АКТУЕЛНО

СТО ГОДИНА ЗА УБИСТВО ЋУРУВИЈЕ – Марковићу и Радоњићу по 30, Кураку и Ромићу по 20 година


Специјални суд у Београду осудио је данас на казне од по 30 и 20 година затвора четворицу оптужених припадника некадашњег Ресора државне безбедности због убиства власника и новинара „Дневног телеграфа“ Славка Ћурувије, 11. априла 1999. године.

Славко Ћурувија (Фото ЕПА/Саша Станковић)

Тадашњи шеф Ресора државне безбедности Радомир Марковић и тадашњи шеф београдског центра ДБ Милан Радоњић осуђени су на по 30 година затвора, а припадник резервног састава ДБ Мирослав Курак и оперативац ДБ-а Ратко Ромић на по 20 година затвора.

Ромићу и Радоњићу у казну се урачунава време које су провели у притвору и кућном притвору.

На ову одлуку суда, и тужилаштво и одбрана имају право жалбе Апелационом суду.

Пресуда оптуженима је изречена након тачно 20 година од убиства Ћурувије и то је прва пресуда за убиство једног новинара, док остала убиства, међу којима је Дада Вујасиновић и Милана Пантића, нису још ни расветљена.

Марковић је осуђен због кривичног дела подстекавање на тешко убиство, а Радоњић, Ромић и Курак за тешко убиство у саизвршилаштву.

Оптужени Радомир Марковић у затвору већ служи казну од 40 година затвора због четвороструког убиства на Ибарској магистрали у октобру 1999. године, а како се у српском правном систему казне не сабирају, остао је осуђен на јединствену казну од 40 година затвора.

Мирослав Курак је у бекству и за њим је расписана међународна потерница.

Милан Радоњић и Ратко Ромић су од јула 2017. у кућном притвору уз електронски надзор, након што су претходне три и по године провели у притвору Окружног затвора у Београду.

Према оптужници, Ћурувију је 11. априла 1999. године убио Мирослав Курак, а саучесник му је био Ратко Ромић, који је дршком пиштоља ударио у главу Ћурувијину пријатељицу Бранку Прпу.

Како се наводи у оптужници, Ћурувија је убијен због „јавног иступања у земљи и иностранству и критике носилаца политичке власти, могућности да утиче на јавно мњење и деловање опозиционих друштвених снага, ради очувања постојеће власти“.

Убијен је на Ускрс, 11. априла 1999. године, у дворишту испред улаза у зграду где су се налазиле просторије маркетинг службе „Дневног телеграфа“.

Изрицању пресуде у Специјалном суду поред више десетина новинара присуствовали су и представници новинарских удружења, генерални директор РТС-а Драган Бујошевић и уредник информативног програма РТС-а Ненад Љ. Стефановић.

Изрицању пресуде присуствовали су и генерални директор РТС и некадашњи главни и одговорни уредник магазина Европљанин Драган Бујошевић, листа чији је власник био Славко Ћурувија, као и новинари Вукашин Обрадовић, Милан Ћулибрк, Ненад Стефановић, Радомир Диклић и други, преноси Бета.

Суд: Убиство по налогу непознате особе

Образлажући пресуду, судија Снежана Јовановић, рекла је да је судско веће већином гласова одлучило да су оптужени криви што су 11. априла 1999. године, по налогу непознате особе, са умишљајем убили власника листова Дневни телеграф и Европљанин, београдског новинара Славка Ћурувију.

Према наводима тужилаштва, Ћурувија је убијен са жељом да се ;ограничи слобода медија и очува моћ и власт, чије је представнике Ћурувија јавно критиковао.

Одбрана сматрала да је оптужница „плод маште”

Суђење за убиство Ћурувије почело је пре нешто мање од четири године а заменик тужиоца за организовани криминал Миленко Мандић, који је заступао оптужницу, тражио је максималне казне од по 40 година, наводећи да је Ћурувија „мученички страдао у борби за истину и бољу будућност”.

Он је оценио да Ћурувија није имао шансе да преживи јер је тадашња власт у њему видела опасног противника. Одбрана оптужених је, у завршној речи, тражила ослобађајућу пресуду, сматрајући да Тужилаштво није доказало да су криви, уз тврдњу да је оптужница „плод маште”.

Првооптужени Марковић већ се налази на издржавању казне затвора од 40 година, због казни изречених у предметима Ибарска магистрала и Будва, када су изведени атентати на Вука Драшковића, као и у предмету убиства Ивана Стамболића.

