АКТУЕЛНО

Драгана Трифковић за немачки часопис Zuerst: Знамо да је Косово наше


Ми Косово сматрамо делом наше земље и никада се нећемо помирити са насилним отимањем дела наше територије. Посебно због тога што за Србе Косово није територија, већ света земља, рекла је Драгана Трифковић за немачки часопис Zuerst

Изглед интервјуа у штампаној верзији часописа Zuerst

*Пре 20 година се загревала ситуација у српској покрајини Косово. Немачки главни медији извештавали су о геноцидним активностима југословенских – углавном српских – безбедносних структура против албанске популације у покрајини. Шта се заиста догодило у то време?

Тачно је да је ситуација на Косову и Метохији пре 20 година кључала, али су извештаји западних медија били сасвим нетачни. У то време, албанске терористичке групације су појачале своје активности у јужној српској покрајини, а безбедносне структуре Србије су биле принуђене да реагују. Морам да напоменем да терористичко деловање албанских група није нешто са чим смо се тек тада суочили. Наиме, оно је било присутно деценијама пре тих догађаја, посебно 70 и 80 тих година двадесетог века у тадашњој Југославији. Крајем 90 тих година двадесетог века, након ратова на територији бивше Југославије, косовски Албанци су појачали своје терористичке активности, пре свега уз подршку САД. Једну од главних улога у започињању рата на Косову имао је Вилијам Вокер,  амерички оперативац и шеф посматрачке мисије ОЕБС на Косову. Иначе, он се и дан данас отворено залаже за стварање такозване „Велике Албаније“. Познато је да је Вокер блиско сарађивао са терористичком организацијом „Ослободилачка војска Косова“ као и то да је заједно са Мадлен Олбрајт, Ричардом Холбруком и Џејмс Рубином финансијски и логистички помагао албанске терористе, како би испровоцирао сукобе. Када је у томе успео, он је искористио догађаје у селу Рачак на Косову и Метохији да покрене ратно-хушкачку пропагандну машинерију и тиме омогући НАТО да започне агресију на Србију (бившу Југославију). Подсетићу да је у селу Рачак, које је било упориште батаљона „Садик Шаља“ терористичке организације „ОВК“, покренута анти-терористичка акција. Тада су се сукобиле српске безбедносне снаге са терористима из „Ослободилачке војске Косово“, након што су албански терористи константно вршили нападе и убијали полицајце.  Током сукоба у селу Рачак, погинуло је више десетина терориста „Ослободилачке војске Косова“. Сви су били у униформама са обележјем „ОВК“ и имали су оружје. По задобијеним ранама, могло се закључити да су погинули у оружаном сукобу. Међутим мисија ОЕБС није желела да дозволи српским органима да изврше увиђај. Оно што је уследило, може се назвати типичном америчком специјалном операцијом, под командом америчког оперативца Вокера. Погинуле терористе су преобукли у цивилну одећу, фотографисали их и објавили у медијима да су српске безбедносне снаге извршиле масакр над цивилима. „Human rights watch“ су у извештају „Југословенске снаге криве за ратни злочин у Рачку“, потврдиле овакве наводе, а одмах затим је и немачки министар одбране Рудолф Шарпинг, кренуо у пропагандну кампању, која је све укупно довела до сатанизације Срба преко CNN, BBC, New York times, Washington post и др западних медија. Комплетан извештај ОЕБС-а, никад није објављен. Вокеровом грубом фалсификовању података, супротставили су се одмах поједини стручњаци из ОЕБС-а који су били на месту дешавања. Хенинг Хеш, члан мисије ОЕБС је у вези са тим изјавио: „За бомбардовање Србије 1999. године, одговоран је министар одбране Рудолф Шарпинг, јер је лажно представио побуњенике ОВК као цивилне жртве“. Хуманитарна катастрофа на Косову, почела је заправо са НАТО интервенцијом , а НАТО агресија је почело лажима. Баш као што је описано у документарном филму: „Лажима је почело“.

*Многи коментатори, новинари и политичари у Европи и генерално на Западу, чини се нису могли да разумеју природу сукоба. Зашто не могу једноставно да „пусте регион“ многи западни коментатори су већ тада питали? Зашто је Косово тако важно за Србе?

