АКТУЕЛНО

Подршка др Стојковић од научника из Канаде


Проф. др Луција Томљеновић, Ванкувер, Канада

Драга др Стојковић;

Пишем у вези са процедуром одузимања Ваше лиценце коју је покренула Лекарска комора Србије због Вашег залагања против обавезне вакцинације.

Постоји заиста прави термин за ово што Влада Србије тренутно ради родитељима који одбијају да вакцинишу своју децу у складу са званичним распоредом вакцинације (као што су: новчане казне, претња затвором или доношење закона по којима би им деца била одузета): медицински фашизам. Међутим, не треба да нас чуди што су они такве мере предузели, јер требало би да буде јасно свима који имају бар мало здравог разума, да, да су вакцине заиста тако безбедне и ефикасне као што нам званична медицинска наука говори, онда такве драконске мере уопште не би биле потребне да би се обезбедио њихов унос универзалан за свакога.

Актуелна политика вакцинације да „свака вакцина одговара свакоме“, која се примењује у многим земљама, је у ствари и научно, и етички врло погрешна из следећих разлога:

Прво, и пре свега, зато што су вакцине „једина медицинска интервенција коју покушавамо да извршимо над сваким живим човеком на Земљи[1]. Друго, вакцине се углавном дају бебама и деци, најрањивијој категорији. Треће, за разлику од конвенционалних лекова, који се прописују болеснима, вакцине се дају здравима, што повећава забринутост због нежељених дејстава.

Иако се чини да су, одмах уочљива нежељена дејства која се приписују вакцинама, блага, акутна и пролазна, јављају се реакције као што су преосетљивост, анафилакса, неуролошке компликације и индукција аутоимунитета, и могу бити озбиље, па чак фаталне2-13. Појава овако озбиљних нежељених дејстава је јасно описана у научној литератури, а у неким случајевима успостављена је директна узрочна веза између вакцинације и нежељеног дејства2-14. Заиста, како је недавно то запазио Питер Доши у издању часописа “British Medical Journal”, у фебруару 2017. године15“Супротно идеји – генерално имлицитно – да су вакцине без ризика (и отуда, зашто би се ико опирао званичним препорукама), реалност је да су службено одобрене писане медицинске информације о вакцинама – баш као и лекови – испуњени информацијама о уобичајеним, неуобичајеним и непотврђеним, али могућим повредама“. Доши такође рачно препознаје да је етикетирање људи, забринутих у вези са безбедношћу вакцина, као „антивакцинаше“, понижавајући облик напада, јер стигматизује сам чин чак и постављања отвореног питања о ономе што је познато и непознато у вези вакцина. Штавише, таква позиција скупља све вакцине заједно као да је налаз о њиховим ризицима и користима исти, без обзира на болест или начин њеног преноса (на пример, настала случајно или услед начина живота, као што су хепатитис B, HIV или HPV) или услед типа вакцине (било да је то жива атенуирана вакцина, вакцина неактивне ћелије, ађуванс (појачивач), моновалентна вакцина, поливалентна вакцина, итд.) Доши закључује да се таква екстремна позиција „чини интелигентном колико и категоризација људи на оне који су „за лекове“ и „против лекова“, у зависности од тога да ли су икада изразили забринутост због могућих нежељених дејстава било ког лека“.

Заиста, треба непоменути да чак и они из заједнице научника, који су јаки заговорници вакцинације, доводе у питање научни легитимитет политике вакцинације „свака вакцина одговара свакоме“. Један од њих је Грегори Поланд, професор медицине на клиници „Мејо“, главни и одговорни уредник једног од најугледнијих часописа из области вакцинације „Вакцина“, и коаутор чланка: Вековна борба против антивакцинаша16. Према томе, Поланд се тешко може назвати „антиваксером“. У свом чланку под називом „Имуногенетика вакцина“1, Поланд и сарадници питају да ли је „са напретком који долази из нове биологије 21.века“, време да размотримо „како би нова генетска и молекуларна биологија информисала праксе вакцинологије у будућности„. У светлу овог питања Поланд и сарадници1 закључују да приступ „Свака вакцина одговара свакоме“ треба одбацити. Према Поланду, овај закључак се односи и на ефикасност и на безбедност вакцина. Поландови тренутни подаци, према томе, могу имати много шире импликације за разумевање вакцина, не само у смислу ефикасности и жељеног имунолошког одговора, већ и у смислу безбедности. Заиста, рањиве популације неће имати исти одговор антитела, нити исти ниво толеранције на озбиљна нежељена дејства као отпорне популације. Штавише, с обзиром на то да се вакцине дају милијардама људи без претходног скрининга на основне подложности је, према томе, забрињавајуће.

Заиста је наивно веровати да су сви људи слични. Значајно је то да се све више признаје да аутоимуне болести имају генетску основу, тако да одређени гени стварају генетску предиспозицију за развој аутоимуне болести, које обично захтевају неки окидач из животне средине који ц́е се развити у болест. Пример таквих окидача из животне средине који су обично повезани са развојем аутоимунитета су вирусне инфекције и вакцинација.3,17-21.

Такође је важно напоменути да повећан број појединаца, без обзира на њихову генетичку позадину, може негативно реаговати на вакцине, посебно ако се ради о вакцинама које садрже имунолошке ађувансе (појачиваче) који прелазе одређени праг. Овај концепт је демонстрирао тим јапанских истраживача под вођством др Кена Тсумијаме који је 2009. године показао да је поновљена имунизација изазвала системски аутоимунитет код мишева који инаце нису били склони спонтаним аутоимуним болестима.

