АКТУЕЛНО

Имунолог Сладољев „ОЧИТАО министру Лончару буквицу о ВАКЦИНАМА“


Хрватски имунолог Срећко Сладољев објаснио српском министру Златибору Лончару да вакцинација иглом НЕ штити, већ угрожава јавно здравље: “Имунитет крда је мит! Вакцине су бескорисне и штетне!”

Стручњака за имунологију и дизајнирање вакцина, др Срећка Сладољева из “Имунолошког завода” Загреб, замолили смо за експертизу о наводима изнетим у Изјашњењу Министра здравља РС, Златибора Лончара, поводом случаја забране боравка у вртићу – здравом, невакцинисаном детету из Сремске Каменице. У интегралној верзији је предочена суду…

Наиме, у прошлогодишњој “епидемији” малих богиња, Министарство здравља РС је, позивајући се на Закон о заштити становништва од заразнх болести који прописује обавезну вакцинацију, упутило ДОПИС предшколским установама (државним и приватним) да се свим малишанима који не приме ММР вакцину, забрани боравак у вртићу. Ова препорука министарства у многим вртићима није дочекана са одобровањем, па самим тим ни испоштована, али је нажалост већина управа предшколских установа одлучила да противправно УСЛОВИ своје кориснике “ММР”-ом… Како је великом броју малишана одложена вакцинација услед испитивања животних и здравствених ризика и њихове преосетљивости на састојке у вакцинама, многи родитељи су били приморани да дају отказе у фирмама и своју децу чувају код куће или их упишу у вртиће чији су директори одбили да учествују у сегрегацији невакцинисаних.

Због причињене неправде и очигледне, на овим просторима никад виђене дискриминације најмлађих, неколико породица је поднело тужбу против Министарства здравља РС, а од лани, ово питање се налази и пред Европским судом за људска права у Стразбуру.

***

Срећко Сладољев
Водитељ Одјела за истраживања
Имунолошки завод Загреб

ОЧИТОВАЊЕ

на Изјашњење Министарства здравља Републике Србије (даље: Министарство, број 7-00-00044/2018-10) према министру др Златибору Лончару у поступку тужбе родитеља против Министарства и Основне школе из Сремске Каменице с основа дискриминације због присилног цијепљења.

Оправдање медицинских разлога присилног цијепљења (вакцинације) дјеце у предметном Изјашњењу Министарства извире из идеолошке, а не податковно утемељене тврдње о спрјечавању и елиминацији заразних болести цијепљењем кроз повијест. Из ове, ничим утемељене тврдње, изводе се закључци о „благодатима“ поступка умјетног стицања имунитета цјепивима којег поричу стотине независних знанствених студија. Здравствени закључци о „повољнијем односу здравствених користи од здравствених штета инвазивним цијепљењем (иглом)“ морају се темељити на чињеницама, а никако усменој предаји.

I.

Оправдавајући Закон о заштити становништва од заразних болести (Сл. гласник РС, број 15/16, даље; Закон) и Правилник о начину имунизације и начину заштите лековима (Сл. гласник РС, број 88/17, 11/18, 14/18, даље: Правилник), Министарство каже да је, цит.:

„за боравак деце у колективима неопходна потврда изабраног педијатра којом се доказује вакцинални статус. То је од изузетне важности јер се на тај начин осигурава појединачни имунитет деце али и подиже општи, колективни имунитет деце што представља једину могућу одбрану од настанка и ширења заразних болести“ (стр. 2 Изјашњења),

због чега би, цит.:

„Укидање обавезности имунизације, довело би до смањења обухвата становништва вакцинацијом, смањења колективног имунитета и следствено томе, ризика појаве епидемија давно заборављених болести које су до увођења вакцинација, изазивале велику смртност становништва“ (!) (стр. 6 Изјашњења) ;

јер, цит.:

„само на тај начин (оп: цијепљењем) могуће је одржати тековине модерног друштва у искорјењивању болести које су пре вакциналне ере биле пошаст цивилизације и не дозволити да се као друштво вратимо стотинама година уназад.“ (!) (стр. 8 Изјашњења).

