АКТУЕЛНО

Комнен Коља Сератлић: Борба законима и силом


Пише: Комнен Коља Сератлић

Траг у веремену из црног шешира

“Треба да знате да има два начина борбе, законима и силом.
Први је својствен човеку, а други животињама“

Макијавели

Како опстати у овом времену? Како се сачувати од примитивизма који се увукао у све поре живота – боље речено како опстати у такозваној демократији, односно либерализму Империје зала?

Повод за ово обраћање, након што су се велика српска пера о томе изула пре реке, је насилно упадање у један медији и дивљање неких чудних припадника људског рода. Све нас који смо близу памети највише је погодило, уплашило, учешће гимназијалца у том насилничком упаду. Још више су нас уплашили осврти на хапшење гимназијалца. Навешћу само неке: „Србија је земља где бију и хапсе српску децу која мисле својом главом. Паметну нашу децу чији је једини грех – другачије мишљење и непристајање на лажирану стварност коју режим сервира“. „То не раде нигде, па ни у Северној Кореји“; „Браво децо, биће нешто од ове наше Србије“; „Тако се кали челик“; „Треба из других школа да дођу и да траже ослобађање свих ухапшених, а не само једног“…

Последњи цитирани осврт је драстичан, позива све школе у Србији, сву несрећну децу да ослободе све ухапшене. Откуд оволико лудило? Oткуд оволика мржња према деци коју гурају у политичко, насилничко лудило? Ако су наведено изјавили родитељи, онда нам нема спаса. Да ли се у овој земљи поштују међународне конвенције о заштити деце? Колики је проценат родитеља који су читали те конвенције? Аболирао га је Председник? Браво Председниче, али га не сме школа „аболирати“.

Побуде упадача у тај иначе антисрпски медиј је себичност. Они, иако се представљају верницима, не служе Богу. За њих је вера само покриће пред онима који су прави верници, а следе их. Да су макар једног момента помислили на оне који их следе, не би им приредили „Ноћ тестере“ и маски Кју-клукс-клана. Бoг им је допустио да у њих уђе сотона и да зло које су починили види, пре свега, српски народ. А, да ли то виде Пaтријарх, епскопи? Нажалост не виде, они се баве прљавом политиком, тако да је СПЦ поприлично забраздила у клерикализам (види изјаве Патријарха и неких епископа, прим. ККС). И од запдних лутајућих циркузаната и безбожника не може се очекивати да то виде.

У злосретним временима, као што је ово у коме живимо, обмане се тешко откривају или врло касно. Ко је кога овим дивљањем обмануо, задуго нећемо знати. Оно што је опасно – нико не зна шта ће донети дан, а шта ноћ овог врућег, пролећа, лета и јесени. Шта ће нам болесни владари из сенке и свакодневни лутајући циркузанти по овом Апсурдистану још приредити, нико не зна.

Ко су ти припадници људског рода који су те „Ноћи тестере“ и маски починили разне баханалије? Каква им је прошлост? Да ли их је давно требало процесуирати? Да ли их је давно требало склонити у наменске установе? Да ли сте те кобне ноћи у масмедију и сутрашњег дана око зграде Председништва приметили њихове гримасе, њихове избезумљене очи, искривљена уста, неприродну боју гласа, чудновато завртање главом, насртање на унесрећену српску полицију, која у таквим околностима не зна како да се понаша (још док су се силници приближавали том медију или Председништву морала је стићи „чувена инервентна бригада“, чије смо хвалоспевне вежбе често гледали како „успешно решавају проблеме и штите народ и поредак“). Да ли би европоски лутајући циркузанти имали право да казне Србију да је полиција забранила насилни улазак у тај масмедиј? Уосталом, свака суверена земља мора да има законима прописане мере како да штити народ и поредак у таквим и другим сличним догађајима.

Гледао сам не једном у сред Њујорка како се полиција сурово обрачунава са демонстрантима којима није претходно дата дозвола где да демонстрирају, куда да се крећу у које време и колико дуго. Да ли неко зна и да ли памти како се у Тексасу деведесетх година прошлог века власт крваво обрачунала са Црнцима и демонстрантима који су захтевали отцепљење Тексаса од Империје зла, како се полиција обрачунала на Сицилији са демонстрантима на самиту Г7, да ли се памти покољ у Бангладешу, затим како се Ердоган обрачунао у Турској са демонстрантима, како се свакодневно Макрон обрачунава у Француској са демонстрантима, да ли било ко сме да дотакне руком енглеског бобиjа и стотине и хиљаде других примера?

Нормално, нису сви обрачуни праведни, али понављам, држава (ако постоји држава; Србија већ одавно нема државу) мора да има механизме за решавање таквих или сличних проблема без уплитања политичара, посебно Председника земље.

