Василије од Семберије

Песник Василије од Семберије: ЛЕПА РАДИЋ


Потресна немачка фотографија усликана непосредно пре погубљења Лепе Радић, фото: ИСТОРИЈА СРБА

ЛЕПА РАДИЋ

– Овакав призор нисам видио
нигде никада, мирноћа на
њеном лицу са омчом око врата,
само Срби достојанствено умиру –

СЕДАМНАЕСТ ЛЕТА ЦВАЛА,
МЛАДА СТАЛА ПОД ВЕШАЛА,
НИТИ МОЛИ, НИТИ КЛЕЧИ,
БЕЗ ЈЕЦАЈА И БЕЗ РЕЧИ.

***

ОНА МИРНО ИСПОД ВЕШАЛА СТОЈИ,
ПОСЛЕДЊЕ ТРЕНУТКЕ ЖИВОТА БРОЈИ,
ДОК ЏЕЛАТ ОМЧУ ЗА ВРАТ ЈОЈ СПРЕМА
У ЊЕНОМ ОКУ НИ СУЗЕ НЕМА.

ГЛЕДАМ ДЕВОЈКУ ИСПОД ВЕШАЛА,
КАКО ЈЕ ХРАБРО ПРЕД СМРТ СТАЛА,
НИТИ МОЛИ НИТИ СЕ ОТИМА,
САМО ПРКОС У ЊЕНИМ ОЧИМА.

ЛЕПА РАДИЋ КОЗАРЧАНКА,
ХЕРОИНА, ПАРТИЗАНКА,
ЗНАЈУ ДОБРО КОЗАРЧАНИ,
КОЛИКО СУ ПУТА КЛАНИ.

ИЗ ГРОБОВА СЛУШАМ ЈЕЦАЈЕ ВАШЕ,
ПИТАТЕ ШТО НЕ БИ ОСВЕТЕ НАШЕ,
ОКО ЗА ОКО, ЗУБ ЗА ЗУБ
АЛ СРБИН НИЈЕ ОСТРАШЋЕН, ГРУБ.

ЗЛОЧИНЕ ЊИХОВЕ ВИШЕ НЕ БРОЈИМ,
ПРЕД ТВОЈОМ СЛИКОМ УПЛАКАН СТОЈИМ,
ОПРОСТИ КЋЕРИ ЗАТО ШТО НИСМО,
ОПРОСТИ КЋЕРИ А ТРЕБАЛИ СМО.

ЗАТЕГНИ УЖЕ НЕЉУДСКИ СТВОРЕ,
ОТАЦ И БРАТ ВЕЋ СУ МИ ГОРЕ,
ЧЕКАЈУ МЕ НА НЕБЕСИМА,
ДОЋИ ЋЕШ И ТИ СА СВОЈИМ ГРЕСИМА.

АЛИ ЋЕШ УЋИ НА ДРУГА ВРАТА,
РАЈ НИЈЕ ПРАВЉЕН ЗА ЏЕЛАТА,
НА УЛАЗУ ГДЕ КЕРБЕР СТОЈИ,
ЧЕКАЈУ ТЕ ЗЛОЧИНИ ТВОЈИ.

ИЗГИНУЛА БРАЋО И ЈА САМ ЉУТ,
УБИЈАЋЕ НАС ОНИ И ТРЕЋИ ПУТ
А МИ ЋЕМО ОПЕТ ДОСЛОВЦЕ,
НАИВНО ИЋИ ПОД НОЖ КО ОВЦЕ.

Песник Василије од Семберије

***

ДЕО из књиге Милана Инђића – „Дјеца хероји“

Потресна немачка фотографија усликана непосредно пре погубљења Лепе Радић, младе девојке рођене 19. децембра 1925. године у селу Гашници, код Босанске Градишке.

Ово је подсећање на једну од многобројних храбрих девојака и жена које су дале своје животе бранећи слободу и свој народ. Девојчица Лепа је завршила занатску школу у Градишци, где је и живела до почетка 1941. године када су је усташки злотвори одвели у оближњи затвор. Из њега убрзо бежи 23. децембра исте године и ступа у партизане, желећи борбу против крвника свог народа. Као борац Грбавачке чете Козарског одреда учествовала је у пробоју обруча на Козари, јула 1942., а у августу 1942. године је са борцима Одреда прешла је у Подргмеч. У козарској офанзиви су јој погинули отац Свето, Милан, 15-годишњи брат јединац, и стриц Владо, кога је посебно вољела. У Четвртој непријатељској офанзиви, месеца фебруара 1943. године била је задужена за пренос српских рањеника и организацију збега у Грмечу. Без предаха је обилазила збегове и раштркане групе промрзлих људи, жена и дјеце, склањала их је у заветрине, саветовала како се понашати приликом бомбардовања. У настојању да одржи морал, уверавала је народ да ће „наше бригаде зауставити фашисте!“.