Такође је важно напоменути да повећан број појединаца, без обзира на њихову генетичку позадину, може негативно реаговати на вакцине, посебно ако се ради о вакцинама које садрже имунолошке ађувансе (појачиваче) који прелазе одређени праг. Овај концепт је демонстрирао тим јапанских истраживача под вођством др Кена Тсумијаме који је 2009. године показао да је поновљена имунизација изазвала системски аутоимунитет код мишева који иначе нису били склони спонтаним аутоимуним болестима (22). Конкретно, јапански тим је показао да CD4 + T ћелије мишева репетитивно имунизованих стафилококним ентеротоксином B (SEB), стичу способност да индукују аутоантитела која узрокују повреду аутоимуног ткива сличну оној која се види код аутоимуних болести људи. Из ових опсервација Тсумијама и његови сарадници22 су закључили да је системски аутоимунитет изгледа неизбежна последица прекомерног стимулисања имуног “система” домаћина поновљеном имунизацијом антигеном. Ипак, упркос овим запажањима, актуелни распореди вакцинације за предшколску децу у развијеним земљама, који често прелазе укупних 120 антигенских једињења која се свака 2-3 месеца дају у форми buster доза23, сматрају се безбедним.

Иако је тачно да су људи стално изложени мноштву инфективних агенаса из окружења, треба имати на уму да постоји велика разлика између природне изложености истима и изложености путем вакцинације. Наиме, имуни одговор изазван вакцинацијом је у великој мери појачан захваљујући додавању ађуванаса (појачивача) са имуностимулативним својствима.

Осим имунолошких ађувантних својстава, неки састојци вакцине су познати неуротоксини (на пример, жива, алуминијум(Al))23-27. Тако типична формулација вакцине садржи све потребне биохемијске компоненте како би се индуковали и аутоимуни и неуроимуни поремећаји23. Осим тога, вакцине садрже низ других токсиканата који сами по себи могу да делују као неуроимуни и ендокрини поремећивачи (као на пример, полисорбат 80, црвени фенол, феноксиетанол, формалдехид, мононатријум глутамат, различити антимикробни агенси, ћелијске компоненте животињског и абортираног феталног ткива, контаминанти резидуалне нуклеинске киселине, инфективни агенси ткива домаћина, итд.28,29. Иако је значај свих ових потенцијално токсичних састојака вакцине често одбачен јер су присутни само у траговима28,30, експериментални докази показују да када се појединачно дају у концентрацији која се даје људима, и жива и алуминијум су способни да изазову озбиљна штетна трајна неуроимуна дејства код животиња31,39.Штавише, алуминијумски ађуванси (појачивачи) вакцина се сада чврсто повезују са поремећајима централног нервног система, и разним аутоимуним/упалним поремећајима код одраслих људи23,40-49. Пошто деца добијају много већу концентрацију алуминијума (и других потенцијално токсичних једињења вакцине) из вакцина по килограму телесне тежине, него одрасли, они су под већим ризиком од неуроимунотоксичних ефеката вакцина23,42. Даље, важно је схватити да пут давања већине вакцина (интрамускуларно или субкутано) може значајно смањити граничну количину токсичног састојка који може да нанесе повреду, у поређењу са оралним давањем истог једињења у храни или води50,51.

Да би садашње претпоставке о безбедности вакцина биле замењене одговарајућим научним доказима, Светски саветодавни одбор Светске здравствене организације (WHO)52 је 2004.године позвао на то да се

“размотри безбедност ађуванаса (појачивача) који се користе у вакцинама. Овај досад занемарени субјект постаје све важнији с обзиром на савремени напредак у развоју и производњи вакцина.”

Упркос препорукама Светске здравствене организације, до сада је постигнут мали напредак у овој специфичној области безбедности вакцина. С обзиром на недостатак доказа о безбедности комбинованог педијатријског распореда и чињеницу да давање само неколико вакцина одраслим људима може довести до дисфункције мозга и разних аутоимуних болести 6,10-12,14 26,53-55, забринутост о укупној безбедности актуелних програма вакцинације у детињству изгледа да захтева даљу истрагу.

Штавише, опсежни истраживачки подаци указали су на уску повезаност између развоја имуног система и централног нервног система (CNS), а тиме и вероватноће да поремећај критичних догађаја у имуном развоју може имати улогу у неуробихејвиоралним поремећајима укључујући оне из спектра аутизма56-58. Заиста, показало се да имуни изазови у раном животу у осетљивим периодима развоја, производе дуготрајне, крајње абнормалне когнитивне и бихејвиоралне последице, укључујући повећани страх и анксиозност, нарушене друштвене интеракције, недостатке у памћењу препознавања објеката и недостатке филтрирања сувишних или непотребних подражаја у мозгу од свих могућих подражаја околине.35,36 59-62 Ови симптоми су врло карактеристични за поремећаје из аутистичног спектра (ASD). Иако су поремећаји аутистичног спектра делимично детерминисани факторима генетске осетљивости, пријављена драматична повећања распрострањености аутизма у развијеним земљама (посебно у САД-у, Енглеској, Канади и Аустралији) имају интензивнији научни фокус на изложеност животној средини. Сада се снажно сумња да и пренаталне и перинаталне имунотоксичне повреде доприносе овом повећању 57.

Укратко, педијатријске вакцине садрже бројне састојке који су потенцијално токсични за мозак у развоју, од којих су неки повезани са штетним неуролошким и имунолошким последицама код животињских модела (на пример, алуминијум32,42 45,63; етилжива38; формалин64. Ипак, цео педијатријски распоред никада није тестиран на последице токсичности, јер вакцине нису разматране као инхерентно токсичне од стране америчке Управе за храну и лекове (FDA)65. Ова празнина у нашем знању о безбедности вакцина је стога замењена претпоставком да су вакцине безбедне, како је илустровано у изјави америчке Администрације за храну и лекове (FDA) iz 2002. на радионици о не-клиничкој процени превентивних вакцина65:

„Историјски гледано, неклиничка процена безбедности превентивних вакцина цесто не укључује студије токсичности на животињским моделима. То је зато што се вакцине не сматрају инхерентно токсичним, а вакцине се обично дају у ограниченим дозама током неколико месеци или чак година.”