Устаничка блокирана приликом довођења Марковића

Приликом довожења у Специјални суд бившег начелника РДБ Радомира Марковића, који се налази на одслужењу затворске казне изречене због других кривичних дела, део Устаничке улице био је блокиран. Цео крај је обезбеђивао велики број полицајаца, јавља Бета.

Промењена „улога” Курака у односу на оптужницу

Адвокат Слободан Ружић, пуномоћник породице Славка Ћурувије, изјавио је да је очигледно да је суд сматрао да није имао довољно доказа за то да је Мирослав Курак пуцао на новинара Ћурувију и да је због тога променио изреку оптужнице по којој је тај оперативац Државне безбедности означен као непосредни извршилац убиства.

„Промењена је улога Мирослава Курака. Он је означен као један од саизвршилаца али више не као лице које је пуцало у Славка Ћурувију. Пошто је Ћурувија неспорно убијен из ватреног оружја, наравно да је морало бити уведено НН лице”, рекао је Ружић новинарима испред Специјалног суда након изрицања пресуде за убиство Ћурувије.

Адвокат је казао да то што је суд увео треће, односно НН лице, јесте могуће по закону, будући да је неопходно да постоји „идентитет оптужнице и пресуде” и да увођењем НН лица то није нарушено.

Ружић је казао да је породица Славка Ћурувије очекивала такву одлуку Специјалног суда. „Што се тиче одлуке о казни, сматрам да је породица очекивала да ће казна бити максимална, колико је то могло бити по закону”, казао је Ружић.

Он је додао да је то првостепена одлука и да треба сачекати детаљно образложење суда, преноси Бета.

Новинарска удружења: неопходно открити налогодавце

Представници новинарских удружења поздравили су пресуду за убиство новинара Славка Ћурувије и изразили наду и очекивања да ће оне бити потврђене у другостепеном поступку, али су упозорили да налогодавци тог убиства нису откривени.

Председеник Комисије за истраживање убиства новинара Веран Матић рекао је да је веома важно што први пут после 20 година обележевање годишњице убиства Ћурувије неће бити дочекано позивима на истрагу и судску одлуку.

„Као професија треба да будемо задовољни оним што се данас догодило. Пред нама је наравно дуг пут до правоснажне пресуде и ја се надам да ће она бити потврђена”, рекао је Матић новинарима испред Специјалног суда.

Он је оценио да је пресуда важна порука за питање некажњивости убистава новинара и да је њом направљен помак захваљујући добром истражном тиму и политичкој вољи да убиство буде решено.

„Мислим да је ово добра порука и за нас новинаре и све оне који желе да на физички начин елиминишу слободу мишљења и говора, да прете новинарима и да се насилно понашају према њима”, рекао је Матић.

Председник Удружења новинара Србије (УНС) Владимир Радомировић рекао је да је данас велики дан за српско правосуђе и новинарство и позвао државне органе да пронађу непознато лице које је означено као налогодавац убиства Ћурувије.

„Важно је да сада државни органи пронађу то лице које је директни починилац убиства, како се наводи у пресуди, и ко је налогодавац. Без тих одговра нећемо имати пуну правду за Славка Ћурувију”, поручио је Радомировић испред Специјалног суда.

Он је позвао државу да уради све да правди приведе једног од осуђених, Мирослава Курака и додао да држава не ради ништа активно да га пронађе и доведе у Србију да одслужи казну.

Новинар Вукашин Обрадовић рекао је ;да је његов утисак после суђења да се мало пажње посветило амбијенту у коме се десио злочин и на оно што се дешавало након убиства у службама државне безбедности.

„Ми нисмо искористили овај случај да демонтирамо све оне механизме који су довели до тога да држава одлучи у једном тренутку да може да убије новинара и да то спроведе у дело. Тај механизам је у највећој мери остао сачуван”, закључио је Обрадовић, преноси Бета.

Славко Ћурувија фондација поздравља пресуду, иако казне нису максималне

Славко Ћурувија фондација поздравља одлуку Судског већа, којом су оптужени за убиство Славка Ћурувије осуђени на по 30 и 20 година затвора, саопштено је из ове фондације.

Иако је суд пропустио да изрекне максималне затворске казне, сматрамо да је од пресудне важности став Судског већа да су оптужени криви за брутално убиство Ћурувије 1999. године.

Овакав став помаже друштву да се обрачуна са политички мотивисаним злочинима и суочи са поражавајућим наслеђем режима Слободана Милошевића. Пресуда јасно и недвосмислено потврђује да је убиство Славка Ћурувије организовала држава, преко инструментализованог Ресора државне безбедности.