Снагу свог веровања упорно је преносила на људе око себе, а требало је много моралне и физичке снаге да се издржи зима у Грмечу и стални притисак непријатеља који није имао милости ни према дјеци у колевци. Све је то Лепа подносила без панике, и многи су се питали: одакле толика снага и отпор у овој крхкој и тако младој српској дјевојчици?

На партизане је тада напала немачка 7. SS дивизија „Принц Еуген“, опколивши их. На Немце је испуцала све метке из својега оружја и јуначки се борила до посљедњег метка хватајући се у коштац са нацистима. Немци су је савладали ударцима кундака и везали. Покушала је, ко зна колико пута, да заштити ухваћени народ кога су есесовци злостављали на путу према Босанској Крупи. „Убијте мене, народ није крив!“-викала је Лепа, посрћући под ударцима легионара 369. дивизије. После тродневног злостављања, доведена је пред подигнута вешала, у багремару између тунела и жељезничке станице у Босанској Крупи. Руке су јој биле везане телефонским каблом, без ципела, само у вуненим чарапама, исцрпљена и изнемогла, али поносна и пркосна чекајући пресуду.

Пре него су јој натакли омчу на врат, узвикнула је: »Бори се, народе, за своју слободу, не дај се зликовцима у руке! Мене нека убију, имаће ко да ме освети!« На губилишту су јој говорили да ће јој поклонити живот ако каже ко су руководиоци и комунисти међу заробљеним народом и партизанима. Лепа им је одговорила: »Ја нисам издајник свога народа. Они ће се сами открити кад буду уништавали зликовце као што сте ви!«
Мучна тишина је прекинула њену борбену срчаност 11. фебруара 1943. године.

Имала је свега 17 година кад су је обесили.
У извештају о егзекуцији СС-овци су били написали да је: „Бандиткиња, обешена у Босанској Крупи, показала невиђени инат“.
Немачки војник који јој је намакао омчу на врат пао је у Загребу, на Савској цести. У његовој торби нађена је ова фотографија.

20. децембра 1951. године, проглашена је за народног хероја, као најмлађи народни херој из Поткозарја. У Градишци име Лепе Радић носе — Предшколска установа, Централно културно-умјетничко друштво и улица у центру града.

(Милан Инђић – „Дјеца хероји“, „Дом штампе”, Зеница, 1985. године.)

——-

12.3.2019. за СРБски ФБРепортер приредила Биљана Диковић

3 replies »

  1. Зашто су Срби комунисти пуцали на Србе четнике?

    Зашто су Срби четници пуцали на Србе комунисте?

    Дал је од овога Србија имала користи?

    Свиђа ми се

  2. ЖАЛОСНО ТРЕБАЛА ЈЕ БИТИ У ЈКВУО партизане ОРГАНСКИ НЕ ПОДНОСИМ НАРОД НАИВАН ВЕРОВАО партизанима ОНИ СУ ЗАВИЛИ СРБСТВО У ЦРНО ШТА СУ комунисти РАДИЛИ СИЛОМ СУ ХВАТАЛИ МУШКАРЦЕ СРБЕ ДА СЕ БОРЕ ПРОТИВ СВОЈЕ БРАЋЕ ЧЕТНИКА МНОГИ СУ РАДИЈЕ СЕ УБИЈАЛИ ИЛИ БЈЕЖАЛИ КАД СУ МОГЛИ НЕГО ДА ПУЦАЈУ НА СВОЈУ БРАЋУ ЧЕТНИКЕ НЕ ЗНА НАРОД ДА ЈЕ ПОТПИСАН 1935 У ЛЕПОГЛАВИ ДОГОВОР усташа И комуниста О САРАДЊИ ПРОТИВ СРБСКОГ НАРОДА У ИМЕ чифута моша пијаде А У ИМЕ назови курвата миле будак А РАНИЈЕ СУ 1928 ГОДИНЕ У ДРЕЗДЕНУ ДОНЕЛИ РЕЗОЛУЦИЈУ О УНИШТЕЊУ КРАЉЕВИНЕ ЈУГОСЛАВИЈЕ КАМО ПУСТЕ СРЕЋЕ ДА СМО ИМАЛИ КРАЉЕВИНУ СРБИЈУ ОНО ШТО ЈЕ ТРАЖИЈО ВОЈВОДА ЖИВОЈИН МИШИЋ ТРЕБАЛО ЈЕ ПУШТИТИ курвате НЕК СЕ СА ЊИМА ИТАЛИЈА УСРЕЋИ А СРБИЈА ДА УЗМЕ СВОЈУ ЗЕМЉУ НЕМАЊИЋА КАКВА југославија СЕМЕ ИМ СЕ ЗАТРЛО ДА БОГ ДА СССС

    Свиђа ми се