АКТУЕЛНО

Давор Слободанов Вујачић: О „помирењу” са НАТО…


„Србе треба спокојно бомбордовати, јер ће све брзо заборавити” – изјавио је пре 20 година Џејми Шеј, тадашњи портпарол НАТО. Исти човек, убијање српских цивила назвао је сасвим оправданом ценом која мора бити плаћена „како би се победило зло”. Човек готово једнодушно омражен и презрен широм света, па и у самој родној Великој Британији чији је свемоћни премијер био у време бомбардовања СР Југославије и касније Ирака, бескрупулозни ратни хушкач и ноторни обмањивач јавности, Тони Блер, данас безначајна политичка фигура без икаквог утицаја и угледа, рат Северноатлантске алијансе против Србије и њених грађана, назвао је „битком између добра и зла, између цивилизације и варварства” и био би сасвим у праву да је управо ону страну коју је у том сукобу представљао, сврстао у то варварско зло које мора бити уништено по сваку цену.

Списак монструозних увреда којима су чланице НАТО, устима и перима својих политичара, новинара, угледних уметника па чак и „хуманиста”,  настојали оправдати бесомучно бомбардовање Србије је подугачак. Готово невероватно звучи податак да је на бомбардовање Србије позивао и сам папа Јован Павле Други, тада духовни вођа преко милијарде хришћанских верника Римокатоличке цркве. Називани смо простацима, разбојницима, терористима и болесним народом, а довођена је у питање и сама наша припадност људској раси. „Србе треба бацити на колена”; „Нека се небеска ватра обруши на Србе”; „Нека се Срби подаве у сопственом смраду”; „Српска се деца више неће смејати”… Гласноговорници „цивилизованог” и „културног” Запада, утркивали су се у расистичким изјавама пуним острашћене мржње према нашем народу, држави и свему што је српско, изражавајући предрасуде до те мере застрашујуће и екстремне у сваком погледу, да би их се постидео и мајстор нацистичке пропаганде Јозеф Гебелс.

фото: Геополитика.ру

Додуше, постоји једна битна и суштинска разлика између нацистичке пропаганде и оне иза чијих континуираних кампања стоји НАТО. Наиме, нацисти су у свој тој својој расистичкој и шовинистичкој мржњи, били искрени и непоколебљиви до самог краја. Северноатлантска алијанса и њена идеологија и самим тим и пропаганда, далеко су флексибилније и прилагодљивије датом политичком тренутку. Пре двадесетак година ми Срби смо у очима западњака, били тек полуживотиње и „злочиначки дупеглавци” како нас је бесрамно назвао Ричард Холбрук, али времена се ето, мењају, па би се данас о нама на Западу, условно могла рећи и по која лепа реч. Злочиначке и за сва времена крвљу умрљане шаке, нежно би нас, и уз благи осмех, готово пријатељски потапшале по рамену под условом да смо спремни да дамо, предамо и учинимо све што се од нас тражи. На послетку, од нас ће бити тражено и да ратујемо, убијамо и гинемо уместо оних који су убијали нас и који и данас једнако непопустљиво кидишу на наш територијални интегритет и национални суверенитет – не види се крај њиховим амбицијама када је у питању пројекат потпуног уништења српског народа. Отимање територија, насељавање миграната, економско слабљење, притисци, уцене, изнуде… Срби би на Западу могли бити прихваћени а наше српство чак и донекле опроштено, уколико пристанемо да учествујемо у подјармљивању и уништавању других слободољубивих народа какви смо и сами били, и какви ћемо бити поново, када се коначно пробудимо из стања колективне националне омађијаности „западним вредностима” и потребом да по сваку цену будемо нешто што нисмо и не можемо бити. Господо западњаци, ми Срби можемо много боље од тога да служимо вашим интересима за оглодану коску која би нам као свакодневним батинама „преваспитаваном” пашчету, бацали испод ваше богате трпезе као награду.

Потреба за искреним праштањем заиста јесте један од фундаменталних духовних постулата свих традиционалних религија са наших простора па је самим тим неодвојив део јавног морала и културног наслеђа цивилизације и друштва којима припадамо. Међутим, проста сила здравог разума нас опомиње да би учинили наивну, грубу и нимало безазлену грешку, праштајући онима који се никада нису покајали због зла које су нам нанели и који нису учинили ама баш ништа да се искупе, надокнаде штету или понуде макар само формално извињење. Ако ту игру праштања или непраштања, покајања или безочниг цинизма, подигнемо са међуљудског и међунационалног, на ниво међудржавних послова, нема ни трунке државничке мудрости у стратегији приближавања онима који се нису покајали и не намеравају да то ураде, у некој конкретној и јасној форми односа међу државама. Напротив, то би било схваћено као још један знак наше изразите слабости, неопростиве попустљивости и капитуланства – дакле, као отворен позив да се настави са даљим разарањем српског националног бића и комадањем наших историјских и етничких простора јер „ће Срби све брзо заборавити”. Грдно сте се преварили сте се господине Шеј – нити смо заборавили, нити опростили!