Чињенице говоре супротно. „Давно заборављене болести“ нису „нестале због цјепива“ како тврди Министарство, јер осим против великих богиња, цјепива до 50-их година прошлог стољећа није ни било! Када су статистике средином 19. стољећа показале да се више умире од цјепива него богиња, струка је почела сазивати протувакциналне конгресе износећи податке да се заразе не потискују вакцинацијом него санитацијом. Псеудострука, дворска камарила, државни чиновници и добро плаћени инокулатори (предници фамацеутске „индустрије“), били су гласнији. У Енглеској је, примјерице, унаточ 98% процијепљености 2-50 годишњака 1871-72 избила највећа епидемије богиња икада с 45.000 смртних случајева. У више изолираних епидемија 1880-1908, међу умрлима било је 8-27% цијепљених, а само 1-5% нецијепљених! Нека Министарство наведе које су то „давно заборављене болести које су изазивале велику смртност до увођења вакцинације“!?

Све заразне смртоносне болести за које је прописано обавезно цијепљење, у највећој мјери повукле су се прије увођења масовног цијепљења након 2. свјетског рата, неке и за 98% (оспице)! Туберкулоза се у Америци и без цјепива повлачила брже него нпр. у Енглеској уз цјепива! Шарлах, смртоносна болест, у потпуности се повукла без цјепива. Кривуља пада смртности након увођења цјепива наставила је асимптотске падати без назнаке убрзања пада или се пад чак успорио (!). Тврдња Министарства како цијепљење „представља једину могућу одбрану од настанка и ширења заразних болести“, очигледно није точна. Настанак и ширење заразних болести зауставиле су друге јавноздравствене мјере: хигијена, санитарна инфраструктура, здравствено исправна вода (клорирање), боља исхрана и боље чување намирница (откриће струје, хладњаци) и антибиотици.

Као извор чињеничног субстрата о неточности навода Министарства, упућујем Државно правобранилаштво Србије (даље: Правобранилаштво) на књигу др M. Černič „Ideological constructs of vaccination“ (Идеолошка конструкција цијепљења, Vega Press Ltd, 2018) у којој су на више стотина страница приказане статистике глобалних учинака модерних цјепива у односу на вријеме прије њих, а точност могу провјерити преко повезница на националне статистичке уреде!

II.

Изјашњавајући се о правима дјеце (путем родитељске или скрбничке скрби) на цит. „услуге ради очувања и унапређења здравља, спречавања, сузбијања и раног откривања болести и других поремећаја здравља“, Министарство каже како је, цит. „право родитеља односно старатеља на све информације које су основу научних истраживања и технолошких иновација доступне“ (стр. 3 Изјашњења).

Као извор чињеничног субстрата „на информације које су у основу научних истраживања“, предлаже се Правобранилаштву да ишчита збирку знанствених радова VACCINE Peer Review. The History of The Global Vaccination Program In 1000 Peer Reviewed Reports And Studies 1915 – 2015, Jeff Prager Publication, 2015) у којој је сабрано преко 1000 (тисућу) рецензираних радова који говоре против употребе цјепива (у игли). Ови подаци „који јесу у основу научних истраживања“, темељ су стручних књига које говоре против инвазивних цјепива (у игли): Barbara Loe Fisher, Harris L Coulter: Vaccination, Social Violence and Criminality, (Цијепљење, социјално насиље и криминал, North Atlantic Books, 1990); Dr David Kirby: Evidence of Harm (Евиденција штета, St Martin’s Griffin, 2006); Dr Gerhard Buchwald: Impfen – Das Geschaeft mit der Angst (Цијепљење – посао са страхом, Emu – Verlag, 2008), Dr Friedrich P. Graf: Nicht impfen – was dann? (Не цијепити се – што онда?, Sprangsrade Verlag, 2. Auflage 2010), Andreas Bachmair: Leben ohne Impfung. Eltern berichten (Живот без цијепљења. Обавијестити родитеље, Andreas Bachmair – Verlag, 2012); Dr Johann Loibner: Mythos Ansteckung – Was von der Ansteckung bleibt (Мит убода – што остаје након њега, Michaels Verlag, 2014); Michel Georget: Vaccinations – les verites indesirables, Dangles, 2009; Dr Francoise Berthoud: La sante des enfants non – vaccines, Jouvence, 2013; Francoise Joet: Tetanos – le mirage de la vaccination, ALIS, 2013.

Министарство се у свом експертном Изјашњењу не позива на сличне, једнаковриједне знанствене публикације, књиге или уџбенике који би знанствено говорили у корист цјепива већ се ослања на набрајање законских одредби којима се нешто прописују, а које извиру – из идеологије! Овакав приступ у супротности је с позитивним ставом Закона о јавном здрављу (чл. 2, став 1 Службени гласник РС, број 15/16) који каже, цит. „јавно здравље је скуп знања, вештина и активности усмерених на унапређење здравља“. Министарство очигледно или прешућује или није упознато са „скупом знања“ о цјепивима која – угрожавају јавно здравље (!), цит.:

„Из свега напред наведеног (оп.: Законских одредби), произлази да је имунизација, као посебна мера превенције заразних болести, Законом о здравственој заштити, Законом о јавном здрављу и Законом о заштити становништва од заразних болести утврђена као део друштвене бриге за здравље, која представља општи интерес у здравственој заштити.“ (Изјашњење, стр. 5, такођер и стр. 9);

III.