Лаички гледано, оно што FDA заиста овде каже је да регулаторне процедуре за одобрење вакцинације нису захтевале студије токсичности на животињским моделима које су потребне за све друге лекове јер се вакцине не сматрају токсичним! Говоримо о слепом веровању!!

Даље, у погледу студија које наводно не показују никакву везу између аутизма и вакцина, мора се нагласити да када се такве студије подвргну правом стручњаку, „докази“ против ове везе постају прилично слаби. У прегледу објављене литературе о вакцини против малих богиња-заушака-рубеоле (MMR) (139 студија), панел прегледа угледне глобалне независне мреже истраживача и професионалаца, Cochrane Collaboration, је закључио да, „дизајн и извештавање о последицама бебедности у студијама о MMR вакцини, и пре и након пласирања њих на тржиште, углавном су неадекватне66. Штавише, ниједна од 31 студије које су биле укључене у преглед, нису задовољиле методолошке критеријуме мреже Cochrane Collaboration. Конкретније, према студији “Fombonne and Chakrabarti” из 2001. године67, коју су медицински здравствени ауторитети сматрали најуверљивијом оповргавајућу везу између MMR вакцине и аутизма, Cochrane Collaboration је прокоментарисао следеће: “Број и могући утицај предрасуда у овој студији био је тако висок, да је тумачење резултата немогуће“.66 Иако је Преглед Cochrane-a о безбедности MMR вакцине закључио да не постоји веродостојна веза између вакцинације MMR вакцином, и аутизма и Кронове болести, као што је раније наглашено, већина студија укључених у евалуацију овога су методолошки неадекватне. Стога је питање који „поуздани“ докази могу бити изведени из методолошки погрешних студија?

Најзад, у прегледу случајева компензираних америчким Програмом компензације повреда вакцинама (VICP), за повреде мозга изазване вакцином, Холанд и сарадници (Holland et al.)су нашли 83 случаја признатих оштећења мозга изазваних вакцинама које од почетка тог програма укључују аутизам, док су представници америчке владе (слично онима у Србији) тврдоглаво тврдили да није постојала веза између вакцина и аутизма,

“Користећи јавно доступне информације, истрага показује да VICP више од двадесет година компензира случајеве оштећења мозга вакцином повезаног са аутизмом. Ова истрага указује на то да су званичници Министарства здравља и социјалних услуга (HHS), Министарства правде и Савезног суда можда били упознати са овим удружењем, али га нису јавно објавили.”68

Толико о јавној транспарентности и поштењу.

Осим раскринкавања мита да вакцине, укључујући MMR вакцину, немају никакве везе са епидемијом аутизма, постоји још један пресудан мит који се односи на праксу глобалне вакцинације ког очајнички треба раскринкати – дивовски мит о колективном имунитету. Дакле, поставимо онда питање да ли се заразне болести могу спречити, и да ли се заиста ефикасно спречавају високим обухватом вакцинације.

У ствари, честа тврдња да високи нивои вакцинације спречавају појаву болести није тачна, као што и од заразних болести оболевају и потпуно вакцинисане популације69, и појединци70 (vidi tabelu 1 ispod). Verovatni razlog za to je da vakcine prvenstveno stimulišu humoralni imunitet (na bazi antitela ili Th2 odgovora), dok na ćelijski imunitet imaju mali ili nikakav uticaj (citotoksične T-ćelije, Th1 odgovori), što je apsolutno presudno za zaštitu od virusnih, kao i nekih bakterijskih patogena71. То је можда разлог зашто је имунитет стечен вакцином пролазан, и зашто захтева појачавање buster дозама, док природно стечени имунитет дат од стране ћелијског имунолошког система, у одсуству вакцинације има тенденцију да буде трајан. Заједно посматрана, ова опажања могу објаснити зашто од болести које се наводно могу спречити вакцинама оболевају потпуно вакцинисане популације и зашто се имунитет (или његово одсуство) не могу поуздано одредити на основу серолошке детерминације (мере нивоа антитела)72, што је најчешћа мера ефикасности вакцина у клиничким испитивањима73-75. Штавише, као што је већ напоменуто горе, у неким случајевима вакцинација може изазвати и изазива Т-ћелијске (Th1) одговоре, али је индукција таквих имуних одговора прилично штетна, као што је показала студија Тсумијама и сарадници (Tsumiyama et al.)22 и то да је поновљена претерана стимулација ћелија CD4 + T са SEB антигеном довела до развоја CD4 + T ћелија које могу индуковати аутоантитела и узроковати повреду аутоимуног ткива сличну оној која је примећена код људи.

 

Табела 1. Извештаји о појави заразних болести упркос високом обухвату вакцинацијом.

Извештај 

Од 9. децембра 1983. до 13. јануара 1984. у Сангамону, у Илиноису се догодио 21 случај малих богиња… Епидемија је укључивала 16 средњошколаца, од којих су сви имали историју вакцинације против малих богиња након 15 месеци старости… 276 ученика средње школе, било је у истој згради у којој је била и основна школа са 135 ученика. Преглед здравствених евиденција у средњој школи показао је да је свих 411 ученика имало  документацију о вакцинацији против малих богиња на први рођендан или након њега, у складу са законом Илиноиса.
Ова епидемија показује да се мале богиње могу пренети у школској популацији са документованим нивоом имунизације од 100%.

 

Током 2006. године Центру за болести и превенцију је пријављено укупно 6584 потврђених и вероватних случајева заушки… Кампуси колеџа са епидемијама заушки укључивали су оне у којима је 77% до 97% студената примило 2 дозе вакцине против заушки.

