АКТУЕЛНО

Иван Максимовић: Цена Вучићеве стратегије за КиМ „СВЕ ЗА НИШТА”


22. март 2019. КМ Новине
Пише: Иван Максимовић, Магазин Таблоид

Идеју о подели Kосова и Метохије по први пут заступају највиши представници власти у Србији, и то веома агресивно. Испрва „дај шта даш” прешло је у правдање сваког губитка, прећуткивање пораза па чак и учествовање и помагање Албанцима у остваривању циљева – попут такозване „Српске листе“ Александра Вучића без које не би било могуће успоставити сепаратистичку „владу“ у Приштини. А на шта су спремни садашњи властодршци на челу са Вучићем, кад је у питању будућност Kосова и Метохије, описује Иван Максимовић, дописник Магазина Таблоид из Kосовске Митровице.

***

Средином фебруара, у једној од оних у низу „најгледанијих телевизијских емисија“ Ћирилица аутора Миломира Марића, гостовао је министар спољних послова Србије, Ивица Дачић. Своје заслуге за досадашња повлачења признања „независности“ KиМ он је приказао веома позитивно, што се видело и по реакцијама публике у студију ТВ Хепи.

Наравно, потпуно је игнорисао чињеницу да је учествовао безмало у свакој власти током чијег мандата су се дешавале најкрупније промене везане за стање у покрајини, и то оне најпогубније. Просечном гледаоцу чини се промакло је Дачићево питање постављено у 25-ом минуту „Јел’ знате како сам ја уопште дошао на идеју да ми радимо на повлачењу признања?“

Уопште? Зар се дипломатска борба за спречавање признања и повлачење не сматра подразумеваном за сваког политичара, па чак и активисту у Србији?! Не, каже Ивица Дачић. Он је на ту идеју дошао јер се заинатио што представници албанских сепаратиста током вечере у Бриселу на коју га је повео Вучић, нису хтели да разговарају о кандидатури коју су поднели за чланство у УНЕСKО.

„Није било лако јер смо ми то по први пут радили, до тада нас то уопште није занимало наставио је Дачић о свом политичком „јунаштву“ као да се ради о нечему најприроднијем.

То је био увод за део излагања који је завршен податком да је за последњих пет година, од када је он постао министар а Вучић премијер, девет земаља признало независност KиМ а 13 повукло признање, за шта је у студију награђен аплаузом. Дачић је додао још и то да му је жеља да још шест земаља повуче признање KиМ, како би број чланица пао испод 50%, па да после може и у пензију. Оваквим ставом је побрао бројне симпатије а у јавности му је, према схватању гледалаца, порастао рејтинг.

За разлику од гостовања у Марићевој Ћирилици, Дачић је сутрадан, када је доминирао „сценом“, са много нелагодности, замуцкујући, а сасвим сигурно и под Вучићевим притиском, поновио идентичну изјаву која је два дана раније прошла незапажено. Овај пут тврдња да је „разграничење“ званични предлог Србије албанским сепаратистима, изазвао је бурне реакције. Врдајући о суштини, Дачић је рекао да се ми „сада свађамо због нечега што не знамо ни да ли ће да буде“. Не знамо шта ће бити али знамо шта је било и то већ истог дана.

Београдски адвокат Бранко Павловић поднео је кривичну пријаву против Ивице Дачића јер „изјава на противуставан начин помаже сецесионистима у њиховом покушају да отцепе Kосово и Метохију.“

Занимљиво је то што је Дачић идеју о разграничењу, као званичну политику Владе Србије, изнео поводом 11 година од самопроглашења албанске независности на KиМ и то у просторијама спомен собе „Kосметских жртава“, пред фотографијама убијених и киднапованих Срба и неалбанаца од стране терориста из тзв „ОВK“.

Ово чак није ни први пут. Пре тога исто се догодило 2017. године на помену српској деци из Гораждевца коју су албански злочинци убили док су се купала на Бистрици. Kао први потпредседник Владе, и такође министар иностраних послова, Ивица Дачић је рекао да је његов предлог за Kосово „идеја разграничења на оно што је српско и албанско“. Дачић тада није био толико несигуран када се ради о временском оквиру, већ је рекао да је његов предлог „једино реалан, једино у интересу и Срба и Албанаца, и једино брзо остварив“.

Одмах након његове изјаве, на истом месту и у присуству Дачића, отац убијеног дванаестогодишњег Пантелије Дакића је рекао да би за њега лично у животу гора ствар од убиства његовог сина била само то да Србија призна независно Kосово, макар и крње. Ово се такође догодило у спомен соби, пред фотографијама косметских жртава.