На стр. 5 и 6. Изјашњења, Министарство први и једини пут наводи конкретне, могло би се претпоставити, знанствено утемељене податке о мјерама спрјечавања или заустављања епидемија, цит. „Из разлога што је спречавање појаве епидемија заразних болести потребно достићи висок степен колективног имунитета, који подразумева да је више од 95% одређене популације вакцинисано против те болести“.

Податак о нужности 95% -тне процјепљности да би се спријечиле или зауставиле епидемије – произвољан је, незнанствен и неточан! Знаност признаје чињенице, ништа се не „подразумева“. Појам колективног имунитета или “имунитета крда” наметнуо се проматрањем епидемија оспица у првој половини 20.-ог стољећа. Послије јаких, долазиле су слабе и тако у циклусима. Након што је 1930. г. у Балтимору епидемију оспица прележало 55% становништва, зараза је стала, па је др Hedrich с John Hopkins Универзитета закључио како ће 55% оних с природним имунитетом штитити остатак популације или „крдо“. Касније, кратко након увођења цјепива против оспица, Уред за јавно здравство Сједињених Држава (US Public Health) 1966. г. инзистирао је на 55%-тној процијепљености (или више) како би се оспице сузбиле слиједеће године. Када се то није догодило, заштита је подизана на 70%, па 75%, 80%, 83%, 85%., а 2001. на 90%! Када нити то није било помогло, подигнута је на 95%! Оболијевање од оспица није у корелацији с процјепљеношћу. Према подацима WHO-а и Еуропског центра за сузбијање и контролу болести, у раздобљу 2000-2013, Енглеска, Швицарска и Аустрија иако нису имале тражени „заштитни обухват“ 95%, просјечно су биљежиле свега 566, 469 и 95 случајева оспица годишње, а Русија и Украјина, у истом раздобљу, с изнадпросјечним „заштитним обухватом“ од 98-99%, имале су просјечно чак 863 и 6222 (!) случајева богиња годишње.

На стр. 5 Изјашњења Министарство упозорава на ризик епидемија због смањења обухвата према подацима Института за јавно здравље Србије „Др Милан Јовановић – Батут“, цит. „вакцинација према календару имунизације у Републици Србији бележи у 2015. години најнижи обухват у последњих десет година (68% – 95%), чиме се повећава ризик од поновних појава епидемија заразних болести које су деценијама уназад биле спречене имунизацијом“. Чињенице су другачије. У Србији је 2011., уз идеалну „заштиту“ с 96.5% цијепљених против од оспица обољело 370 људи, а 2012., уз само 90.3% цијепљених, није оболио нитко!? Против заушњака 2012., процијепљеност је била 90.3% с 584 обољела, а 2014. уз 85.8% цијепљених, обољело је само 63!?

Међутим, ни 100%-тна процијепљеност не може спријечити провале оспице из једноставног разлога. Умјетно створени имунитет нема учинке природног или прележаног. Природни је доживотан, а вакцинални краткотрајан. Када су двадесетак година након увођења цијепљења у Америци чак и уз 95%-тну процијепљеност почеле избијати епидемије новорођенчади и одраслих, дакле код најосјетљивијих скупина, истраживања су показала да генерација мајки с умјетним имунитетом – нема имунитет па га дојењем ни не може пренијети дјеци. Ради тога уведена је друга доза, али и та је за кратко. Цијепљењем у здравствене сврхе, постигао се учинак супротан очекиваном. Умјесто да „крдо“ смањи, оно се повећало! Цијепљењем смо претворени у големо „крдо“ које је у опасности, али не од дивљих, већ од цијепних сојева (оспица)! Исто је и за полио. У САД од 1976 није забиљежен нити један случај дјечје парализе због дивљег полиа. Биљеже се само вакцинални.