А шта рећи на Вођину конференцију за новинаре, осим закукати и заплакати? Уместо да се искључиво бавио 17. мартом, српском голготом на Космету, још једним датумом о коме не знамо праву истину, јер Срби не знају истину ни о једном свом значајном датуму, ни о 1914. ни о 1918. ни о 1934. ни о 1941. ни о 1948. ни о 1966. ни о 1974. ни о… Невоља је била у томе што је Вођа морао да спомене тај датум који му је засметао да се одмах „баци“ на „фашисте“, „криминалце“, „лопове“. И „бацио“ се. Прави Вођа, односно онај који обнаша (термин западног бившег брата) функцију Председника Србије, требало је да се на конференцији за новинаре искључиво придржава тог несрећног датума. Питаћете се – зар није требало да се осврне на дивљачки упад на исервисирани ТВ серевис? Да, један једини одговор правог Вође на то питање требало је да гласи: „Тај незаконити и опасни упад нека решавају ресорна министарства, односно Влада“. Али авај, како то да каже када је Вођа и председник Владе и министар свих министарстава, у рукама су му све све институције од највећих до дечјих вртића?

Потврда да је ово тачно je то што Вођа често наглашава како ради даноноћно, чак суботама и недељама, уместо да се држи Устава и овлашћења која има по том Уставу (врховни је командант војске, именује амбасадоре, враћа неки закон у поновну скупштинску процедуру, даје одликовања и нека још протоколарна овлашћења која се односе на изборе и др). Основна су два разлога зашто држи све у својим рукама. Први је, да свеколику Владу, преседника и министре, сматра неспособним и што је врло опасно, у њих нема поверење. Други разлог је што је свестан да Срби од памтивијека не могу без Вође, иако су многе вође од настанка прве српске државе (7 век), нанели велику несрећу том народу.

Ако је Вођа правник, а јесте, ако је био брилијантни студент права, а према његовој изјави јесте, онда ни у еуфоричном стању, ни када је љут, ни једног момента није смео назвати те чудне организаторе “Ноћи тестере“ и маски Кју-клукс-клана, фашистима, криминалцима, корупционашима и другим разним епитетима. Чак и да није правник, чак и да је купио диплому, као неки да их не спомињем (nomina sunt oidiosa), није смео давати тако опасне квалификације док се оне не докажу. Посебно је недопустива грешка Вође, ако се већ меша у све ресоре и трагикомично српско Правосуђе, што није на време, односно након сазнања да је неко фашиста, да је неко узео 500 милона (молим вас да се сви уозбиљите када се спомене 500 милиона, нисам чуо, моја је грешка, да ли динара или евра), опоменуо ресорна министарства, Правосуђе (Више јавно тужилаштво у Србији не постоји, односно формално постоји али је огрезло у тешку корупцију) да се то све испита и да се починиоци процесуирају. Не само да то није радио, на шта има право као сви грађани Србије, он је један од грађана Србије, а посебно полиција, Вођа је напротив своједобно са тим организаторима „Ноћи тестере“ и маски, имао друге и другачије односе. Сви су се они у разним временима, како се у народу каже, грлили и љубили, заједно испијали рујно вино и гостили се у луксузним клубовима, на сплавовима и у ресторанима.

Чињенице су сурове, њих нико не може побити: Вођа је своједобно, као председник Владе, дао сагласност да помахнитали урлатор испред Председништва, буде кандидат Србије за председавајућег ГС ОУН, и што је трагично, постаде годину дана председавајући. Вођа је дао сагласност да тај србофоб и генијални сваштар буде кандидат у име Србије за генералног секретара ОУН. На сву срећу за СБ и генерално углед ОУН, нашли су се морални и паметни људи да тако нешто спрече.

Као награду за председавање ГС ОУН, Империја зла и тадашњи Председник Империје, након истека мандата, основали су том данас урлатору невладину ореганизацију ЦИРСД усред престоног града у Југословенском драмском позоришту, које је тим чином оскрнављено. Сви – садашњи Вођа био је председник Владе – сви министри, тадашњи Председник жалосне Србије, плус Патријарх, морали су присуствовати оснивању по наређењу Империје. Данас смо сведоци да сви набројани износе да је ЦИРСД криминална организација, неки су похапшени, нормално и урлатору прети хапшење ако пређе границу. У једну реч, тога некада миљеника свих данашњих и претходних политичара, неких водитеља, уредника многих таблоидних листова, новинара, разних пискарала, сви пљују. Тако се озбиљни Вођа, министри, посланици и други набројани не би смели понашати, не ради тога што тај србофоб и насилник то није заслужио, већ ради сопственог угледа (о том помахниталом припаднику људског рода, док је био министар инострани послова, написао сам око 20 текстова у којима сам чињеницама доказивао како је са политичким „татом“, тадашњим Председником, урушио дипломатију и спољну политику, текстова због којих сам чак и од оних који га данас пљуцкају, добијао критике, увреде, прим. ККС).