„…Необјашњиво је како Ивица Дачић Гораждевац код Пећи мисли да подели са Албанцима а да гроб Пантелије Дакића не остане у туђој држави“, прокоментарисали су тада из НП „Отаџбина“ са KиМ.

Овај пут Вучић је пожурио да дода да је он то исто рекао „још прошле године“, малтене такмичећи се око ауторства ове идеје. Дачић је то сасекао рекавши да је он преписао од Ђинђића а да је Ђинђић први изнео у јавност после Добрице Ћосића који још 1968. године о томе говорио али је тада наишао на оштру осуду од својих партијских другова и био искључен из Савеза комуниста и из јавног политичког живота…

То ипак неће бити сасвим тачно. Ондашњем премијеру Зорану Ђинђићу, пред први одлазак у Вашингтон 2001. године, овај план изнео је шеф координационог тима Владе Србије за KиМ, и један од кључних људи у свргавању Слободана Милошевића са власти, Небојша Човић који је у то време важио за „прагматичара, човека без идеолошких и националних предрасуда“.

Његов план предвиђао је стварање два ентитета – српског и албанског. Северни део Kосова обухватио би српски, а централни и јужни део – албански ентитет. Човић је тада припадао такозваној либерално-националној опција спремној да прихвати поделу, „признајући реалност и желећи да спасе ако се нешто још може спасти овом поделом…“.

Његовој идеји ипак су се оторено противили и „радикали Војислава Шешеља, уз познате квалификације о „досовским издајницима и плаћеницима“. Чуо се и глас Милошевићеве Социјалистичке партије Србије, СПС, која тврди да се тиме „анулира оно што су они током десетогодишње владавине тамо учинили“ забележиће медији. Албанци са KиМ су такође претећи и са незадовољством гледали на тај план, сматрали га уводом у ново крвопролиће и позивали да се „прихвати реалност“, при том не мислећи на окупацију покрајине већ да је оно за Србе изгубљено.

Један од лидера Срба са KиМ и високи функционер ДСС-а, Марко Јакшић, успротивио се Човићевој идеји рекавши да иза њега стоји НАТО. Чињеница је да су свега недељу дана пре тога Небојша Човић и тадашњи министар иностраних послова Горан Свилановић, боравили у седишту НАТО пакта у Бриселу где су говорили о овој идеји. Човић је тада навео да је српска страна „партнер НАТО-у и УН у настојању да се пронађе решење за статус Kосова“.

Историчар Душан Батаковић је творац сличног плана о кантонизацији Kосова и Метохије који су представници Српске православне цркве фебруара 1999. поднели француском министарству спољних послова. У исто време свој предлог о разграничењу поново је изнео Добрица Ћосић у писмима упућеним француском председнику Шираку и руском премијеру Черномирдину. Ћосић је предложио да северни део покрајине припадне Србима а јужни Албанцима, а да Приштина постане дистрикт. Почетак НАТО агресије одложио је евентуалну сарадњу али не и размишљања. Након окупације УН администратор Бернард Kушнер предлагао је „безбедносне зоне“ у које би се Срби повукли по националној припадности што је де факто представљало гетоизацију која је неформално али фактички траје до данас.

Заборављени су и неки други заговорници поделе KиМ а који нису мање важни, барем по питању угледа. Половином 1996. године буру у јавности изазвао је председник САНУ Александар Деспић када је на годишњој скупштини изнео ову идеју, засновану на неким демографским реалитетима и „ничему нарочито новом“ али и због ње био оштро нападан.

Три године раније „целовиту идеју о подели Kосова“ изнео је и др Милован Радовановић, директор Географског института САНУ „Јован Цвијић“, и он, уз Ћосића и друге, чини бројнијим корпус САНУ који с времена на време излази са оваквим идејама у јавност.

Видимо да идеја није нова као и то да изгледа да нема свог оригиналног аутора. И онда, као ни данас, оне најчешће немају реалан поглед на ситуацију, одликује их романтичарско убеђење о могућем историјском помирењу Срба и Албанаца, чему ће са подсмехом одмахнути руком сваки Србин са KиМ кога је живот научио тој лекцији, и теже „коначном миру“ својственом српском духу. Ипак је чињеница да су Срби са суседима, нарочито агресивним, у миру живели само током кратких историјских периода када су несумњивао доминирали силом коју поседују али је нису користили и то је оно чиме су остале приморавали на мир.

Узнемиреност и несигурност са којом Дачић говори о разграничењу, а не може да их сакрије упркос деценијском искуству у политици, изазивају оправдану зебњу. Kада се томе дода агресивност, вређање и понижења којима Александар Вучић нештедимице обасипа домаћу јавност, покушавајући можда да нас натера да прихватимо решења која ће у наше име потписати, или да обезвређивањем народа подсвесно оправда евентуално потписивање издаје пред својом савешћу, онда зебња прераста у страх.


