АКТУЕЛНО

Александер Дорин – Манипулације злочинима Срба у Сребреници производ је оркестрираног деловања многих кругова


УДК 327.7/8 (497.6 СРЕБРЕНИЦА)
ДОИ 10.7251/SVRNK1801673D

Александер Дорин[1]
Новинар, истраживач и публициста, Швајцарска

Манипулације злочинима Срба у Сребреници производ је оркестрираног деловања многих кругова

Апстракт: Овај научни рад има за циљ да на специфичан и документован начин укаже да је утврђивање истине и правде од стране Хашког трибунала производ притисака многих међународних кругова да се српски народ окарактерише геноцидним и прогласи јединим кривцем за рат и страдања у Босни и Херцеговини, а њен политички и војни врх оптужи за ратни злочин и геноцид.

Судовима у Сарајеву и Хагу очигледно није стало до истине и да докази за такве злочине изађу на видело и сходно утврђеним чињеницама предузме одговарајућа одговорност. То не представља само невиђени скандал на међународном нивоу, него је то истовремено трагичан пример чистог расизма према српским жртвама и целокупном српском народу.

Кључне речи: Хашки трибунал, злочини, геноцид, манипулације, ДНК, пробој из окружења,

***

У току истраживања наишао на тврдње српске стране, да су бошњачке снаге из Сребренице између пролећа 1992. године и лета 1995. године починиле масовне злочине над Србима у регији Регион Бирач, којој припадају општине Сребреница, Братунац, Власеница, Зворник, Милићи, Осмаци и Шековићи. У књизи Хроника нашег гробља, Миливоја Иванишевића из Београда, за време рата провео доста времена као посматрач на ратишту у околини Сребренице, 1994. године први пут се документују масовни бошњачки злочини над Србима у околини Сребренице 1992. и 1993. године.

Од 1996. године боравио сам безброј пута у регији Бирач и истраживао српска стратишта. Били су ту подаци где се спомен собе, споменици и гробља налазе. Тих година обишао сам и документовао гробља у местима Братунац, Власеница, Каракај, Скелани, Шековићи и Бајина Башта и спомен собе у Сребреници, Милићима, Зворнику, Братунцу, Власеници и Шековићима. Био сам у разним селима тога краја могу се наћи споменици и гробља, попут села Сасе, Дрињача, Факовићи, Залазје, Карно, Кравица итд. Само на гробљу у Каракају је 1.100 гробова српских жртава, а да се не прича о осталим гробљима.

У патолошким извештајима патолога др Зорана Станковића, претежно из 1992. и 1993. године, након извршених обдукција многих српских жртава било је очито да су ти људи насилно уморени. Многи материјали који се износе у студији били су у поседу покојног Зорана Јовановића из Власенице, који је током грађанског рата у БиХ био шеф информативне службе Дринског корпуса. Јовановић је на ратишту провео доста времена и присуствовао обдукцијама које је вршио др Зоран Станковић што му је омогућило да посједује доста фотографија и видео материјала српских жртава. Тај материјал сам добио у интересу ширења истине о борби српског народа.

Материјални докази и снимци спомен соба, споменика и гробаља потврђивали су масовна зверства бошњачке армије над српским народом у Подрињу. Из разговора за Србима, који су те злочине преживели и који су у току тих напада изгубили припаднике фамилије, пријатеље, познанике и комшије правила се истинита слика страдања овог народа. Резултате истрага о масовном страдању Срба у том крају сам први пут објавио у књизи „Сребреница како се заиста збило“ (први тираж је издала немачка издавачка куца Ахриман 2010. године) Треба поменути, да су се задњих година појавили и бошњачки сведоци, који су сведочили о  бошњачким злочинима над Србима. Међу њима је најпознатији Ибран Мустафић, који је у својој књизи „Планирани хаос“ која је изашла у Сарајево 2008. године описао такве злочине, за које Мустафић у првом реду оптужује бившег бошњачког команданта 28. дивизије Армије БиХ Насера Орића.

Насер Орић је 1994. године канадском новинару Билу Шилеру, који га је посетио, показивао видео-снимке, на којима се виде побијени Срби. Орић је том приликом Шилеру испричао, да су он и његови саборци у једном селу побили 114 Срба.[2]  И други новинар, Џон Помфрит, посетио је команду Насера Орића 1994. године. И њему је Орић показивао видео-снимке, на којима се виде побијени Срби. Помфрит је касније у новинама Вашингтон Пост писао да је Орић био поносан на те масовне злочине.[3]

И бивша Југословенска влада у Београду позабавила се са тим масовним злочинима над Србима у источној Босни. Већ 1993. године југословенски амбасадор Драгомир Ђокић предао је Савету безбедности Уједињених нација документацију о масовним злочинима под називом: Memorandum on War Crimes and Genocide in Eastern Bosnia (communes of Bratunac, Skelani and Srebrenica) Committed Against the Serbian Population from April 1992 to April 1999.. Међутим, као што је то установио касније немачки новинар истраживач Јирген Елзесер, та документација у Уједињеним нацијама није никога посебно занимала и стављена је по страни.[4]

ЗВАНИЧНА ВЕРЗИЈА О СРЕБРЕНИЦИ НИЈЕ ИСТИНИТА

Поред масовних злочина над Србима, требало је сагледати званичну верзију догађаја у Сребреници, која у првом реду потиче из Сарајева и Вашингтона и по којој су Срби у току заузимања Сребренице убили између 7.000 и 8.000 Бошњака, претежно мушкараца.

Међутим, једно време после пада Сребренице, када су почеле да се шире прве приче о наводним српским злочинима у Сребреници, многи су били скептични. Ово стога јер су западни моћни медији почели да причају своју истину у дешавањима у Сребреници, чиме су ширене лажи о ратовима у Хрватској и Босни. Било је више него довољан разлог за скептицизам.

Бошњачки сведоци

Септембра 1995. године немачки новинар Томас Дајхман је у независном немачком магазину „Ново“ први пута установио, да са причом о бруталном упаду српских снага у Сребреницу и злочинима пуно шта не штима.[5] Тада се појавио један од првих бошњачких сведока, који је тврдио да је преживео српски злочин. Томас Дајхман је анализирао изјаве Смаила Хоџића и дошао до закључка да Хоџић очигледно лаже, јер је од интервјуа до интервјуа мењао верзију догађаја и давао контрадикторне изјаве. Истина је једна, и да неко, ако говори истину, не може ту истину мењати како му одговара.

Да је Хоџићева прича измишљена, доказује бошњачки документ 10. августа 1995. године Команде 2. корпуса Армије Босне и Херцеговине, тачније одељење за безбедност.[6] У информацији се наводи да међу изјавама бораца и цивила из Сребренице, које су узете у Тузли, нема сведочења о ратним злочинима и геноциду. Треба подсетити да су 04. августа 1995. године Уједињене нације у Тузли регистровале 35.632 људи из Сребренице (касније ће бити речи о том документу). Проистиче да је од 35.632 људи (борци као и цивили), нико није видео злочине – како то? У документу бошњачке армије од 10. августа пише, да су 03. августа издате инструкције, шта све треба да обухвате изјаве сведока. Произлази да је циљ био, да изјаве сведока обухвате само оно сто је било наређено. А пошто то надлежна особа очигледно није одрадила како треба па је 10. августа издат документ са примедбама. Значи један од јасних доказа како су манипулисале бошњачке институције.