За све наведено (и ненаведено) крива је крвава партитократијска борба, стање у унесрећеном Парламенту, изборни систем (никада онај за кога данас кажу да је фашиста и многи други не би били посланици да посланике бира директно народ, а не партија) и кадровање које нема изграђен систем, јер се кадрује по партијској подобности и непотизму.

Не сме се заборавити да је кадровање у већини случајева наметнуто из европских и светских центара моћи, посебно из Брисела. Када су Досманлије 2000. дошли на власт кадровање је било у рукама Амбасаде Империје зла, посебно у кући дипломатије, јер је Империја, како је у медијима говорио њен тадашњи амбасадор Монтгомери (пре тога је био шеф пункта за рушење Милошевића, који се налазио између Сегедина и мађарско-српске границе, а на два ТВ канала у Србији изјавиће да је рушење Милошевића коштало стотину милиона долара, али није хтео одговорити на питање новинара у чији џеп су отишли ти милиони), финансирала петооктобарску (пироманску, прим. ККС) револуцију. Зато се данас многи њени најватренији актери, када им је дошло из д….. у главу, стиде.

Зашто и овим поводом не поновити стотину или хиљаду пута да је кадровање у дипломатији трагично, што спада у непоштовање закона и прописа. Сва та обећања да ће уредити кућу дипломатије, да ће заменити амбасадоре на које се већ заборавило колико су дуго у иностранству и који се нису потврдили својим радом (један је такав у ЛА, по којој се шета већ 14 година, најприје у Перуу, затим у Доминикани, а сада у Мексику, министар му је залеђина и тај министар је незамењив, министар је у свим владама, иако би требало да се јавља из једне друге институције), била је чиста обмана нас пореских обвезника. Довољно је навести пример недавно именоване (именовао је Вођа) амбасадора (госпође несвршене пијанистице) у В. Британији која је, када су Досманлије дошле на власт, постављена за помоћника министра иностраних послова за најодговорнији Сектор – штампе, културе, просвете, науке. Та недовршена студенткиња Музичке академије је за годину дана укинула све споразуме, уговоре, протоколе, програме информативне, културне, научне, просветне сарадње, посебно са ИЕЗ. Када јој је службеница донела да потпише један допис Рпубличком заводу Србије за односе са иностранством на културном, научном, просветном плану, који је годишње доносио велика новчана средства, та госпа, позната по изјави када је дошла у МИП, „да се у ДС-у (чувеној жутој партији, прим. ККС) бавила паралелном дипломатијом“ (иако је та несрећница која не уме да мисли узрочно последично и која када прича не заврши ниједну реченицу, мислила на спољну политику, јер је дипломатија занат), упитала је каква је то установа, када је добила одговор узвикнула је. „Укинути“ и та елитна установа би укинута. Након избора 2003. удаљена је из МСП-а. На изненађење многих, Вођа је именовао за амбасадора у Лондон, дакако по нечијем наређењу, као што је по нечијем наређењу промовисао оног бившег министра спољних послова данас урлатора и све друге урлаторе.

На крају, позиција и ова шачица избезумљених урлатора, који сeбе називају опозицијом, завршиће en lata de vasura, а у Србији и на Балкану завладаће хаос. Да ли ће Србуа преживети ту још једну голготу, питање је свих питања.

***

СВЕ ЈЕ ЛАКРДИЈА

Далеко смо догурали, забраздили. Хоће ли доћи Пророк да нас спасава?

Подељени народ, измучен, бедан очајан, понижен, преварен, опљачкан, гледа у небеса и чека. Куцнуо је последњи час да се све ово заврши.

Вође подељеног народа, пре потопа, хватају се за двојицу бивших вођа. Неочекивано. Изненада. Нико, ко је билизу памети, то није очекивао.

Било је узбудљаиво слушати их, коју су копчу (копче) пронашли са двојицом бивших вођа. Узвикују и једни други: „Да су живи били би са нама“. Један бивши жути, а сада прелетач напредни у свему, чак и по изгледу, милионитом гледалишту устврди, парафразирам, да је жив био би са садашњим Вођом (не рече, али се подразумевало, био би му био уз скут, прим. ККС).

Пронашли су себе у њиховим ликовима и делима.

Заборавили су и једни и други шта су о тој двојици бивших вођа говорили и писали. Говорили, писали, пљували их, човече. Посебно, ништа нису предузимали да их заштите од себе и других. Све ружно што је о њима изговорено, написано, не би могло стати у два велика тома. Наводим само по две – три реченице.