Одлука Судског већа шаље јасну поруку да злочини против неистомишљеника не могу да остану некажњени, а да починиоци напада на новинаре због јавно изговорене речи нису недодирљиви.

Очекујемо од Апелационог суда да потврди данашњу пресуду, а од надлежних да у најкраћем могућем року разреше и процесуирају све злочине почињене против новинара у претходним деценијама, саопштено је из ове фондације.

ИЗВОР: БЕТА/ПОЛИТИКА

***

88 ПИТАЊА ТУЖИОЦУ: ЗАШТО НЕМА ИСТРАГЕ ПРОТИВ ВУЧИЋА

ДА СЕ ПОДСЕТИМО – текст је објавио на свом блогу Предраг Поповић, новинар, аутор књиге о Александру Вучићу 25/05/2014 

 Слика

Тужилаштво за организовани криминал

Устаничка 29, Београд

Република Србија

Тужилац Миљко Радисављевић

 

ИСТРАГА ЗА УБИСТВО СЛАВКА ЋУРУВИЈЕ

 

Господине Радисављевићу,

У овом допису постављам Вам 88 питања о истрази за убиство Славка Ћурувије. Сигуран сам да Вас ниједно неће изненадити, као што мене не изненађује што сте избегли да их постављате у истрази најтежег злочина над једним новинаром у историји Србије.

Не знам, али слутим, каквим сте се мотивом водили кад сте истрагу растеретили потребе утврђивања одговорности Александра Вучића, креатора и реализатора монструозне хајке на Ћурувију, која је са 18 метака окончана 11. априла 1999. године. С друге стране, мој мотив да Вам упутим ова питања заснива се на једноставној логици: не знам ко је наручио и ко је извршио убиство, али знам да је Вучић с позиције министра информисања предводио прогон Ћурувије, јавно му претио осветом, злоупотребљавајући медије, правосуђе и полицију.

Као сарадник власника „Дневног телеграфа“ и аутор његове биографије „Последња исповест Славка Ћурувије – Они не праштају“ на овај начин испуњавам део обавеза према истини која се заснива на чињеници да истрага овог злочина неће бити потпуна и праведна док се не утврди какву улогу је имао Александар Вучић и који ниво одговорности мора да сноси.

 

ПИТАЊА:

1. Да ли је саслушан Александар Вучић?

2. Ако није, зашто није?

3. Ако је Вучић саслушан, да ли је признао одговорност за медијску, правосудну и полицијску хајку на Ћурувију, која је окончана стрељањем?

4. Александар Вучић је 28. децембра 2013. године (http://www.b92.net/info/vesti/index.php?yyyy=2013&mm=12&dd=29&nav_id=794769) изјавио да је „држава убила Ћурувију“. С обзиром да је управо Вучић, као министар информисања, предводио институционални прогон власника „Дневног телеграфа“, зашто Тужилаштво није испитало и утврдило да ли је и он одговоран за тај злочин?

5. Зашто Тужилаштво није од Вучића затражило информације о његовим сазнањима о могућим мотивима који су навели представнике тадашњег режима да нареде, организују и изврше атентат?

6. Да ли је злочин мотивисан политичким или личним разлозима?

7. Ако је посреди политички мотив, да ли је утврђено којој странци припадају појединци који су наредили или подржали злочин над Ћурувијом?

8. Да ли је Тужилаштво, макар прелиставањем штампаних медија из периода који је предходио атентату, проценило да ли су највиши функционери Српске радикалне странке – Војислав Шешељ, Томислав Николић и Александар Вучић – имали политички мотив за обрачун са власником „Дневног телеграфа“?

9. Зашто за истрагу нису значајни јавни иступи радикалских челника који су, посебно после уласка у владајућу коалицију и именовања на места министра и потпредседника „владе народног јединства“, износили најтеже клевете, увреде, оптужбе и претње на рачун Ћурувије и његових новина?

10. Да ли је утврђено ко је имао личне мотиве?

11. Магазин „Аргумент“ у броју 109, 16. фебруара 1998, на насловној страни објавио је Вучићеву изјаву: „Осветићу се кад-тад Славку Ћурувији за лажи које о мени објављује `Дневни телеграф`“. У том интервјуу Вучић је директно претио: „Славку Ћурувији то никада нећу заборавити и платиће ми кад-тад. (…) Ја сам човек који не заборавља ни добро ни зло. То је моја лична ствар и нема никакве везе са странком. (…) Скупо ће то платити Ћурувија, ја ћу му то вратити.“ Да ли је истрага открила било коју и било чију озбиљнију и жешћу претњу Ћурувији од ове Вучићеве?