=== YUGOSLAVIA OUT ===
BEL06-19990408-PRISTINA, KOSOVO, YUGOSLAVIA: An old Serbian woman cries as she visits the damaged cemetery in downtown Pristina on Thursday, 08 April 1999, which was destroyed within the NATO air strikes on the Kosovo capital the day before. NATO on Wednesday evening, 07 April carried out the heaviest air strikes on Pristina since the beginning of the air attacks against Yugoslavia some two weeks ago. EPA PHOTO EPA/VUK BRANKOVIC/ss/kr

Постоји још неколико битних, великих препрека на путу ка праштању нашим осведоченим душманима из ближе и даље прошлости, и овде говорим не толико о међудржавним односима колико о осећањима која превладавају у српском народу, дакле, међу гласачима који у истински демократским друштвима какво би морало да буде и српско, бирају своје представнике у земљи и иностранству. Једна од препрека је и само време. Наравно, време је у стању да залечи готове све ране и трауме, и уз одређену историјску дистанцу, уз јасан претходни дисконтинуитет непријатељстава, војних, економских и политичких притисака, нормализација односа наступа готово спонтано, сама од себе и без потребе да се до ње дође на неки вештачки, усиљен начин. Са војно неутралном Аустријом на пример, нисмо ратовали пуне 74 године, и у наредној деценији утире се пут ка могућем искреном и трајном историјском измирењу и пријатељству. Додуше, то не зависи само до нас. Лопта је тренутно код Аустријанаца и они су ти који би требало да покажу што пуније разумевање српских ставова и интереса на међународној сцени и да се њима руководе у билатералним односима са Србијом. Уколико их међутим, сопствени интереси одвуку на неку другу страну, дубље у мрачна недра тоталитарне Европске уније, и поново уведу у неку врсту политичког неслагања са српским народом и његовом државом, у нашим односима и даље ће бити дипломатске куртоазије и формалне срдачности али до искреног помирења и опраштања неће доћи. Са Американцима, Британцима, Немцима и народима других држава које су директно биле укључене у агресију против Србије 1999. године, измирење не може и неће ићи ни тако лако, ни толико брзо.

Други велики предуслов опраштању јесте потреба за стварањем равноправних односа између оних који праштају и онима којима се прашта. Између ловине и ловца, јагњета и звери, не може бити ни равноправности па ни договора, па тиме ни праштања, помирења, и још мање партнерства било какве врсте. Тако западне силе на нас врше притисак да признамо Космет као независну државу а успут „одмеравају” Војводину и Рашку област (зову је Санџак) те планирају ликвидацију Републике Српске дрско и арогантно очекујући да им опростимо сва минула злодела док планирају нова. Све док западне силе не престану да на Србију и српски народ гледају као на плен, и не прихвате нас као себи равноправне, ако ни по чему другом а онда барем по праву на живот и опстанак на сопственим етничким и историјским просторима, уместо партнерства имали бисмо само ропство, уместо преговора – послушништво и коначно, уместо помирења – бескрајно понижење. Мудрије главе од моје, најбројале би још туце других предуслова и препрека за опроштај и помирење Србије и држава које чине НАТО.

Касетне бомбе које су НАТО злочинци бацили на Србе имали су поруке – ДА ЛИ И ПОСЛЕ СВЕГА ЖЕЛИТЕ ДА БУДЕТЕ СРБИ?

Далеко од тога да би као народ требало да гајимо мржњу према онима који су нас толико силно и неопростиво оштетили. Политички и економски притисци на нашу земљу и даље трају а као Дамаклов мач, над нама још увек лебди и опасност нових војних претњи у неком новом руху – на пример, у виду посредничког рата који би против Србије уз благослов највећих играча западњачког војно-политичког конгломерата, и уз сваку другу врсту њихове конкретне помоћи и прећутне подршке, покренуле неке суседне државе да би након тога западне силе у само њима својственом маниру, глумиле затеченост и позивале на мир. Неправда која нам је до сада учињена вапи у небо, и то не само када се изрази у хиљадама изгубљених или уништених људских живота, у стотинама милијарди долара материјале штете и десетинама хиљада отетих квадратних километара територија, него и кроз чињеницу да антисрпска пропаганда за разлику од војних дејстава, никада није сасвим обустављема и да ће њен ехо одзвањати у наредним деценијама. Укратко, у западној кинематографији још дуго ће дефиловати измишљени, надреални ликови српских геноцидних ратних злочинаца, манијакалних масовних убица и бездушних криминалаца и те етикете ћемо се јако тешко ослободити ма колико да она нема додирних тачака са реалношћу.