Током 1996. године новинарка Линда Рyан указала је на исте чињенице у вези Сребренице и да само постоји шака наводних сведока, који не само да мењају редовно верзију догађаја, него о истом наводном инциденту два сведока причају две апсолутно различите верзије.[7] У конкретном случају се Линда Рyан указује на изјаву сведока Хакије Хусеиновића, који очигледно није био од налогодаваца добро инструисан. Заиста чуди, како су неки медији могли наћи појединце, који су давали изјаве о наводним злочинима у Сребреници, иако су те изјаве биле доста контрадикторне и промењиве природе.

Исте 1996. године холандски новинари Ренé Гремауџ и Абе де Вриес направили су пуну анализу тих малобројних изјава наводних сведока.[8] Али и они, као и Томас Дајхман и Линда Рајен, долазе до закључка, да се углавном ради о очигледним лажима.

Један ’сведок’, који се у вези са Сребреницом редовно користио зове се Мевлудин Орић. Колико разних верзија је тај човек протеклих двадесет година испричао, то вероватно и он сам више не зна. Професор Дарко Трифуновић из Београда се позабавио случајем Орића. Трифуновић је установио, да је Орић у једној верзији догађаја тврдио да су он и његови саборци (око 2.000 људи) после пада Сребренице ухапшени и одведени прво у зграду основне школе у Каракају, пре него што су их преместили у неки спортски комплекс поред школе. Из тог комплекса су их онда одвели на ливаду на стрељање, а Орић је, наравно, та стрељања преживео и наставио да бежи.

Истраге Дарка Трифуновића доказују, да за време рата поред основне школе у Каракају није било спортског комплекса. Питање: да ли неко може некога да затвори у непостојећој згради? Поред тога је Дарко Трифуновић могао да доказе да школски летопис јасно показује да су на дан наводног масакра сви ђаци били у школи. Како је српска војска пред очима ђака могла да прво затвори тако велику групу затвореника у школи, а да их после тога затвори у згради поред школе? Зар није логично, да би ВРС у том случају прво послала децу кући? Који лудак би допустио да деца гледају како се затварају ратни заробљеници? Дарко Трифуновић је, такође, причао са комшијама у околини школе, која не само да нису видели тог датума никакав злочин, него чак и нису знали да се уопште догодио. И где су данас та трауматизована деца, која су тада, по Оричевој логици, морали да буду сведоци великога злочина. Сама чињеница, да је Орић до сада испричао ко зна колико верзија, доказује, да је и он доказани лажов.[9] Али очигледно, да све те лажи нису западне медије спречиле, да такве изјаве продају публици као истину.

КРУНСКИ СВЕДОК

Као крунског сведока Хашки трибунал у предмету Сребренице редовно је користио сумњиву особу: хрватског плаћеника Дражена Ердемовића који је у рату у Босни служио у све три војске: у хрватској у бошњачкој и у српској. Ердемовић је рекао да је био припадник 10. диверзантског одреда у оквиру Војске Републике Српске. У том мултинационалном одреду су, поред Ердемовића, служили још један Хрват (Марко Бошкић), један Бошњак (Зијад Жигић), један Словенац (Франц Кос) и неколико Срба. Заиста, чудно, одакле Хрвати, Бошњаци и Словенци у једној српској јединици?

Дражен Ердемовић појавио се први пут 1996. године да прича о наводним злочинима те јединице. У зиму 1996. године Ердемовић је у Србији имао сусрет са новинарком Ванесом Васић-Јанковић, која је тада Ердемовића интервјуисала за амерички медијски канал АБЦ-Њуз. Том приликом Ердемовић је први пут отворено тврдио, да су он и његова јединица, после пада Сребренице, починили злочин над ратним заробљеницима.[10]

Он се наводно није могао сетити имена српског потпуковника, који је њему и другим борцима наредио, да у селу Пилица у општини Зворник стрељају ратне заробљенике, који су наводно у аутобусима пребачени на друге локације на стрељање. Исто тако, Ердемовић се није могао сетити колико аутобуса је стигло на одредиште. На питање колико људи је укупно стрељано, Ердемовић је одговорио у првим интервјуима 1996. године, да се и тога не сећа тачно, али да их је било можда око 1.200. Ту изјаву су касније Хашки трибунал и западни медији презентовали као доказ, да су српске јединице у селу Пилица стрељали 1.200 заробљеника.[11]

Командир 10. диверзантског одреда био је Милорад Пелемиш који није био на лицу места на дан наводног стрељања, јер је због саобраћајног удеса лежао у болници. Из тог разлога њега ни Хаг ни Сарајево нису оптужили јер није имао везе са тим наводним злочином. Друга чињеница је да је 10. диверзантски одред на дан наводног стрељања био пуштен на одмор, што је доказано у свим суђењима у вези дешавањима у селу Пилица па се не може говорити о учешћу бораца одреда на дан стрељања  већ о појединцима који су остали на ратишту.

Апсурдност у изјавама Ердемовића је приметио и бугарски аналитичар Жерминал Чивиков који је пратио разне судске процесе у вези са Сребреницом, у којима се појављивао Ердемовић као крунски сведок. Чивиков је објавио књигу о случају Ердемовића, у којој долази до закључка да Ердемовић више него очигледно лаже.

Новинарка Милена Марковић је о очигледним лажима Ердемовића између осталог написала:

„Истину о Сребреници је лако утврдити, јер је лаж кључног сведока очигледна! Ово је окосница нове књиге бугарског новинара и публицисте Жерминала Чивикова ’Сребреница, крунски сведок’ којом он пред лице јавности враћа све противречности и недоумице у исказима Дражена Ердемовића, пресудним за доказивање тврдње да је у Сребреници почињен геноцид“. [12] Не чекајући да се на хашкој позорници спусте завесе, а глумци разиђу, Чивиков као дугогодишњи извештач из Трибунала у Хагу, сучељавањем чињеница доказује да је Ердемовић фабриковао лажи, а судска већа их прихватала као истину. Чак и онда када је његово сведочење било приближније домену фантастике, него стварности.

У селу Пилица је пронађено око 150 лешева, што као прво указује на то, да је Ердемовић лагао о цифри страдалих од 1.200 муслимана. Нелогичности у изјавама  Ердемовића указују додатно на то, да власт Републике Српске немају никакве везе са дешавањима у селу Пилица. И о томе новинарка Милена Марковић пише у чланку у Новостима:

„Из доказа које аутор тако ниже да је и мање пажљивијим читаоцима сасвим очигледна лаж кључног сведока пред Хашким трибуналом у поступку, не само против команданата ВРС, већ и Слободану Милошевићу, у коме је Ердемовић требало да да свој допринос ’доказу’ да је управо Србија одговорна за Сребреницу. Чивиков открива, у овом сегменту књиге, да су ’Ердемовић и дружина злочин починили због новца, који су однекуд добили“.[13] – Неко је, очигледно, Ердемовићу и другим плаћеницима на одсуству, понудио много новца да почине ратни злочин, у конкретном случају, масакр муслиманских затвореника, јер да је Ердемовићева јединица, после догађаја у Сребреници, била на одсуству – наводи Чивиков. „Другачије речено, власти босанских Срба нису имале ништа са тим злочином у Пилици код Зворника, па је одатле и комична прича о официру, припаднику ВРС, који је издао наређење за стрељање. Неколико дана после овог злочина, како је Ердемовић испричао, дошло је до туче у кафани због новца и бивши другови су почели да пуцају једни на друге. Ердемовић је погођен у стомак, што је на суду и показао подижући мајицу, сентиментално суочавајући судије са ожиљком. Желео је да их убеди да је на њега покушан атентат, како би био спречен да сведочи у Трибуналу. Нажалост, судије су све време остале глуве и неме на ове лажи. Просто су тапшале Ердемовићу, сведоку на чијем су се сведочењу заснивали налази о геноциду.“

Покојни Слободан Милошевић је у току суђења у Хагу изјавио, да има сазнања о томе, да су неки припадници 10. диверзантског одреда плаћени од неких странаца, да после заузимања Сребренице од стране српских снага стрељају групу заробљеника, да би на крају Срби били оптуживани за тај злочин. Исте такве изјаве постоје од бившег француског обавештајца Југослава Петрушића, који тврди, да иза те целе намештаљке стоји бивши бошњачки генерал Фикрет Муслимовић (о томе је сведочио пред у судом у Сарајеву у току процеса против Франца Коса). Ако се узме у обзир режирани злочини екс југословенских ратова, као што су, на пример, Рачак, Тузланска капија, Маркале, улица Васе Мискина итд., који су сви Србима су подметнути, онда и ова режирана прича око 10. диверзантског одреда не може да зачуди.