12. Зашто Тужилаштво није поводом ових претњи саслушало Вучића?

13. Да ли је живот та „скупа“ цена коју је Ћурувија морао да плати освети жељном Вучићу?

14. У спорној изјави, Вучић је јасно нагласио да Ћурувији прети из личних а не политичких разлога. Пошто ниједан политичар и државни функционер, што је у том тренутку био Вучић, никада ниједном новинару, уреднику и власнику медија није упућивао тако директне претње, зашто Тужилаштво није било заинтересовано да утврди позадину Вучићевих личних мотива за освету Ћурувији?

15. Да ли је предмет истраге био и први јавни покушај дискредитације Славка Ћурувије порнографским памфлетом чије ауторство је, наводно, признао Петар Панић, тадашњи шеф обезбеђења Српске радикалне странке и кум Александра Вучића?

16. На моје име и адресу редакције „Дневног телеграфа“ 15. јануара 1998. године поштар је донео коверат у коме су се налазила три примерка памфлета, штампаног на осам колорних страница. На првој страни, испод ћириличног написа „Дневни телеграф“ и правог логотипа „Дневног телеграфа“ налази се фотографија Петра Панића и наслов „Зашто ме мрзи Славко Ћурувија“. Поред неколико факсимила наслова текстова из „Дневног телеграфа“ објављене су порнографске фотографије. На тај, најпрљавији, начин почела је хајка на Ћурувију, која је окончана са 18 метака. Зашто тужилац није сматрао за потребно да истрагом обухвати и тај напад на Ћурувију?

17. У спорном интервјуу „Аргументу“, објављеном 16. фебруара 1998, Александар Вучић је тврдио: „То је (порно-памплет) приватна ствар, није штампано ни у `Земунским новинама` ни у `Великој Србији`. Мислим да чак ни Панић не стоји иза тога. Можда је некоме одговарало да то прикаже као сукоб Панића и Ћурувије, а Панић је стотину пута часнији од Славка Ћурувије.“ Ако је Вучић био у праву кад је тврдио да је то „приватна ствар“ и да Панић није њен аутор, зашто истрага није открила чија је то приватна ствар и ко је отворио сезону лова на Ћурувију?

18. Крајем јануара 2002. године у седишту Српске радикалне странке разговарао сам с Војиславом Шешељем и Александром Вучићем. Том приликом, кад сам поменуо порно-памфлет против Ћурувије, Шешељ је рекао да је то „Вучићево дело“. Вучић није негирао оптужујућу тврдњу свог тадашњег шефа, кума и пријатеља. Ако је Шешељ говорио истину, зар то није довољно да се схвати ко је имао лични мотив да у осветничком заносу покрене хајку на власника „Дневног телеграфа“?

19. Да ли је тужилац који води истрагу прочитао моју књигу „Последља исповест Славка Ћурувије – Они не праштају“?

20. Од 15. јануара 1999. до 11. априла 1999. са Славком Ћурувијом имао сам више од 80 сати снимљених разговора, на основу којих сам написао његову биографију. Уз честе анализе медијске, правосудне, полицијске и политичке хајке којој је био изложен, Ћурувија је поменуо само три покушаја физичког напада на њега. Један инцидент изазвали су непознати починиоци, а два – Александар Вучић. Зашто Тужилаштво није испитало шта се заиста догодило приликом Ћурувијиног и Вучићевог сусрета у јесен 1998. у београдској Кнез Михаиловој улици код ресторана „Руски цар“ и нешто касније у „Центру Сава“, на отварању ФЕСТ-а?

21. Зашто истрага није утврдила да ли је тачно да је Вучић у оба случаја покушао да физички насрне на Ћурувију, да га је псовао и вређао, понављајући претње да ће му се осветити?

22. Зашто Александар Вучић није саслушан о околностима правосудног прогона Славка Ћурувије, новинара, уредника и директора „Дневног телеграфа“ и „Европљанина“?

23. „Постоје поједини агенти страних обавештајних служби који се налазе на челу појединих медија, који ништа друго и не раде осим што извештавају лажно, представљајући ову земљу онаквом каква она није и покушавајући да нанесу што више зла својој земљи – рекао је Александар Вучић 8. октобра 1998. у Скупштини Републике Србије, објашњавајући ставове Уредбе о посебним мерама у условима претњи оружаним нападима НАТО-а на СРЈ. Истом приликом Војислав Шешељ је директно Славка Ћурувију оптужио да је „поднаредник НАТО-а“. Зашто Тужилаштво сматра да тим и таквим изјавама Вучић и Шешељ нису креирали хајку на Ћурувију?

