АКТУЕЛНО

Како је на месту логора никао вртић? Ко после 1945. до данас није регулисао статус Старог сајмишта?


Након дискотека и ресторана на Старом сајмишту отвара се вртић.
Београд је једини град у Европи у коме је био концентрациони логор, али статус Старог сајмишта никада није регулисан. Иако је пре две године Град одлучио да то буде меморијални комплекс, имовинско-правни односи до сада нису решени.

фото: starosajmiste.info

Зато су тамо отваране дискотеке, сада су ту ресторани и ауто-перионице, а дозволу је добио и приватни вртић.

Граду недостају вртићи, и један нови на скоро 1.000 квадратних метара добро би дошао. Ипак, овај вртић је освануо на насловним странама новина и на друштвеним мрежама, а да још није ни отворен.

„Овде није питање законитости, овде је јасно да је свака процедура испоштована, заиста. Питање је чисто етичко, питање је чисто људско. Овде су умирали људи, овде су умирали одрасли људи, мучени и убијани, овде су убијана деца, а ми сада овде имамо спортске садржаје, угоститељске објекте и вртић“, каже историчар Дејан Ристић.

Све је почело још 1998. године када је садашњи власник од државе купио зграду на Старом сајмишту и ту отворио дискотеку.

„Када су власти 2009. године забраниле дискотеку и рекле, заједно са Јеврејима, да није уљудно да певам и играм на костима логораша, ја сам рекао да стварно није у реду, прекинућемо то све. Питао сам могу ли да отворим хотел, рекли су ми не може ни хотел због сена прошлости. Питао сам шта може. Добио сам писмени захтев да може овде да буде едукација, школство, здравство, дневна болница, школа дечја“, рекао је власник Миодраг Крсмановић.

И тако се одлучио за вртић. Поднео је сву потребну документацију и добио дозволе.

„У овом случају, иако су испуњени сви формално правни услови, а то је да је закључен уговор о закупу простора са власником, који је предузеће чији је оснивач власник, укњижено је у земљишне књиге, оверено код нотара све, међутим, сам локалитет, као што рекох, не испитује градска просветна инспекција. Коначну испуњеност услова и верификацију саме предшколске установе даје Министарство просвете и науке“, наводи Војислава Драганић из Сектора инспекције Секретаријата за образовање и дечју заштиту.

Због осетљивости места на коме се вртић налази, у Граду не искључују могућност преиспитивања локације. Комплекс је и у надлежности Завода за заштиту споменика.

„О овом случају ми до сада нисмо имали никакво обавештење, никакву пријаву, нити су се нама обратили за услове, те ће Завод морати да изађе на терен и наши стручњаци ће морати да утврде да ли је и до каквих радова дошло“, рекла је Бојана Ибрајтер Газибара из Завода за заштиту споменика културе.

Када изађу, утврдиће да власник има дозволе за радове на фасади, али из 2001. и 2004. године. Сада је адаптирао само делове у унутрашњости објекта.

„Они мени, као приватном власнику, забрањују да радим. При томе, ево, блокирали су ме са милион и седамсто хиљада зато што нисам прошле или претпрошле године платио порез. Немам одакле. Онда ми немојте наплаћивати порез, ако ми не дате да радим“, каже власник.

Остаје питање ко је 1945. заказао, па није регулисао статус Старог сајмиша и претворио га у место сећања и учења.

Од света не можемо да научимо, јер је тамо незамисливо продати и купити део неког меморијалног центра, а Београд је једини град у Европи у коме је био логор смрти.

Изузетак је и по томе што се у оквиру некадашњег логора сада из баште ресторана и даље чује музика, миришу јела, тренирају се фудбал, атлетика, поправљају се кола. Ту живи скоро пет хиљада људи.

ИЗВОР: ДАНАС

“Никада ниједан логор у Европи није добио пренамену”… Све док некоме није пало на памет да отвори вртић на Старом сајмишту

фото: Printskrin YouTube

Замислите да је Тајгер Вудс, пролазећи кроз Хрватску свратио са пријатељима у Јасеновац и препознао широко пространство и лепу зелену траву као потенцијал за изградњу првог голф центра у овом делу Европе. И да је добио дозволу за пренамену и изградњу.

Не звучи могуће.

Међутим, један други логор смрти добио је пренамену, по први пут у историји.

На Старом сајмишту биће отворена приватна предшколска установа “Савско обданиште”. У концентрационом логору. Обданиште.

“Никада ниједан логор у Европи није добио пренамену. Било је радних логора у којима су људи умирали од последица тешког рада и логора чија је основна намена била баш смрт, смрт недужних људи. Нажалост, такав је био и логор на Старом сајмишту. Отворен је у децембру 1941. године и пуне три године служио је као место за егзекуцију, а међу жртвама било је много деце. Због тога је ова ситуација још апсурднија”, тврди историчар Дејан Ристић.

Он је био један од покретача приче о овом случају, када је на свом Фејсбук профилу објавио између осталог да су деца последњи пут на том месту била у гасним коморама. То је узбуркало јавност па су медији затражили одговоре од Министарства просвете. Из те државне инсистуције су објаснили да је у њиховој надлежности само да одобре програм и да немају никакве ингеренције у вези са одређивањем локације, већ да се тиме баве у Секретаријату за образовање и дечију заштиту Градске управе града Београда.

“Инспекција је 26. марта прошле године констатовала да приватна предшколска установа Савско обданиште у Новом Београду испуњава наведене прописане услове, а који не обухватају локацију објекта. Ближе услове за оснивање, почетак рада и обављање делатности установе прописује министар и коначно решење о верификацији установе доноси Министарство просвете”, тврде из Секретаријата.

Законске процедуре су испоштоване, тврди власник приватне предшколске установе и објашњава да бисмо као друштво морали да кренемо унапред.

Да бисмо направили корак унапред морамо да знамо која је наша полазишна тачка.

Када су Немци схватили да им масовна убиства стрељањем представљају логистички и организациони проблем, одлучили су да тестирају индустријско убијање. Такве експерименте, са мобилним гасним коморама, вршили су у два логора – једном у Украјини и на Старом сајмишту.

Давид Албахари у свом историјском роману “Гец и Мајер” пише о двојици возача камиона који су представљали мобилне гасне коморе. Њихов задатак је био да у камион укрцају до педесет људи, уз објашњење да их возе у други логор. Одрасли људи најчешће су улазили без поговора, деца су интуитивно осећала отпор и одбијала. Гец и Мајер су их “подмићивали” дајући им бомбоне, а деца су и након тога невољно пристајала.

Због тога законске норме и процедуре у овом тренутку нису важне. Већ морални и људски судови, да ли на месту на ком су убијани недужни људи, време треба да проводе деца предшколског узраста.
Деца од шест година премала су да на такво место дођу и као посетиоци меморијалног центра јер деца не могу да схвате непочинства одраслих људи.

Ако њихове родитеље буду водили морални судови, бизнис план о покретању вртића на таквом месту пропашће на самом почетку јер нико неће уписати дете на место на ком су некада давно, друга деца убијана.

Урош Јовичић

ИЗВОР: НЕДЕЉНИК

———-

13.4.2019. за СРБски ФБРепотер приредила Биљана Диковић