ХОЛАНДСКИ СВЕДОЦИ

Као што је утврђено, бошњачки цивили за време пада Сребренице и после доласка у Тузлу нису сведочили о наводним српским злочинима. Веома је занимљиво, да и холандски војници у Сребреници нису видели никакве масовне злочине који су наводно починили Срби. Занимљиво је да Холанђани за време пада Сребренице као главни сведоци нису успели видети злочине?

Током 17. јула 1995. године, значи недељу дана после пада Сребренице, холандски је командант Роберт Франкен на лицу места потписао декларацију, у којој потврђује, да Срби у Сребреници нису починили никакве злочине. Исти документ је потписао такође Несиб Манџић, који је био представник бошњачких цивила. У том документу се потврђује следеће:

„Образложење представника цивилне установе енклаве Сребреница и представника УНПРОФОР-а о договору спровођења евакуације цивилног становништва Сребренице.

[…]
У присутности команданта холандског батаљона потписан је следећи споразум:

„ – цивилно становништво енклаве, узимајући у обзир вољу сваког појединца, може да одлучи о останку или одласку из енклаве;

– у случају евакуације оставља се нама да одлучимо о маршути и ми смо одлучили да целокупно становништво буде евакуисано у општину Кладањ;

– у даљем је договорено да евакуисање спроводе војне и полицијске снаге Републике Српске, а да снаге УНПРОФОР-а прате током превоза и контролишу евакуацију.“[14]

Документом се потврђује да се српска страна придржавала свих клаузула споразума. Потврђује се такође, да је евакуација окупљеног становништва протекло без иједног инцидената, сходно Женевској конвенцији и уз поштовање међународног ратног права.[15]

Такође су бројни холандски војници својевремено у интервјуима медијама потврдили, да Срби за време заузимања Сребренице нису починили злочине. Тако је на пример холандски војник Карел Мулдер изјавио: „Много тога што се о Србима прича су глупости. […] Био сам три дана међу избеглицама, а Срби су се према њима добро понашали.“

У истом чланку новинар цитира холандског команданта Томаса Кареманса, који каже, да освајање Сребренице представља коректну војну операцију, а да су бошњачке снаге пре тога у источној Босни напале 192 српских села и побили многе цивиле. Цитира се изјава холандског генерала Ханса Коуза, који за извршену евакуацију цивила каже, да је спроведена коректно у складу са очекивањима. Коуз у чланку даље каже, да међу холандским војницима влада мишљење, да су Срби добри момци.

У октобру 1995. године, холандски бригадни генерал Оно ван дер Винд поднео је специјални извештај о Сребреници, који обухвата 102 странице.[16]  У том извештају, који је објављен за време када су већ почеле прве приче о српским злочинима у Сребреници, не могу наћи никакве изјаве о масовном убијању у Сребреници. Помиње се да се чула ту и тамо пуцњава и да су војници у околини видели више лешева, али то не треба да чуди, пошто су се на тим просторима водиле борбе између српских и бошњачких војника. Али о масовним стрељанима заробљеника и злочинима над цивилима нема у извештају ни речи.

Таква сведочења холандских војника из састава Холандског батаљона УНПРОФОР-а који је боравио у Сребреници касније су засметала моћним политичким круговима и другим институцијама, које заступају такозвану званичну верзију догађаја у Сребреници. Засметало им је између осталог и због тога што су се оптужени Срби у Хагу и Сарајеву позивали управо на сведочење холандских војника и команданата који су говорили другачије. Управо због поменутог извештаја дошло је до смена у Влади и Војсци Холандије.

Настао је огроман политички притисак на Холандску владу. Да би се смириле страсти Влада је одлучила да холандска институција НИОД (Instituut voor Oorlogs – Holocaust – en Genocidestudies) „целовито“ истражи и напише детаљан извештај о догађајима у Сребреници. И тако је НИОД по посебним упутама након вишегодишњег истраживања 10. априла 2002. године објавио нови извештај о Сребреници, чији циљ је био, да се претходни извештаји Холанђана демантују. На тај начин су хтели да спрече могућност, да се оптужени Срби у будућим процесима могу позивати на првобитна сведочења Холанђана. У складу с тим, Холандска влада је пуковнику Томасу Карамансу и још неким официрима и државним службеницима забранила јавне наступе и сведочења и случају Сребренице. Била је то, свакако, добра лекција из демократије коју су холандске власти морале провести.

Али, колико год су се аутори тог извештаја трудили да се са тим новим извештајем приближе званичној верзији о Сребреници, нису у томе успели. Иако су се заиста трудили, да релативизују првобитна сведочења холандских војника која нису ни близу наводних 7.000 – 8.000 у Сребреници убијених Бошњака. У сваком случају у очи, како се у НИОД-извештају цитирају недоказане тврдње наводних сведока, да би се на тај начин бар дошло до основе за тврдњу, да су Срби у Сребреници ипак починили ратни злочин. Али је узалуд, рекла-казала не може да замени чињенице, а чињенице су јасне. Нови извештај НИОД-а врло јасно каже да није пронађен ни један документ нити аргумент који би потврдио да су српске војне и цивилне власти имале намеру да уништавају бошњачку популацију у ширем подручју Сребренице, нити су послате бил какве упуте из Београда, што сходно међународном праву оповргава оптужбе да се у Сребреници догодио геноцид.

ПРОБОЈ БОШЊАЧКЕ АРМИЈЕ КА ТУЗЛИ

У односу на цивиле у Сребреници, који у току евакуације нису страдали, бошњачка армија из Сребренице је у току пробоја ка Тузли претрпела велике губитке. Снаге 28. дивизије Армије БиХ бројале су око 6.000 бораца. Сребреницу су дан пре њеног пада напустиле муслиманске снаге у пратњи од отприлике 6.000 претежно мушких војноспособних цивила од којих је значајан број такође био наоружан (то доказују слике и видео-снимци снага које су се пробијале). Та велика колона се у разним формацијама и правцима пробијала према Тузли дуж 60 км територија под српском контролом.

Многи бошњачки мушкарци из те колоне су касније сведочили о пробоју и начинима страдања. Сведочили су да су страдали у борбама са српском војском, у пролазу кроз минска поља и у међусобним сукобима. Један од тих сведока Ахмед Устић је већ 19. јула 1995. године стигао у Тузлу и норвешким новинама Афтенпостен дао интервју и описао, како су се он и многи војници и мушки цивили пробијали од Сребренице до Тузле.[17] Устић је хронолошки описивао сваки дан пробоја и начине страдања. Описује жестоке борбе, бројне заседе, честа гарантирања итд., али није сведочио о масовном хапшењу или стрељању. Устић је проценио да су у том пробоју изгубили више хиљада мушкараца. Сам норвешки наслов тог интервјуа у српском преводу гласи Хиљаде је погинуло током  босанског марша смрти. Ево један исечак из чланка, који описује први дан пробоја:

Кренули смо у 2 сата ујутру. Било је око 6.000 војника и око 10.000 цивила, углавном су то били мушкарци од 13 година па нагоре. Већина војника је имала митраљезе као и неки цивили. Имали смо противваздушни топ и неколико противтенковских ракета. Ми смо били припремљени да се сукобимо са српским тенковима.