Часопис 

MMWR Morb Mortal Weekly Report 1984; 33(24):349-51

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Pediatrics Infectious Disease J. 2008; 27(10 Suppl):S75-9)

Број референце 

76

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

77

Чешка је од 1987. имала програм вакцинације MMR вакцином у две дозе. Последња епидемија заушки пријављена је 2002.године, али је пораст броја случајева заушки забаележен у 2005.години, почев од октобра те године. У испитиваном периоду од 18 месеци, пријављено је 5.998 случајева заушки, са маиксимумом инциденције у мају 2006.године. Највиша стопа инциденције је уочена код оних у старосној групи од 15 до 19 годинам з јихуна је 87% појединаца примило две дозе вакцине против заушки. 

Упркос високом степену обухвата вакцинацијом против дифтерије, стална епидемија дифтерије захватила је делове Руске Федерације од 1990. године… процењује се да је 90% деце потпуно вакцинисано са четири или више доза токсоида дифтерије док нису кренули у школу… Епидемија описана у овом извештају показује да, упркос високој стопи обухвата вакцинацијом међу децом школске доби, дифтерија може изазвати епидемијске болести у развијеним земљама.

 

Од јануара 1988. до марта 1989. године, у Оману је дошло до велике епидемије (118 случајева) полимијелитиса типа 1. Инциденција пралитичке болести била је највећа код деце млађе од 2 године (87 од 100.000) упркос програму имунизације који је недавно са три дозе оралне полиовирусне вакцине (OPV) повећао обухват од 67% до 87% међу децом од 12 месеци.

 

Субклиничка инфекција малих богиња код вакцинисаних серопозитивних појединаца на Гренланду. Више од 90% укупне популације је вакцинисано и добијено је од 94-100% сероконверзије.

 

“Процењена је стопа секундарног имуног одговора (SIR) током епидемије малих богиња… Закључак је да ни претходна вакцинација, ни детектабилни SIR не обезбеђују заштитни имунитет.

 

Резултати два независна истраживања која су показала да се деца суочавају са знатно повећаном стопом инфекције пертусиса у периоду од 4 или више година након пете и последње вакцинације у детињству… Недавни велики талас случајева пертусиса у Америци, који је почео 2005. године, а који је затим постао још већи у 2010. години, указали су на то да је ацелуларна вакцина узрок.

 

“То је свакако изазвало епидемију у Калифорнији 2010., а то се догодило и у Минесоти и Орегону. Опадајући имунитет са ацелуларним пертусисом довео је до веће рањивости у узрасту од 7 до 10 година”, изјавили су др Katrin M. Edvards и Sara K. Sel, професор педијатрије и директор програма за истраживање вакцина на Универзитету Vanderbilt у Нешвилу, у држави Тенеси.

Euro Surveill.2008; 13(16)

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

MMWR Morb Mortal Wklz Rep. 1993; 42(43):840-841, 847

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Lancet 1991; 338 (8769: 715-720)

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Vaccine 1998; 7(4):345-8

 

 

 

 

 

 

J Clin Microbiol. 1992; 30(7): 1778-1782

 

 

 

 

 

MDedge Pediatrics. 22 Nov 2011

 

78 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

69

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

79

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

80

 

 

 

 

 

 

81

 

 

 

 

 

82

 

Да ли је онда могуће да су вакцине добиле похвале као потпуно непотребне у искорењивању болести? Иако медицинска заједница у великој мери сматра да је чак и постављање таквог питања слично извршењу проклетих јереси, ипак, идеја да је неки други фактор одиграо кључну улогу у нестанку заразних болести заснована је на чврстим научним доказима, а не на неоснованим претпоставкама! Заиста, јер је јасно показано да су фактори (као што су: чиста вода и побољшана санација, као и боља исхрана, доступност антибиотика, бољи приступ здравственој заштити и технолошки напредак у материнској и неонаталној медицини), имали велики утицај на учесталост заразних болести83. У ствари, према Америчком Центру за контролу и превенцију болести (CDC), ове мере су допринеле смањењу смртности одојчади за 90% и смањењу смртности мајки за 99% од 1900. године84. Дакле, јасно је да вакцине нису могле да играју тако велику улогу као што се често тврди. Ова чињеница (о великом смањењу стопе смртности услед бољих санитарних мера пре увођења вакцина) је такође илустрована прегледом из 2002. године у часопису “Lanset Infectious Diseases”83, који јасно показује да је стопа смртности од заразних болести у САД у 20. веку смањена на основни ниво пре широко распрострањеног увођења вакцинације.

Да закључимо, из свега горе наведеног требало би да буде јасно да вакцине нису ни безбедне, ни ефикасне као што их често представља велика већина медицинских ауторитета. Штавише, чак и они који су најстраственији пропагатори масовне вакцинације, признали су да нису све вакцине сигурне за све људе. Упркос овоме, постојеће политике вакцинације функционишу по принципу “свака вакцина одговара свакоме”. Да се озбиљна нежељена дејства после вакцинације догађају, евидентно је у светлу објављених доказа свакоме ко практикује неко интелектуално поштење. Стога, забринутост око безбедности вакцина има ваљану научну основу. Иако је популарно етикетирати оне који изражавају забринутост око безбедности вакцина, као „антивакцинаше“, “оне који су против науке”, “убице деце” и слично, такве етикете не би требало да имају место у било ком цивилизованом друштву јер су ирационалне, нетрпељиве и антинаучне. Слажемо се са Питером Дошијем да је такво етикетирање људи забринутих за безбедност вакцина понижавајуће. Заиста, чини се да они који етикетирају друге, пате од когнитивне дисонанце, психолошке непријатности коју већина људи доживљава када су њихова дубока уверења противречна новим информацијама које оповргавају њихова стара уверења. Непријатељска реакција против носиоца нових информација често поприма облик “ad hominem напада”. Нападање особе која износи нову непожељну истину, а не рационално бављење истином, је уобичајено коришћена тактика када се нове информације не могу оповргнути користећи здраву логику.

