АКТУЕЛНО

Драган Крстић: „Психолошке белешке“ 18.4.1964. – О бирократији супростављеној реалном животу


Драган Крстић (1929–2006), психолог, рођен је у Београду, у грађанској породици коју су нове власти после рата сматрале „класно непријатељском“.

Ниже разреде завршио је у Државној реалци, а матурирао у Првој мушкој гимназији, после избацивања због «вербалног деликта». Године 1948. провео је неколико месеци у казненом радном логору у Великој Ремети због приватних изјава несагласних са тадашњом политичком идеологијом. Студије је започео на групи чисте филозофије на Филозофском факултету у Београду, да би после две године прешао на новоосновану Психолошку групу. Дипломирао је 1954. са првом послератном генерацијом психолога.

Био је запослен у Саветовалиште за избор занимања, а од 1958. Института за психолошка истраживања, где је прошао сва звања, од асистента до в.д. директора. Докторирао 1965. Усавршавао се на студијским боравцима у Њујорку, Паризу, Москви, Лењинграду и Лондону. Од 1969. радио у Институту за социјалну политику и као хонорарни професор Више школе за социјалне раднике, где је 1972. изабран за редовног професора. Истовремено предавао и на Универзитету у Нишу. Године 1974. изабран за ванредног професора на Филолошком факултету у Београду за предмет Педагошка психологија. Те године у истом звању предавао је и на Филозофском факултету у Новом Саду. Године 1986. изашло прво издање његовог капиталног „Психолошког речника“, са 5.300 одредница на 900 страна – у то време ауторског и издавачког подвига, више пута понављаног. Поред већег броја радова, објавио и уџбеник о учењу и развоју, први те врсте код нас, који је доживео више издања. У младости био спортиста и страствени пилот – аматер.

Објављено дело професора Крстића под насловом „Психолошке белешке“ у неколико томова, су у ствари тајни дневници које је писао.

***

У запису од 18.4.1964. у делу „Психолошке белешке“ Драган Крстић пише:

,,Све бирократије иза себе имају само један принцип – управљање заједницом, пошто је бирократија само последица институционализације друштва и једина основна разлика између њих може се састојати у доследности или у деформисаности циљева које остварује.
Свака бирократија тежи да се корумпира, најпре у односу на постављене и претпостављене друштвене циљеве. Пошто фунционише као посебан део друштва, бирократија по природи ствари приликом доношења одлука и њиховог спровођења мора да узима у обзир своје сопствене интересе као дела друштва. Ти интереси могу да буду различити од неких општих и “просечних“ друштвених интереса, у мери у којој се бирократија по својим духовним вредностима и материјалним обележјима разликује од тог „просека“, а нарочито од појединих друштвених слојева. У отвореним друштвеним системима које карактерише велика друштвена покретљивост, постоји стална флуктуација и прожимање интереса бирократије и осталих друштвених слојева. У таквим друштвеним системима те разлике бивају некад мање некад веће, али су стално мање више контролисане отвореним јавним мњењем и опасношћу смене на изборима.

Смена политичких партија на власти у појединим земљама заиста је смена бирократске воље, промена њених циљева и начина доношења и спровођења одлука.

Ако је, пак друштвени систем „окамењен“, када је читавим категоријама становништва немогуће да утичу на правац државне политике и доношење одлука које се односе на њихову будућност, тада системи ауторегулације система не функционишу и читав управљачки, одн. бирократски систем или администрација, по својим природним и унутрашњим тежњама одваја се од општих циљева, затвара у себе и постаје сам себи довољан.

Много се горе ствари дешавају кад институционални систем у свом концепту треба да оствари циљеве који нису сагласни са интересима опште популације (народа).
… Било корупцијом било принудом становништва (путем насиља или довођењем у положај изнудице), институционални систем настоји да се одржи по сваку цену, макар занемарујући и најосновније потребе становништва, интереса и историјског кретања земље. То га доводи у непосредан сукоб са животним токовима и зато се бирократија (управљачки слој, администрација и функционери) окреће и против самог живота, сматрајући својим непријатељем све што у једном народу и друштву представља живот и што само подсећа на животну динамику. Изузетак су и негују се само они процеси који по својој природи и својом динамиком обећавају да ће у датом стицају околности угушити оне главне изворе живота, који се јављају као опасна претња опстанку тако изграђеног политичком система. То је и један од главних извора “непроходности“ институција, јер бирократија подешава и читаву своју идеологију насталом стању. Основна брига је да се задржи једно стање, а том стању највише прети органска динамика самог живота.

Одвајање од животних токова и супротстављање животној динамици повлачи за собом и психолошко одвајање од реалности, што даље води развоју аутистичког мишљења и схизоидној делаатности. Ту особину својевремено је дефинисао Лењин као “партијност“ у односу према реалности, разликујућу реланост коју пропагира и намеће партија и систем од сваке друге.
Аутистичко мишљење и понашање пре или касније мора водити судару с реалношћу и тај судар ће бити тоталан, онако како је и систем метастазирао, на свим нивоима, што мора водити његовом тоталном слому.“

ИЗВОР: Kisha D. Dorado / Борба за веру

***

ПОВЕЗАНО:

*Драган Крстић: Психолошка белешка 21. XII 1975.

———-

7.4.2019. за СРБски ФБРепортер приредила Биљана Диковић