Мислим да многи западни политичари нису ни желели да разумеју природу сукоба на Косову и Метохији. Балкан је изузетно сложена тема, регион чија историја није лака за разумевање. Да би неко дошао до закључка, неопходно је да има доста предзнања и да се правилно информише о дешавањима, што крајем 90 тих година 20 века практично није било могуће. Тада смо имали само западне изворе информисања, које данас и председник САД назива лажним вестима.  Нисмо имали RT, нисмо имали друштвене мреже, ФБ, алтернативне изворе информисања. Данас није идеална ситуација по питању информисања, али је далеко боља него тада. Косово је суштински важно за српски народ у целини јер је оно камен темељац српске духовности, историје и културе. У основи српског идентитета налази се Косовски завет. Он је везан за Косовску битку која је 1389. године одиграла на Косово пољу, када се Српска војска на челу са кнезом Лазаром супротставила далеко снажнијој војсци Османског царства. Српска војска је тада бранила своју отаџбину од османских завојевача. Иако су Срби знали да се супротстављају тада најсилнијој војсци, они нису одустали, нису се повукли. Борили су се до краја, иако су унапред знали да је то изгубљена битка. Ми кажемо да су изабрали царство небеско, уместо земаљског царства, а то је исто оно чему нас учи православље. Они су се жртвовали за веру и отаџбину. То је оно што већ вековима мотивише српски народ да се бори и да не посустаје никада. Борба Лазаревих војника, постала је за нас кодекс понашања. Због тога, Косово је за Србе света земља. Косово је уз то и ризница српског културног блага, са многобројним средњовековним манастирима. Нажалост, након доласка међународних снага УМНИК и КФОР, за последњих 20 година, на Косову је спаљено и разрушено преко 150 манастира и цркава. То је ненадокнадива штета за људску цивилизацију.

*Демографски развој показује да је тамо било и живело све мање и мање Срба и да данас постоји велика већина Албанаца. Како се то могло догодити? И зашто?

Срби су били већинско становништво на Косову и Метохији до пред крај 19. века, када је састав становништва почео да се мења у корист Албанаца. Постоји документ из 1330. године који се зове Дечанска хрисовуља која садржи списак домаћинстава у Метохији и у данашњој северозападној Албанији. Записано је да су само 3 насеља од 89 била албанска на тој територији.  Неколико година након Косовске битке (1389.) почело је досељавање Турака, односно продор Османлија на Балканско полуострво и територију Србије. Наредна 4 века, Балкан је био под окупацијом Османског царства. Турци су 1455. године урадили катастарски попис а оригинални документ на арапском језику се налази у истамбулском Архиву. Овај попис је рађен у циљу утврђивања броја становништва због наметања пореских и војних обавеза од стране Османлија. Тај документ је такође доказ да је Косово српска земља. Од свог становништва које је пописано, 96% су били Срби. Није постојао забележен ни један топоним албанског порекла на територији Косова и Метохије. Током 17. и 18. века под османском окупацијом, Срби су имали два таласа сеоба са простора Косова и Метохије, односно из јужних крајева на север у тадашњу Хабзбуршку монархију.  Срби су током аустријско-турских сукоба ратовали на страни Аустрије. Након повлачења Аустрије, како би избегли одмазду Турске, Срби су затражили црквено-школску аутономију и гаранције за своја права, а затим се и преселили у Аустрију.  Услов Аустрије је био да Срби бране границе војне крајине од Турака. Као последица ових миграција, при којима се велики део српског становништва са Косова и Метохије и из Централне Србије преселио у Аустрију, албанско становништво је почело да се досељава у ове крајеве, да би при крају 19. века био изједначен број српског и албанског становништва на Косову. Након ослобађања Србије од Турака, територија Косова и Метохије и данашње Бивше Југословенске Републике Македоније, улазе у састав Србије као „Стара Србија“. У 20. веку је вршено неколико колонизација Косова и Метохији. После Првог светског рата на територију Косова је досељено око 60 хиљада Срба из других крајева Краљевине Југославије. Током Другог светског рата на Косово је досељено око 200 хиљада Албанаца из Албаније. Након Другог светског рата у време СФРЈ такође су досељавани албански емигранти. На анти-југословенским демонстрацијама 1968. године на Косову, Албанци први пут демонстрирају „Косово Република“. Након тога сепаратистичке активности Албанаца се увећавају, а српско становништво је принуђено да се исељава са тих простора због сталних претњи и опасности. Срби постају жртве убистава, силовања, отимања земље, уништавања усева и стоке и скрнављења гробова. Коначно, захваљујући НАТО интервенцији, са Косова и Метохије је протерано око 230.000 Срба а њихова имовина је узурпирана. Чак су и директно Американци узурпирали српско земљиште које је у приватном поседу, како би на њој саградили војну базу Бондстил. Ван свих закона.