Штавише, медицинска биоетика је одбацила идеју да можемо третирати друге особе као средство за постизање циља, без обзира на то колико је он частан. Нирнбершки кодекс и Хелсиншке декларације јасно одбацују морални аргумент да стварање наводне користи за многе (“колективни имунитет”) оправдава жртвовање неколицине.

Коначно, историја нас је научила да када наука постане политизована, долази до промене парадигме која угрожава оне који су везани за оно у шта тренутно верују. Семелвајс и Тесла су платили високу цену за оспоравање унапред замишљених и догматских појмова из њихових области науке. Заиста, ништа у научним истраживањима не би требало да буде подвргнуто испитивању, јер непогрешивост очигледно није људско право. Стога су пропаганда и политика медицинске инквизиције, које се тренутно спроводе у Србији, заиста жалосни и треба им се супротставити. Приступ “све вакцине одговарају свима” је нешто за шта не постоји никакав доказ, и нико није тако слеп, осим оних који одбијају да виде ту чињеницу.

С поштовањем,

Проф. др Луција Томљеновић

3265 W 14th Ave, Vancouver,

BC V6K 2Y2, Canada

Email: ChristTheTruth1611@protonmail.com

Референце:

  1. Poland GA, Ovsyannikova IG, Jacobson RM. Vaccine immunogenetics: bedside to bench to population. Vaccine 2008; 26:6183-8.
  2. Weibel RE, Caserta V, Benor DE, Evans G. Acute encephalopathy followed by permanent brain injury or death associated with further attenuated measles vaccines: a review of claims submitted to the National Vaccine Injury Compensation Program. Pediatrics 1998; 101:383-7.
  3. Ahmed SS, Volkmuth W, Duca J, Corti L, Pallaoro M, Pezzicoli A, Karle A, Rigat F, Rappuoli R, Narasimhan V, Julkunen I, Vuorela A, Vaarala O, Nohynek H, Pasini FL, Montomoli E, Trombetta C, Adams CM, Rothbard J, Steinman L. Antibodies to influenza nucleoprotein cross-react with human hypocretin receptor 2. Sci Transl Med 2015; 7:294ra105.
  4. Carvalho JF, Shoenfeld Y. Status epilepticus and lymphocytic pneumonitis following hepatitis B vaccination. European J Int Med 2008; 19:383-5.
  5. Shoamanesh A, Traboulsee A. Acute disseminated encephalomyelitis following influenza vaccination. Vaccine 2011; 29:8182-5.
  6. Soriano A, Verrecchia E, Marinaro A, Giovinale M, Fonnesu C, Landolfi R, Manna R. Giant cell arteritis and polymyalgia rheumatica after influenza vaccination: report of 10 cases and review of the literature. Lupus 2012; 21:153-7.
  7. Rouleau I, De Serres G, Drolet JP, Skowronski DM, Ouakki M, Toth E, Landry M, Menard S, Gagnon
  8. Increased risk of anaphylaxis following administration of 2009 AS03-adjuvanted monovalent pandemic A/H1N1 (H1N1pdm09) vaccine. Vaccine 2013; 31:5989-96.
  9. D’Errico S, Neri M, Riezzo I, Rossi G, Pomara C, Turillazzi E, Fineschi V. Beta-tryptase and quantitative mast-cell increase in a sudden infant death following hexavalent immunization. Forensic Sci Int 2008; 179:e25-9.
  10. Morfopoulou S, Mee ET, Connaughton SM, Brown JR, Gilmour K, Chong WK, Duprex WP, Ferguson D, Hubank M, Hutchinson C, Kaliakatsos M, McQuaid S, Paine S, Plagnol V, Ruis C, Virasami A, Zhan H, Jacques TS, Schepelmann S, Qasim W, Breuer J. Deep sequencing reveals persistence of cell-associated mumps vaccine virus in chronic encephalitis. Acta Neuropathol 2017; 133:139-47.
  11. Sutton I, Lahoria R, Tan IL, Clouston P, Barnett MH. CNS demyelination and quadrivalent HPV vaccination. Multiple Sclerosis 2009; 15(1):116–9.
  12. Karussis D, Petrou P. The spectrum of post-vaccination inflammatory CNS demyelinating syndromes. Autoimmun Rev 2014; 13:215-24.
  13. Brinth LS, Pors K, Theibel AC, Mehlsen J. Orthostatic intolerance and postural tachycardia syndrome as suspected adverse effects of vaccination against human papilloma virus. Vaccine 2015; 33:2602-5.
  14. Ottaviani G, Lavezzi AM, Matturri L. Sudden infant death syndrome (SIDS) shortly after hexavalent vaccination: another pathology in suspected SIDS? Virchows Arch 2006; 448:100-4.
  15. Konstantinou D, Paschalis C, Maraziotis T, Dimopoulos P, Bassaris H, Skoutelis A. Two episodes of leukoencephalitis associated with recombinant hepatitis B vaccination in a single patient. Clin Infect Dis 2001; 33:1772-3.
  16. Doshi P. Medical response to Trump requires truth seeking and respect for patients. BMJ 2017; 356:j661.
  17. Poland GA, Jacobson RM. The age-old struggle against the antivaccinationists. N Engl J Med 2011; 364:97-9.
  18. Waisbren BA, Sr. Acquired autoimmunity after viral vaccination is caused by molecular mimicry and antigen complimentarity in the presence of an immunologic adjuvant and specific HLA patterns. Med Hypotheses 2008; 70:346-8.
  19. Kaplanski G, Retornaz F, Durand J, Soubeyrand J. Central nervous system demyelination after
  20. vaccination against hepatitis B and HLA haplotype. J Neurol Neurosurg Psychiatry 1995; 58:758-9.
  21. Arango MT, Perricone C, Kivity S, Cipriano E, Ceccarelli F, Valesini G, Shoenfeld Y. HLA-DRB1 the notorious gene in the mosaic of autoimmunity. Immunol Res 2017; 65(1):82-98.
  22. Kemppainen KM, Lynch KF, Liu E, Lonnrot M, Simell V, Briese T, Koletzko S, Hagopian W, Rewers M, She JX, Simell O, Toppari J, et al. Factors That Increase Risk of Celiac Disease Autoimmunity After a Gastrointestinal Infection in Early Life. Clin Gastroenterol Hepatol 2017 15(5):694-702.
  23. Shoenfeld Y. Infections, vaccines and autoimmunity. Lupus 2009; 18:1127-8.
  24. Tsumiyama K, Miyazaki Y, Shiozawa S. Self-organized criticality theory of autoimmunity. PLoS One 2009; 4:e8382.
  25. Tomljenovic L, Shaw CA. Mechanisms of aluminum adjuvant toxicity in pediatric populations. Lupus 2012; 21:223-30.
  26. Israeli E, Agmon-Levin N, Blank M, Shoenfeld Y. Adjuvants and autoimmunity. Lupus 2009; 18:1217-25.
  27. Cohen AD, Shoenfeld Y. Vaccine-induced autoimmunity. J Autoimmun 1996; 9:699-703.
