АКТУЕЛНО

„РАЗБУЂИВАЊЕ“: Херојски пут 549. мтбр из Призрена – Божидар Делић (ВИДЕО)


У  двадесет и петој емисији емисији „Разбуђивање“ угостили смо генерала Божидара Делића, команданта Призренске бригаде „Цар Душан Силни“.

Божидар Делић је Србин који је рођен у Ђаковици, на Косову и Метохији 1956. године. Његов деда је био солунски добровољац, који је после Првог светског рата добио од Краља Александра I Карађорђевића земљу у Метохији, недалеко Ђаковице. Тако да је повео тамо из херцеговачког крша своја четири сина из Невесиња. Колонинсти су формирали село Петровац у близини границе са Републиком Албанијом.

Још као дечак Божидар Делић је стално био везан за војску, пошто му је у близини куће била касарна и војници на одслужењу војног рока који су волели децу и заједно се дружили. Након смењивања Александра Ранковића са места шефа безбедоносних служби на чувеном Брионском пленуму у лето 1966. године, албански сепаратизам и иредентизам буја као гљиве после кише… то је и сам Божидар осетио када је са вршњацима из села похађао школу и морао проћи кроз албанска насеља где су их Албанци стално нападали, па је поред књига у торби носио увек камен или какав ланац да се брани.

Војну академију је уписао у Београду, а завршио је у Сарајеву 1977. године, па га је служба распоредила у Билећу са чином потпоручника ЈНА, где је био велики наставни центар за резервне официре читаве бивше Југославије. Ту је остао десетак година и онда прекомандован у Београд. Распадом СФРЈ 1990-1991 једно време је био на Дубровачком ратишту, где је и сам видео погрешне потезе политичког и војног руководства Београда. Касније је прекомандован 1992. године у Невесиње све до краја 1995. године када је бранио свој завичај од босанских муслимана и Хрвата.

Прекомандован је у Призрен 1995. године у 549. моторизовану бригаду „Цар Душан Силни“, чија је оперативна зона деловања била на самом југу Косова и Метохије, односно погранични појац уз границу према Албанији. Већ тада су официри из Приштинског корпуса Војске СР Југославије били упознати да се у Албанији организују терористички кампови за обуку косовско-метохијских Албанаца. Касније 1997. године долазе у Албанију и војници из земаља НАТО пакта, онда и у БЈР Македонију, јер им је био циљ да помогну Албанцима да отму јужну србску покрајину.

Тзв. Ослободилачка Војска Косова почела је сваки дан да јача све више, јер су имали помоћ са Запада, прво од својих сународника из Швајцарске, Немачке, Аустрије и др. А онда и од држава, земаља чланица Северноатланског савеза… Тако је 1998. године већ у фебруару кренуо отворени рат и напади на нашу војску и полицију.

Генерал Делић се у емисији РазБуђивање осврнуо на једну акцију специјалне јединице МУП-а Србије, а то је ликвидација Адема Јашарија и његове терористичке банде у селу Доње Перказе. Према његовом мишљењу, та акција морала је да се изведе на много бољи тј. професионалнији начин без цивилних жртава које је Адем Јашари (иначе криминалац и пробисвет светског калибра) намерно поставио као живи штит. Цех је плаћен тако што су се и онда равнодушни Албанци придружили екстремситима.

Чудно је било то што су наши државници стално добијали упозорења са Запада да војска не сме да се меша у сукобе са албанским терористима. Међутим, албански терористи нису презали ни да блокирају путеве, малтретирају грађане Србе, пљачкају, силују, убијају… додуше радили су они то и раније, али није била свакодневица. А јула 1998. године запосели су и Ораховац. Била је то здружена акција војске и полиције у ослобађању Ораховца где се генерал Вељко Раденовић са својим момцима из ПЈП из Призрена истакао, како сам генерал Делић каже да су то били прави лавови.

У јесен 1998. године генерал Делић наводи да на основу споразума „Милошевић-Холбрук“, чиме је избегнуто бомбардовање наше отаџбине долази на Косово и Метохију око 1.300 особа ОЕБС-а који су имали задатак да контролишу да ли се војска меша у сукобе са албанским терористима, а полиција не употребљава прекомерно силу. Број контролних пунктова је био значајно смањен, што је бојовницима из тзв. ОВК дало ветар у леђа па су наставили са својим терористичким дејствима.

Зима је донела мало затишије, а већ у јануару 1999. подмештен је случај Рачак, који је чак и ушао у оптужницу нашим оптуженицима у Хашком трибуналу. Међутим, како наводи генерал Делић, доказано је баш у Хашком суду да је Рачак само подвала, и експресно је то избрисано из оптужнице, да нико више то није спомињао. Углавном, тај Рачак је био подметачина Виљема Вокера шефа те верификационе мисије ОЕБС-а, која је имала у ствари шпијунски карактер да сними стање односно људство и технику на Косову и Метохији. Већ почетком марта 1999. године било је јасно да је бомбардовање неизбежно и да се мора припремити за тај удар.

Мисија ОЕБС-а је повучена са КиМ, а стране дипломате су напуштале Београд… 23. марта 1999. године проглашено је стање непосредне ратне опасности, да би дан касније 24. марта 1999. званично и почела агресија на нашу домовину под шифрованим именом „Милосрдни Анђео“. Авиони НАТО пакта су бестијално тукли и војне и цивилне циљеве по целој Србији и Црној Гори, али највише на Косову и Метохији. Призренска 549. мтбр добила је попуну, тако да је имала око 14.000 војника под оружјем, од чега 2.000 добровољаца, између осталог и из других православних земаља: Русије, Грчке, Бугарске, Украјине, Румуније… Сви су они били на бранику отаџбине и борили се са Албанцима и њиховим помагачима (амерички маринци, британски специјалци, француска Легија странаца, Војска Републике Албаније и др.) који су кренули у копнену инвазију на Србију из више праваца. Један од тих праваца је био преко планине Паштрик, и ту се одвијала жестока битка јер су агресори били бројчано и технолошлки надмоћнији. Међутим, они нису успели у својој намери, нису успели да запоседну ниједан метар наше отаџбине. Та граница је крвљу исписана, али одбрана није попустила.

Генерал Божидар Делић је навео и то како је војска невесело дочекала вест о Кумановском споразуму 10. јуна 1999. године, јер су агресори били практично поражени, да би поново могли да изврше нападе морали су да доведу нове снаге са Запада… Последњи војник који је напустио Призрен 14. јуна 1999. био је управо генерал Делић.

Његова 549. бригада из Призрена је добила орден Народног хероја за учињена дела одбране 1998-1999 на Косову и Метохији. Своје борце генерал Делић није заборавио, као ни они њега, па се тако бар једном годишње окупљају и поздрављају са ДОГОДИНЕ У ПРИЗРЕНУ!

ИЗВОР: HelmCast

———

24.3.2019. за СРБски ФБРепортер приредила Биљана Диковић

1 reply »

Хвала за коментар. Ваш коментар ће бити видљив након "модерације". Коментари који садрже претеће, увредљиве и вулгарне изразе неће бити објављени...

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.