24. Да ли је Тужилаштво обавештено да је Александар Вучић, као министар информисања, 14. октобра 1998. донео одлуку да забрани рад „Дневног телеграфа“?

25. Да ли је у истрази саслушан Миљкан Карличић, функционер Социјалистичке партије Србије и тадашњи помоћник министра информисања, који је руководио поноћним насилним истеривањем власника, уредника и новинара „Дневног телеграфа“ из редакције?

26. Да ли је Тужилаштво обавештено да је Вучић потписао решење којим је овластио приватну агенцију „Станком“ да спречи улазак Ћурувије у редакцију ДТ-а?

27. Да ли је саслушан Добривоје Главоњић, тадашњи председник београдског Трговинског суда?

28. „Увели смо један ефикасан прекршајни поступак за оне који позивају на рушење уставног поретка земље, територијалног интегритета, целовитости, суверенитета и независности Републике Србије. Ако ви у медијима, у условима када је степен друштвене опасности изузетно велики, кршите једну од кључних уставних норми, за то је предвиђена казна за оснивача и издавача од 400.000 до 800.000 динара. За одговорно лице предвиђене су казне од 100.000 до 400.000 динара. Уосталом, за кршење такве норме у другим земљама су предвиђене најстроже затворске казне, а овде је предвиђена новчана казна за једно изузетно друштвено опасно дело“ – рекао је Александар Вучић у Скупштини Републике Србије 20. октобра 1998, представљајући предлог новог закона о информисању. Да ли је тим оптужбама за позивање на рушење уставног поретка и нарушавање територијалног интегритета створио услове за линч Славка Ћурувије и гашење „Дневног телеграфа“ и „Европљанина“?

29. Поступци по тужбама против медија, према одредбама Вучићевог закона о информисању, који је ступио на снагу 21. октобра 1998, вођени су у Трговинском суду, чији председник Главоњић је и лично потписивао пресуде против уредника и новинара „Дневног телеграфа“. Пошто је и Ћурувија тврдио да су та суђења монтирана, зашто Тужилаштво није истраживало какву улогу је имао судија Главоњић и с ким је, ако је, припремао тужбе и пресуде?

30. Током 2011. и 2012. године у издању Српске радикалне странке објавио сам две књиге. Тим поводом, Војислав Шешељ ми се често јављао из Хага. У једном од разговора он ми је рекао да је о Ћурувији мислио све најгоре, али да су хајку на њега водили Вучић и Главоњић. „Њих двојица се нису раздвајали, стално су се договарали како да прогоне Ћурувију“, рекао ми је Шешељ. Зашто Тужилаштво није открило каквим мотивима су се руководили Вучић и Главоњић у обрачуну са Ћурувијом и његовим новинама?

31. Да ли је саслушан Војислав Шешељ?

32. Ако није – зашто није, с обзиром да је он у време прогона Ћурувије био потпредседник владе Републике Србије?

33. Шешељ је изузетно активно учествовао у креирању атмосфере линча, износећи на рачун жртве најмонструозније оптужбе. И сам Ћурувија је у последњој исповести етикетирао Шешеља као свог најопаснијег и најагресивнијег непријатеља. Који разлози су навели Тужилаштво да занемари његову улогу у хајци на власника „Дневног телеграфа“?

34. И после пада с власти, Шешељ је наставио да се бави „случајем Ћурувија“. Активније од осталих политичара, вођа радикала је јавно лицитирао с именима наводних атентатора Луке Пејовића, Бранка Јевтовића Јорге, Зорана Шијана, Зорана Давидовића Ћанде и Зорана Ристовића Прике. Зашто Тужилаштво није проверило веродостојност Шешељевих тврдњи?

35. Као извор ових информација Шешељ је наводио своје сараднике из полиције. Зашто Тужилаштво није утврдило ко су полицајци који су Шешеља обавештавали о детаљима истраге?

36. Да ли има истине у Шешељевим тврдњама?

37. Да ли је Тужилаштво обавештено да је управо Војислав Шешељ на конференцији за медије 21. новембра 2002. године оптужио Мирослава Курка да је убио Славка Ћурувију?

