски филмови уопште нашли на Фесту у категорији “Српски филм”, чиме су угрожена права српских филмских аутора, а исти доведени у неравноправан положај, тј. дискриминисани. Ко је дао мандат садашњем менаџменту Феста и Скупштини Града, која га контролише и усмерава, да под “српски филм” на мала врата (“и пријатељи”) уводи више од половине стопостотно хрватских филмова, а затим их о нашем трошку промовише, награђује и слави? Је ли у питању нова, “договорна” ујдурма, као у златном добу покојне Југе и неко ново, ваљда западнобалканско братство-јединство у свачијем, само не у српском интересу? Коме је све то и зашто пало на памет, остаје за озбиљну дискусију. Јер, овде нису чиста посла.

Божидар Зечевић

Божидар Зечевић

ИЗВОР: НОВОСТИ

————-

10.3.2019. за СРБски ФБРепортер приредила Биљана Диковић

2 replies »

  1. Нема се ту шта много рећи. Све нам (или прецизније вама у „матици“) кажу усташе али огромна већина мисли да се они само шале.
    Многима и даље важи она : „И после Тита , Тито“.
    Многи жале за ј“U“гославијом и братством и јединством а лијепо вам је M. Perković Thompson поручио , оно што сви ‘рвати мисле (убјеђен сам и премијер-„ка“) , :

    „…
    stići će vas naša ruka i u Srbiji
    …“

    И ма колико сви ви мислили да то није тако , ми КРАЈИШНИЦИ их много боље познамо и знамо да ни вама у Србији не мисле много боље него што су мислили нама.
    Једини који код њих имају прођу су тај „уметничко-глумачко-певачко-политички“ олош који им треба за остваривање њихових циљева а шта ‘рвати послије намјеравају са таквима …. ?
    Ма искрено , то ме и не занима.

    Liked by 1 person