АКТУЕЛНО

Радисав Ристић: ДЕСЕТКОВАЊЕ ХРВАТСКОГ ЗБОРА НАРОДНЕ ГАРДЕ У ДАЉУ


 

Многа збивања током верско-грађанског рата почетком и у току деведесетих година прошлог века, остала су до данашњих дана прикривена од српских штампаних и електронских медија. Кумовању прикривања највише је доприносило хрватско државно и политичко руководство, али без икаквих разлога и људи из војног врха Југословенске народне армије (ЈНА).

Најчешће су прикривани подаци који су се односили на војничке поразе хрватских паравојних формација на ратиштима, посебно када се радило о неким застрашујућим губицима такозване елитне јединице Збора народне гарде.

И док је то прикривање ишло у прилог политици хрватских сецеониста, крајње је неразумно што су то прикривали и људи из војног врха ЈНА. Нека од наведених догађања описана су у још увек необјављеној књизи овог аутора под радним насловом “Медијски порази ЈНА и истина о Кадијевићу”, међу којима је и део који следи, а односи се на десетковање паравојног хрватског Збора народне гарде који је, непосредно по формирању, био смештен у одмаралиштима недалеко од Даља, варошици на десној обали Дунава.

Дивљаштва сецеониста

Упоредо са немилим догађајима у Словенији 1991. године ЈНА се и на подручју Хрватске суочавала са многим неугодностима. Осим већ устаљених вербалних напада и медијске сатанизације војске и на тим просторима су се одомаћили насртаји на припаднике ЈНА, чланове њихових породица и објекте који су имали сивомаслинасто обележје. Поред неодлучности и пасивности испољених приликом оружаних инцидената према становништву српске националности, војни челници су, на опште запрепашћење, доста олако прелазили и приликом сличних поступака у односу на појединце и јединице оперативне армије. Угрожавање живота припадника армије и уништавање материјалних добара у својини војске, прерастали су у свакодневну појаву у Хрватској.

Млака реаговања осоколила су вођства хрватских паравојних формација, као и бројне групе хулигана, да отворено, бескрупулозно, атакују на животе војника и старешина. Из Сплита, на пример, стиже извештај да је у Команду Војнопоморске области убијен из ватреног оружја војник који је дежурао на пријавници. Из истог града, у готово исто време, стижу вести о нападима на војне објекте, о покушајима дављења и линчовања војника… У Славонији, Барањи и западном Срему свакодневно се отвара ватра на војнике који обезбеђују мостове и саобраћајнице, или штите српски живаљ да на време покупи летину. Паравојне формације више и не крију своје присуство, већ су се толико избезобразиле да себе називају регуларном, а ЈНА окупаторском војском. И тако, у недоглед, наочиглед војних челника, дивљају хорде запенушених националиста и повампирених фашиста, којима је неодлучност војног руководства ЈНА итекако ишла наруку.

Оперативци везаних руку

Командном и нижем старешинско кадру на терену, који је био спреман и способан да брзо и ефикасно разбије паравојску “зенги”, “хосоваца”, “редарственика” и, како све себе нису називале терористичке банде, изричито је наређено да се ни по коју цену не смеју упуштати у оружане сукобе. Тиме су оперативним јединицама на терену руке биле практично везане за било какву оружану акцију. То је посебно било изражено у јединицама које су у то време биле стациониране на подручју Бачке, Барање, источне Славоније и западног Срема. Приковане на једном месту трпеле су свакодневно губитке. Јер, уместо да нареде покрет и одлучан напад на паравојне формације, војни челници настављају рат профанисаним саопштењима да ће војска “одлучно одговорити”, да ће поступити “у складу са правилима ватрене употребе јединица”, да ће се “жестоко обрачунати са изазивачима и иницијаторима провокација”, да ће… Таква саопштења више нико није узимао озбиљно, јер су толико пута понављана да су све више постајала смешна.

Свака провокација, свака оружана акција против ЈНА, представљала је, готово по правилу, својеврстан сигнал војном руководству да донесе погрешну одлуку. Хрватска страна је, истовремено, дејствовала по људима и објектима војске, а своје терористичке акције промовисала у хрватским и страним медијима као борбу против “окупаторске војске”. Суочени са том чињеницом, неки команданти су, увиђајући бесмисленост мирног посматрања погибије својих војника и старешина, свесно кршећи иначе неразумна наређења о забрани отварања ватре, почели жестоко да узвраћају на оружане провокације паравојних формација, наносећи им тешке губитке. Хрвати су о томе, бар што се медија тиче, мудро ћутали, ценећи да ће подаци о великим губицима у људству поразно утицати на сопствену јавност, морал паравојски и одзив “драговољаца”.