Тумачећи Закон о правима пацијената (чл. 15, став 1), цит. „пацијент има право да одлучује о свему што се се тиче његовог живота и здравља осим када то угрожава живот и здравље других лица“, Министарство превентивни поступак цијепљења дјеце изједначава са мјерама обавезног лијечења и прегледа (!) особа за које су ови здравствени поступци оправдани, оних с менталним сметњама, овиснима о алкохолу и дрогама, психијатријским случајевима, особама осумњиченим или осуђеним за кривична дјела, цит. „Треба напоменути да није само обавезна имунизација изузетак од општег правила пристанка… обавезно је лечење особа са менталним сметњама према условима дефинисаним у Закону о заштити лица са менталним сметњама, мере безбедности обавезног лечења алкохоличара, наркомана и обавезног психијатријског лечења према Кривичном законику… као и прегледи осумњичених, оптужених и других лица без њиховог пристанка…“ јер ће, цит. „укидањем обвезности имунизације (оп. дјеце), довести до смањења колективног имунитета и следствено томе, ризика појаве епидемија давно заборављених болести које су, до увођења вакцинације, изазивале велику смртност становништва“ (стр. 6 Изјашњења). Није јасно на који би начин 10% нецијепљене ђеце, њих пар тисућа годишње чији савјесни родитељи, црпећи знања из „скупа знања“, а не из идеологије – могли одбијањем цијепљења угрозили цијепљену дјецу и милијунско „крдо“ без имунитета!? Истина је у нечем другом. Нецијепљена дјеца угрожавају идеологију, мит о цјепивима као „највећем достигнућу у повијести медицине“. Статистике би у времену без цјепива брзо показале да су у повијести медицине – цјепива била бескорисна. Додао бих – и штетна!

IV.

Није добро што се Министарство у Изјашњењу не осврће на главни приговор цјепивима, на здравствене штете која изазивају. Управо њихово прикривање и игнорирање води отпору родитеља који због тога одбијају цијепити дјецу. Министарство се са „скупом знања“ која говоре о штетама, чини се, не жели суочити. Из тога се може закључити да је незнање основа дискриминације дјеце и родитеља због одбијања цијепљења!

Четири су групе оштећења повезаних с масовним кориштењем цјепива у игли које у људској популацији од 80-их година прошлог стољећа расту експоненцијално:

(1) Неуролошки проблеми. Спектар поремећаја понашања, епилепсија и аутизама, манифестан је код трећине дјеце (статистички доказано). Ови су поремећају посљедица блокаде стварања синапси и мијелинизације, процеса у развоју живчаних станица мозга дјетета до 6-7 године (!) због алуминија у цјепивима (знанствено доказано). Алуминиј се користи као „појачивач“, а улога му је осигурати понављајуће (репетитивно) дјеловање цјепива. Цјепиво је конформулант имунопровокатора и појачивача, који се након уштрцавања, мјесецима у тијелу биолошки распада (знанствено доказано). Распадом, алуминиј одлази у мозак (нпр. макрофагима, знанствено доказано) гдје код дјеце ради каос демијелинизације и синаптогенезе (знанствено доказано).

(2, 3) Имунолошки проблеми. Распадањем конформуланта, из цијепног локуса, уз алуминиј, ослобађају се и имунопровоцирајуће твари и тако један убод постаје стотине „убода“. Имунопровоцирајуће твари из вирусног материјала узрокују „сигналну олују” која уводи имунолошки сустав у кроничну имунолошку упалу, стање интензивног имунолошког надзора властитих ткива (“immunological surveillance”). Цитокинска олуја активира гене СВИХ тјелесних станица (осим еритроцита, знанствено доказано) чији продукти појачано процесирају и презентирају дјелиће властитих структура на станичним мембранама путем антигена ткивне сношљивости (знанствено доказано). Тијеком процеса, који се интензивира новим жариштима даљњим цијепљењима (!), имунолошки сустав може ПОГРЕШНО препознати неки ситни детаљ властитог као да је страни и реагирати против станица која га презентирају, аутоимуном реакцијом. Због големог броја могућности гдје могу „ударити“, аутоимуне болести имају тисућу лица. Природно настају након дуготрајних упала, ситуација сличних описаним увођењем цјепива иглом у тијело (знанствено доказано)! Исти су патолошки механизми и у темељу настанка преосјетљивости на безазлене твари из околиша (алергије), од којих такођер већ пати већ свако треће дијете (знанствено доказано). Посебан проблем је цијепљење пријевремено рођене дјеце код којих није завршен процес тимусне елиминације аутореактивних станица из феталне јетре (знанствено доказано). Данас је инциденција аутизма у САД-у 1:36 што је повећање 30.000% у односу на 1980. г. (знанствено доказано). Међу аутистичарима је због тога 600% више оних рођених прије времена (знанствено доказано) (2)

Због “цијепног жаришта” или цијепне ПРЕВАРЕ, имунолошки сустав пропушта на вријеме и адекватно видјети СТВАРНЕ ситуације па масовно цијепљење уводи у повећану болежљивост интензивно цијепљене дјеце у односу на ону нецијепљену или мање цијепљену (знанствено доказано) (3).

