АКТУЕЛНО

Миша Ђурковић: „Фашизам“


Онај ко присваја западну мантру о било каквом фашизму који постоји у Србији – или не зна шта ради, или намерно наноси штету држави и народу

Миша Ђурковић (Фото: Дарко Ћирков)

Политичари су људи који често од дрвећа не виде шуму. Већ дуго времена савремена политика еволуира у правцу спиновања, дефамације, рејтинга, плашења… Од некадашње перцепције политике и јавне сфере као борбе аргумената и рационалних предлога, данас смо стигли до тога да се политика обраћа углавном нагонима, страховима, поривима и жељама.

У том рингу свакодневног надметања за рејтинге, границе дозвољеног су одавно померене до мере да се питамо има ли било чега што се не користи за освајање власти данас, без обзира на количину штете која се произведе по јавни и национални интерес.

Повод за ово моје мудровање је махање „фашизмом“ које смо видели у скорије време код нас. Почела је, додуше, опозиција пре пар година када је већ уобичајено бруталније утеривање гласова за власт по локалу које обављају Зеља Милојевић и његове колеге окарактерисано као „фашизам“. Кʼо да Зеља и другари ишта знају о Морасу, Дучеу, Ђентилеуи осталим актерима ове прилично развијене и организоване доктрине. Они људи иду да подсећају да се гласа за власт, да се не гласа за опозицију, неког подсете на дуг, некога заплаше, а некога понекад и излупају, но све то заиста нема никакве везе са било каквом фашистичком идеологијом, циљевима, убеђењима или веровањима, као ни са било каквим елементима нацизма, расизма и сличним сродним системима идеја. Ако се погледа идеолошки систем у Србији видеће се да су најважнија померања изграђена на феминистичким и ЛГБТ основама. Резултат Зељиних маркетиншких вештина није никакав фашизам већ владавина прве декларисане ЛГБТ особе на овим просторима.

Опозиција међутим није на томе инсистирала, па се од карактеризације овог режима као фашистичког релативно брзо одустало. Но, онда је термин и метод денунцирања противника као фашиста преузео озбиљнији играч – а то је власт са свим својим неограниченим медијским и спин капацитетима. Радикализовани протести опозиције, укључујући и упад у просторије РТС, сложно се дефинишу као фашистички, а свака њихова одржана или најављена акција декларише се као акт фашизма. Нажалост, овај дискурс су преузели сви челни људи државе и града па ако њих слушамо изгледа да у Србији фашизам заиста буја на улицама, медијима, итд. Још горе, ово није задржано само на унутрашњу употребу, већ смо недавно имали прилику да слушамо како први човек државе ни мање ни више него у Хитлеровој родној Аустрији говори о фашизму у Србији објашњавајући да он неће проћи.

Хајде да се подсетимо неких чињеница. Србија је једина релевантна земља на Балкану која не баштини никакву аутентичну фашистичку традицију. У окружењу у коме су цветали Стреласти крстови, Гвоздена гарда, Усташки покрет, Ханџар дивизије, Бали комбатар итд, Срби су остали имуни на тада помодну фашизацију Европе (од Мозлија у Британији па надаље), те Збор на изборима није могао да освоји више од 2% гласова.

Ни у новије време идеолошког и партијског плурализма – где се од Златне зоре у Грчкој, преко ВМРО у Бугарској или антисемитског Јобика у Мађарској – јављају повампирене екстремно десне традиције, Србија је опет успела да избегне формирање било какве фашистичке странке. Људе из СНС-а треба подсетити да је управо странка из које су настали Српска радикална највише оптуживана за некакав фашизам. И сâм сам годинама учестовао у полемикама и побијањима таквих теза указујући да у програму СРС као ни било које друге релевантне странке у Србији никада нисте могли да нађете елементе фашизма, а камоли нешто што би личило на заокружени фашистички или нацистички програм.

Све ово је изузетно важно као и побијање старих комунистичких митова о наводном фашистичком карактеру ЈВО Драже Михајловића. Ради се управо о првом антифашистичком герилском покрету у поробљеној Европи, који је са другим антифашистичким покретом (Титовим партизанима, где су опет Срби били већина) направио и прву ослобођену територију у јесен 1941. Важно је и због тога што су западни медији и квазинаучници од почетка ратног распада СФРЈ у пропагандне сврхе вртели мантру о новом српском фашизму, о геноцидним Србима итд. Подсетићу вас коначно да ми као народ водимо и даље борбу против покушаја запада да нам припише геноцидне намере у вези са грађанским ратом у БиХ, случајем Сребреница и Косметом. Стога онај ко присваја западну мантру о било каквом фашизму који постоји или се развија у Србији – или не зна шта ради, или намерно наноси штету држави и народу.

Да закључим. Поштована господо политичари, српски језик је врло богат и креативан кад је у питању инструментаријум за наруживање и дефамирање политичког или било ког другог противника. Битанга, лопов, преварант, хохштаплер, силеџија, монструм, крволок, све су то врло корисне и лепе речи којима без икаквог зазора можете да частите своје данашње противнике (а можда сутрашње коалиционе партнере). Но, оставите се фашизма ако Бога знате.

ИЗВОР: Политика, 11. 4. 2019.

Опрема: Стање ствари

——–

15.4.2019. за СРБски ФБРепортер приредила Биљана Диковић

1 reply »

  1. У новинама Политика, објављен је чланак ауторке Александре Куртеш, са насловом (копирам):
    „Нечиста крв” – савремена прича о љубави, страсти, чежњи и патњи
    Аутор: Александра Куртешсубота, 13.04.2019. у 10:22

    Пошто ми је познато и пошто пратим, како наведени аутори и новинари комуницирају, није их тешко прочитати, осећам обавезу да изнесем и свој став о текстовима наведеног и сличног садржаја.

    Изјаве наведене ауторке Александре Куртеш, које алудирају на поруку коју носи књижевно дело „ Нечиста крв“, Боре Станковића, уз објашњење да се ради о савременој причи о љубави, страсти , чежњи и патњи је чиста лаж и измишљотина ње и аутора сличних њој, када се ради о дешавањима данашњице с намером, да отпор који народ пружа савременим фашистима и савременим окупаторима, прикажу на начин , који искључиво одговара ауторима оваквих сложених криминалних лажи и савременим фашистичким окупаторима, циљајући и надајући се, да ће заједно са њима , остварити њихове фашистичке и окупаторске циљеве.

    Текстови наведене ауторке немају везе са истином данашњице, на коју алудира и ради се о жени чије изјаве и претпоставке се заснивају на огромној жељи да се докаже у свом саучесништву и симпатизерству према политици савременог фашизма и савремених окупатора.

    Овај текст пишем у СРБском ФБРепортеру (а не у новинама Политика), који се не боји објавити истину и пружити могућност да се демантују лажи, док у већини других новина, чланци који нису ишли у прилог политици уредништва новина и службама, углавном нису били објављивани, јер нису смели као такви изаћи у јавност , чиме би се потврдило, колико новинари износе пласиране лажи и колико се боје јавно суочити са истином.

    Свиђа ми се

Хвала за коментар. Ваш коментар ће бити видљив након "модерације". Коментари који садрже претеће, увредљиве и вулгарне изразе неће бити објављени...

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.