Испред су ишли трагачи мина и испитивали терен. Ми смо ишли у једној групи. Морали смо тако. Пошто смо имали много цивила са нама и нисмо могли да се раширимо у герилске групе. Знао сам да ако идемо заједно имамо неку шансу. Ишао сам заједно са оцем. Не знам колико их је страдало. Видео сам много, много мртвих туда где сам ја ишао. Један комад гранате је убио момка иза мене и дио те гранате је ударио и мене у врат. Отац и мој рођак су ме носили.

Било је много убијених и повређених, десетине, можда стотине. Испред мене је био момак без обе потколенице које су крвариле и он је митраљезом претио двојици да га носе. Када они нису могли то да издрже даље он је узео митраљез и убио се пуцајући себи кроз уста.“

Колико год то сведочење брутално звучало, радило се о војном пробоју и борбама и нема никаквих масовних стрељања.

Сарадници ‘Историјског Пројекта Сребреница’ (srebrenica-project.org) су документовали преко тридесет изјава муслиманских мушкараца, који су после пада Сребренице у колонама од више хиљада бораца и наоружаних цивила ишли према Тузли. Према изјавама тих очевидаца, дошло је на локацијама до борби са Војском Републике Српске: Коњевић Поље, Сандићи, Регија око Јадра, Буљим, шума у близини Буљима, Баљковићи, Липан, Сућеска, Кравица, Калдрмица, пут Удрч – Баљковица, Снагово, Јаглић, Црни Врх, Церска, Шиљковићи, Первани, Веља Глава, регија око Шушњара и пут код Лолића.[18]

Има још многих сведочења о пробоју ка Тузли и великим губицима те колоне. Бошњачки политичар Ибран Мустафић додатно је сведочио о томе да је један део тих мушкараца страдао у међусобним сукобима. Мустафић процењује да је у тим сукобима страдало најмање око 500 Бошњака.[19]

На основу документа Армије Босне и Херцеговине јасно се потврђује, да је у Сребреници и за време рата дошло до међусобног убијања Бошњака. Муслиманска Агенција за истраживање и документацију (АИД) је 12.10.1998. године направила је документ, који се бави са дешавањима у ратној Сребреници (Досије ОА 910 Губер. Број К-02-11-311). У документу се описују активности разних криминалних групација, посебно мафије Насера Орића. Поред контроле црног тржишта, препродавање хуманитарне помоћи на пијацама, силовања, држања јавних кућа итд. Зла које се криминалци терете, да су убијали непожељне особе чак и Муслимане. Очигледно се тај механизам наставио и после пада Сребренице, о чему Ибран Мустафић и други сведоче попут бившег шефа полиције у Сребреници Хакије Мехољића, који је у разним интервјуима сведочио о атентатима и међусобним обрачунима у Сребреници.

Цифра жртава војног пробоја ка Тузли се на основу докумената, може прилично тачно израчунати. Тако је 11.01.1994. године Фахрудин Салиховић, тадашњи председник општине Сребренице, објавио статистику, у којој информише, колико људи се тачно налази у Сребреници. Салиховић је тај документ послао у одељење за статистику у Тузли, окружни секретаријат за одбрану у Тузли и Заводу за статистику Републике БиХ у Сарајеву, где се каже да је пре пада у Сребренице било 37.255 људи.

Амерички мајор Гу Сандс је 04. августа 1995. године у Тузли за Уједињене нације саставио извјештај у којем каже да је у Тузли регистровано укупно 35.632 људи, који су стигли из Сребренице. Према томе, рачуница испада једноставна. Ако се од 37.255 одузме 35.632, добија се разлика од 1.623. То је отприлике цифра Бошњака, који су могли страдати у борбеним сукобима током пробоја ка Тузли. Тој цифри се може можда додати још један мањи број бораца из Жепе, који су се мушкарцима из Сребренице придружили у пробоју ка Тузли и од којих је у току пробоја вероватно бар један мањи број страдао (документа Армије БиХ потврђују, да се један број бораца из Жепе придружио мушкарцима из Сребренице у пробоју. Процењује се да их је било око 800.

Ако је у пробоју ка Тузли страдао један број бораца из Жепе онда се може поћи од тога, да је укупна цифра свих у пробоју страдали плус/минус око 2.000. Значи није уопште потребно да било ко покушава да повећа број страдалих у пробоју, и ако би то српској страни ишло у прилог, посто документа јасно доказују, да после пада Сребренице није могло значајно висе од 2.000 људи да страда. Истовремено прича о могућем броју страдалих после пада Сребренице је дискутабилна. Постојећа документа једноставно доказују, да је је цифра од 7.000- 8.000 страдалих апсолутно немогућа. Постаје јасно зашто су бошњачким институцијама и трибуналу у Хагу потребни лажни сведоци. На тај начин покушавају да испуне рупе, које су недоказане тврдње оставиле иза себе.

ХАШКИ ИСТРАЖИТЕЉИ

Ако се говори о 2.000 жртава, хашки истражитељ Дин Манинг и његов тим су између 1996. и 2000. године у околини од 50 километара око Сребренице тражили гробнице. У завршном извештају Манинг пише да су укупно пронашли и ископали око 2.000 лешева. Та цифра се уклапа у постојећа документа, по којима и није могло бити више од 2.000 страдалих. Такође се та цифра уклапа у многа сведочења Бошњака о губицима у пробоју ка Тузли. У извештају Дина Манинга се јасно може видети, да апсолутна већина ископаних мртвих не показује повреде од стрељања, док се код једног одређеног броја лешева узрок смрти не може установити.[20]

Манинг је свој извештај назвао Summary of forensic evidence – execution points and mass graves, којим сугерише да се бар једним делом ради о жртвама стрељања. Пронађена тела не показују повреде од стрељања, на основу чега Манинг тврди, да је бар део жртава заиста стрељан? Пошто је циљ хашких истражитеља од самог почетка, очигледно, био да се истином о Сребреници манипулише па се мора служити триковима. Један од тих трикова је тврдња Манинга да су они нешто више од 400 мртвих пронашли са лигатурама (повези очију). Слике бошњачких бораца за време рата, међутим, доказују да је један број одређених бораца носио борбене траке око глава као што су то чинили муџахедини. Али је сврха тих трака у првом реду била да се у борбама сопствени војници могу међусобно разликовати од бораца противничке армије. И српски војници су користили такве траке али друге боје.

Истражитељи Хашког трибунала никада нису документовано објаснили шта се десило са бошњачким борцима, који су са таквим тракама око глава погинули, нити су објаснили, по чему су они разликовали лигатуру од борбене траке, тако да се не мора спекулисати о томе и да су истражитељи заиста манипулисали истином. И Радован Караџић је у току процеса у Хагу указао, да хашки истражитељи борбене траке тумаче лигатурама.[21]

Хашки истражитељи у току ископавања нису дозволили присуство ни јединог српског стручњака или других независних патолога. Ако хашки истражитељи (које искључиво одреди Хашки трибунал) нису манипулисали истином, зашто онда сем њих нико није смео да буде на лицу места док су гробнице откопаване? Цела прича постаје још апсурднија, посто је Хашки трибунал 2009. године изјавио, да је уништено око 1.000 наводних доказа у вези са Сребреницом.[22] Па ако неко поседује наводне доказе за то, што масовни медији и западне политичке силе називају ‘највећим масакром у Европи после Другог светског рата, зашто су уништвани докази? Ово потврђује да су они управо све уништили јер се њима ништа не може ни доказати.