Застрашујући губици хрватске паравојске

Губици хрватских паравојних формација били су, у неким случајевима, заиста застрашујући. Најупечатљивији је пример десетковање Збора народне гарде, што је уследило само неколико седмица после еуфоричног и спектакуларног промовисања те “елитне” јединице на фудбалском стадиону “Загреба“ у главном граду Хрватске. Та такозвана елитна хрватска јединица, чијој је промоцији учествовао лично Фрањо Туђман, упућена је у источну Славонију и цела била смештена у објектима одмаралишта осијечког водовода у Даљу, на десној обали Дунава. Ниједан једини дан није прошао а да припадници те јединице нису, без икаквог повода, даноноћно отварали ватру на припаднике ЈНА који су обезбеђивали мостове и друге објекте на левој обали Дунава.

“Нема дана и ноћи”, прича потпуковник Зоран Марковић, начелник штаба бригаде на чијем је челу био пуковник Енес Тасо, “да ‘зенге’ не отварају ватру на нас, мада им, ама баш ничим, нисмо давали повод за тако сулуде поступке. “Ево и ноћас (25. јула 1991), тачно у 01,52 часова, отворили су снажну стрељачку и минобацачку ватру на наше јединице. Иако имамо стриктно наређење да на ватру одговарамо само у крајњој нужди и селективно, овом приликом смо самоиницијативно узвратили пуном мером”.

Епилог концентричне артиљеријске ватре по објектима одмаралишта у Даљу, у коме се у том тренутку налазило више стотина припадника Збора народне гарде, био је фаталан за “понос јединицу ХДЗ”. О ефекту дејства јединице ЈНА по “зенгама” најбоље сведоче вапаји ухваћени на фреквенцијама војних радио станица из којих су, кроз плач, допирали следећи гласови:
“…Помоћ, у помоћ! Шаљите хитно помоћ! Има мртвих, много мртвих! Нема преживелих”.

Улазак ЈНА у Вуковар

Хрватска лукавства и обмане

Хрватско руководство је истог дана наредило затварање свих прилаза комуникацијама које воде у Даљ. Нико данима, осим санитетских екипа и “овлашћених часника” није могао ући ни изаћи из овог градића. Судбина Збора народне гарде у Даљу имала је третман најстроже степеноване – државне тајне. Хрвати су, наравно, имали јаке разлоге да од јавности крију дебакл јединице коју је у главном граду Хрватске промовисао лично Фрањо Туђман. Али какве је разлоге имало руководство ЈНА у Београду да се солидарише са хрватским руководством и, такође, строго забрани да се овај догађај обелодани. Мобилна екипа Службе за информисање о оружаним снагама која је у то време боравила на том подручју и снимила изјаве пуковника Енеса Тасе и потпуковника Марковића, инсистирала је да се у домаћим и страним медијима објаве подаци и образложе разлози до тада незабележеног дејства јединица ЈНА. Војни врх је, међутим, и то глатко одбио. Изјаве пуковника Енеса Тасе и потпуковника Марковића, мада тонски снимљене на левој обали Дунава и данас сакупљају прашину у „бункеру“ ВФЦ „Заставе -филма“. Био је то још један у низу киксева у оквиру медијског надметања војске и хрватских сецесиониста. Јер, Хрватска је, уз одговарајућу медијску халабуку, упутила званичан протест Председништву СФРЈ, Савезном извршном већу и Савезном секретаријату за народну одбрану, у коме се, без помињања Даља и Збора народне гарде, захтева поред осталог “да се одмах спречи свака употреба оружја ЈНА против пучанства и снага унутрашњег реда Републике Хрватске”. Употребу оружја од стране ЈНА, при томе, карактеришу “као бруталан и агресиван чин”. Истине ради ваља рећи да у дејству по Збору народне гарде у Даљу није страдало ниједно цивилно лице. Употреба оружја “против пучанства”, била је још једна лаж из неисцрпног арсенала неистина којима су се служили Хрвати и с којима су, као више пута до тада, имали прођу у сопственој и иностраној јавности. То потврђује и податак да је сутрадан после разбијања Збора народне гарде, Врховно државно веће Хрватске, поред протеста упућеног институцијама Федерације, издало саопштење у коме се, поред осталог, наводи да се “оклопне, зрачне и артиљеријске јединице Југословенске армије, заједно са терористима укључују у безобзирне нападе на цивиле и рушење хрватских и мађарских села, објеката инфраструктуре и културних споменика”… Саопштење хрватског Врховништва, мада у њему није било ни зрна истине, преплавило је штампане и електронске медије у земљи и иностранству. Служба за информисање је била у ситуацији да готово тренутно демантује, односно разобличи лажи хрватског Врховништва с обзиром да је управо у то време њена мобилна телевизијска екипа била на просторима где су наводно убијани цивили и рушени разни објекти. Сликом и разговорима са људима из тих места врло лако се на очигледан начин хрватско руководство могло пред светом утерати у лаж. Као и много пута до тада, међутим, из Кабинета Савезног секретаријата за народну одбрану је наложено да се не демантује хрватско саопштење, које је вешто монтираним фотографијама и телевизијском сликом већ обишло свет. Служба за информисање је на све то, по наређењу из Кабинета ССНО, одговорила путем Танјуга контра саопштењем које, ма како било добро срочено, није ни приближно имало ефекте као што је то био случај са хрватским, које је, покривано монтираном телевизијском сликом, оставило далеко упечатљивије утиске на јавно мњење у свету.