(4) Мутагени проблеми. Десеци милијуна људи заражени су SV-40 вирусом путем живог цјепива против полиа. Уведено је 1953., а у замијењено мртвим 1999. Повезаност SV-40 и тумора у људи, открили су истраживачи Loyola свеучилишта 1994., а касније су исто потврдиле бројне знанствене студије (преко 60)! У половине људи с туморима мозга, плућа и лимфатичких ткива пронађен је SV-40. Знанствени часопис Lancet објавио је 2012. откриће да половина од 50,000 новообољелих од non-Hodgkina сваке године има SV-40! Вирус се проширио на људе из мајмунског субстрата (станица) кориштеног за умножавње полиа за производњу цјепива. Струци је требало 40 година да то открије. Maurice Hillemana, водитељ Merck-овог тима за цјепива (развио их је преко 40), изјавио је за цјепива (у игли) да су „технолошко дно дна медицине 20. стољећа”.

*

Поштована господо из Министраства, у опису готово свих цјепива јасно је наглашен „ризик мутагенезе“ због присутности страних нуклеинских киселина. То родитељима треба посебно нагласити темељем чланка 7 и 8 Закона о правима пацијената („Сл. гласник РС“, број 45/13). Бити ћу одређенији: макар се као супстат за узгој нпр. вируса оспица за производњу цјепива, већ 30 година користе ALV негативна јаја, независне студије откриле су и у таквим јајима вирус птичје леукозе (ALV)! Истичем да ALV изазива туморе пилића! Нешто није у реду с критеријима изврсности у данашњој знаности. Dr Haraldu zur Hausen-у додијељена је примјерице Нобелова награда за откриће повезаности HPV-а и гениталних тумора. Направило се и протуцјепиво. Међутим, за откриће повезаности тумора и вируса SV-40 који је дошао преко цјепива (!) и повезан с тисућама и тисућама обољелих од тумора, не само да није додијељена Нобелова награда, него се о томе шути!

Закључак

Споменуте 1980. г. Влада САД-а на челу с предсједником R. Reagan-ом упустила се у „коначни“ обрачун с јавним здравством. Због профита. Тада је донесен закон којим су произвођачи цјепива ослобођени кривње због могућих оштећења здравља цјепивима, а исплату одштета пребацили на леђа оштећеника (порезних обвезника). Охрабрени тим актом, цијепљења су се намножила с тадашњих 7–8 на данашњих 76, а у припреми је 270 нових. Грађани САД су до сада оштећенима од цјепива исплатили 4 милијарде долара. Након Залјевског рата 200.000 војника обољело је од аутоимуних болести због цјепива са снажним појачивачем скваленом. Исти је појачивач кориштен у цјепиву против свињске грипе која је посљедично узроковала глобалну епидемију тешке аутоимуне болести, амниотрофичне латералне склерозе (ALS, знанствено доказано). До 2024. тржиште цјепива нарасти ће на 77 милијарди долара (предвиђање).

У Хрватској је цијепљење такођер обавезно. Међутим, снажнија од било какве законске присиле извршења неког медицинског поступка стоји Одлука Повјеренства за медицинску етику Хрватског лијечничког збора од 4. сијечња 2012. (бр. 17/2012) према којој, цит. “Присилно цијепљење није у складу с лијечничком етиком”, а “Лијечник има право одбити присилно цијепљење позивајући се на призив савјести”. Ово је истински став лијечничке струке и он је универзалан. Вриједи и за лијечнике Србије.

Моје компетенције описане су у приложеној краткој стручној биографији и избореној професионалној позицији (политици унаточ!) на Имунолошком заводу у Загребу, једном од најстаријих института за производњу цјепива и крвних приправака на свијету гдје сам водитељ Одјела за истраживања.

На Божић 2018. г.

***

Приредила: Драгана Баша
26.3.2019.
УГ”Грађанска иницијатива за необавезну вакцинацију”
ИТ подршка: ВакцинеИНФО ТИМ

НоВа

ИЗВОР: ВАКЦИНА ИНФО

————-

29.3.2019. за СРБски ФБРепортер приредила Биљана Диковић

1 reply »

Хвала за коментар. Ваш коментар ће бити видљив након "модерације". Коментари који садрже претеће, увредљиве и вулгарне изразе неће бити објављени...

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.