38. „Тај Мики Курак је био најближи сарадник Јовице Станишића и Франка Симатовића, лични пратилац Милорада Вучелића, власник је стриптиз-бара у хотелу Метропол и најближи сарадник Жељка Максимовића Маке. Да је Мики Курак убио Ћурувију зна и полиција, али штити га неко веома моћан у власти“ – рекао је тада Шешељ. Пошто се и актуелна истрага заснива на истоветној оптужби против Мирослава Курка, зашто Тужилаштво није било заинтересовано да се информише о Шешељевим сазнањима?

39. Поред Шешеља је на тој конференцији за медије, 21. новембра 2002, седео Александар Вучић, тадашњи генерални секретар СРС-а. Зашто Тужилаштво није испитало каквим сазнањима је он тада располагао?

40. У то време, крајем новембра 2002, Александар Вучић ми је, на питање ко је Шешељу дао податке о Курку, рекао да је извор те информације Душан Спасојевић, тадашњи шеф земунског клана. Зашто Тужилаштво није покушало да открије мотиве те сарадње радикала и земунских мафијаша?

41. С обзиром да је Милорад Улемек, на основу чијег исказа је усмерена истрага коју водите, поновио исту оптужбу на рачун Курка, зар није било логично да прикупите информације којима су још пре 12 година располагали Шешељ и Вучић, па да их упоредите с Улемековом изјавом?

42. Зашто Тужилаштво сматра да квалитетнијим сазнањима располаже Улемек него Шешељ и Вучић?

43. Зашто Тужилаштво сматра да су земунски криминалци Дејан Миленковић Багзи и Миладин Сувајџић звани Ђура Мутави озбиљнији сведоци и квалитетнији извор инфомација него Војислав Шешељ и Александар Вучић, потпредседник владе и министар информисања у време злочина?

44. Зашто Тужилаштво сматра релевантнијим изјаве разних мафијаша, у којима они препричавају шта су чули од неког трећег, него сведочење Бранке Прпе, јединог очевица стрељања њеног супруга Славка Ћурувије?

45. Да ли је Тужилаштво истражило мотиве покушаја медијске дискредитације Бранке Прпе као сведока?

46. Да ли објављивање текста „Трећи метак Бранке Прпе“ („Политика“, 8. април 2014.) представља аутономни покушај Љиљане Смајловић, уреднице „Политике“, и Иштвана Каића, аутора текста, да наруше кредибилитет јединог аутентичног сведока или тај медијски скандал има за циљ да истрагу усмерава искључиво у складу с изјавама Улемека и бивших припадника сурчинско-земунског клана?

47. Да ли Тужилаштво увиђа исту врсту интереса који су остварени објављивањем текстова „Ћурувија дочекао НАТО бомбе“ („Политика Експрес“, 6. април 1999.) и овог „Трећи метак Бранке Прпе“?

48. Текстом из „Политике Експрес“ изречена је смртна пресуда Ћурувији. Да ли је Тужилаштво сада предузело све мере безбедности како би заштитила Прпа, једини сведок злочина над Ћурувијом?

49. Колико се сазнаје из медија, актуелна истрага је стигла до Радомира Марковића, који је био на функцији начелника Ресора државне безбедности у време убиства Славка Ћурувије? Да ли је Александар Вучић саслушан о томе како је и зашто, као министар информисања, сарађивао с Марковићем?

50. У једном од разговора на тему убиства Ћурувије, уз тврдњу да ја „не знам ко је и какав је био Ћурувија“, Александар Вучић ми је рекао да бих се шокирао кад би ми показао „доказе Ћурувијине издајничке сарадње са страним службама“. Вучић ми је рекао да му је Марковић дао неколико картонских кутија пуних доказа против Ћурувије и још неких тзв. независних новинара. Да ли је Тужилаштво спремно да саслуша Вучића и утврди да ли он заиста поседује такве „доказе“?

51. Да ли је Александар Вучић у оквиру ове истраге Тужилаштву уступио „доказе“ које је, наводно, као министар информисања добио од шефа РДБ-а?

52. Да ли је Вучић те „доказе“ дао на увид Комисији за истрагу убиства новинара?

53. Да ли је Тужилаштво тражило од Марковића да се изјасни о природи сарадње с Вучићем?

54. Истог дана када је Шешељ прозвао Курка за убиство Ћурувије, Александар Тијанић, тада на функцији саветника председника СР Југославије, оптужио је водеће људе Српске радикалне странке да су знали да се спрема стрељање Ћурувије. Тијанић је тврдио да су радикали две године водили стравичну кампању против Ћурувије, да би се, три дана пред убиство, напрасно ућутали како би отклонили сумњу о личној умешаности у тај злочин. Зашто Тужилаштво није, на основу Тијанићеве изјаве, затражило Вучићево објашњење?