Неискоришћене могућности

Пуковник Енес Тасо, чија је јединица, моторизована бригада, била у то време стационирана на левој обали Дунава, говорио је да њему и старешинама осталих оперативних састава, највише сметају војнички нерезонска наређења “крени, стани”! То, по њему, деморалишуће делује и на војнички и старешински састав. Јер, уместо да се снажним налетом веома брзо војнички поразе хрватски нелегални војни састави, пружена им је могућност да се после првих пораза стабилизују, поново припреме за борбена дејства и без икаквих проблема наоружавају.

“Није ми јасно“, исчуђава се пуковник Тасо, “која је сврха заустављања у тренуцима када нам се пружа могућност да задамо одлучан ударац хрватским паравојним формацијама”. Додаје, уз то, да је сада, у летњем периоду, “најповољнији тренутак да борбена техника без већих проблема савладава славонска и подравска равничарска пространства. У јесен, када окиши, и када та техника буде оријентисана искључиво на комуникације, односно пролаз кроз насељена места, свака кућа, сваки зидани објекат, представљаће својеврсно утврђење са кога се успешно може дејствовати по тенковима, оклопним транспортерима, артиљеријским и другим оруђима која се, после јесењих киша, не могу кретати ван постојећих саобраћајница. Сада, у летњем периоду, када се сва та техника може кретати заобилажењем насељених места, моја бригада је у стању да за 48 часова стигне до Загреба”.

Војска, нажалост, не само да није стигла до Загреба, већ је убрзо била у ситуацији да се неорганизовано повлачи од Загреба према источном делу земље.

Радисав РИСТИЋ

*аутор је пуковник Војске Србије у пензији

Напомена аутора:

Због званичног става војног врха ЈНА, практично није постојала никаква могућност да се горњи текст појави у медијима. Нажалост, ни после ратних дешавања редакције стредстава јавног информисања и издавачке куће, међу којима и издаваштва „Одбране“ и Службеног гласника, нису била заинтересована за објављивање ових садржаја, иако је реч о збивањима путем којих се откривају многи детаљи који су и данас недоступни јавности. Стога сам, реда ради, више у шали него у збиљи, одлучио да овај текст путем мејла доставим Хрватском фокусу – Тједнику за културу, знаност и друштвена питања. Текст сам доставио средином маја 2016. године и на моје велико изненађење, објављен је у броју од „25. свибња“. Објашњавајући разлоге због којих се одлучио на објављивање, Маријан Мајсторовић – главни и одговорни уредник Хрватског фокуса, наводи следеће: „На објављивање овог текста одлучили смо зато што у оваквим текстовима има онога што нам може користити за боље сагледавање цјелокупне ситуација од прије два и пол столећа, као и учење на овим примјерима како се морамо убудуће понашати“… Нажалост, Издаваштво „Одбране“, орган Министарства одбране, одбија објављивање овог рада, иако је евидентно да је он садржајно, поред осталог, својеврстан искуствени уџбеник за органе у Војсци Србије професионално задужених за односе са јавношћу.

———-

31.3.2019. за СРБски ФБРепортер приредила Биљана Диковић

3 replies »

  1. У више наврата сам тврдио да се сви одговори , на дешавања од краја осамдесетих , налазе у Београду у архивама војних и цивилних служби.
    Највећа одговорност за страдање нашег народа је на ЈНА (уз часне изузетке). Питам се , због чега је пуковник тада ћутао као и огроман број његових колега када је у питању била очигледна издаја? Зашто се не расвијетли улога Анте Марковића кога многи и данас величају?
    Ево вам још један примјер. Ових дана се помињала акција усташа на Плитвице а у Србији се ништа не зна о тој акцији. Усташе помињу Јосипа Јовића а не помињу већи број шиптарских „драговољаца“ који су тада ликвидирани? Много је било сличних случајева и постоје свједочанства да су погинуле шиптаре пребацивали хладњачама , које су биле у власништву фирми из Србије а које су запљениле усташе. Да ли је могуће да су лешеви који су „случајно“ пронађени у разним дјеловима Србије управо ти „драговољци“ који су погинули ратујући против народа РСК?
    И да , господо пуковници , Банијци су могли ући у Сисак за пола сата а из Сиска стићи до Загреба за непуни сат. Али! Неко је упорно издавао команде : „СТАНИ“ и „назад“ „повлачење“??!!!??
    А након таквих команди , команданти су „пријетили“ усташама некаквим „другим полувременом“ или су свјесно лагали народ који је већ тада био продан и издан???

    Liked by 1 person

  2. док год Хрватска тајна служба и ложа Либертас владају Београдом или како сам аутор каже: ,,хрватско државно и политичко руководство и ЈНА’’, црно нам се пише.

    Свиђа ми се