  28. Agmon-Levin N, Paz Z, Israeli E, Shoenfeld Y. Vaccines and autoimmunity. Nat Rev Rheumatol 2009; 5:648-52.
  29. Tomljenovic L, Dorea JG, Shaw AC. Commentary: A Link Between Mercury Exposure, Autism Spectrum Disorder and Other Neurodevelopmental Disorders? Implications for Thimerosal-Containing Vaccines. Journal on Developmental Disabilities 2012; 18:29-37.
  30. Eldred BE, Dean AJ, McGuire TM, Nash AL. Vaccine components and constituents: responding to consumer concerns. Med J Aust 2006; 184:170-5.
  31. S. Centers for Disease Control and Prevention (CDC).Vaccine Excipient & Media Summary. Excipients Included in U.S. Vaccines, by Vaccine. Last Updated February 2012. Available from:
  32. http://www.cdc.gov/…/dow…/appendices/b/excipient-table-2.pdf. 30.Offit PA, Jew RK. Addressing parents’ concerns: do vaccines contain harmful preservatives, adjuvants, additives, or residuals? Pediatrics 2003; 112:1394-7.
  33. Shaw CA, Petrik MS. Aluminum hydroxide injections lead to motor deficits and motor neuron degeneration. J Inorg Biochem 2009; 103:1555-62.
  34. Petrik MS, Wong MC, Tabata RC, Garry RF, Shaw CA. Aluminum adjuvant linked to Gulf War illness induces motor neuron death in mice. Neuromolecular Med 2007; 9:83-100.
  35. Authier FJ, Sauvat S, Christov C, Chariot P, Raisbeck G, Poron MF, Yiou F, Gherardi R. AlOH3-adjuvanted vaccine-induced macrophagic myofasciitis in rats is influenced by the genetic background. Neuromuscul Disord 2006; 16:347-52.
  36. Olczak M, Duszczyk M, Mierzejewski P, Wierzba-Bobrowicz T, Majewska MD. Lasting neuropathological changes in rat brain after intermittent neonatal administration of thimerosal. Folia Neuropathol 2011; 48:258-69.
  37. Olczak M, Duszczyk M, Mierzejewski P, Meyza K, Majewska MD. Persistent behavioral impairments and alterations of brain dopamine system after early postnatal administration of thimerosal in rats. Behav Brain Res 2011; 223:107-18.
  38. Hornig M, Chian D, Lipkin WI. Neurotoxic effects of postnatal thimerosal are mouse strain dependent. Mol Psychiatry 2004; 9:833-45.
  39. Hewitson L, Houser LA, Stott C, Sackett G, Tomko JL, Atwood D, Blue L, White ER. Delayed acquisition of neonatal reflexes in newborn primates receiving a thimerosal-containing hepatitis B vaccine: influence of gestational age and birth weight. J Toxicol Environ Health A 2010; 73:1298-313.
  40. Dorea JG. Integrating experimental (in vitro and in vivo) neurotoxicity studies of low-dose thimerosal relevant to vaccines. Neurochem Res 2011; 36:927-38.
  41. Duszczyk-Budhathoki M, Olczak M, Lehner M, Majewska MD. Administration of thimerosal to infant rats increases overflow of glutamate and aspartate in the prefrontal cortex: protective role of dehydroepiandrosterone sulfate. Neurochem Res 2012; 37:436-47.
  42. Gherardi RK, Eidi H, Crepeaux G, Authier FJ, Cadusseau J. Biopersistence and brain translocation of aluminum adjuvants of vaccines. Frontiers in neurology 2015; 6:4.
  43. Rigolet M, Aouizerate J, Couette M, Ragunathan-Thangarajah N, Aoun-Sebaiti M, Gherardi RK, Cadusseau J, Authier FJ. Clinical features in patients with long-lasting macrophagic myofasciitis. Frontiers in neurology 2014; 5:230.
  44. Shaw CA, Sheth S, Li D, Tomljenovic L. Etiology of autism spectrum disorders: Genes, environment, or both? OA Autism 2014; 2:11.
  45. Cadusseau J, Ragunathan-Thangarajah N, Surenaud M, Hue S, Authier FJ, Gherardi RK. Selective elevation of circulating CCL2/MCP1 levels in patients with longstanding post-vaccinal macrophagic myofasciitis and ASIA. Curr Med Chem 2014; 21:511-7.
  46. Passeri E, Villa C, Couette M, Itti E, Brugieres P, Cesaro P, Gherardi RK, Bachoud-Levi AC, Authier FJ. Long-term follow-up of cognitive dysfunction in patients with aluminum hydroxide-induced macrophagic myofasciitis (MMF). J Inorg Biochem 2011; 105:1457-63.
  47. Zivkovic I, Petrusic V, Stojanovic M, Inic-Kanada A, Stojicevic I, Dimitrijevic L. Induction of decreased fecundity by tetanus toxoid hyper-immunization in C57BL/6 mice depends on the applied adjuvant. Innate Immun 2012; 18:333-42.
  48. Shoenfeld Y, Agmon-Levin N. ‘ASIA’ – Autoimmune/inflammatory syndrome induced by adjuvants. J Autoimmun 2011; 36:4-8.
  49. Shaw CA, Li D, Tomljenovic L. Are there negative CNS impacts of aluminum adjuvants used in vaccines and immunotherapy? Immunotherapy 2014; 6:1055-71.
  50. Exley C. Aluminium adjuvants and adverse events in sub-cutaneous allergy immunotherapy. Allergy, asthma, and clinical immunology: official journal of the Canadian Society of Allergy and Clinical Immunology 2014; 10:4.
  51. Terhune TD, Deth RC. How aluminum adjuvants could promote and enhance non-target IgE synthesis in a genetically-vulnerable sub-population. J Immunotoxicol 2013; 10:210-22.
  52. Tomljenovic L, Shaw CA. Aluminum Vaccine Adjuvants: Are they Safe? Current Medicinal Chemistry 2011; 18:2630-7.
  53. Tomljenovic L, Shaw CA. Do aluminum vaccine adjuvants contribute to the rising prevalence of
  54. autism? Journal of Inorganic Biochemistry 2011; 105:1489-99.
  55. World Health Organization (WHO). Weekly epidemiological record. Global Advisory Committee on Vaccine Safety, 2–3 December 2004. Available from: http://www.who.int/wer/2005/wer8001.pdf. 53.Israeli E, Agmon-Levin N, Blank M, Chapman J, Shoenfeld Y. Guillain-Barre syndrome–a classical autoimmune disease triggered by infection or vaccination. Clin Rev Allergy Immunol 2012; 42:121-30.
  56. Agmon-Levin N, Kivity S, Szyper-Kravitz M, Shoenfeld Y. Transverse myelitis and vaccines: a multi-analysis. Lupus 2009; 18:1198-204.
  57. Mitrakrishnan S, Ranjanie G, Thirunavakarasu T, Manjula C, Nayananjani K. Seizures and retrograde amnesia with cerebrospinal fluid changes following H1N1 influenza vaccination. Vaccine 2011; 29:6369-70.