УНАПРЕД ПЛАНИРАНЕ МАНИПУЛАЦИЈЕ

Бошњачки документ, који је Фахрудин Салиховић 11.01.1994. године издао институцијама упозорава, да се тај документ међународним институцијама не сме давати на увид, јер оне калкулишу са бројем од отприлике 45.000 људи у Сребреници. То је разлика од скоро 8.000… Који интерес би једна бошњачка институција могла имати да манипулише са бројем људи који су живели у Сребреници? Одговор на то питање може дати изјава Хакије Мехољиће, бившег шефа полиције у Сребренице за време рата. У филму Сребреница – издани град (Норвешка 2010), који је норвешки режисер Ола Флyум снимио, Мехољић је испричао пред камерама један веома занимљив и спектакуларан детаљ, који објашњава позадину сребреничке преваре.[23]

Мехољић каже да је покојни предсједник РБиХ Алија Изетбеговић њему и другим бошњачким политичарима 1993. године рекао, да је имао разговор са тадашњим америчким председником Билом Клинтоном. У току разговора, Клинтон је Изетбеговићу рекао да би Америка могла активно да напада Србе у Босни ако би Срби, на пример, ушли у Сребреницу и побили око 5.000 људи. Питање: зашто су Срби у јулу 1995. године управо то урадили што је Клинтон предложио Изетбеговићу 1993. године? То би било заиста више него апсурдно. Одакле Срби да знају за Клинтонове планове и зашто би имали разлога, да спроведу такав један план, који је могао да нанесе огромну штету.

Постоје и друге индиције за то да је сребреничка превара заиста већ била унапред планирана. Бивши амерички обавештајац Роберт Баер, аутор разних књиге, једном приликом је потврдио да је Сребреница у званичној верзији једна велика превара. У разговору са једним новинаром Баер је између осталог рекао следеће: „Сребреница је надувена прича, и на жалост је један велики број људи изманипулисан… Сребреница је политички маркетинг. Мој шеф, који је раније био у америчком сенату, је више пута најавио да ће се у Босни догодити једна велика превара. Један месец пре наводног геноцида ми је рекао да ће тај град бити у центру пажње светских медији, и дао нам је инструкције, да позовемо медије. Када сам питао зашто, одговорио ми је, ‘то ћеш да видиш!’.“[24]

СЛУЧАЈ ШКОРПИОНИ И ‘СРЕБРЕНИЧКИ ВИДЕО’

Треба размотрити још једну манипулацију са Сребреницом. Треба се подсетити оног видео снимка,  на којем се виде припадници Шкорпиона, који су наводно јула 1995. године убили шест заробљеника из Сребренице. Снимак убијања нема никакав датума, тако да се на основи снимка и не може установити где и кад је тај снимак уопште настао. Снимку су несумњиво додати неки други снимци, на којима се између осталог види како свештеник благословљава неке српске борце. У том снимку има датум 25.06.1995. године што значи, да и тај снимак није повезан са Сребреницом пошто је она ослобођена 11.07.1995. године.

Немачки новинар Ралп Хартман је већ 2005. године пронашао веома занимљиве детаље о тим снимцима, али скоро нико, широм света, није писао о томе Хартман цитира из протокола суђења Слободана Милошевића у Хагу.[25] Тако Хартман, на пример, цитира генерала Обрада Стевановића, који је у Хагу презентовао форензичке доказе за то да су српски патолози 28. априла 1993. године на локацији Ботинска бара код Трнова ископали и идентификовали шест лешева, међу њима и тело Сафета Фејзића из Сребренице, којег је његова мајка на видео снимку идентификовала. Милошевић онда пита генерала Стевановића: „да ли ово значи да су ови људи пронађени мртви две године пре него што су пријављени као нестали? А генерал Обрад Стевановић јасно одговара „јесте“.

Како су ови људи са снимка могли после пада Сребренице у јулу 1995. године да буду убијени, када су већ у априлу 1993. године ексхумирани и идентификовани? Превара је толико очигледна да не може да буде очигледнија. Али шта се онда догодило? Логично је да су ти људи убијени пре априла 1993. године јер су тада пронађени. Јасно је, да је видео снимке негде код Трнова, што чак Муслимани и Хаг не негирају. У околини Трнова Муслимани су лета 1992. године починили стравичне злочине над српским цивилима. Тако су на пример у јулу 1992. године напали села Горња и Доња Пресјеница и Страјишта и заклали многе цивиле. Укупан број масакрираних српских цивила у тим селима је 124.

У видео снимку се чује како један српски борац заробљенику говори отприлике следеће: „хајде шта чекаш п.т.м., јеси ли чекао када си Србе убијао?.“ А у једној другој сцени један заробљеник тражи од српског борца воде, а он му узвраћа: „јеси ли давао Србима воде, пре него што си их убијао?“.

Видео снимак стрељања је значи настао пре 1993. године, тако да је могао настати само 1992. године. А доказано је да су тада Бошњаци масакрирали многе српске цивиле у општини Трново. Ако се још узме у обзир шта су српски борци муслиманским заробљеницима у видео снимку говорили, онда скоро да нема друге могућности, него да се у том снимку види освета српских бораца за муслиманске злочине код Трнова 1992. године.

Многи Срби који су у току ослобађања Сребренице били на лицу места нису на терену уопште видели припаднике Шкорпиона – како је то могуће? И Миливоје Иванишевић, који је у току ослобађања Сребренице био на лицу места, потврдио је да Шкорпиони, после пада Сребренице, уопште нису били присутни на том подручју.[26]

ХАНГАР ПОЉОПРИВРЕДНЕ ЗАДРУГЕ У КРАВИЦИ

Постоји још један случај наводног масовног убијања, за који се Срби терете. У званичној верзији о дешавањима у Сребреници тврди се да су Срби после пада Сребренице, негде ухватили велику групу Бошњака и да су их одвели у село Кравица, где су их затворили у хангар пољопривредне задруге. О тачној цифри се судови у Хагу и Сарајеву очигледно међусобно не могу договорити, пошто постоје тврдње, да је било између 1.000 и 2.000 заробљеника. Тако и наводни сведоци дешавања у Кравици никада нису успели, да изједначе тврдње (сведочења су чак контрадикторна)

Даље се у званичној верзији тврди да су српски војници 13. јула 1995. године упали у хангар и побили све заробљенике. Тврди се да су ти заробљеници убијани већином аутоматским оружјем, али да су Срби, такође, користили ручне гранате. Кога сада још може заиста да зачуди да независне истраге и у овом случају дају једну сасвим другу слику? Да се погледа кратко, шта чињенице говоре.

Пре свега, не постоји ни један материјални доказ да су Срби тада заробили између 1.000 и 2.000 Бошњака, које су одвели у хангар. Чак напротив: покојни новинар Зоран Петровић – Пироћанац,  који је тада за српске медије снимао у околини, је на једној ливади близу села Сандићи снимио групу заробљених Бошњака, која је после хапшења одведена у хангар у Кравици. Број заробљеника је Зоран Петровић проценио на ‘стотињак’.  И заиста се на филму, који је београдски канал Студио Б 17. јула 1995. године емитовао, види се група Бошњака, која је сигурно мања од 200. Нису познате друге слике и видео снимци, који доказују већу групу заробљеника од те на ливади код Сандића. Разне тврдње, по којима  је било много висе заробљеника, нису засноване на материјалним доказима.