Бондстил (Фото: KFOR, Task Force Falcon Public Affairs Office)

*Октобар 1998. је означен такође и за Немачку као утицајан у нашим спољним односима. Бундестаг је одлучио да ће немачкој војсци, Бундесверу, бити дозвољено да се придружи нападу НАТО-а на Југославију – чак и без мандата УН-а. Неколико месеци касније немачки Луфтвафе је напао неке стратешке објекте као што су мостови у региону, док је већина немачког становништва снажно уложила приговор на учешће Бундесвера у том рату. Како је ово виђено у Београду?

Однос већине Срба према НАТО бомбардовању је крајње негативан и мислим да се то никада неће променити. Срби сматрају да су неправедно бомбардовани и медијски сатанизовани, због остваривања америчких интереса на Балкану. Далеко негативнија осећања у том смислу Срби имају према САД, јер су оне биле предводник те акције. Друга ствар је чињеница да су Американци били наши савезници у Другом светском рату, и због тога је још више непојмљиво да они започну такав подмукао напад. Ипак, код нас је мало позната чињеница да су Србију у Другом светском рату више избомбардовали савезници (САД и Велика Британија) током 1943. и 1944. него Немачка са којом смо били у рату, 1941. године. То може много шта да објасни. Генерално, у многим земљама је народ протествовао против бомбардовања Југославије 1999. и био на нашој страни, али су политичке елите одлучиле другачије. САД су искористиле такав геополитички моменат, када су могле да погазе међународно право и уведу право силе. Што се тиче улоге Немачке, односно немачких званичника, посебно је запажена улога Герхарда Шредера, тадашњег канцелара Немачке, Рудолфа Шарпинга министра одбране и Јозефа Фишера, министра иностраних послова. Они су водили веома прљаву и подмуклу кампању против Србије, иако су знали да су подаци које саопштавају јавности, нетачни. Заправо је коалиција Социјалдемократске партије и Зелених увела, Немачку први пут у рат после 1945. године и то грубим манипулисањем и фалсификовањем. Већи део посланика који је гласао за учешће у нападу на Југославију, није имао реалне податке о томе шта се заиста дешава на Косову и Метохији. С друге стране, САД је била неопходна подршка Немачке. НАТО бомбардовање Србије представља прекретницу у међународним односима и кључни моменат експанзије агресивне америчке спољне политике уз помоћ НАТО војне силе. Шредер је недавно изјавио да је бомбардовање Југославије била грешка, којом је прекршено међународно право, међутим после људских жртава, материјалне и еколошке штете коју смо поднели, нама такво признање ништа не значи. Додатно је иритирајуће да се г. Шредер усудио да дође и на обележавање почетка НАТО бомбардовања прошле године, и да нам љубазно да савете како треба да наставимо европске интеграције. С моје тачке гледишта, то је сигуран знак да не треба никада да пожелимо чланство у ЕУ.   Ипак постоји и друга страна. Памтимо да је 1999. године за време бомбардовања у Србију долазио Руле Фон Бизмарк из Хамбурга, потомак немачког канцелара Бизмарка, и доносио хуманитарну помоћ. Он је својим сународницима у Немачкој објашњавао да је на делу велика неправда према српском народу  и да је НАТО бомбардовање крајње погрешно. Такође, пратимо дешавања у вези са кривичним пријавама које је адвокат Вилфрид Шмиц поднео против свих посланика Бундестага, укључујући и чланове Владе, који су 16. октобра 1998. гласали за учешће Бундесвера у одлуци о бомбардовању Србије.