О књижевнику и бившем председнику, један Србин каже да се ради о „незаобилазно важном и утицајном протагонисти кобног националистичког светоназора какав је битно, суштински допринео великој, у највећој мери самоскривљеној несрећи која је преплавила јужнословенски свет, и која је Србију осрамотила, уназадила и унаказила“ (sic). Или: „Он је ненаоружани масовни убица иза кога остаје спаљена земља, уредно етнички размерена у умоболном катастру, каква звер (…) довољно исписаног и изговореног зла за многе долазеће генерације, да, док још нису прогледале, пожеле наставак крваве демографије, али и довољно брижљиво узгојених клонова да његове идеје, шибицарске преваре, очигледне лажи и провидне фалсификате, у виду патриотизма и заната, проносе млађима“.

Срамно убијеног (срамота је убити човека) председника Владе, прљали су неки који су данас у врху политике и неки који на(ричу) на трговима и на улицама. Они који су данас у врху политике, поносили су се изговореним порукама и књигама као што је „Убиство мафијашког премијера…“ На јавним митинзима поручивсли су: „… и Тито је пред смрт имао проблеме са ногом“; „продајем стан, нећу да станујем у булевару који носи име (…); „он је мафијашко чудо, лопов, шпијун, издајник и криминалац…; није ми жао што је убијен“; „…) „он је и мртав криминалац“.

Откријмо тајну, ипак је копча и накнадна памет, са једним и са другим бившим, Космет, а све у контексту привлачења гласача не следећим изборима, посебно оправдања неких будућих корака које ће предузети, извршити по наређењу из разних Брисела, Лондона, Вашингтона, Берлина.

А, где је морал? (“Kоме је до морала нека иде у цркву”). А где је познавање спољне политике, дипломатије, међународних организација? Тако Вођа каже, у контексту Космета, да је Међународни суд праваде (ОУН) „донео пресуду“, „донео одлуку“. Није донео ни пресуду ни одлуку. Суд даје саветодавно мишљење, нема моћ санкционисања неког проблема (лако је замајавати деведесет девет посто становника Србије који не познају ни рад ОУН ни Суда и правдати катастрофалне грешеке које је, са певачем из Житорађе починио у решавању проблема – Космет.

Да подсетим: Ондашњи министар иностраних послова, чувени piccolo diplomaticо, се хвалио да је направио велики дипломатски искорак у ОУН, да Србија затражи мишљење Међународног суда правде (МСП) о једностраном прглашењу Косова државом. Ко познаје Повељу ОУН зна да свака земља има право да затражи мишљење МСП о било чему и да ту није била потребна никава посебна дипломатска вештина. Колико год су поштени и паметни људи у Србији писали, говорили, упозоравали да се не тражи мишљење МСП (слали смо упозорења тадашњем Председнику, познатијем по накнадној памети, односно увек је био изненађен), ништа није помогло, јер је piccolo diplomatico извршио наређење Империје зла, која је унапред дала инстрикције судијама, односно Суду како да се понашају. То је била Империјина и његова чиста подвала Србији (иначе све што је радио радио је под њеном контролом), да МСП својим саветодавним мишљењем подржи једнострано проглашење Косова државом, што је и урадио. Piccolo diplomatico је због тога и не само због тога, награђен да испред унесрећене Србије постане председавајући ГС ОУН, а затим кандидат Србије за генералног секретара ОУН. (ни мањ ни више, какво национално и политичћко понижење). Управо је у томе главну улогу одиграо садашњи Вођа, одиграо, није он опиграо, неко се поиграо са њим и са свима нама.

Када је Космет у питању, све што се догађало спада у једну од четири теорије у Међународним политичким односима (Теорија политичке игре, Теорија интеграције, Кибернетика и комуникацијска теорија, Системска теорија) – Теорију политичке игре. Циљ те Теорије углавном се своди на ставрање што бољих властитих политичких потеза који се могу успешно супроставити противничкој страни. Нажалост, наши играчи, и претходни и садашњи, нису имали капацитет да се успешно супроставе и спољним и унутрашњим играчима – преварантима. Углавном су се пренемагали, јадиковали, оплакивали, нарицали, жалили, једном речју, ламентирали.

Сада покушавају да се „оперу“ са двојицом бивших са којима су се индентификовали. Не само да нису имали капацитет политичких играча, напротив, зашто не рећи, служили су се подвалама. Прва подвала је била одбацивање Резолуције 1244 (данас за њом одбацивачи плачу, што је, такође, фарса.). Друга, још већа подвала је такозвани бриселски споразум („б“ мало) који је од 7. до 14. тачке признао фантомску државу Косово и де факто и де јуре. Противничкој страни (странама) у већини случајева није било потребно да у Теорији игре повуче било који потез. Све су добили на тацни.

„Tace, si vis vivere in pace“, што значи, „Ако желиш живети у миру, ћути“. Ево, зауставићу пут речима и ућутаћу.