Адвокат Раде Голић из Власенице, који је у предмету Кравице бранио оптуженог Миленка Трифуновића, сакупио је материјал, који даје другу слику дешавања у Кравици (Голић је предао сав тај материјал). Могу се наћи, на пример, сведочења српских војника који су изјавили да је разлог одвођења заробљеника у хангар у Кравици био тај да су те људе хтели да замене за српске заробљеника. То звучи логично јер зашто би српске снаге заробљенике пре стрељања прво сместили у хангар у Кравици? Чему тај напор? Зар не би било логичније, да се ти људи одведу у најближу шуму и да се тамо ликвидирају, уколико би то био план? Што их смештају прво у хангар, где је ту логика?

У хангару уопште нема места за 1.000 или више људи. То свако може проверити, односно треба само да обиђе хангар. Обишао сам хангар и уверио се да ту има места за максимално 200 људи, можда и мање. Постоје и сателитски снимци хангара 13. јула 1995. године, на којима се виде два аутобуса испред хангара. И на основи тих снимака се лако може израчунати да у хангару има места за, можда, 200 људи. Значи, сама тврдња да је у хангару било 1.000 људи и више затворено није тачна.

И сведочења разних људи, као и из додатних докумената, може се сазнати да је српски војник Крсто Драгићевић тог 13. јула ушао у хангар међу заробљенике, да им однесе цигаре. Са Драгићевићем је ушао и војник Радо Чутурић. Том приликом је скочила група заробљеника на Драгићевића, отела му пушку и убила га.[27] Радо Чутурић је у том инциденту повредио руку, пошто је покушао побуњеницима отети пушку. Чутурић је ту побуну заробљеника преживео, али је 23.09.1995. године у борбама у околини Добоја погинуо. Копију документа Министарства за унутрашње послове Републике Српске о смрти Драгичевића постоје као и извештај дома здравља у Братунцу о рањавању  Чутурића. Слике Драгићевића и Чутурића се налазе у спомен собама у Братунцу и Шековићима.

Журналиста Зоран Петровић – Пироћанац је кратко после побуне заробљеника прошао покрај хангара. На његовим снимцима се виде око 20 мртвих побуњеника испред улаза хангара. Стражари испред хангара су пуцали у побуњенике, који су после убиства Драгићевића покушали да побегну кроз главни улаз. Око главног улаза се јасно виде рупе метака, што додатно доказује, да су српски стражари пуцали споља на главни улаз. У самом хангару нема трагова, која би потврдили званичну верзију, по којој су Срби унутар хангара масовно убијали заробљенике. Кратко после рата је холандски сниматељ Ролф Хартзуикер обишао хангар у Кравици. После инспекције хангара, који после јула 1995. године није реновиран, Хартзуикер је установио, да је прича о масовном убијању унутар хангара једна превара.[28]

У хангару је било мање од 200 заробљеника и ако унутар хангара нико није убијен, док је испред хангара страдало око 20 заробљеника, шта се онда десило са осталим заробљеницима? Одговор на то питање може дати заштићени бошњачки сведок, који је у процесу против Радована Караџића сведочио. Сведок је рекао да је он био заробљен у хангару у Кравици. Објаснио је, да је био у једном крилу хангара у којем је било мање од 100 људи. Ако се узме у обзир да тај хангар има два крила или просторије, онда изјава тог човека додатно доказује, да је укупно било мање од 200 заробљеника.

Сведок је рекао да су они у једном тренутку чули пуцњаву. Може се поћи од тога, да су они чули пуцњаву у другој просторији хангара, када су заробљеници убили Крсту Драгићевића. Или су чули пуцњаву стражара испред хангара, који су почели у току побуне да пуцају на главни улаз. У сваком случају тај сведок даље објашњава, да су они после пуцњаве почели да беже из хангара. Да су, бежали, такође, кроз главни улаз, онда би се то могло прочитати у изјави сведока (изјава сведока је у хашком трибуналу и код адвоката Горана Петронијевића из Београда). У сваком случају то сведочење даје потпуно објашњење за чињеницу, да унутар хангара нико није убијен, док цифра страдалих пред хангаром не прелази двадесет.

Исту верзију је 2009. године потврдио покојни Зоран Јовановић на скупу ветерана Дринског корпуса у Шековићима. Многи борци који су упознати са дешавањима у хангару у Кравици су исто говорили. Без изузетка су рекли, да је званична верзија једна апсолутна измишљотина. Разни борци су рекли да у самом хангару нико није убијен и да цифра у току побуне страдалих не прелази двадесет. И, такође су рекли да је број заробљених био релативно мали, а да је већина заробљеника у току побуне успела побећи. Као разлог за то су навели, да испред хангара није било довољно стражара. Борци су, такође, рекли да јавно о томе не смеју да причају, пошто су им истражитељи из Сарајева и Хага претили озбиљним последицама, уколико не буду ћутали.

У вези дешавањем у хангару Кравице судови у Сарајеву и Хагу се понашају на исти начин као и у другим случајевима, у којима немају никакве доказе. Непостојеће доказе покушавају заменити за ‘признања кривице’ неких Срба. Први који је своју кривицу у вези хангара у Кравици ‘признао’ је бивши официр Момир Николић. То признање су западни медији и бошњачке институције славиле као тријумф и тврдиле да је то доказ са масовно убијање у хангару у Кравици. Међутим, тај тријумф Тужилаштва није трајао дуго све до 2005. године када је Николић у судници током унакрсног испитивања адвоката Мишела Каванаса, који је бранио оптужене Србе, признао, да је лагао. Као разлог лагања Николић је навео понуду тужилаштва, да му смање казну на двадесет година робије уколико призна кривицу.[29]

Али и ту се та прича не завршава. У октобру 2011. године, медији у Босни и Херцеговини писале су о томе да је седамнаест Срба дало изјаву, како су у вези са причом у хангару у Кравици били жестоко малтретирани, да би се на тај начин изокренула истина.

„Захтјев за понављање поступка пред Судом БиХ у ’случају Кравица’ поднијећу се ускоро, јер је чак 17 свједока оптужбе на главном претресу под заклетвом изјавило да су приликом саслушања пред органима гоњења били подвргнути притисцима и уцјенама, пријећено им је кривичним прогоном, а најављиване су им и могуће осуде. Рекао је то ’Гласу Српске’ адвокат Раде Голић који је у ’предмету Кравица’ заступао Миленка Трифуновића.[30]

У писму ’Гласу Српске’ Миленко Трифуновић и друга осуђена лица у ’предмету Кравица’ који су на издржавању казне у КПД Фоча, написали су „да је осуђујућа пресуда против њих донесена на основу изјава свједока оптужбе изнуђених под пријетњама истражилаца СИПА и Тужилаштва БиХ. Свједоци оптужбе су и сами на Суду БиХ признали да су били малтретирани и изманипулисани да су им изјаве често допуњаване и преправљане.“

Главни протагонисти ’утјеривања лажне истине’ били су истражилац СИПЕ Бајро Куловац и тужилац Тужилаштва БиХ Ибро Булић, те страни тужилац Кваи Хог Ип. Треба ли још доказа за то да је прича о хангару у Кравици једна од многобројних лази?

ДНК АНАЛИЗЕ

Једно од оружја уништавања истине о Сребреници у рукама судских институција у Хагу и Сарајеву је тврдња, да је до сада идентификовано више од 6.000 жртава из Сребренице. Та тврдња потиче од америчке организације ИЦМП. Вреди бацити поглед на позадину те целе приче.