НАТО агресија 1999: зграда МУП-а Србије у пламену (Фото: Танјуг)

*Званични циљ НАТО-а, као и немачко учешће у рату, био је „спречити геноцид“ против Албанаца. Завршио се са сецесијом Косова из Србије и такозваном „независношћу“ региона. Како се променио живот српске мањине након 1999. године на Косову?

Заправо ништа још увек није ни завршено. Регион се налази под тензијама јер су САД и НАТО својим противправним деловањем и агресијом, направили велике проблеме. Постоји стална претња од избијања нових сукоба и то је ситуација коју САД вешто користе. Већ сам напоменула да је захваљујући НАТО интервенцији протерано преко 200 хиљада Срба са Косова и Метохије. Остали Срби који нису напустили Косово, преживели су погром 2004. године иако су тамо биле присутне међународне снаге УНМИК и КФОР. Немачки Бундесвер се повукао на тенковима и дозволио албанским терористима да спале манастир Светих Архангела у Призрену. Албанци су пришли немачким војницима са белом заставом и рекли да само желе да спале манастир. Након тога су немачки војници евакуисали манастир Светих Архангела и напустили ту локацију, остављајући албанске екстремисте да пале нашу светињу. Након погрома Срби су наставили да живе у српским енклавама страхујући и даље за своје животе, породицу, имовину. Западни медији данас говоре о некаквом развоју демократије на Косову, а Албанци свакодневно пуцају на Србе. Срби су потпуно обесправљени и препуштени на милост и немилост углавном криминогеним структурама Приштине,  које Запад промовише као велике демократе. Албанци несметано врше терор и застрашивање, како над живима тако и над мртвима. У албанским срединама нећете видети ни једно читаво српско гробље, ни један не оскрнављен гроб и не порушен надгробни споменик. Кретање у енклавама је врло ограничено, а често Срби нису у могућности да обезбеде основне животне намернице, лекове или здравствену помоћ. С обзиром на то да је садашњи председник Србије Александар Вучић, угасио све институције државе Србије на територији Косова и Метохији, Србима је јасно да су напуштени и од сопствене државе. Александар Вучић је под окриљем Брисела, потписао договоре са Албанцима, који су противни Уставу Републике Србије и важећој Резолуцији СБУН 1244. Овим договорима је постављена граница између Косова и Метохије и Централне Србије, а правосудне и безбедносне структуре Србије су интегрисане у систем лажне државе Косово. Не само да је противправно већ је и противно вољи већине народа.  То Србима на Косову много теже пада, него све остало што су преживели до сада. Осећају се изданим од сопствене државе. За такве потезе председник Србије нема подршку народа чије интересе би требало да заступа и над чијим Уставом је положио заклетву, али зато има свесрдну подршку Брисела, Вашингтона и посебно Ангеле Меркел.

Хашим Тачи, Ангела Меркел и Александар Вучић (Фото: Танјуг/Димитрије Гол)

*Данас велики број Албанаца са Косова мигрира у Немачку да се пријављују за азил или да стекну користи од социјалне заштите. То није био случај прије него је покрајина постала независна. Зашто је живот и за Албанце постао тежи?