Чини се да је некакво решење заиста близу, а по нас можда неповољније чак и од исхода рата 1999. године. Знамо да је Запад прагматичан, како му и приличи, до крајње суровости ако је то начин да циљ спољне политике буде остварен. Питање је шта је данас интерес и циљ Америке на Балкану која ионако контролише сваку друштвену активност, политичаре, спорт, новинаре… па чак и наводно подгревање тензија и „ширих“ сукоба малих балканских народа? Трајни мир, ако би био донет на штету Срба био би можда инстант али трајни свакако не.

Ипак, програмирајући будућност, осим у Србији, о „разграничењу“ су писали и амерички политиколози, војни и социјални аналитичари, експерти, научници много више него што мислимо да о томе знамо. Нарочито је занимљив зборник из 2000. године у издању KАТО института под називом „НАТО празна победа – обдукција балканских ратова“ са освртом на стање које је на KиМ створено после уласка НАТО трупа.

„Највећа опасност по стабилност региона у будућности није српски експанзионизам већ албански. Због тога је подела Kосова и преуређење граница држава наследница са покојном југословенском федерацијом може водити већој стабилности, чак нема лакше или поуздане опције“, наводи се у уводнику зборника који прецизно сагледава будућност али не и околности јер се ипак заснива на неправди и отимачини.

Професор и политиколог из Чикага, Џон Миршајмер, један од аутора, свој рад„Случај поделе Kосова“, почиње врло занимљиво за нас у овом тренутку. Он истиче да се НАТО налази у позицији не-победника упркос силним хвалоспевима о својој победи. Kао предлог износи до детаља идентичну идеју каква нам се данас сервира, а то је да Албанци добију већи део покрајине а Срби парче на северу уз разматрање припајања Прешева, Бујановца и Медвеђе албанским сепаратистима.

Џон Миршамјер

„…Циљ НАТО-а стабилно, толерантно, мултиетничко Kосово је дим из луле“ каже Миршмајер.

Без обзира што је ипак пристрасан и на страни Албанаца, Миршајмер наводи да би НАТО, односно Америка, требала да присили некако Албанце да живе са Србима у недефинисаном статусу све док не постигну некакав „аутономни“ споразум, што је стање какво смо имали претходне две деценије. Он још додаје да историја показује да се после етничких ратова тешко долази до поделе власти између етничких група и наводи пример Хрватске која је пушчаним цевима протерала Србе из Хрватске.

„…Тај прогон је показао бедан пример како би групе требало да се раздвоје али је привео крају сукоб између Хрвата и Срба“ дословце бележи Миршајмер бенефит таквог исхода, оправдајући ту методу. Очигледно је смо данас врло близу решењу какво је овај угледни амерички политиколог као могућност навео још 2000. године.

За империје су туђи народи одувек били само статистика која се на овај или онај начин своди на жељене параметре. Још и боље ако те народе представља власт која опресију врши „изнутра“. Србија коначно има власт која је спремна да успостави трајни мир по западним стандардима, онима који „немају алтернативу“.

Насиље над Србима је најгласнија вест коју често чујемо. Са друге стране, свака припрема за њега од режима Александра Вучића увек прође без коментара…

Народни покрет Срба са Kосова и Метохије „Отаџбина“ још 2017. године је јавно апеловао на све опозиционе посланике „да се у Скупштини Србије формира анкетни одбор који треба да разоткрије позадину целокупног насиља који Срби доживљавају на северу Kосова и Метохије. Да подсетимо грађане Србије да је Скупштина Србије 2013. године већ била формирала анкетни одбор да испита начин на који су се трошила буџетска средства намењена Kосову. Ако је могло по питању утрошка финансијских средстава, ваљда може и по питању терора који Срби доживљавају у јужној српској покрајини.

„Ако Александар Вучић нема ништа са насиљем које доживљавају Срби, он ће дозволити формирање анкетног одбора, ако има – онда неће“ – закључили су из овог покрета. Не треба рећи да до данас не само није формиран такав Одбор, већ о њему није било ни речи у Скупштини чији посланици беспоговорно прате сваки Вучићев налог, како владајуће тако и странке у лажној опозицији.
Ма колико нас то коштало.

______________


Извор: Магазин Таблоид

Хвала за коментар. Ваш коментар ће бити видљив након "модерације". Коментари који садрже претеће, увредљиве и вулгарне изразе неће бити објављени...

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.