ИЦМП (International Commitee for Missing Persons) са седиштем у Тузли основан је на иницијативу бившег председника Сједињених Америчких Држава Била Клинтона. Билу Клинтону је доказана сарадња са Ираном због илегалног наоружавања Бошњака у Босни.[31] Таква његова определења потврђују муслимански политичари, да је Клинтон тадашњем председнику Алији Изетбеговићу већ́ 1993. године предложио ‘масакр у Сребреници’ а било је иницијатива и 1995. године непосредно пред нове изборе у САД. Хрватски медији са своје стране су извештавали да је више генерала из Клинтонове администрације организовало и водило операцију Хрватске војске на Републику Српску Крајину ‘Олуја’.[32] Треба истаћи да је у поменутој војној акцији за само 48 часова 250.000 последњих Срба из Крајине избомбардовано и протерано са њихових вековних огњишта а убијено 1.900 људи. Опет исти тај Клинтон који је 1999. године наредио 11 недеља бомбардовања Југославије. Он је практично ратни злочинац јер је без сагласности Савета безбедности наредио 72 дана бомбардовања суверене земље Југославије, и треба запитати где је за њега суђење за такве злочине.

За председника комитета ИЦМП постављен је ни мање ни више него ратни ветеран из Вијетнама Цејмс Кимсеy, који је такође учествовао у инвазији на Доминиканску Републику где је било 10.000 страдалих цивила. Бивши министар иностраних послова Бушове администрације генерал Колин Пауел лично је Кимсеyа поставио на позицију председавајућег, а командовао је америчким снагама у рату у Заливу. Па зар то је то веродостојна и неутрална клика која стоји иза ИЦМП-а?

Слично 2011. године Хилари Клинтон прогласила Томаса Ј. Милера наследником Кимсеја. Милер се 1976. године прикључио United States Foreign Service. Он је потом између 1999. и 2001. године био амерички  амбасадор у Босни са седиштем у Сарајеву, пре него што га је Џорџ Буш 2001. године послао за америчког амбасадора у Грчку. Ту је радио до 2004. године. Милер се је 2010. године укључио у организацију ’Индепендент Дипломат’, која је између осталог била значајно умешана на догађаје на Косову и Метохији да би се та покрајина оцепила од Србије и да у државама широм свету дође што пре до признавања, старе српске земље, као независне државе.

Свесни манипулација, адвокати одбране Радована Караџића затражили су достављање целокупног доказног материјала о ДНК-идентификацији жртава. Тај захтев је одбијен уз објашњење да фамилије сродника жртава то не прихватају. Ово треба разумети: Једна организација тврди да је 6.000 жртава такозваног сребреничког масакра идентификовала путем ДНК али се ти докази не прилажу суду јер фамилије идентификованих то изричито забрањују. Опет све то зарад ‘заштите личног права’ – или заштите манипулисаних докумената. Ако би сутра неко у Америци дао изјаву како поседује доказе о томе да је Барак Обама, бивши председник једне нације која води ратове, наредио злостављање и убијање 500 девојчица, али на жалост доказе не може да достави НДХ налазе јер се фамилије злостављених не слажу са објављивањем, да ли би то уопште било споменуто? Тај неко би у Америци био ухапшен и послат на психија-тријско лечење. Али, реалност данашње светске политике је да се управо таквим двоструким аршинима одређују правила игре по моту: све је могуће.

УМЕСТО ЗАКЉУЧКА

О сребреничкој превари се може много причати и написати. Може се тврдити да списак наводно несталих Бошњака из августа 1995. године из Сребренице није аутентичан. Тај списак је обухватао око 7.400 имена и не може се упоредити са старијим списковима јер бошњачке институције пре пада Сребренице нису објавиле имена људи, који су се у том граду налазили пре почетка дејстава. Чиме се онда списак имена којим се манипулише из јула 1995. године може упореди?

Треба бацити поглед на спомен плочу у Поточарима, на којој пише да је у Сребреници убијено најмање 8.372 људи, али и да та цифра није коначна. Значи они тврде да је скоро хиљаду људи више страдало него што се уопште воде као нестали што је заиста апсурд. На истом споменику стоји, да се та цифра односи на жртве геноцида са тринаест општина, од које је само једна Сребреница. Одакле на споменику дванаест општина, или је вероватно по среди скупљање свих погинулих у БиХ и организовано сахрањивање на једно место како би се одржао мит о Сребреници као стратишту?

Може се анализирати и тврдња Хага и Сарајева да су Срби, после пада Сребренице, одвајали мушкарце од жена и деце и да су ти мушкарци после тога нестали и о њима се ништа не зна. Очигледно су неки у Трибуналу ‘заборавили’, да у извештају холандског института НИОД стоји да јењ одређен број људи одведени на саслушавање у Братунац и да су војници УНПРОФОР-а пре и после саслушавања пребројили и да на крају нико није фалио што је потврдио и Међународни црвени крст да су они живи.

Може се истаћи случај покојног Љубише Беаре, за којег се после изручења Хашком трибуналу октобра 2004. године тврдило да је један од главних одговорних за убијања више хиљада Бошњака после пада Сребренице. Међутим, ко је икада бацио поглед на ‘доказе’ Хашког трибунала у случају Беаре, мора да се прекрсти јер је то обична фарса за смејање.

Могло би се заиста још много говорити о стварној истини о Сребреници али кључне чињенице доказују да се ради о трагичном случају ратне пропаганде. Евидентно је пропаганда уништила многе животе невиних људи и сатанизовала целу једну нацију. На основу свега произлази, што је и холандски НИОД доказао, да није постојала никаква намера нити планирање геноцида над Бошњацима у Сребреници, па је и пресуда о томе, било она и од Међународног суда правде у Хагу, неприхватљива јер је узимала у обзир пресуде Хашког трибунала за које се доказује да је истина сасвим другачија.