У време док су Албанци са Косова живели у Југославији, они су уживали многобројна права као грађани те земље. Између осталог, добијали су јако добро образовање али и могућност да се након завршетка школовања запосле. Заузврат, они су често подизали побуне против државе и отворено кршили законе, што им се у највећој мери толерисало зарад очувања мира. Мислим да је то била велика грешка. Након самопроглашења независности Косова, постојао је велики ентузијазам код Албанаца. Запад им је обећао благостање и просперитет. Међутим, ништа тако се није десило. Америчке компаније на чијем челу су људи који су директно одговорни за бомбардовање Србије, као што је Мадлен Олбрајт или Весли Кларк, сада експлоатишу Косово. Криминалне структуре којим су дали да воде ту лажну државу, наравно нису у стању да управљају или да уреде неки систем. То су људи који знају да пљачкају и отимају. Косово једноставно економски није одрживо. Оно је депонија Европе, место где се растављају украдени аутомобили и чији делови се затим продају, чвориште криминала, трговине дрогом и трговине људима. Због тога, након почетног ентузијазма и сами Албанци су схватили да не могу да очекују никакву светлу будућност на Косову. Њима је једина жеља да напусте Косово и преселе се у Немачку, Аустрију, Италију или било коју другу земљу Запада. Не постоји никаква шанса да се ствари побољшају на тим основама које су установљене нелегалним отимањем српске територије. Посебно не са тим структурама са Косова, које су учествовале у имплементирању америчке „демократије и процвата“. Обичан свет на Косову, који нема везе са тим структурама, једноставно нема шансу да нормално живи, ради и привређује. Због тога су у првом таласу миграција, пре миграната са Блиског Истока, најпре појурили на Запад, Албанци са Косова. Мислим да је суштина проблема иста као и у неким другим земљама Блиског Истока, где су САД разрушиле стабилне државе које су постојале, и посејала хаос од кога сви имају жељу да побегну. Бојим се да најскупљу цену такве сулуде политике, треба да плати управо Европа.

Драгана Трифковић

*Које би било најбоље решење за косовско питање по вашем мишљењу?

За Србе је неприхватљива такозвана независност Косова. Вашингтон и Брисел захтевају од председника Вучића да потпише „свеобухватни договор о нормализацији односа са Приштином“ , којим би де факто Србија признала Косово. Александар Вучић је положио заклетву над Уставом Србије у ком јасно пише да је Косово саставни и неодвојиви део Србије. Он нема права да другачије поступа, него у складу са Уставом наше земље. Ми Косово сматрамо делом наше земље и никада се нећемо помирити са насилним отимањем дела наше територије. Посебно због тога што за Србе Косово није територија, већ света земља. Најбоље и једино исправно решење за Косово је повратак у оквире међународног права односно Резолуције 1244 СБУН. Неопходно је да Србија поднесе захтев за повратак решавања питања Косова и Метохије у УН. Посебно због тога што Србија није члан ЕУ, и не видим ни један разлог да се Брисел бави тим питањем и меша у унутрашња питања земаља које нису чланице ЕУ. Други разлог је чињеница да ЕУ у садашњим међународним околностима није значајан фактор и да велике силе попут Русије и Кине не могу да буду изузете од одлучивања. У оквиру УН треба да разговарамо о најширој аутономији за Албанце у оквиру Србије, али не можемо да разговарамо о независном Косову. Постоје различити модели аутономије, који могу да послуже као пример. Сматрам да треба да договоримо са Албанцима прихватљив оквир у ком би они имали надлежности у области економије и убирања пореза на територији Косова и Метохије у децентрализованом систему Србије. Надлежности Србије би биле заштита граница,  спољни послови и заштита културне баштине. Такође, морамо да договоримо повратак преко 200 хиљада Срба. Велики је проблем то што Албанци уопште не желе да разговарају са Србима и да се договарају о било чему, али мислим да би такав проблем могао да се превазиђе у садашњим међународним околностима.

Уколико не дође до повратка решавања питања Косова у УН, Косово ће бити савршен пример нелегалног отимања територије кршењем међународног права. Тиме би се легитимизовала америчка спољна политика интервенционизма у којој је све дозвољено зарад остваривања политичких, економских и војних циљева земље која користи силу. Имаћемо нова Косова широм света. Уколико руководство Србије под спољним притиском потпише правно обавезујући споразум са Приштином, ми га нећемо сматрати валидним. Доћи ће власт која ће поништити такав противуставни споразум. Ми смо спремни да чекамо и да истрајемо у својим ставовима. Кина је чекала повратак Хонг Конга 100 година, ми смо спремни да чекамо колико год је потребно. Знамо да је Косово наше и да ће поново бити део српске државе.

Разговор водио: Мануел Оксенрајтер

Интервју за немачки часопис Zuerst, март 2019.

 

ИЗВОР: Стање ствари

———

19.3.2019. за СРБски ФБРепортер приредила Биљана Диковић