АКТУЕЛНО

Како смо одбранили Кошаре: Митска битка за караулу


Прича о одбрани „Кошара“ неправедно је тек последњих година у центру пажње јавности, а по много чему ће бити један од незаобилазних сегмената новије српске историје. Била је то нестварна, готово митска битка у којој се стотинак голобрадих младића сукобило са десетоструко више непријатеља и – победила.

Ова битка и њени учесници, младићи стари 19 и 20 година на редовном одслужењу војног рока, и и њихове старешине златним словима ће бити уписани као симбол јунаштва и херојства српског војника. Међу њима је и потпуковник Драгутин Димчевски, у то време заменик команданта 53. граничног батаљона и ратни командант одбране „Кошара“ 1999. године.

Све донедавно, овај храбри официр је одбијао да се појављује у јавности. Сада пензионер, у „доколици“ стрпљиво пише књигу о свему што је видео и проживео на српско-албанској граници током 1998. и 1999. године.

Држава му је за тај подвиг уручила орден и стан од 28 квадрата. Овај последњи луксуз поклонио је кћерки, а он живи као подстанар у Владичином Хану.

Део тог вредног материјала чине и његови ратни дневници у којима су таксативно побројани и сви детаљи битке у којој су „горели небо и земља“, а сами браниоци забачене карауле на метохијско-српско-албанској граници те ратне дане описали речима: „Сви који су погинули на ‘Кошарама’ налазе се у рају, јер су кроз пакао већ прошли на кошарској земљи“.

Димчевски је „Вестима“ уступио део тих списа, укључујући и интегралну верзију текста за књигу „Битка на ‘Кошарама’ – сећање учесника 1999“, које је крајем прошле године објавило Министарство одбране Србије.

– За 69,9 километара границе, десно од граничног камена Б28/4 Богићевица и лево до граничног камена Д5 Паштрик, био је одговоран 53. гранични батаљон. Састојао се од две граничне чете са девет стално поседнутих караула и четири у којима су граничари боравили од раног пролећа до касне јесени – објашњава Димчевски.

Он додаје да су граничари на овом делу били суочени са бројним изазовима и много пре почетка НАТО агресије.

– Управо конфигурација терена била је пресудна да се од друге половине 1997. године започне са илегалним пребацивањем оружја, а затим и људства које је у Албанији обучавано у више тренажних кампова. Све смо то знали, па смо убрзо прешли на појачано обезбеђивање државне границе, а затим и на њено дубинско обезбеђивање у сарадњи са јединицама из 125. моторизоване бригаде и 549. моторизоване бригаде. Наши граничари су свакодневно били на осматрачким и заседним местима, у патролама и осматрали загранично подручје на територији Албаније. То је посебно било изражено током целе 1998. године која је за нас скоро била ратна година – наводи Димчевски.

То аргументује и податком да је од 16. априла 1998. па све до 24. марта 1999. године спречен велики број илегалних прелазака, а забележено је и више од 60 граничних инцидената и напада на граничаре.

– У првој половини 1998. године прилазни путеви према караулама Морина и Кошаре у граничном подручју били су блокирани. Снабдевање смо вршили из правца карауле „Митар Војиновић“ и линијски долазили до блокираних караула. Нашим акцијама убрзо су разбијене шиптарске терористичке снаге и путни правци су били поново проходни, после чега наш батаљон прелази на појачано линијско обезбеђење државне границе, тачније њену одбрану, јер су се гранични инциденти од 16. априла 1998. ређали такорећи један за другим.

Тог датума је, заправо, дошло до првог већег инцидента на граници с Албанијом. У рејону летње карауле „Маја чобан“, већа, добро наоружана терористичка група покушала је да илегално уђе на Косово. Уместо да се предају, запуцали су на граничаре и то је званично први борбени сукоб на српско-албанској граници.

– Водила се права борба у којој су терористи имали знатне губитке, због чега су морали да се врате у Албанију, а ми смо запленили велику количину наоружања и минско-експлозивних средстава.

Најкрвавији дан 1998. године

Потпуковник Димчевски каже да је најкрвавији дан за граничаре био 30. септембар 1998. године када су војници били на мети више терористичких напада.

– Најпре је у рејону караула Морина и Кошаре, око 9.45 сати код граничног камена Ц5/3, на мину налетело возило за преузимање хране. Заставник Милан Будал је преминуо од повреда, а петорица војника из 78. извиђачке чете из Врања лакше су рањена. Исте ноћи терористи, под командом Агима Рамаданија, постављају заседу у рејону карауле Кошаре, између граничних каменова Ц2/10 и Ц3, на око 250 метара у дубини наше територије. Нашу патролу су напали око 11.45 сати и тада су погинули војници на редовном служењу војног рока Владимир Радоичић, Илија Павловић и Миладин Гобељић, који су имали између 19 и 20 година, као и војници по уговору Милош Павловић и Мирослав Јоцић, који су били нешто старији. Тешко су рањени капетан Горан Лозница и војник возач Горан Симић, а заставник Далибор Дражић остао је неповређен, јер је успео да искочи из возила и домогне се провалије. Сви су били из 21. извиђачко-диверзантске чете Ниш, на испомоћи у 53. граничном батаљону – с горчином се сећа некадашњи заменик команданта овог батаљона.

Инциденти

У рејону карауле Кошаре први већи инцидент забележен је 23. априла 1998. године када је 150 наоружаних терориста покушало илегално да пређе границу. Дошло је до сукоба с војском, а у том сукобу терористи су поражени. Погинуло их је 20, а један је заробљен.

Следећи већи напад одиграо се 18. јула између карауле Кошаре и Ђеравице.

– У нападу, који је започео из Албаније, учествовало је између 700 и 1.000 терориста. Планирали су да се споје са снагама ОВК у Јунику чиме би фактички створили коридор за безбедно убацивање наоружања и опреме. Напад је одбијен, а тада је погинуо припадник батаљона Војне полиције Нишког корпуса који су садејствовали са нама – присећа се Димчевски.

Први погинули граничар

Први погинули граничар на караули Кошаре је Далибор Димов из Пирота, војник по уговору. Он је страдао у заседи коју су терористи поставили 4. августа 1998. године.

– До тог напада 53. гранични батаљон није имао губитака, а тада су рањени и војници Бранислав Петровић, Аца Ђунић и Мирослав Стевановић – каже заменик команданта овог батаљона.

 

ИЗВОР: Ђ.Баровић – ВЕСТИ

***

НАПОМЕНА: Ово је први део серије текстова које је написао колега Ђорђе Баровић за Франкфуртске вести, прочитајте и остале делове:

——-

9.4.2019. за СРБски ФБРепортер приредила Биљана Диковић

1 reply »

Хвала за коментар. Ваш коментар ће бити видљив након "модерације". Коментари који садрже претеће, увредљиве и вулгарне изразе неће бити објављени...

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.