55. Да ли Тужилаштво зна да је 6. априла 1999. у „Политици Експрес“ објављена колумна Мирослава Марковића с насловом „Ћурувија дочекао НАТО бомбе“?

56. Да ли је Тужилаштво саслушало Ђорђа Мартића, тадашњег главног уредника „Политике Експрес“?

57. Да ли је Мартић признао одговорност за учешће у медијској хајци, која је пет дана по објављивању тог текста окончана са 18 метака?

58. Текст „Ћурувија дочекао НАТО бомбе“ прочитан је у Дневнику државне телевизије. Да ли је Тужилаштво саслушало Драгољуба Милановића, тада директора РТС-а?

59. Да ли су Мартић и Милановић објаснили своју улогу у синхронизованој медијској кампањи промоције текста који представља незваничну смртну пресуду Ћурувији?

60. Да ли је могуће да се предузме таква акција у режимским медијима а да о њој, у ратним условима, није обавештен министар информисања Алексадар Вучић?

61. Да ли је Вучић наредио да се та акција спроведе или ју је само подржао?

62. Дан након објављивања Марковићевог текста и читања на државној телевизији, у телефонском разговору Ћурувија ми је рекао да му је Вучић преко Оливере Зекић, новинарке „Дневног телеграфа“, поручио да режим не стоји иза ставова изнетих у тој колумни. Зашто Тужилаштво није утврдило да ли је Вучић таквом поруком хтео да амортизује Ћурувијин страх за безбедност?

63. Да ли је саслушана Оливера Зекић?

64. Да ли је саслушан Крсто Бобот, судија Првог општинског суда у Београду, који је 8. марта 1999. године потписао пресуду којом је Славко Ћурувија, по тужби Милована Бојића, тадашњег потпредседника владе, осуђен на пет месеци затвора?

65. У исповести „Они не праштају“ Ћурувија је тврдио да има сазнања како Бојић врши притисак на Бобота да донесе осуђујућу пресуду. Да ли је то тачно?

66. Да ли је наводни притисак на Бобота вршио само Бојић или је било и других чланова тадашње владе који су захтевали да Ћурувија буде осуђен на робију?

67. Да ли је Тужилаштво анализирало изјаве Александра Вучића после убиства Ћурувије, а у периоду кад је још био министар информисања?

68. „Министарство за информисање није министарство унутрашњих послова. Када се деси убиство кошаркаша или фудбалера, министарство спорта о томе не зна ништа. У овом случају, министарство за информације Републике Србије нема никакве податке о истрази убиства Славка Ћурувије. Ако ме питате да ли бих волео да се открију починиоци тог злочина, да се открију убице, наравно да бих волео. Али ја нисам полицајац, ја нисам министар унутрашњих послова да бих могао давати одговоре на таква питања. Чини ми се да шпекулације које се спомињу у вези са тим убиством не јењавају. Чини ми се да су поједини медији претерали злоупотребљавајући све то, покушавајући то да узму као симбол слободе јавне речи, а да при свему томе не знају мотив и не знају разлоге због чега је све то могло да се догоди. Тако да ми се чини да та нагађања и оптужбе на било чији рачун не само што су противправне, већ су заиста дубоко морално неукусне. Знате, кад имате све доказе да је неко извршио убиство, морате спровести комплетан кривични поступак, не на основу никаквих индиција а камоли доказа неко је некога почео да оптужује за убиство. И, наравно, то је у нашој земљи дозвољено. То у многим другим земљама не би било дозвољено“ – говорио је Вучић (Министарство за информисање, конференција за медије, 22. октобар 1999.). Зашто Тужилаштво није утврдило када Вучић није говорио истину о позадини ликвидације Ћурувије?

69. Да ли је Вучић лагао кад је, као министар информисања, тврдио да власт, дакле држава, не стоји иза убиства Ћурувије, чак оптужујући за „противправну злоупотребу“ све који су ширили те „инсинуације?

70. Да ли лаже сада, кад тврди да је „држава убила Ћурувију“?

71. „Ћурувија је убијен због убица!“ – цинично је оценио Вучић (Радио-телевизија Србије, 4. новембар 2010.), који се и као напредњак ругао најважнијој жртви свог медијског прогона. Кад сам упознао Ратка Ромића, једног од осумњичених за саучесништво у том злочину, он ми је на питање ко је убио Ћурувију одговорио исто што и Вучић: „Ћурувију су убиле убице“. Зашто Тужилаштво не утврди има ли још сличности у њиховом односу према Ћурувији?