Без обзира на све то, мржња би нас пред историјом учинила мање достојнима свих будућих победа и што је најгоре, ментално и духовно сличнима онима који су нас убијали и опљачкали. Такође, дефинитивно би требало да одагнамо сваку мисао о освети као о неком националном циљу. Освета је одувек била у рукама Бога, неке узвишене космичке правде или судбине – како је коме више више драго. Ако бисмо посегли за оном конкретном, физичком, војном одмаздом типа „око за око” то нас не би уздигло нити учинило бољим ни срећнијима. Будимо зато мудри и изаберимо слогу, снагу, успех и напредак јер боља освета од такве једноставно не постоји. Одбацивши мржњу и освету како бисмо били бољи и као појединци и као народ, имали би пуно право на најдубљи презир према онима који су се огрешили о Србију и српски народ а то је нешто чега никако не би требало да се одрекнемо. Сетимо се како су током историје пролазиле све те велике силе којима су „трагови смрдјели нечовјештвом” и у томе ћемо најбоље препознати коначну судбину својих доказаних непријатеља.

ФОТО: Танјуг (Немања Јовановић)

Србија је мајка, и као што деца која своју мајку искрено воле, не би волела да им се она „мири” са човеком који ју је тукао, злостављао, понижавао и пљачкао, па макар им то био и њихов рођени отац, тако не постоји ни један једини разлог због којега би нормални и морални Срби и сви други грађани Србије, пожелели да им се отаџбина мири са Северноатлантском алијансом. Још је мање трезвено од силоване мајке тражити да улази у брак са силоватељем, зар не? Ако мислите да је ово поређење претерано и искарикирано, узмите папир и оловку и направите листу неправди и злочина коју смо у последњих 100 или више година истрпели од стране западних сила и њихових вазала. Уосталом, ако нам је заиста упутно мирити се па још и братимити или далеко било, улазити у савез са НАТО, учинили бисмо велику неправду ако се не би измирили и са нацистима, фашистима, усташким покретом, УЧК и бројим другим злочинцима чије су руке до рамена умрљане српском крвљу. Мисли ли неко да су таква помирења могућа? У чему би била разлика између НАТО и нацизма? У томе што опасност од НАТО још увек није минула? Зар неко заиста мисли да бисмо се као народ спасили тиме што би наши војници гинули на неком новом Источном фронту уместо Американаца, Британаца и Немаца, при томе убијајући недужне људе и њихову децу и сравњујући им градове као што је НАТО сравњивао наше? Не, за Запад бисмо и даље били топовско месо, ситниш за поткусуривање, небитни и у најидеалнијем случају за њих, просто употребљени и коначно, уклоњени са историјске сцене. Не долази у обзир да српски војници на својим рукама носе крв невиних људи у америчком глобалном рату за ресурсе у којем се без милости уништавају бројне државе и нације! Амерички крвави трагови данас се потежу целим светим и само будале не схватају да ту није реч о борби за демократију и људска права него о стварању Империје уз помоћ армија плиткоумних петоколонаша, плаћеника и других издајника и војника обојених револуција. Од кога би нас то НАТО, та агресивна неман у сталној експанзији, уопште бранио када нам једина стварна опасност прети управо од њих? Све што би икада постигли уласком па и било каквим продубљивањем „сарадње” са НАТО, било би то да бисмо изгубили искрене пријатеље као што су Русија и Кина након чега више не би постојала ни теоретска могућност да се избавимо са руба понора на којем се сада налазимо.

„Чувај се Данајаца и када дарове носе”…

Нама би требало бити лакше да се коначно определимо самим тим што западне силе никада, никоме и ништа нису поклањале. На сваки уложен долар они очекују многоструко већу зараду. Ако улажу у српске медије и фабрике, ако купују земљу, шуме и реке, западне силе имају у цент прецизну рачуницу која нам никако не иде у корист. Ми немамо другога избора него да будемо храбри, да поносно подигнемо главе и радимо на општем јачању државе и то пре свега, сопственим снагама и ослањањем на оне државе које нам се никада ничим нису замериле а које су небројено много пута показале да су нам истински одани пријатељи. Уместо да будемо амерички вазали, радимо на увећању способности одвраћања. Нека сваки потенцијални агресор у будуће зна да би цена напада на нашу земљу била исувише скупа да би се могла поднети. Заборавити не смемо, светити се нећемо а опраштања и помирења још јако дуго неће бити. Будимо стрпљиви и мудри те у добром здрављу и снази дочекајмо дан у којем НАТО-а више неће бити. Будући да не постоји ни један једини ваљани и истински оправдани разлог за постојање Северноатлантске алијансе, осим профита војно-индустријског концерна, дакле неколицине, насупрот огромних трошкова и жртви коју подноси већина, тај дан је све ближи. Надживимо их и када коначно нестану и постану део непријатног колективног историјског сећања, можда бисмо и могли да им опростимо. Пре тога никако не!

 

Давор Слободанов Вујачић

————-

25.3.2019. за СРБски ФБРепортер приредила Биљана Диковић