  58. Hertz-Picciotto I, Park HY, Dostal M, Kocan A, Trnovec T, Sram R. Prenatal exposures to persistent and non-persistent organic compounds and effects on immune system development. Basic Clin Pharmacol Toxicol 2008; 102:146-54.
  59. Dietert RR, Dietert JM. Potential for early-life immune insult including developmental immunotoxicity in autism and autism spectrum disorders: focus on critical windows of immune vulnerability. J Toxicol Environ Health B Crit Rev 2008; 11:660-80.
  60. Belmonte MK, Allen G, Beckel-Mitchener A, Boulanger LM, Carper RA, Webb SJ. Autism and abnormal development of brain connectivity. J Neurosci 2004; 24:9228-31.
  61. Ibi D, Nagai T, Kitahara Y, Mizoguchi H, Koike H, Shiraki A, Takuma K, Kamei H, Noda Y, Nitta A, Nabeshima T, Yoneda Y, Yamada K. Neonatal polyI:C treatment in mice results in schizophrenia-like behavioral and neurochemical abnormalities in adulthood. Neurosci Res 2009; 64:297-305.
  62. Konat GW, Lally BE, Toth AA, Salm AK. Peripheral immune challenge with viral mimic during early postnatal period robustly enhances anxiety-like behavior in young adult rats. Metab Brain Dis 2011; 26:237-40.
  63. Spencer SJ, Heida JG, Pittman QJ. Early life immune challenge–effects on behavioural indices of adult rat fear and anxiety. Behav Brain Res 2005; 164:231-8.
  64. Shi L, Fatemi SH, Sidwell RW, Patterson PH. Maternal influenza infection causes marked behavioral and pharmacological changes in the offspring. J Neurosci 2003; 23:297-302.
  65. Shaw CA, Li Y, Tomljenovic L. Administration of aluminium in vaccine-relevant amounts in neonatal mice is associated with long-term adverse neurological outcomes. J Inorg Biochem 2013; 128:237-44.
  66. Moghaddam A, Olszewska W, Wang B, Tregoning JS, Helson R, Sattentau QJ, Openshaw PJ. A potential molecular mechanism for hypersensitivity caused by formalin-inactivated vaccines. Nat Med 2006; 12:905-7.
  67. S. Food and Drug Administration (FDA). Workshop on Non-clinical Safety Evaluation of Preventative Vaccines: Recent Advances and Regulatory Considerations. 2002. Available at request from the author.
  68. Demicheli V, Jefferson T, Rivetti A, Price D. Vaccines for measles, mumps and rubella in children. Cochrane Database Syst Rev 2005:CD004407.
  69. Fombonne E, Chakrabarti S. No evidence for a new variant of measles-mumps-rubella-induced autism. Pediatrics 2001; 108:E58.
  70. Holland M, Conte L, Krakow R, Colin L. Unanswered Questions from the Vaccine Injury Compensation Program: A Review of Compensated Cases of Vaccine-Induced Brain Injury. Pace Environmental Law Review 2011; 28:480-544. Available from: https://www.ebcala.org/unanswered-questions
  71. S. Centers for Disease Control and Prevention (CDC). Diphtheria outbreak–Russian Federation, 1990-1993. MMWR Morb Mortal Wkly Rep 1993; 42:840-1, 7.
  72. Kim HW, Canchola JG, Brandt CD, Pyles G, Chanock RM, Jensen K, Parrott RH. Respiratory syncytial virus disease in infants despite prior administration of antigenic inactivated vaccine. Am J Epidemiol 1969; 89:422-34.
  73. Romagnani S. Biology of human TH1 and TH2 cells. J Clin Immunol 1995; 15:121-9.
  74. Zweerink HJ, Stanton LW. Immune response to herpes simplex virus infections: virus-specific antibodies in sera from patients with recurrent facial infections. Infect Immun 1981; 31:624-30.
  75. Miller E, Andrews N, Waight P, Findlow H, Ashton L, England A, Stanford E, Matheson M, Southern J, Sheasby E, Goldblatt D, Borrow R. Safety and immunogenicity of co-administering a combined meningococcal serogroup C and Haemophilus influenzae type b conjugate vaccine with 7-valent pneumococcal conjugate vaccine and measles, mumps and rubella vaccine at 12 months of age. Clin Vaccine Immunol 2011; 18:367–72.
  76. Shinefield H, Black S, Digilio L, Reisinger K, Blatter M, Gress JO, Brown ML, Eves KA, Klopfer SO, Schodel F, Kuter BJ. Evaluation of a quadrivalent measles, mumps, rubella and varicella vaccine in healthy children. Pediatr Infect Dis J 2005; 24:665-9.
  77. Kaplan SL, Lauer BA, Ward MA, Wiedermann BL, Boyer KM, Dukes CM, Schaffer DM, Paisley J, Mendelson R, Pedreira F, et al. Immunogenicity and safety of Haemophilus influenzae type b-tetanus protein conjugate vaccine alone or mixed with diphtheria-tetanus-pertussis vaccine in infants. J Pediatr 1994; 124:323-7.
  78. S. Centers for Disease Control and Prevention (CDC). Measles outbreak among vaccinated high school students–Illinois. Morb Mortal Wkly Rep (MMWR) 1984;33(24):349-51.
  79. Anderson LJ, Seward JF. Mumps epidemiology and immunity: the anatomy of a modern epidemic. Pediatr Infect Dis J 2008; 27:S75-9.
  80. Boxall N, Kubinyiova M, Prikazsky V, Benes C, Castkova J. An increase in the number of mumps cases in the Czech Republic, 2005-2006. Euro Surveill 2008; 13.
  81. Sutter RW, Patriarca PA, Brogan S, Malankar PG, Pallansch MA, Kew OM, Bass AG, Cochi SL, Alexander JP, Hall DB, et al. Outbreak of paralytic poliomyelitis in Oman: evidence for widespread transmission among fully vaccinated children. Lancet 1991; 338:715-20.
  82. Pedersen IR, Mordhorst CH, Glikmann G, von Magnus H. Subclinical measles infection in vaccinated seropositive individuals in arctic Greenland. Vaccine 1989; 7:345-8.
  83. Ozanne G, d’Halewyn MA. Secondary immune response in a vaccinated population during a large measles epidemic. J Clin Microbiol 1992; 30:1778-82.
  84. Mitchel L. Zoler. Infectious Diseases Society of America Conference. Acellular Pertussis Vaccine’s Waning Immunity Caused California Epidemic. MDedge Pediatrics, 22 Nov 2011. Available from: https://www.mdedge.com/…/acellular-pertussis-vaccines-wanin…
  85. Aiello AE, Larson EL. What is the evidence for a causal link between hygiene and infections? Lancet Infect Dis 2002; 2:103-10.
  86. S. Centers for Disease Control and Prevention (CDC). Ten great public health achievements–United States, 1900-1999. MMWR Morb Mortal Wkly Rep 1999; 48:241-3.