ИЗВОРИ

  1. Chris Stephen, Key Srebrenica Witness Apologises for Lies, Institute for war and peace reporting (IWPR, 29. 04. 2005.
  2. Congressional Press Release, US Congress, 16 January 1997: Clinton approved Iranian arms transfer to help turn Bosnia into militant islamic base.
  3. Deichmann Thomas, Laptop-Krieger auf dem Balkan, Novo Br. 18, Septembar/Oktobar 1995.
  4. Elsässer Jürgen, 3287 Tote klagen an, Junge Welt, 11.7.2005.
  5. Engelberg Stephen, N. Prosecutor Asks Serbs to Hand Over War-Crimes Suspect, The New York Times, 08. 04. 1996.
  6. Germinal Civikov, Srebrenica – der Kronzeuge, Beč
  7. Gremaux Rene und Abe de Vries, Deconstructie van een trauma, De groene Amsterdammer, 3.1996.
  8. Hartmann Ralph, Der Wohltätigkeitsverein, Ossietzky broj 21/2013.
  9. Hartmann Ralph, Ein fragwürdiges Video, Ossietzky број 14/2005.
  10. Irwin Rachel, Karadžić osporava forenzičke izveštaje – Okrivljeni tvrdi da su dokazi koji se tiču masovnih grobnica na srebreničkom području pogrešno protumačeni, Institute for war & peace reporting (IWPR), 04. 02. 2012
  11. Manning Dean, Srebrenica investigationnazvao Summary of forensic evidence – execution points and mass graves, United Nations international criminal tribunal for the former Yugoslavia, 05.2000.
  12. Meijer Harry i Ward op den Brouw, Sympathie voor Serviërs bij Nederlandse militaire, NRC Handelsblad, 24. 07. 1995.
  13. Montgomery Michael, UN admits evidence from Srebrenica was destroyed, org, 07.05.2009.Филм Сребреница – издани град (Норвешка 2010), норвешки режисер Ола Флиум.
  14. Pomfret  John, „Weapons, Cash and Chaos Lend Clout to Srebrenica’s Tough Guy“, Washington Post Foreign Service, 16.2.1994.
  15. Report based o the debriefing on Srebrenica, Assen, 4. 10. 1995.
  16. Ryan Linda, What’s in a mass grave?, LM-magazine 88/1996.
  17. Schiller Bill, „Fearsome Muslim warlord eludes Bosnian Serb forces“, Toronto Star, 16.7.1995..
  18. Srebrenica – die Geschichte eines salonfähigen Rassismus, Berlin
  19. Tusener falt fra under bosnisk dødsmarsj, Aftenposten, 19. 07. 1995.
  20. Башовић Драган, Миливоје Бата Иванишевић: није било „Шкорпиона“ у Сребреници, Правда 03.07.2012.
  21. Дарко Трифуновић, Извјештај о предмету Сребреница, Биро Владе Републике Српске за односе са Међународним кривичним судом за бившу Југославију, 2002.
  22. Иванишевић Миливоје, Сребреница јул 1995 – у потрази за истином, Београд 2007.
  23. Марковић Милена, Чивиков: Ердемовић безочно лагао, Новости, Београд, 10. 2009.
  24. Мустафић Ибран, Планирани хаос, Сарајево 2008.
  25. Мустафић Ибран: Више од 500 Бошњака у Сребреници убили су Бошњаци, Тањуг, 02. 2013.
  26. Одбрана Републике – војна тајна – строго поверљиво, број. СП. 06-101-160-8 / 95.
  27. Пуканић Иво, Америчка улога у операцији олуја: Одушевљен бљеском, Клинтон иницирао Олују. Национал бр. 497, 24. 05. 2005.
  28. Тадић Свјетлана, Голић Раде, адвокат Миленка Трифуновића – Захтјев за понављање суђења у случају Кравица, Глас Српске, 09. 10. 2011.
  29. Херман С. Едвард, Масакр у Сребреници, докази, контекст, политика, Istorijski projekat Srebrenica, Beograd – УСА,

_____________________

[1] Александер Дорин, новинар, истраживач и публициста из Швајцарске. Више од двадесет гподине интензивно се бави истраживањем рата у Босни и Херцеговини и одговорности свих страна у сукобу. Објавио је књигу – студију „Сребреница – како се заиста збило“, која руши тврдње о геноциду у Босни и Херцеговини и демантује званичну верзију злочина због које је више пута привођен и саслушаван. Ухапшен 16. јуна 2015. године у свом стану у Базелу и скоро четири месеца држан у притвору под најстрожим условима, оптужен по разним основама, што је он категорички негирао. У затвор је стигло пар хиљада разгледница које су инициране акцијама немачке издавачке куће Ахриман и читалаца са свих страна света, акција је уродила плодом и он је пуштен. Све је то чињено трагом оптужби за негирање геноцида у Сребреници јер многи ту судску фарсу желе цементирати а Дорин се са тим уопште не слаже. Кућа, новац и сва његова имовина је заплењена четири године што га ставља у позицију уцењеног, стоји у апелу издавачке куће Ахриман и портала Савез против прилагођавања.

[2] Bill Schiller, „Fearsome Muslim warlord eludes Bosnian Serb forces“, Toronto Star, 16.7.1995.

[3] John Pomfret, „Weapons, Cash and Chaos Lend Clout to Srebrenica’s Tough Guy“, Washington Post Foreign Service, 16.2.1994.

[4] Jürgen Elsässer, 3287 Tote klagen an,  Junge Welt, 11.7.2005.

[5] Thomas Deichmann, Laptop-Krieger auf dem Balkan, Novo Br. 18, Septembar/Oktobar 1995.

[6] Одбрана Републике – војна тајна – строго поверљиво, број СП. 06-101-160-8 / 95

[7] Linda Ryan, What’s in a mass grave?, LM-magazine 88/1996.

[8] Rene Gremaux und Abe de Vries, Deconstructie van een trauma, De groene Amsterdammer, 13.3.1996.

[9] Дарко Трифуновић, Извјештај о предмету Сребреница, Биро Владе Републике Српске за односе са Међународним кривичним судом за бившу Југославију, 2002.

[10] Stephen Engelberg, U.N. Prosecutor Asks Serbs to Hand Over War-Crimes Suspect, The New York Times, 08. 04. 1996.

[11] Germinal Civikov, Srebrenica – der Kronzeuge, Beč 2009.

[12] Милена Марковић, Чивиков: Ердемовић безочно лагао, Новости, 31. 10. 2009.

[13] Ибид.

[14] Споразум муслиманске делегације и УНПРОФОР-а о поступцима у Србереници

[15] Harry Meijer i Ward op den Brouw, Sympathie voor Serviërs bij Nederlandse militaire, NRC Handelsblad, 24. 07. 1995.

[16]   Report based o the debriefing on Srenrenica, Assen, 4. 10. 1995.

[17] Tusener falt fra under bosnisk dødsmarsj, Aftenposten, 19. 07. 1995.

[18] Srebrenica – die Geschichte eines salonfähigen Rassismus, Berlin 2010.

[19] Ибран Мустафић: Више од 500 Бошњака у Сребреници убили су Бошњаци, Тањуг, 20. 02. 2013.

[20] Dean Manning, Srebrenica investigationnazvao Summary of forensic evidence – execution points and mass graves, United Nations international criminal tribunal for the former Yugoslavia, 16.05.2000.

[21] Rachel Irwin, Karadžić osporava forenzičke izveštaje – Okrivljeni tvrdi da su dokazi koji se tiču masovnih grobnica na srebreničkom području pogrešno protumačeni, Institute for war & peace reporting (IWPR), 04. 02. 2012

[22] Michael Montgomery, UN admits evidence from Srebrenica was destroyed,  revealnews.org, 07.05.2009.

[23] Филм Сребреница – издани град (Норвешка 2010), норвешки режисер Ола Флиум.

[24] Ralph Hartmann, Der Wohltätigkeitsverein, Ossietzky broj 21/2013.

[25] Ralph Hartmann, Ein fragwürdiges Video, Ossietzky број 14/2005.

[26] Башовић Драган, Миливоје Бата Иванишевић: није било „Шкорпиона“ у Сребреници, Правда 03.07.2012.

[27] Миливоје Иванишевић, Сребреница јул 1995 – у потрази за истином, Београд 2007.

[28] Edward S. Herman, The Srebrenica massacre, evidence, context, politics, USA, 2011.

[29] Chris Stephen, Key Srebrenica Witness Apologises for Lies, Institute for war and peace reporting (IWPR, 29. 04. 2005.

[30] Свјетлана Тадић, Голић Раде, адвокат Миленка Трифуновића – Захтјев за понављање суђења у случају Кравица, Глас Српске, 09. 10. 2011.

[31] Congressional Press Release, US Congress, 16 January 1997: Clinton approved Iranian arms transfer to help turn Bosnia into militant islamic base.

[32] Иво Пуканић, америчка улога у олуји: одушевљен бљеском, Клинтон иницирао Олују. Национал бр. 497, 24. 05. 2005.

3 replies »

  1. Dorinov rad treba da bude izdvojen, ili bar size, nesto kao umesto zakljucka, glavne teze faktografski… nismo dovoljno uradili na raskrinkavanju kriminalne klinton zavere protiv nas, trebamo da nadoknadimo kako god znamo i umemo.

    Свиђа ми се