72. „Све што се догодило лоше у време док сам био министар, ја сам издржао на својим леђима, прихватио кривицу, прихватио одговорност и сносио је – рекао је Вучић (РТС, 4. новембар 2010.). Пошто је Вучић признао одговорност и „прихватио кривицу“, зашто му је Тужилаштво опростило улогу у хајци на Ћурувију?

73. Да ли постоје политички притисци који су утицали на одлуку Тужилаштва да чак ни не саслуша Александра Вучића, министра информисања у време кад је убијен новинар Славко Ћурувија?

74. Да ли је Тужилаштво испитало остале осумњичене и сведоке о томе каква сазнања имају о Вучићевој улози током прогона Ћурувије?

75. Да ли је саслушан Ивица Дачић, који је био портпарол владајуће Социјалистичке партије Србије у време убиства власника ДТ-а?

76. У последња три месеца живота, Ћурувија је, неколико пута и преда мном, телефоном разговарао са Ивицом Дачићем. Ћурувија је тражио да режим заустави медијску, правосудну и полицијску хајку против њега и његових новина. Пошто је Дачић преносио ставове „државног врха“ о „случају Ћурувија“, зар није било неопходно да Тужилаштво открије каквим сазнањима је располагао?

77. Зашто Тужилаштво не утврди коме је Дачић преносио Ћурувијине поруке и ко му је издавао наређења како да се понаша према Ћурувији?

78. Каквим сазнањима Дачић располаже о улози Вучића у „случају Ћурувија“?

79. Да ли је саслушан Томислав Николић?

80. Као заменик председника Српске радикалне странке и, од 24. марта 1998. потпредседник прво републичке затим и савезне владе, Николић је врло енергично учествовао у медијској сатанизацији Славка Ћурувије и „Дневног телеграфа“. Зашто Тужилаштво није установило какву улогу је Николић имао у кампањи која је завршена убиством Ћурувије?

81. „Ко је угрожен доношењем оваквог закона (о информисању)? Шпијуни, плаћеници, лаж, клевета. Ја се уопште не бих обазирао, уопште не бих штитио те људе и уопште се за њих не бих заузимао – рекао је Николић (Народна скупштина Републике Србије, 20. октобар 1998.). Да ли Тужилаштво сматра да оваквим изјавама тадашњи потпредседник владе није стварао атмосферу линча?

82. „Није ми жао што је убијен Ћурувија. Поновићу то опет. Не, и шта сад! (Б92, 21. децембар 2003.) Славку Ћурувији никога није било жао. О хиљадама људи је лоше говорио. Ако бисмо тражили мотиве за многа убиства у Србији, могли бисмо да кажемо да је неке од убијених Ћурувија прозивао у новинама. И мене многи прозивају, и да ме неко убије, моја породица би могла да каже да су криви сви ти који су ме прозивали. („Курир“, 25. децембар 2003.) Није ми жао Ћурувије. Правио је скандалозне новине да би их боље продавао („Арена“, 16. јануар 2004.) – говорио је Николић, оправдавајући убице власника „Дневног телеграфа“. Да ли је таквим изјавама покушавао да дезавуише истражне органе?

83. Шта ће се догодити ако Милорад Улемек после подизања оптужнице промени исказ и, на пример, помене Александра Вучића као учесника у хајци на Ћурувију?

84. Да ли ће Тужилаштво у том случају да Улемека и даље третира као релевантан извор информација?

85. Да ли истрага и предстојећи судски поступак могу да добију праведан исход ако не буде утврђена одговорност Александра Вучића у креирању и спровођењу хајке на Славка Ћурувију?

86. Да ли у Тужилаштву постоји макар један правник који се стиди начина на који се води истрага за убиство Ћурувије и прање савести Вучића?

87. Да ли је тужилац сигуран да никада неће доћи време да се неком новом истрагом утврди истина о томе ко је, како, зашто и под чијим притиском из ове истраге изоставио потребу утврђивања одговорности Александра Вучића?

88. Ако Вучић испуни претњу коју ми је обећао још у октобру 2010. године („Проћи ћеш као Ћурувија“), да ли ће Тужилаштво на озбиљнији начин да води истрагу или ће опет направити представу с Легијом, Багзијем и Ђуром Мутавим?

Предраг Поповић

Аутор књига: „Последња исповест Славка Ћурувије – Они не праштају“, „Вучићев речник“, „Вучић – политичка фукара“ и „Истина о Вучићу“

ИЗВОР: predragpopovic.wordpress.com

————

5.4.2019. за СРБски ФБРепортер приредила Биљана Диковић

1 reply »