Prof. dr Lucija Tomljenović

 

ИЗВОР: Живим за Србију

***

ПОВЕЗАНО:

*Подршка др Стојковић од Стефани Сенеф из САД

*Професор права Европске уније и адвокат Матеа Салвинија подржао др Јовану Стојковић!

*Подршка др Стојковић из Индије

*Подршка др Тони Барк из групе лекара “Лекари за информисану сагласност” др Јовани Стојковић

*Подршка професора Вајлера из Пенсилваније др Јовани Стојковић

*САД: Још подршке из света за др Стојковић

*Владимир Димитријевић: Велика биоетичка контрареволуција и подршка др Јовани Стојковић

*Подршка др Стојковић из Канаде – проф. др Кристофер Шо

*ПОДРШКА др Стојковић из Француске – Romain K. Gerardi, професор експертског центра неуромускуларне патологије

*Писмо подршке Роберта Ф. Кенедија др Јовани Стојковић

*ПИСМО ПОДРШКЕ др Јовани Стојковић декана Правног факултета у Новом Саду, проф. др Бранислава Ристивојевића

*ПОДРШКА ПЕТИЦИЈИ И АПЕЛУ ЗА ОДБРАНУ ЛЕКАРСКЕ ЧАСТИ, ЕТИКЕ, СЛОБОДЕ ГОВОРА И ИЗРАЖАВАЊА МИШЉЕЊА ЛЕКАРА КОЈИ ПОШТУЈУ ПРАВО ИЗБОРА И ИНФОРМИСАНУ ОДЛУКУ ПАЦИЈЕНТА НА (НЕ)ВАКЦИНАЦИЈУ!

*Подршка др Јовани Стојковић -УГ Право на избор и Група родитеља Стоп обавезној вакцинацији у Србији

*Др Срећко Сладољев: Отворено писмо Лекарској комори Србије

*ИНТЕРВЈУ Балкан.инфо: Јована Стојковић – Фармацеутску мафију интересује само профит, а не здравље!

*Имунолог Сладољев „ОЧИТАО министру Лончару буквицу о ВАКЦИНАМА“

———

6.4.2019. за СРБски ФБРепортер приредила Биљана Диковић

%d bloggers like this: