АКТУЕЛНО

Комплетан извештај Дика Мартија о нехуманом поступању и илегалној трговини људским органима


Уводне напомене – преглед

1. У априлу 2008. Карла дел Понте, бивша главна тужитељка Међународног кривичног суда за бившу Југославију (МКСЈ), објавила је књигу мемоара, у коауторству са Чаком Судетићем, о својим искуствима у трибуналу. Књига је прво изашла на италијанском (La caccia-lo e i criminali di guerra). Скоро десет година по завршетку рата на Косову, у књизи су се појавила открића о трговини људским органима узетим од српских заробљеника, коју су наводно обављали главни команданти Ослободилачке војске Косова (ОВК). Те тврдње су представљале изненађење у више погледа и изазвале су мноштво снажних реакција. Пре свега, изненађујуће су биле јер су потекле од некога ко је имао највишу службену одговорност, у самом срцу судског система задуженог за кривично гоњење за злочине почињене током сукоба који су разорили бившу Југославију. Поред тога, и изнад свега, оне су представљале изненађење јер су откриле да је очигледно изостала званична реакција на наводе који су ипак сматрани довољно озбиљним да би их бивша тужитељка укључила у мемоаре.


2. Имајући пред собом предлог за Резолуцију (11574), што је захтевало темељну истрагу о делима која помиње Дел Понтеова и њиховим последицама како би се утврдила веродостојност тих тврдњи, жртвама обезбедила правда и ухватили починиоци злочина, Комитет за правна питања и људска права именовао је мене за известиоца и сходно томе ми наложио да предложим прелиминарни нацрт резолуције и сачиним извештај.

3. Одмах су ми били јасни ванредни изазови овог задатка. Дела која наводи бивша тужитељка, особа с међународном репутацијом, наводно су се догодила пре десет година и нису прописно истражена од стране било којег домаћег или међународног тела надлежног за поменуту територију. Све указује на то да су напори да се утврде чињенице о косовском сукобу и казне одговорни за ратне злочине пре свега били усмерени у једном правцу, засновани на имплицитној претпоставци да су на једној страни биле жртве, а на другој злочинци. Као што ћемо видети, стварност је, чини се, сложенија. Због структуре друштва косовских Албанаца, још увек веома клански оријентисаног, као и одсуства истинског цивилног друштва, било је изузетно тешко успоставити контакте са локалним изворима. Уз то иде и страх, често до границе правог терора, који смо приметили код неких наших доушника чим смо им саопштили шта је предмет наше истраге. Чак ни поједини представници међународних институција нису крили да нису вољни да се ухвате у коштац са овим чињеницама. „Прошлост је прошлост. Сада морамо гледати у будућност“, говорили су. Албанске власти су наговестиле да њихова територија није била захваћена сукобима и да немају разлога да отварају истрагу. Српске власти су реаговале, иако са приличним закашњењем, али до сада нису постигле значајније резултате. МКСЈ је са своје стране спровео истраживачку мисију на месту озлоглашене „Жуте куће“, мада је поступак био прилично површан и са професионалним стандардима који помало збуњују. Осим тога, мандат МКСЈ је био ограничен на јасно дефинисан временски рок и територију: Међународни суд је формиран да суди осумњиченима за злочине почињене само до јуна 1999, краја сукоба на Косову, и његова надлежност се не проширује на Албанију, осим у случајевима када Албанија изричито да овлашћење да се истрага спроведе на њеној територији.

4. Дела која нас тренутно интересују наводно су почињена углавном од лета 1999. па надаље, у ситуацији велике конфузије у целом региону. Српске снаге безбедности су напустиле Косово и војници Кфора (Међународне стабилизационе НАТО снаге за Косово) прилично су се споро утврђивали, док су десетине хиљада косовских албанских избеглица покушавале прво да стигну до Албаније а онда да се врате кући, а Срби опет да потраже уточиште на територијама под контролом српске војске. Владао је хаос: није било функционалне администрације народа Косова, а Кфору је било потребно поприлично времена да преузме контролу над ситуацијом, очигледно без потребног знања како да се носи са овако екстремним ситуацијама. Интервенција НАТО-а је у суштини била ваздушна кампања – бомбардовање Косова и Србије (операције које су по неким мишљењима прекршиле међународно право, јер их није одобрио Савет безбедности УН) – а на терену је де факто савезник НАТО-а била ОВК. Тако је у критичном периоду, који је фокус наше истраге, ОВК имао контролу над пространом територијом која је обухватала Косово, али и неке пограничне регионе на северу Албаније. Контролу ОВК не треба схватити као неко структурисано вршење власти, а свакако је била далеко од контура државе. У току овог критичног периода почињени су бројни злочини и над Србима који су остали у региону и над косовским Албанцима осумњиченим да су „издајници“ и „колаборационисти“, или су постали жртве трвења унутар ОВК. Ти злочини су углавном прошли некажњено и тек годинама касније је направљен прилично скроман почетак по том питању.

5. За време ове хаотичне фазе, граница између Косова и Албаније је практично престала да постоји. Није заправо било никаквог облика контроле, а тешко да је и било могуће применити правила с обзиром на огроман прилив избеглица према Албанији и њихов повратак у сличном броју пошто су непријатељства окончана. За време једне мисије на терену 1999. у име швајцарског парламента лично сам овоме присуствовао; изнад свега сам запазио како су с јединственом солидарношћу албанско становништво и власти прихватали косовске албанске избеглице. У таквој атмосфери су се фракције ОВК слободно кретале са обе стране границе, која је, као што сам истакао, у то време била више нека симболична линија поделе. Дакле, јасно је да је ОВК имала контролу у региону у том критичном периоду, како на Косову тако и у северном делу Албаније, уз границу. Међународне снаге су сарађивале са ОВК као са локалним органима власти у војним операцијама и обнови реда. Резултат овакве ситуације је то што су одређени злочини које су починили припадници ОВК, укључујући и неке лидере у врху ОВК, практично прикривени и остали су некажњени.

6. Злочини српских снага су документовани, јавно осуђени и, у мери у којој је то могуће, починиоцима се судило. Застрашујућу природу ових злочина заиста не треба даље описивати. Они су произашли из изопачене политике коју је Милошевић дуго водио, укључујући и оно време када је уживао пуно дипломатско признање у престоницама многих демократских земаља. Ти злочини су однели десетине хиљада живота и пореметили цео један регион нашег континента. У сукобу на Косову, албанско становништво је претрпело стравично насиље због сулуде политике етничког чишћења диктатора који је тада био на власти у Београду. Ниједан од ових историјских догађаја не може данас бити предмет недоумица. Међутим, паралелно с тим се појавила једна клима и склоност да се сви ови догађаји и дела посматрају кроз објектив који све приказује исувише јасно: на једној страни су Срби, приказани као зли угњетачи, а на другој косовски Албанци, виђени као невине жртве. У ужасима злочина не може да постоји принцип компензације. Основна суштина правде је да сви буду третирани на исти начин. Штавише, дужност је да се утврди истина и спроведе правда како би се обновио истински мир и да би различите заједнице могле да се помире и почну да живе и раде заједно.

7. Ипак, у случају Косова, преовладала је, изгледа, прилично кратковида логика: успоставити привид реда што је брже могуће, а избегнути све што би могло да дестабилизује регион, још увек у стању веома крхке равнотеже. Резултат је био такав облик правде који се једино може дефинисати као селективни. Некажњиви су постали многи злочини који су изгледа, на основу поузданих показатеља, директно или индиректно били дело највиших вођа ОВК. Западне земље које су се ангажовале на Косову нису се упустиле у директне интервенције на терену, определивши се за нападе из ваздуха, па је ОВК била њихов неопходни савезник у копненим операцијама. Међународни актери решили су да зажмуре пред ратним злочинима ОВК и одредили су као најважнији циљ да успоставе известан степен краткорочне стабилности. У суштини, ново Косово је изграђено на постојећим структурама домовинског покрета косовских Албанаца? Дакле, и међународне администрације које су се тамо смењивале, и влада САД, за коју се генерално сматра да игра важну улогу у дешавањима на новом Косову[1], морале су да одржавају добре односе са својим де факто савезницима на терену, пошто су они постали нови господари локалне политичке сцене. Ова ситуација, као што смо већ нагласили, на крају је осујетила изгледе да до краја сазнамо истину о почињеним злочинима, барем у случајевима где постоје све индиције да су у питању недела особа на положајима у власти или лица блиских онима на власти. Додатни проблем је то што ресурси међународне администрације под Унмиком нису били довољни ни по количини ни по квалитету да би се на ефикасан и непристрастан начин процесуирали почињени злочини. Временски ограничени уговори за већину иностраног особља Унмика и касније сталне ротације представљали су велику препреку спровођењу правде. Међународни званичници су нам рекли да им је било немогуће да сачувају поверљивост извора – што је суштински елемент за успех кривичне истраге – посебно због тога што су морали да се ослањају на локалне преводиоце који су често преносили информације особама под истрагом. Због тога је Еулекс морао да доводи преводиоце из других земаља како би безбедно обављао најосетљивија испитивања. Исти извори су нам рекли да би се приступ међународне заједнице укратко најбоље могао описати као „стабилност и мир по сваку цену“. Такав приступ је очигледно подразумевао да се не долази у сукоб са локалним актерима на власти.

8. Тако је мисија Еулекса, на задатку од краја 2008, наследила изузетно тешку ситуацију. Бројне досијее о ратним злочинима, посебно оне у којима су као осумњичени наведени борци ОВК, Унмик је предао у јадном стању (затурени докази и изјаве сведока, превелике временске паузе између непотпуних истражних радњи). Званичници Еулекса су чак отворено износили своје страхове кад смо одлазили у истраживачке посете да ће од бројних предмета просто морати да се одустане2. Неки од наших контаката, представници новог цивилног друштва у повоју, нису се устезали да критикују Еулекс: очекивало се да ће Еулекс коначно кренути на „недодирљиве“, чија је више него мутна прошлост била општепозната чињеница. Ипак, очекивања су била узалудна: било је много најава и обећања, али опипљиве резултате тек треба видети. Типичан је случај Назима Блаце, дувача у пиштаљку, који је јавно признао да је убијао по налогу људи који су данас на високим политичким положајима. Четири дана је прошло пре него што је ухапшен и стављен под заштиту. Начин на који се Еулекс буде бавио овим случајем биће важан тест колико је далеко спреман да иде у својој мисији промовисања правде.

9. Мора се ипак похвалити изузетна посвећеност многих припадника Еулекса – у време писања овог текста око 1.600 међународних руководилаца и 1.100 локалних радника – и њихова решеност да се суоче са изузетним изазовом који им је предат у задатак. Њихови напори су почели да дају опипљиве резултате, посебно у случајевима логора у Кукешу и клинике „Медикус“ у Приштини. Ипак, неопходно је да Еулекс добије експлицитнију и одлучнију подршку на највишем нивоу европске политике. Не може бити оклевања и недоумица кад је у питању потреба да се гоне сви осумњичени за злочине, чак и у случајевима када они заузимају важне институционалне и политичке положаје. Исто тако, Еулекс мора под хитно да добије приступ комплетној архиви коју су прикупиле међународне агенције које су претходно радиле на Косову, укључујући и документацију Кфора која је у међувремену враћена у земље које су дале војни допринос3, и документацију коју је саставио МКСЈ4. По мишљењу кључних особа које раде на терену, треба да постоји заједничка, јединствена база података која би се састојала од архиве свих међународних чинилаца, лако доступна истражитељима Еулекса. Човек мора да се упита шта би уопште могло да буде наведено као разлог зашто овај основни захтев није испуњен.

10. Косовска полиција (КП), мултиетничка по саставу, професионално је обучена, добро опремљена и очигледно ефикасна у борби против ситног криминала или мање тешких облика криминалитета. Са више од 7.200 униформисаних полицајаца и преко 1.100 помоћног особља, КП чине представници 13 етничких група, укључујући и 10% Срба. Према последњим анкетама, КП је друга, одмах иза Кфора, међу институцијама које на Косову уживају висок ниво поверења јавности. Високи међународни званичници су потврдили да је полиција „пристојна“, а судије „проблематичне“ – у смислу да су изложени застрашивању, корумпирани или под утицајем политичара. Ипак, посматрачи с којима смо разговарали имају различите процене о полицији. КП још треба да се докаже да би задобила пуно поверење својих међународних партнера, укључујући и колеге у Еулексу. Међу представницима међународне заједнице на Косову смо осетили колебања и сумње у одговору на питање да ли сви челници полиције имају неопходну политичку вољу да се најснажније супротставе свим облицима криминала; нарочито када се од полиције тражи да води борбу против организованог криминала и/или кривичних дела у која су умешани високопозиционирани политичари, а нарочито када треба да обезбеди заиста ефикасну заштиту сведока, што је веома осетљив и суштински важан елемент гоњења најозлоглашенијих и најопаснијих криминалаца.

11. Корупција и организовани криминал представљају највећи проблем у региону, што је показало неколико међународних студија. Проблем погоршава чињеница да су криминал, корупција и политика уско испреплетени. Чини се да масовно присуство међународног особља нимало није поправило ствари, заправо је довело до неких прилично чудних аномалија; на пример возач или чистачица у некој међународној организацији или страној амбасади по правилу зарађују знатно више од полицајца или судије, што неизбежно ремети скалу друштвених вредности.

12. Највећи приоритет из хуманитарне перспективе је да се разјасни судбина несталих лица. Број несталих је екстремно висок када се узме у обзир мали број становника Косова. Од укупно 6.005 случајева несталих лица које је регистровао Међународни комитет Црвеног крста (МКЦК), око 1.400 особа су пронађене живе и било је могуће открити и идентификовати 2.500 тела. Већина преминулих су косовски Албанци, од којих је половина ексхумирано из масовних гробница на територији Србије, а друга половина на територији Косова. Поред тога, постоји 1.869 несталих чија судбина није утврђена. Две трећине су косовски Албанци. По доласку Кфора 12. јуна 1999. нестало је 470 особа, од тога 95 косовских Албанаца и 375 неалбанаца, углавном Срба5.

13. Када говоримо о процени броја несталих, треба напоменути да су многе косовске албанске породице које су изгубиле своје вољене после 12. јуна 1999. наводно пријавиле ранији датум нестанка, пре овог „датума прекретнице“, због страха да ће њихове најдраже сматрати „издајницима“ које је ОВК казнила. Значајно је да косовски закон о накнадама за породице „палих бораца“ изричито искључује лица која су страдала након доласка Кфора. Што се тиче закона о накнади за породице несталих лица, који је још увек у фази расправе, став је косовских власти да би тај закон требало да обухвати само оне који су нестали после 1. јануара 1999. и пре 12. јуна 1999. Овакав став показује колико је проблем несталих косовских Албанаца и данас осетљива ствар. Према неким нашим изворима, та тема је и даље огроман табу и озбиљна препрека да се открије истина. Потрага за „издајницима“ је често бацала у сенку крваве заваде између фракција унутар ОВК и служила да заташка злочине које су починили припадници ОВК и њихови сарадници.

14. Садашња Канцеларија за нестала лица и судску медицину6 наводи да има велике тешкоће у раду са документацијом често лошег квалитета коју је наследила од претходника7; она очигледно има и проблем да мотивише и задржи запослене, који су наводно недовољно плаћени у односу на квалификације које имају. Напоре да се утврди судбина несталих лица такође отежава недовољна сарадња између различитих међународних организација и косовских власти, да не помињемо надлежне органе у Албанији. Док је Србија сарађивала у напорима да се ископају масовне гробнице за које се сумњало да постоје на њеној територији, иако не без почетних сумњи, испоставило се да је такве истражне поступке много компликованије спровести на територији Косова8 , и до сада немогуће на територији Албаније9. Сарадње са косовским властима нарочито није било кад је у питању 470 случајева несталих, званично регистрованих након завршетка сукоба10. Изостанак сарадње са властима Косова и Албаније у утврђивању судбине несталих Срба, па чак и косовских Албанаца за које се верује да су жртве ОВК, изазива озбиљне сумње да тренутно постоји потребан ниво политичке воље да се утврди цела истина у вези са овим догађајима.

15. Радној групи за нестала лица, којој председава МКЦК, у сарадњи са ОМПФ, потребна је свесрдна подршка међународне заједнице да би превазишла отпор који постоји код свих страна.

Таква подршка је важна и због преживелих рођака несталих особа, чија патња и даље представља велику препреку помирењу.

Запрепашћен поступком Хашког суда

16. Већ смо подсетили како су тврдње о трговини органима доспеле у јавност, добиле међународне димензије и подстакле Парламентарну скупштину Савета Европе да затражи израду овог извештаја. Нашироко се полемисало о такозваној Жутој кући, која се налази у месту Рипе, у близини града Бурела у централној Албанији – до тога да се учинило да ова кућа има монопол на пажњу јавности. Међутим, та кућа је била само један од многих елемената у далеко већој и сложенијој епизоди. Тачно је да је цела прича, изгледа, почела са открићима о Жутој кући. У фебруару 2004. МКСЈ и Унмик су заједнички организовали истраживачку посету овом месту, уз присуство новинара. Ипак, ова посета се по свим техничким стандардима не може посматрати као право форензичко испитивање. Људи који су учествовали у њој, а које смо интервјуисали, отворено су осудили недостатак професионализма, нарочито у погледу узимања узорака и бележења научних запажања. Осим тога, понашање неких чланова породице Катучи, која живи у тој кући, буди низ питања, пре свега због различитих и контрадикторних објашњења која су понудили објашњавајући трагове мрља од крви (откривене употребом луминола) у близини стола у главној соби. Глава породице је прво тврдио да су животиње са фарме ту убијене и истранжиране. Друго објашњење је било да се једна жена из породице породила на истом месту.

17. Ни МКСЈ ни Унмик, нити канцеларија албанског јавног тужиоца, нису после ове посете спровели било какво детаљније испитивање. Албански истражитељ који је учествовао у поменутој посети, штавише, пожурио је да јавно каже да није пронађен траг било које врсте.

Прикупљене физичке узорке на лицу места МКСЈ је касније уништио након што их је фотографисао, што ми је у писму потврдио садашњи главни тужилац МКСЈ.11 Морамо себи дозволити да изразимо запрепашћење што је такав један корак предузет.

18. Ни тим специјалног тужиоца за ратне злочине у Београду није дошао до неких конкретних резултата у овом случају, без обзира на значајан труд. Медијска халабука која је пратила истрагу сигурно није допринела њиховој ефикасности. Захваљујемо специјалном тужиоцу на сарадњи и спремности да помогне.

19. Екипе међународних тужилаца и истражитеља у мисији Еулекса, задужене да истраже наводе о нехуманом поступању, укључујући и оне који се односе на могуће случајеве трговине органима, оствариле су известан напредак, посебно у правцу доказивања постојања тајних притворских објеката ОВК у северној Албанији, где су наводно почињена и убиства. Међутим, Еулексову истрагу је до сада отежавао недостатак сарадње од стране албанских власти, које нису одговарале на специфичне, подробне захтеве за судску помоћ. У време писања овог извештаја, Еулекс није имао приступ комплетној документацији МКСЈ о овом делу истраге.

20. Даља истрага, коју је такође спровео Еулекс, о случају клинике „Медикус“ у Приштини, такође је на сличан начин отежана тиме што су власти неколико чланица Савета Европе и земаља посматрача са закашњењем одговориле на захтеве Еулекса за међународну правну помоћ.12 С обзиром на тежину наведених дела – трговина људским органима, ни мање ни више – оваква кашњења су несхватљива и несавесна. Треба подсетити да је почетна истрага довела до хапшења неколико осумњичених у новембру 2008. Од тада је издато више налога за хапшење других осумњичених који су тренутно у бекству.13 Ова истрага служи као још један доказ да у овом региону постоје криминалне структуре и мреже, у које су умешани и лекари, и које делују у региону као део међународне мреже трговине људским органима, без обзира на присуство међународних снага. Верујемо да постоје довољно озбиљне и значајне индиције да је овај облик трговине постојао много пре случаја „Медикуса“, и да су неке вође ОВК и њихови сарадници умешани у то одраније. Индикације су свакако сувише јаке да би се могао толерисати пропуст да се коначно спроведе озбиљна, независна и исцрпна истрага.

Ликвидирани сведоци

21. Сазнали смо из прве руке колико је тешко реконструисати догађаје на Косову у бурном и хаотичном периоду 1999–2000. Са изузетком неколико Еулексових истражитеља, било је и још увек има мањка одлучности да се утврди истина о томе шта се десило у том периоду и у складу с тим подели одговорност. Мноштво доказа који постоје против појединих врховних вођа ОВК изгледа у великој мери доприноси тој неодлучности. Било је сведока догађаја који су ликвидирани, и оних превише уплашених и самом чињеницом да их пропитују о овим догађајима. Такви сведоци уопште немају поверења у заштитне мере које би могли да добију. Ми смо сами морали да предузмемо прецизне мере предострожности у погледу појединих саговорника како бисмо их уверили да ће њихова анонимност бити строго чувана. При свему том закључили смо да су достојни поверења и успели смо да утврдимо да се њихове изјаве поклапају са објективно проверљивим чињеницама. Наш циљ, међутим, није био да спроводимо кривичну истрагу. Ипак, можемо да тврдимо да смо прикупили довољно убедљиве доказе да снажно захтевамо да међународна тела и умешане државе коначно предузму све кораке како би осигурали да се истина утврди, а кривци јасно идентификују и позову на одговорност за своје поступке. Знаци да су криминалци у дослуху са носиоцима највиших политичких и институционалних функција превише су бројни и превише озбиљни да би се игнорисали. Фундаментално је право грађана Косова да знају истину, целу истину, а то је такође и неопходан услов за помирење између заједница и за просперитетну будућност земље.

22. Пре него што пређем на детаље у вези са нашом истрагом, хтео бих да изразим захвалност свима који су ми помогли да обавим овај тежак и деликатан задатак. На првом месту, захваљујем Секретаријату Комитета, коме је помагао један спољни експерт, као и властима држава које смо посетили, и способним, храбрим новинарима истраживачима који су са нама поделили неке информације. Такође дугујем посебну захвалност особама које су веровале у нашу професионалност и у нашу дужност да штитимо њихов идентитет како их не бисмо довели у било какву опасност.

2. Уводни коментар о изворима

23. У току истраживања, обезбедили смо сведочења и исказе неколико десетина примарних извора: бораца и сарадника разних оружаних фракција које су учествовале у непријатељствима на Косову; директних жртава насилних злочина почињених на Косову и околним територијама; чланова породица несталих и умрлих лица; садашњих и бивших представника међународних правосудних институција са надлежношћу за догађаје на Косову (пре свега Унмика, Еулекса и МКСЈ); представника националних правосудних система, укључујући тужиоце са јурисдикцијом за догађаје у вези са Косовом (Тужилаштво за ратне злочине у Београду, Канцеларија генералног тужиоца у Тирани, тужилац, полицајци и функционери државне безбедности у Приштини и у три околне државе), хуманитарних агенција (укључујући Међународни комитет Црвеног крста и Међународну комисију за нестала лица); и разних припадника цивилног друштва и организација за људска права који су истраживали и извештавали о догађајима на Косову у за нас важном периоду (укључујући Фонд за хуманитарно право).

24. Наравно, покушали смо где год је било могуће да ова сведочења узмемо сами приликом посета Приштини, Тирани, Београду и другим деловима Балкана, било путем званичних састанака (on the record), било кроз поверљиве разговоре. Међутим, због низа околности – укључујући и њихове „нестанке”, из безбедносних разлога, због њиховог пресељења у иностранство, као и ограничења нашег званичног програма сусрета док смо обављали мисију у региону – неки од извора који су обезбедили сведочење нису могли да се лично састану са нама.

25. Затим, да бисмо добили истинита сведочења о наводним злочинима косовских Албанаца, суочили смо се са истим препрекама као и друга истражна тела током протекле деценије. Због укорењеног осећаја оданости клану и принципа части који је можда најбоље описан у експертском извештају за МКСЈ у случају Љимај,14 већина сведока албанске националности била нам је недоступна. Видевши да су два истакнута процеса МКСЈ довела до смрти тако много сведока, и на крају до неуспеха да се оствари правда,15 известилац Парламентарне скупштине са тричавим ресурсима у поређењу са МКСЈ тешко да је могао да преокрене шансе да сведоци пристану да с нама директно говоре.

Недодирљива „Албанска мафија”

26. Многе особе које су дуго радиле на Косову и постале најцењенији коментатори правних питања у региону упутиле су нас у то да је у организоване криминалне мреже Албанаца („Албанска мафија”) у самој Албанији и на суседним територијама, укључујући Косово и Бившу Југословенску Републику Македонију и дијаспору, вероватно теже продрети него у Коза ностру; чак и оперативци на најнижем нивоу радије би се одлучили на затворску казну од неколико деценија него да издају припаднике свог клана.

27. Тако смо се, у нужди и само када је то било потребно, ослањали на аудио и видео-снимке интервјуа са кључним изворима, које су обављали други. У таквим случајевима смо предузели све могуће кораке да сами утврдимо аутентичност и веродостојност тих извора; упоредили смо њихове исказе са информацијама добијеним од одвојених, независних извора за које они нису могли да знају; а од људи који су обављали интервјуе добили смо утиске из прве руке о околностима и условима под којима су разговори вођени.

ОВК није била витешка

28. Разговоре су обавили бивши полицајци и инспектори из неколико земаља, академски истраживачи и истраживачки новинари од угледа и поверења. Ми смо увек инсистирали да сва сведочанства буду поткрепљена другим доказима.

 

3. Детаљни резултати наше истраге

3.1 Општи утисак

29. Општи утисак који произилази из наше истраге у неколико аспеката се драстично разликује од уобичајеног представљања сукоба на Косову. Док се водила интензивна борба за будућност територије Косова, било је веома мало ситуација да су се супротстављене наоружане фракције суочиле једна с другом на било каквој војној линији фронта.

30. Ужасна злостављања којима су српска војска и полиција прибегавале покушавајући да потчине и на крају протерају албанско становништво с Косова добро су позната и документована.

31. Докази које смо открили су можда најзначајнији по томе што су често сасвим супротни толико форсираном имиџу Ослободилачке војске Косова, или ОВК, као герилске војске која се витешки борила да одбрани право свог народа да насељава територију Косова.

32. Иако је несумњиво било много храбрих војника који су били спремни да иду на фронт, да се суоче са великим недаћама и ако је потребно и умру за независну отаџбину косовских Албанаца, ови борци нису нужно били у већини.

33. Из исказа које смо успели да сакупимо, политика и стратегија неких лидера ОВК биле су много сложеније од једноставног плана да надвладају своје српске угњетаче.

34. С једне стране, руководство ОВК је чезнуло за признањем и подршком страних партнера, посебно владе САД. Имајући тај циљ пред собом, „портпароли” ОВК са добрим међународним везама морали су да испуне одређена обећања својим партнерима и спонзорима, и/или да се придржавају одређених одредаба договора, које су биле де факто услови да добију подршку из иностранства.

35. С друге стране, међутим, један број високих команданата ОВК наводно није пропустио прилику да профитира у рату, између осталог и тако што су за себе обезбедили личну и материјалну корист. Хтели су да обезбеде приступ ресурсима за себе и своју породицу/клан, нарочито кроз позицију моћи на политичкој функцији, или у уносним делатностима као што су енергетика (нафта), грађевинарство и некретнине. Они су хтели да се освете за оно што доживљавају као историјску неправду почињену над албанским становништвом у бившој Југославији. А многи од њих су изгледа били решени да профитирају максимално колико су могли док су имали оперативну контролу над појединим територијама на којима је владало безакоње (на пример у деловима јужног и западног Косова) и да обезбеде утицај и моћ – посебно финансијску – уз помоћ којих би за себе обезбедили упориште на другим подручјима (на пример у Албанији).

36. Истина је да су се најважније оперативне активности ОВК – пре, за време и непосредно након сукоба – одвијале на територији Албаније, где српске снаге безбедности никада нису биле распоређене.

3.2 Поделе унутар ОВК и везе са организованим криминалом

37. За две и више године откако се прво појавио 1996. године, ОВК се сматрао за маргиналну, лабаво организовану побуњеничку групу, чије су нападе на Југославију западни посматрачи сврставали у дела „тероризма”.

38. Наши извори блиски ОВК и сведочења заробљених припадника ОВК које је прикупила српска полиција, потврђују да су главне локације на којима су се борци ОВК регрутовали и обучавали биле на северну Албаније.

39. Добро је познато да су оружје и муниција шверцовани у делове Косова и Метохије, често на коњу, кроз тајне, планинске путеве из северне Албаније. Српска полиција је те акције описала као криминална дела бандита који су хтели да врше терористичке нападе на српске снаге безбедности. Косовски Албанци и држављани Албаније који су учествовали у овим операцијама кријумчарења представљали су то као херојски чин отпора против српског угњетавања.

40. Домаће јачање ОВК у смислу његове борбене способности, као и кредибилитета међу албанским становништвом на Косову, нарочито у току 1998, поклапало се са повећаном бруталношћу у акцијама српске војске и полиције.

41. Ипак, тек у другој половини 1998, уз отворену подршку западних сила, у чијој је основи било снажно лобирање Сједињених Држава, ОВК је у перцепцији међународне јавности обезбедила престижан имиџ носиоца ослободилачке борбе косовских Албанаца.

42. Та перцепција престижа је био највећи и најважнији иметак ОВК. То је подстакло најбогатије донаторе албанске дијаспоре да ОВК дотурају знатна финансијска средства. Појединачни представници добили су већа овлашћења да говоре и делују у име косовских Албанаца у целини. Такође, водеће личности ОВК приказане су као будуће вероватно најмоћније и најутицајније фигуре на послератном Косову.

43. Заиста, ова перцепција надмоћи ОВК, коју су у великој мери створили Американци, била је темељ на коме је ОВК постигла стварну доминацију над другим претендентима на власт, као што су Демократски савез Косова (ДСК) Ибрахима Ругове или „влада у егзилу” Бујара Букошија.

44. Према информацијама које смо добили од инсајдера, са истом жестином с којом је спроводила координиране војне акције против Срба, ОВК се борила, и вероватно је одвојила више ресурса и политичког капитала, да задржи предност у односу на ривалске фракције.

45. Истовремено, треба нагласити да ОВК није била једна јединствена група бораца по угледу на конвенционалну армију. Није било формално именованог главног вође, или „главнокомандујућег”, чији би ауторитет признали други команданти и чија би се наређења поштовала на свим нивоима.

46. Заправо, док је трајала борба око тога ко ће у будућности управљати Косовом, и како се распламсавао сукоб, ОВК је била дубоко подељена унутрашњом исцепканошћу.

47. Важни узроци поделе су биле супротстављене политичке амбиције, као и различите представе најзначајнијих личности ОВК о томе шта су прихватљиви параметри насилног отпора.

48. Тако се 1998. и 1999, а посебно после смрти славног команданта ОКВ Адема Јашарија16 , појавило неколико различитих ОВК фракција.

49. Сваку од ових група је предводио један од самозваних оснивача ОВК. Свака група се састојала од лојалног језгра регрута и присталица, често окупљених из редова неколико блиско повезаних кланова и породица, и/или груписаних на дефинисаној географској територији Косова. Свака група је одредила свог вођу као најсветлију наду да предводи борбу ОВК против Срба и избори се за самоопредељење косовских Албанаца, сарађујући по потреби са другим командантима ОВК.

50. Очигледно je да су састав и руководство ових „фракција” ОВК, уз већ постојећу популарност ДЛК, ти који су наставили ослободилачку борбу и суштински обликовали постконфликтну политичку сцену Косова.

Фракције ОВК имају своје обавештајне структуре

51. Током последње деценије дужност највиших извршних служби на Косову подељена је између бивших водећих команданата ОВК, а већина политичких кампања заснивала се на томе колики је допринос кандидат дао за ослободилачку борбу, као и до које мере је у стању да стално промовише интересе косовских Албанаца када је реч о познатим и непознатим противницима.

52. Утврђено је да су, поред осталих облика самоодржања, разне ОВК „фракције” које помињем формирале и одржавале њене обавештајне структуре. На било који доступан начин и дефинитивно на маргинама правног и регулаторног система, највећи заговорници овог de facto облика ратовања ОВК наставили су да надзиру, и често покушавали да саботирају, активности својих противника и оних који могу да угрозе њихове политичке и пословне интересе.18

53. Поред тога, утврдили смо19 да су структуре ОВК јединица формиране, у значајној мери, у складу са хијерархијом, приврженошћу и кодексима части који преовлађују у клановима етничких Албанаца или проширеним породицама, а који de facto чине скуп закона, познат као Канун, у регионима Косова из којих потичу њихови команданти.

54. На основу аналитичких информација које смо добили од неколико међународних посматрачких мисија, потврђених од стране наших извора у Европским агенцијама за спровођење закона и бивших бораца ОВК, утврдили смо да се главне јединице ОВК и њихове одговарајуће зоне оперативне команде готово савршено подударају са структурама које контролишу различите облике организованог криминала у подручјима у којима је ОВК био активан.

55. Једноставно речено, кључ за откривање онога ко је водио највећи део посла, посебно трговине људима или кријумчарења, односно активности која је цветала на том простору, састојао се у откривању круга команданата ОВК и филијала који су били задужени за одређени регион у коме је ОВК деловао на Косову и у појединим деловима Републике Албаније.

56. Оно што је најзначајније за наша истраживања јесте то да смо утврдили да је мала, али непроцењиво моћна група личности ОВК преузела контролу над већином незаконитих криминалних радњи у које су косовски Албанци били укључени у Републици Албанији, почевши најкасније 1998.

Тачи бос „Дреничке групе”

57. Ова група истакнутих личности ОВК себе је назвала „Дреничка група”, евоцирајући тако везу са Дреничком долином на Косову20, традиционалним срцем отпора етничких Албанаца угњетавању Срба под Милошевићем, и местом у коме је настала ОВК.

58. Открили смо да је шеф „Дреничке групе” — или да употребимо терминологију мреже организованог криминала, њен „бос” — познати политички оператер, а можда и највише међународно призната личност ОВК, Хашим Тачи. 21

59. Тачи је заслужан за успон ОВК и њене надмоћности уочи преговора у Рамбујеу, како на терену на Косову тако и у иностранству. Он је такође учинио много на подстицању жестоког унутрашњег фракционаштва које карактерише ОВК током 1998. и 1999.

60. С друге стране, Тачи је несумњиво захваљујући свом личном успону успео да обезбеди политичку и дипломатску подршку22 Сједињених Држава и других западних сила и постане жељени домаћи партнер у њиховом пројекту спољне политике на Косову. Овај облик политичке подршке дао је Тачију, и то не само по његовом мишљењу, осећање да је „недодирљив” и без премца једини одрживи послератни лидер Косова који чека да то и постане.

61. С друге стране, према чврсто поткрепљеним извештајима службе које смо детаљно прегледали и потврдили кроз интервјуе у току наше истраге, Тачијева „Дреничка група” формирала је огромну базу моћи у подухватима организованог криминала који су у то време цветали на Косову и у Албанији.

62. У том погледу, Тачи је, како се наводи, деловао уз подршку и саучесништво не само формалних структура власти у Албанији, укључујући социјалистичку владу која је тада била на власти, већ и тајне службе Албаније и опасне албанске мафије.

63. Многи команданти ОВК остали су на албанској територији, а неки су чак деловали из албанске престонице Тиране током наредних непријатељства и касније.

64. Током периода НАТО бомбардовања, које је трајало неколико недеља, главни помак у односима снага на Косову можда је настао као резултат прилива странаца у регион, како у отвореној, тако и у имплицитној подршци за циљеве ОВК. У немогућности да оствари директан приступ на територију Косова, већина ове стране подршке каналисана је преко Албаније.

„Дреничка група” шверцује хероин

65. Уз прећутну захвалност за безбедно уточиште које су им пружиле саосећајне албанске власти, а и зато што било практичније и погодније да наставе са радом на терену са којим су упознати, неколико кључних команданата ОВК наводно су установили заштитне рекете у областима у којима су у Албанији преовлађивали њихови чланови клана или тамо где су могли да пронађу заједнички циљ са установљеним организованим криминалцима који су укључени у активности као што су трговина људима, продаја украдених моторних возила и трговина сексом.

66. Наиме, Тачи је, како се наводи, деловао уз подршку и саучесништво не само формалних структура власти у Албанији, укључујући социјалистичку владу која је тада била на власти, већ и тајне службе Албаније и опасне албанске мафије.23

67. Слично томе, аналитичари обавештајне службе који раде за НАТО, као и они који раде за најмање четири независне стране владе, дошли су до убедљивих открића која се односе на период непосредно након сукоба 1999.24 Тачи је био најчешће идентификован и цитиран у тајним обавештајним извештајима као најопаснији од „криминалних босова” ОВК.25

68. На још неколико познатих чланова Тачијеве „Дреничке групе” указано нам је у току нашег истраживања и речено да су одиграли виталну улогу као учесници у завери у разним категоријама криминалних активности. То су Џавит Халити, Кадри Весели, Азем Суља и Фатмира Лимај. Сви они више пута су испитивани током протекле деценије као осумњичени за ратне злочине или организовани криминал, укључујући и случајеве које су водили тужиоци Унмика, МКСЈ-а26 и Еулекса. До данас, међутим, сви они успели су да избегну правду.

69. Све нас наводи да верујемо да би сви они били осуђени за тешке злочине и да би сада већ били на одслужењу дуге затворске казне да није било две нечувене ствари које су довеле до тога да не буду кажњени: прво, изгледа да су успели да уклоне, или застраше да ћуте већину потенцијалних и стварних очевидаца који је требало да сведоче против њих (и непријатеље и некадашње савезнике), употребом насиља, претњи, уцена, рекета; и друго, колебљива политичка воља међународне заједнице да ефикасно кривично гони бивше вође ОВК. Ово је, такође, изгледа омогућило Тачију – и самим тим осталим члановима „Дреничке групе” да искористе свој положај и остваре лично богатство које је у потпуној супротности са активностима којим су изјавили да се баве.

Влада САД има доказе о криминалу „Дреничке групе“

70. Тачи и други чланови „Дреничке групе” доследно се именују као „кључни играчи” у извештајима обавештајне службе о структурама организованог криминала налик на мафију на Косову.27 Испитао сам ове различите обимне извештаје са запрепашћењем и осећајем моралне увреде.

71. Оно што посебно доводи у недоумицу јесте то да све међународне заједнице на Косову – од влада Сједињених Америчких Држава и других савезничких западних сила, до правосудних власти које подржава ЕУ – несумњиво поседују исту, огромну документацију о злочинима „Дреничке групе”28, али нико изгледа није спреман да реагује, без обзира на такву ситуацију, и починиоце позове на одговорност.

72. Наши извори из прве руке веродостојно наводе да су Хаљити, Весели, Суља и Фатмир Лимај, заједно Тачијем и другим члановима његовог унутрашњег круга, умешани у наређивање – а у неким случајевима лично су надгледали – убиства, хапшења, пребијања и испитивања у различитим деловима Косова, што је од посебног интереса за наш рад у контексту операције под вођством ОВК на територији Албаније, између 1998. и 2000.

73. Чланови „Дреничке групе”, наводи се, такође су контролисали знатна средства стављена на располагање ОВК за наставак ратних похода.29 У неколико случајева ова група је, наводно, могла да склапа послове са афирмисаним међународним мрежама организованог криминала, што је омогућило проширење и диверзификацију у нове области „бизниса”, као и отварање нових путева шверца у другим деловима Европе.

74. Конкретно сматрамо да су лидери „Дреничке групе” најодговорнији за две групе непризнатих злочина описаних у овом извештају: за оснивање ОВК ad hoc мреже заточеничких објеката на територији Албаније30, као и за одређивање судбине затвореника који су држани у тим објектима, укључујући и многе отете цивиле које су са Косова доводили преко границе у Албанију.

Доктор Шаип Муја инвеститор „ратних фондова”

75. Откривајући како су ти злочини прерасли у даљи облик нељудскости, односно насилно вађење људских органа ради трговине људима, идентификовали смо још једну особу ОВК која очигледно спада у ред водећих завереника: Шаип Муја.

76. Биографија Шаипа Мује у ослободилачкој борби косовских Албанаца подсећа на оне других чланова „Дреничке групе”, укључујући и самог Хашима Тачија: од студентског активисте у раних деведесетих31 до једног од „координатора” елитне групе ОВК са седиштем у Албанији;32 до члана Кабинета Привремене владе Косова, као и главног команданта у послератном Косовском заштитном корпусу (КЗК),33 поново цивилни политичар у Демократској партија Косова (ДПК) и, на крају, постаје утицајни функционер у актуелној власти Косова.34

77. Заједничка нит свих Мујиних улога јесте његова умешаност у медицински сектор. Не прихватамо олако да се овај појединац представља и да је у многим круговима прихваћен као „др Шаип Муја”: наводно, не само лекар и хирург, већ и хуманитарац и напредни искусни лекар.35

78. Открили смо бројне индикације које упућују на Мујину централну улогу током више од деценије у међународним мрежама далеко мање вредним хвале, које чине трговци људима, брокери нелегалних хируршких захвата, као и други починиоци организованог криминала.

79. Ове индикације и доказни елементи навели су нас да посумњамо да је Муја већи део свог приступа, покрића и могућности да остане некажњен као организовани криминалац црпио из наизглед легитимне медицинске „каријере” коју је паралелно водио. Овде може да се направи аналогија са начином на који су Тачи и други чланови „Дреничке групе” користили своје улоге у јавним функцијама и често у међународној дипломатији. Разлика у Мујином случају јесте то што је његов профил у организованом криминалу једва познат изван криминалних мрежа са којима је сарађивао и неколико истражитеља који су их пратили.

80. Према изјавама наших извора који су били учесници операција ОВК у Албанији, као и других војних и политичких сународника који су блиски са Шаипом Мујом, Муја је успео да стекне и задржи кључни утицај иза сцене на послове у ОВК у периоду касних деведесетих када је освајао међународну подршку.

81. Затим, у периоду сукоба у северној Албанији и око границе са Косовом, који се поклапа са НАТО интервенцијом 1999, Муја, заједно са већином својих колега команданата ОВК, наводно је остао даље од линије фронта, одржавајући оперативну базу снага ОВК у Тирани.

82. Посебно, заједно са Халитијем и Веселијем, Муја је укључен у проналажење иновативних начина за коришћење и улагање милиона долара „ратних фондова”, који су били поклон из иностранства за циљеве ОВК. Муја и Весели су, наводно, такође почели у име „Дреничке групе” да успостављају везе са страним приватним војним и безбедносним компанијама.36

83. Сматрамо да је посебно релевантно да је Тачијева „Дреничка група” стекла предност захваљујући двема главним променама у околностима после 12. јуна 1999.

84. Прво, повлачењем српских снага безбедности са Косова, у руке разних фракција ОВК, укључујући и Тачијеву „Дреничку групу”, предата је фактички неограничена контрола над великом територијом у којој се обављају различити облици кријумчарења и трговине људима.

85. Кфор и Унмик нису били у стању да управљају спровођењем косовског закона, кретањем људи или контролом граница у периоду после НАТО бомбардовања 1999. Фракције ОВК и друге групе које су имале контролу над различитим подручјима Косова (села, деонице пута, понекад чак и појединачне зграде) могли су да спроводе дела организованог криминала готово по сопственој вољи, укључујући располагање трофејима њихове доживљене победе над Србима.

86. Друго, Тачијево стицање већег степена политичког ауторитета (Тачи се именовао за премијера привремене владе Косова) наизглед је охрабрило „Дреничку групу” да наступа све агресивније у односу на оне које сматра ривалима, издајницима и лицима осумњиченим за „сарадњу” са Србима.

Злостављање као знак распознавања

87. Наши извори саопштили су нам да су и команданти ОВК и чланови били огорчени због великих губитака албанског становништва на Косову, посебно 1998. и почетком 1999, пре и током НАТО интервенције. Када су се српска полиција и паравојне снаге повукле са Косова у јуну 1999, јединице ОВК из северне Албаније распоређене су на Косову са тобожњим циљем „обезбеђења територије”, али подстакнуте незадрживим бесом, чак и осветом, према било коме за кога су веровали да је допринео угњетавању албанског народа.

88. Српско становништво у претежно албанским заједницама брзо је постало мета освете. У остале циљеве спадали су сви сумњиви – чак и по основу неосноване оптужбе чланова ривалских кланова или лица која су дуги низ година жудела за осветом против њих – да су „сарађивали са” или били српски чиновници. У акцији застрашивања од врата до врата пешадији ОВК наређено је да прикупи имена лица, њихових рођака или сарадника који су радили за збачене власти СРЈ (без обзира на то колико су тривијалне биле административне функције). У ову категорију наводних „сарадника” спадао је велики број етничких Албанаца, као и Рома и припадника других мањина.

89. У том контексту, наш биланс злостављања које су починили припадници ОВК и њихови заступници у Албанији иде много даље од једнократног застрањивања од стране хуља или одметнутих елемената унутар иначе дисциплинованих борбених снага. Напротив, ова злостављања распрострањена су у довољној мери да представљају образац.

90. Иако неке радње говоре о одређеној бруталности или игнорисању жртве од стране појединих извршилаца, очигледно је да су по свом општем карактеру ова злостављања наизглед координисана и прикривена с предумишљајем, мада потичу из свеобухватне стратегије руководства „Дреничке групе”.

91. Генерално, злостављања су симптоматична за надмоћ организованог криминала унутар доминантне унутрашње фракције ОВК. Држање лица заробљених у импровизованим местима притвора, без знања или домашаја власти, и смишљање начина ућуткивања било кога ко је можда сазнао праву природу незаконите активности у којој отмичари учествују, сматрају се испробаном и поузданом методологијом већине мафијашких структура – а „Дреничка група” ни по чему се није разликовала од њих.

Шест логора за цивиле у Албанији

92. Сама „Дреничка група” развила се из дела оружаних снага ОВК (наводно ангажоване у рату за ослобођење) и постала упадљиво моћна група криминалаца. Паралелно смо открили трансформацију активности чланова групе у једној одређеној области деловања: заточеничких објеката и нехуманих поступању са заробљеницима.

3.3. Заточенички објекти и нехумано поступање са заробљеницима

93. У току наше истраге идентификовали смо најмање шест засебних заточеничких објеката на територији Републике Албаније, који се налазе на територији која се протеже од Цахана у подножју планине Паштрик, готово у најсевернијем врху Албаније, до обалског пута у Драчу, на обали Средоземног мора, на западу Албаније.

94. ОВК није имала директну, сталну контролу над било којим делом овог простора у релевантном периоду, али ни било који други орган или лице који су можда били спремни или способни да спроведу закон.

95. Посебно, празнина у примени закона одразила се на неуспех албанске полиције и обавештајних служби да сузбију мафијашко разбојништво и казне јединице ОВК које су биле стациониране у северној и централној Албанији за време сукоба. Виши регионални команданти ОВК били су закон сам по себи у својим областима контроле.

96. Локације заточеничких објеката о којима смо добили сведочанства непосредних извора – поткрепљена доказима до којих су дошли истраживачки новинари (докази од којих су неки стари десет или више година), а однедавно и истражитељи и тужиоци Еулекса – укључују: Цахан, Кукеш, Бицај (у близини), Бурел, Рипе (село југозападно од Бурела у области Мат), Драч и, можда најважније од свега, за потребе нашег специфичног мандата, Фуше-Крује.

97. У току наше истраге посетили смо два таква заточеничка објекта у Албанији, мада нисмо улазили у саме објекте. Поред тога, када је реч о још најмање четири таква објекта за које знамо да су постојали, добили смо директна сведочења од више лица која су лично била у једном или више објеката, било у време када их је ОВК активно користио, било у оквиру посматрачких мисија.

98. Заточенички објекти о којима је реч нису коришћени независно или самостално. Они су били елементи уходане, координисане и повезане мреже незаконитих активности у којима су високи команданти ОВК спроводили контролу и надзор. Заједнички именитељ свих објеката био је да су у њима, на албанској територији, чланови и припадници филијала ОВК држали цивиле.

99. На мапи прикљученој овом извештају приказане су локације на којима знамо да су постојали заточенички објекти, заједно са саобраћајницама које их повезују.

100. Постоје, међутим, значајне разлике у периодима и сврси у коју је коришћен сваки од ових заточеничких објеката. Евидентно је да је сваки заточенички објекат имао свој посебан „оперативни профил” у односу на: начин на који се односи формирају или праве договори да се омогуће притварања и сродне операције у различито време; карактер и састав група заробљеника; средства којима су стизали заробљеници; и судбине које су чекале заробљенике.

Албанске службе испитују затворенике

101. Почећемо са описом неких од општих карактеристика притвора ОВК у току рата (од којих ће неке изгледа испунити захтеве за ратне злочине), и оних после конфликта које су држали припадници ОВК и њихове филијале (који изгледа да представљају организовано злочиначко дело). Након тога детаљније ћемо испитати оно што се десило у сваком од заточеничких објеката на територији Албаније.

3.3.1 Притвори ОВК у време рата

3.3.1.1 Прва подгрупа заробљеника: „ратни заробљеници”

102. У периоду између априла и јуна 1999, притвори ОВК на албанској територији приметно су били смештени на стратешким императивима за вођење герилског рата.

103. За време рата и масовних покрета избеглица у Албанију, ОВК је наводно спроводио политику према којој су сва лица осумњичена да имају ма каква сазнања о делима српских власти, посебно она за која се сумњало да су „сарадници”, требало да буду предмет „испитивања”.

104. Речено нам је да су ову политику на територији Албаније активно подржавали моћни елементи унутар албанске националне обавештајне службе, укључујући и SHIK (сада SHISH) и војну обавештајну службу, при чему су неки чланови чак и учествовали у постављању питања заробљеницима у логорима ОВК. Иза ове политике стајао је Кадри Весељи (псеудоним Лули), ослонац „Дреничке групе”.

105. Заточенички објекти у којима су се наводно одвијала „испитивања” – нарочито оне ближе граници са Косовом – играла су улогу војне „базе” или „логора” у којима се спроводила обука и из којих су трупе слате на фронт или се поново снабдевале оружјем и муницијом. Ту су били напуштени или присвојени пословни простори (укључујући и један хотел и једну фабрику) у већим провинцијским градовима и на њиховој периферији које је ОВК добио од Албанаца који су подржавали његов патриотски циљ.

106. Повремено су ратни логори истовремено коришћени као објекти за затварање и друге намене, као што су: паркирање возила, или тајно складиште војне опреме, складиштења и логистике или залиха као што су униформе и пушке, поправке хаварисаних возила; лечење повређених другова, или за одржавање састанака команданата ОВК.

107. У већини случајева, међутим, заробљеници су наводно били одвојени од конвенционалних „ратних” активности и у великој мери изоловани како не би могла да их види већина бораца ОВК или спољни посматрачи који би могли да посете базе ОВК.

Логори за „издајнике“ и „политичке“ противнике

108. Ако су сви заробљеници заточени у објектима ОВК на територији Албаније били подељени у подгрупе према судбинама које су их задесиле, сматрамо да је најмања подгрупа обухватала „ратне заробљенике”: они који су држани само за време сукоба на Косову, од којих су многи побегли или су пуштени из Албаније, сигурно су се вратили кућама на Косово, и данас су живи.

109. Знамо да у овој категорији има „преживелих”, који су сведочили о злочинима појединих команданата ОВК и који су држани у објектима на једној или више од три наведене локације:

Цахан – логор ОВК у близини косовског ратног фронта, такође се користи као место са кога су се трупе слале на фронт;

Кукеш – бивша фабрика метала претворена у вишенаменски објекат ОВК, укључујући најмање два „ћелијска блока” за смештај затвореника, и

Драч – место на коме је ОВК спроводио саслушања у задњем делу хотела Дреница, штаб ОВК и регрутни центар.

110. На основу сведочења извора, заједно са материјалом који се налази у оптужницама које издаје Канцеларија специјалног тужиоца за Републику Косово, процењујемо да је укупно најмање по 40 особа ОВК37 затворио и држао на једној или више од три горе наведене локације и да су преживеле до данашњих дана.

111. Ова подгрупа састоји се углавном од цивила етничких Албанаца – као и неких регрута ОВК – за које се сумњало да су „сарадници” или издајници, било на основу претпоставке да су шпијунирали за Србе, или зато што се сматрало да су припадали или подржавали политичке и војне супарнике ОВК, посебно ДПК и настајање Оружаних снага Републике Косово (ФАРК).38

112. Лица у овој подгрупи првенствено су вођена на испитивање, а неколико њих рекли су да су се ОВК и албански обавештајни официри према њима грубо понашали док су их испитивали. Међутим, током даљег периода притвора који је трајао неколико дана или више од месец дана, многе од ових затвореника су на крају премлаћивали и малтретирали, у циљу кажњавања, застрашивања и спровођења терора.

113. Команданти ОВК оптужени да су били задужени за ове заточеничке локације јесу Сабита ГЕКИ, Риза АЛИЈА (звани „командант Хоџај”) и Хемшит КРАСНИЋИ. Сва тројица истичу се у претходним истрагама Унмика о ратним злочинима на северу Албаније, против њих је SPRK подигао оптужнице и ускоро би требало да им се суди у Окружном суду на Косову.39 Извршен је детаљан претрес њихове имовине.

114. Докази прикупљени у току тих процеса изгледа да указују на то да су ови оперативци ОВК – заједно са својим регионалним командантом за северну Албанију, сада покојним Хеладином Гашијем – били су усклађени са „Дреничком групом”, под вођством Хашима Тачија, и деловали у сарадњи, између осталих, са Кадријем Весељијем.

3.3.1.1.1. Студија случаја природе објеката: Цахан

115. Логор у Цахану који је користио ОВК био је од свих објеката најсеверније у Албанији и сходно томе највише везан за активности на фронту40 Нисмо пронашли ништа што би указивало на то да су заробљеници одвођени из Цахана у друге заточеничке објекте у Албанији, иако такву могућност не можемо да искључимо.

116. Што је физичка локација објекта била дубље на албанској територији, чини се да је била мање у директној вези са ратним походима ОВК и више повезана са подземљем организованог криминала.

117. Људи који су описали да су их држали и малтретирали у Цахану углавном су привођени произвољно и релативно спонтано, често у току патрола ОВК у близини самог кампа или на контролним пунктовима на граничном прелазу између Косова и Албаније.

Пребијања у логору у Кукешу

118. Лица у овој првој подгрупи наводно су највише ослобађана по завршетку ратних непријатељстава и када су се српске снаге безбедности повукле са својих положаја на Косову, у јуну 1999. Опстанак ових заробљеника у великом броју доказан је и списком од више десетина именованих особа које имају статус „оштећених страна/сведока” у кривичном поступку против команданата Цахана и Кукеша.

3.3.1.1.2 Студија случаја природе објеката: Кукеш

119. Од места на којима су цивилни заробљеници тајно држани у притвору ОВК, добили смо велики број детаља о бази ОВК у напуштеној згради фабрике на периферији северног албанског града Кукеша.

120. Два изворна сведока објаснила су нам како су заробљеници довођени у Кукеш, бацани у импровизоване ћелијске блокове, остављани да бораве у нездравим условима без хране и воде, где су их повремено обилазили војници ОВК и испитивали, малтретирали и тукли.

121. Злостављања која су затвореници претрпели у овом објекту прецизно су документована, између осталог, од стране косовског и међународног особља које ради у Канцеларији специјалног тужиоца Косова. У изјавама датим тужиоцима 2009. и 2010, више од десет лица – готово сви етнички Албанци – описује да су били у притвору на неодређено време, брутално пребијани палицама и другим предметима, као и подвргнути различитим облицима нечовечног поступања у Кукешу. Неколико сведока изјавило је да су се ходницима проламали крици агоније оних који су држани у ћелијским блоковима.

122. Влада Албаније саопштила је да не постоје тела умрлих лица која се доводе у везу са сукобом на Косову и сахрањених на територији Албаније, и да их никада није ни било. Случај Кукеша доказује да је ова тврдња очигледно нетачна.

123. Прво, постоје тела бачена у реке на Косову која је струја носила низводно преко границе у Албанију. Ексхумација тих тела и вађење остатака од стране представника ОМПФ на Косову била би релативно „неоспорна” – али чак и интервенцији на овим случајевима жестоко се противе албанске власти.

124. Друго, постоје познати појединачни случајеви у којима је утврђено да су тела убијених косовских Албанаца сахрањена у Албанији. Ови случајеви – онда када су документовани од стране Албанаца и међународних новинара и саопштени јавно – довели су до дужих, мада дискретних, преговора између породица тих косовских Албанаца и управа гробаља у Албанији. Коначно, и од посебног значаја, у једном случају који нам је непосредни извор детаљно објаснио, тела су ексхумирана и враћена на Косово да би их породица сахранила како доликује. Албанске власти су нам рекле да не знају за такве случајеве.

Списак преминулих имиграната

125. Треће, постоје тврдње о постојању масовних гробница на територији Републике Албаније. У Канцеларији српских тужилаца за ратне злочине речено нам је да су у њиховом поседу сателитске фотографије области у којима се налазе ове масовне гробнице – али да до сада сама места нису пронађена, иако су српске власти албанским колегама послале званичан захтев за обављање претраге.

126. Добили смо податке од локалног гробља у Кукешу, који изгледа да садрже значајну потврду: тела лица са Косова заиста су била сахрањена у северној Албанији. Најважнији докуменат јесте „Списак преминулих имиграната са Косова, 28. март 1999 – 17. јун 1999”, на пет страница, који је урадио надзорник за јавне службе у општини Кукеш, у северној Албанији.

127. Овај документ касније је био прихваћен као доказ у Окружном суду у Митровици, на Косову, пошто га је поднела Канцеларија специјалног тужиоца Косова. Установљено је да је један од умрлих лица на списку – Антон Бисаку, наведен под бројем 138 – био међу познатим жртвама тајних притвора и нехуманог поступања у објекту ОВК у Кукешу, у Албанији.

128. Према оптужници поднетој у августу 2010, Бисаку и неодређени број других цивила у притвору у Кукешу били су „више пута претучени и ударани моткама и палицама, ногама, вербално злостављани и мучени”. У оптужби којом се окривљени Сабит Геци терети за „ратне злочине против цивилног становништва”, укључујући „убиство цивила у Кукешу, појединца Антона Бисакуа који је претучен и упуцан”, специјални тужилац Еулекса изјавио је да је Бисаку „убијен из ватреног оружја упереног у њега у току нечовечног поступања, пребијања и мучења који су се догодили око 4. јуна 1999. или на тај дан”.

3.3.2. Постконфликтни притвори које спроводе припадници ОВК и партнери

129. После 12. јуна 1999. косовски Албанци су наставили да хапсе лица због разних ствари, укључујући и освете, казне и профит. Починиоци – међи којима су сви, према нашим изворима, припадници ОВК и партнери – након тога смишљају сопствена нова средства за хапшење и злостављање цивила и транспортују их са Косова до нових заточеничких објеката у Албанији, али не оних којима је ОВК управљао у време рата.

Сведоци – бивши борци ОВК

130. У месецима непосредно након проглашења краја сукоба на Косову у јуну 1999, чланови и партнери ОВК на десетине особа које су отели наводно испоручују у тајне притворе на албанске територије.

131. Ово код нас изазива озбиљну забринутост и за албанске власти спровођење истраге и решавање овог случаја треба да буде приоритет јер се за огромном већином лица, укључујући и бројне Албанце, за која смо утврдили да су тако третирана и даље трага.

132. Према нашим информацијама, у Албанији није био само један објекат за тајни притвор у периоду после окончања сукоба – постојала је читава ad hoc мрежа таквих објеката, које су повезивала честа путовања од једног до другог покрајинским путевима Албаније и прелажење преко порозне, хаотичне границе између Косова и Албаније (посебно у време масовних кретања избеглица средином 1999).

133. Били смо у могућности да добијемо изворна, потврдна сведочења бивших бораца ОВК и њихових помоћника, који су више пута саобраћали између објеката који се наводе у нашем извештају и превозили заробљенике из већине њих.

134. На овим путовањима, регрути ОВК и партнери наводно су возили приватна возила без ознака, укључујући камионе и комбије, понекад у конвојима, између два објекта. Превозили су особље ОВК и логистику, храну, алкохол или цигарете, и групе жена за сексуално искоришћавање. Најважније јесте то да су од јула 1999. па све до августа 2000. превозили и заробљенике.

135. Објекти у којима су заточеници били затворени у постконфликтном периоду разликују се по карактеру од објеката из ратног периода: установили смо да су то првенствено биле сеоске приватне куће у руралним и приградским подручјима, укључујући и традиционалне албанске куће на селу и њихове амбаре.

136. Поред тога, постконфликтној мрежи заточеничких објеката додат је најмање један наменски изграђен објекат, који је био јединствен по изгледу и намени. Састојао се од модерног прихватног центра за организовани криминал у трговини органима, направљен у стилу импровизоване оперативне клинике на којој су заробљеницима које је држао ОВК против њихове воље уклањани бубрези. Према нашим изворима, вође тог злочиначког подухвата затим су отпремале људске органе из Албаније и продавале их приватним клиникама у иностранству, на међународном „црном тржишту” органа за трансплантацију.

3.3.2.1 Друга подгрупа заробљеника: „нестао”

137. Заробљеници у овој подгрупи били су жртве присилног нестанка: током недеља које су следиле после 12. јуна 1999. нико од њих није виђен, нико за њих није чуо откако су отети на Косову.

138. Организатори овог постконфликтног злочиначког чина наводно су започели процес филтрирања, при чему је мањи број заробљеника селективно издвајан из сваке веће групе несталих и пресељаван на неко друго место. Докази указују на то да је разлог за процес филтрирања заробљеника на овај начин био повезан са утврђивањем подобности изабраних заточеника за коришћење који их је чекало.

Срби су били главна мета

139. Фактори за које се сматра да су били од значаја за процес филтрирања – што нам је потврдило више извора – јесу године старости, пол, здравствено стање и етничко порекло заробљеника, при чему су етнички Срби првенствено били на мети.

140. У бројним изјавама чули смо да заробљеници не само да су предавани, већ су и „куповани” и „продавани”. Због овога смо покушали да разјаснимо место где се укрштају отмице и необјављено притварање у контексту сукоба, као и активности организованог криминала, који је распрострањен у многим областима свакодневног живота у региону.

3.3.2.1.1.1 Студија случаја природе објеката: Рипе

 

141. У току наших истраживања закључили смо да су најмање три извора, чија смо сведочења добили, несумњиво физички присутна у кући породице К. у месту Рипе у близини Бурела (много помињана „жута кућа”) у контексту кривичних дела ОВК током којих су били присутни.

142. Сваки од ових извора испричао је јединствене и специфичне детаље у вези са тачном локацијом и изгледом куће, о њеном власнику, припадницима ОВК који су тамо били распоређени и карактеру и заповедништву илегалних активности које су се одвијале у тој кући у периоду од 1999. до 2000.

143. На основу ових сведочења извора, може се закључити да су К. кућу држали под контролом и у њој боравили припадници ОВК који су били део мреже која управља већим делом северне половине Албаније.

144. Мала група команданата ОВК наводно је наредила и надзирала више испорука цивилних заробљеника у К. кућу у периоду до годину дана, од јула 1999. до средине 2000. Већина ових заробљеника отета је из покрајинске области југа Косова и транспортована у Албанију на начине описане у овом извештају. За разлику од оних држаних у Кукешу, заробљеници доведени у Рипе углавном су били Срби.

145. Осим тога, извори блиски ОВК говоре о великом броју жртава трговине женама и девојкама доведеним у К. кућу, где су сексуално искоришћаване не само од стране припадника ОВК, већ и неких становника Рипе заједнице.

146. У току периода у којем је ОВК био присутан у кући, ћутање становника Рипе о присуству ОВК јединица и њихових активности било је, према нашим изворима, остварено захваљујући претњама, али и „исплатама”, у којима су биле и знатне суме новца, као и слободном приступу алкохолу, дрогама и проституткама.

Открића америчких новинара

147. Постоје значајни доказни елементи о томе да је мали број заробљеника ОВК, укључујући и неке од отетих етничких Срба, умро у месту Рипе или у близини К. куће. За ове смртне случајеве сазнали смо не само кроз сведочења бивших припадника ОВК који су рекли да су учествовали у затварању и транспорту заробљеника док су били живи, већ и кроз сведочанства људи који су присуствовали сахрани, ексхумацији, премештању и поновном сахрањивању лешева заробљеника и док је ОВК био у К. кући и у периоду након што је ОВК напустио К. кућу, а њени становници се у њу вратили.

148. Наша открића у односу на К. кућу изгледа да у великој мери поткрепљују резултати до којих је дошла екипа истраживачких новинара који раде за америчке продуценте документарних филмова „American Radio Works”. Њихова открића сажета су у поверљиви интерни меморандум достављен Унмику 2003, што је довело до формирања истражне мисије за К. кућу.

149. Ипак, сведочења која смо сакупили такође су открила димензију операција ОВК у К. кући о којима раније није известио ни ARW тим, ни бивши главни тужилац Хашког трибунала Карла дел Понте у својим мемоарима, ни медији у својим узастопним „открићима”.

150. Оперативци ОВК не само да су оставили заробљенике у Рипе, већ су их очигледно из овог места превозили даље у различите објекте за притвор. Према изјавама возача који су били укључени у превоз заробљеника, неке од особа које су возили из места Рипе биле су оне исте које су довезли са Косова, док су други у Рипе стигли из различитих и непознатих крајева.

151. К. кућа стога није била крајње исходиште у овој повезаној мрежи заточеничких објеката и превоза заробљеника. Њена тачна улога, значај за целу операцију, можда је претходно погрешно протумачена.

152. К. кућа је, у ствари, изгледа била више нека врста „пролазне станице”, на којој су заточеници држани у транзиту до њихове коначне судбине и, према неким изворима, подвргнути наизглед чудним облицима „обраде” / „филтрирања”, укључујући и испитивање крви и физичког стања.

3.3.2.1.2 Запажања о условима притвора и транспорта

153. Заробљеници су у овим заточеничким објектима наводно били у комуникацијској изолацији под сталном оружаном стражом, или у просторијама које су биле део главне зграде, или у амбарима, гаражама, складиштима или другим суседним објектима направљеним за складиштење.

Возачи комбија и камиона – сведоци

154. Током транспорта између тих зграда, заробљеници су редовно бацани у комбије и камионе као бале јер су им руке биле везане иза леђа, а затим везивани за унутрашњу арматуру на возилу.

155. Возачи комбија и камиона – од којих ће неколико њих постати кључни сведоци образаца описане праксе злостављања – видели су и чули патње заробљеника у току транспорта, посебно због недостатка ваздуха или због психичких патњи које су преживљавали очекујући неизбежну судбину.

3.3.2.2 Трећа подгрупа заробљеника: „жртве организованог криминала”

156. Последња и најуочљивија подгрупа заробљеника у постконфликтном периоду, не само зато што је њена судбина у великој мери сензационалистичка и у великој мери погрешно схваћена, обухвата заробљенике које сматрамо „жртвама организованог криминала”. У овој подгрупи има неколико лица за која смо открили да су одведена у централни део Албаније и одмах убијена, пре него што су им у импровизованој оперативној клиници уклоњени бубрези.

157. Заробљеници из ове подгрупе несумњиво су у притвору ОВК претрпели најстрашније мучење. Према извору сведочења, заробљенике „филтриране” у овој последњој подгрупи у почетку су држали у животу, добро хранили и дозвољавали им да спавају. Стражари и крвници ОВК, који би их иначе тукли до бесвести, понашали су се према њима са релативном уздржаношћу.

158. Како нам је речено, сваки заробљеник пролазио је кроз најмање два пролазна заточеничка објекта, или „успутне станице”, пре него што је био испоручен на оперативну клинику. Ове „успутне станице”, очигледно под контролом оперативаца ОВК и партнера усклађених са „Дреничком групом”, налазиле су се, између осталог, на следећим притворским локацијама:

Бицај (у околини) – очигледно приватна кућа у малом селу јужно од Бицаја, у сеоском окружењу недалеко од магистралног пута према Пешкопеји;

Бурел – на периферији града Бурел, комплекс на коме су најмање две појединачне грађевине у којима су заточеници били затворени, као и кућа у којој су се окупљали оперативци и одмарали се;

Рипе – двоспратна, самостална сеоска кућа звана К. кућа, или „жута кућа”, која је била предмет комбиноване форензичке посете Унмика / МКСЈ 2004. након што су је идентификовали истраживачки новинари, и

Фуше-Крује – још једна одвојена, двоспратна сеоска кућа удаљена од главних путева и окружена великим имањем, која је наводно послужила као „сигурна кућа”, не само за филијале ОВК, већ и за друге групе организованих криминалаца који су укључени у шверц дроге и трговину људима.

Студија случаја природе објеката: Фуше-Крује

159. Фуше-Крује је била последња локација откривена у нашим истраживањима где се процес „филтрирања” наводно завршавао, а мала, одабрана група заробљеника ОВК довде доведених суочавала са смрћу.

Молили отмичаре да их не исеку на комаде

160. Постоје јаке индиције, од сведочења извора која смо добили, да су у процесу кретања кроз пролазна места, бар неки од заробљеника постајали свесни коначне судбине која их чека. У заточеничким објектима, где су могли да чују друге сапатнике, као и у току транспорта, прича се да су неки од заробљеника преклињали своје отмичаре да их поштеде, да не буду „исецкани на комаде”.41

161. Бар у тренутку када су им шприцем узимали крв ради анализе (корак који изгледа да је сродан „типизацији”, односно одређивању нивоа компатибилности органа трансплантације), или када су их прегледали људи које су ословљавали са „лекари”, мора да је заробљеницима било напоменуто да су нека врста медицинске робе. Извори који су описивали овакве ситуације кажу да су се поменуте анализе и испитивања обављали у оба места – Рипе и Фуше-Крује.

162. Сведочења на којима заснивамо наша сазнања говоре веродостојно и доследно о начинима на које су убијани сви заробљеници, обично хицем у главу, пре операције током које се уклањао један или више органа. Сазнали смо да се углавном трговало „бубрезима лешева”, тј. бубрезима који су постхумно извађени; није било напредних хируршких захвата који захтевају контролисане клиничке услове и употребу велике количине анестетика.

163. Из различитих и независних извора ОВК инсајдера сазнали смо за разне елементе и перспективе круга који се бави трговином људским органима: с једне стране, из перспективе возача, телохранитеља и других „поправљача” који извршавају логистичке и практичне задатке достављања људских тела у оперативну клинику, а са друге стране, из перспективе „организатора”, криминалних вођа који, како се наводи, улазе у послове обезбеђивања људских органа ради трансплантације у замену за уносне новчане награде.

164. Практична димензија трговине људима релативно је једноставна. Заробљеници доведени у област Фуше–Крује (после напорне вишечасовне вожње из Рипе или Бурела) прво се затварају у „сигурну кућу”. Власник овог имања био је етнички Албанац који је наводно имао и кланску и криминалну повезаност са члановима „Дреничке групе”42.

165. Када је хирурзима који обављају трансплантацију било јављено да буду спремни за операцију, заробљеници су појединачно довођени из „сигурне куће”, убица ОВК погубио би их по кратком поступку и њихови лешеви транспортовани су брзо у оперативну клинику.

166. Хируршке процедуре које се потом обављају – вађење бубрега из леша, а не операције живих донатора – најчешћи су начини на које се долази до органа и ткива донатора за потребе трансплантације – осим кривичног дела прибављања лешева. Еминентни стручњаци који се баве трансплантацијом органа са којима смо се консултовали током нашег истраживања описали су нам ове процедуре као ефикасне и нискоризичне43.

Косовске власти ограничавају истраживање

167. Извори су изјавили да је Фуше–Крује изабран за седиште ових објеката због близине главног аеродрома у Тирани. Објекти у средишту овог круга за трговину људским органима „сигурна кућа” и оперативна клиника били су доступни међународним посетиоцима који су долазили и за слање пошиљки.

4. Клиника Медикус

168. У току истраживања открили смо неке информације које су на неки начин мимо нашег досадашњег сазнања. Изгледа да ове информације приказују ширу, сложенију заверу организованог криминала у прибављању људских органа за незакониту трансплантацију, у којој, поред Косова, дуже од једне деценије учествују конспиратори из најмање три стране земље. Конкретно, пронашли смо неколико кредибилних, конвергентних индикација које упућују на то да је трговина људским органима, која се одвијала у периоду после окончања конфликта у притворима, описана у нашем извештају, тесно повезана са садашњим случајем клинике Медикус, и то не само преко истакнутих косовских Албанаца и међународних личности које су означене као учесници у завери у оба случаја. Међутим, из поштовања према истрази која је у току и судском поступку који води Еулекс (Канцеларија специјалног тужиоца Косова), осећамо обавезу да се уздржимо од објављивања наших налаза у том погледу. Довољно је рећи да саветујемо свим земљама чији се држављани појављују у оптужници у вези са клиником Медикус да учине све што је у њиховој моћи да се заустави ова срамна активност и помогне у извођењу њених организатора и завереника пред лице правде.

5. Размишљања о „стакленом плафону одговорности” на Косову

169. Наша истрага је утврдила да постоји „стаклени плафон одговорности” у вези са истрагама које се тренутно предузимају, као и до сада издатим оптужницама, под покровитељством Канцеларије специјалног тужиоца на Косову.

170. Чини се да постоје две главне препреке на које СПРК наилази у потрази за правдом у име народа Косова. Први проблем је у томе што де факто домет истраживања пажљиво надгледају и ограничавају косовске власти, па стога њихова сарадња са Еулексом пати од дубоког недостатка поверења 44.

Клановска заштита криминалаца

171. Друго, ови људи би радије прихватили правду у судовима због своје наводне улоге у вођењу нелегалних логора и трговине људским органима него да уплету своје бивше високе команданте ОВК, чија су наређења извршавали, а који су сада високе политичке личности.

172. Централна препрека за постизање правде за многе Косоваре чини се да је обичај предака, који још увек преовлађује у неким деловима друштва, утемељен у лојалности клану, или његов еквивалент у сфери организованог криминала. Чак и када сами завереници нису припадници истог племена, или проширене породице, осећање лојалности према својим криминалним „босовима” нераскидиво је као било која породична веза.

173. Стога ће Сабит Геки одлучно избегавати да говори о умешаности оних заиста одговорних за мучење цивила-затвореника у Кукешу јер су сада постали јавне личности вредне поштовања. Исто тако, Иљир Рецај ће и даље да прихвата последице што је жртвени јарац за нередовне лиценце и финансирање праксе на клиници Медикус у Приштини, а неће упрти прст на оне који су заиста одговорни за ову организовану криминалну активност у здравству на Косову.

174. Резултат се огледа у томе да политички лидери уверљиво одбацују наводе који се односе на умешаност ОВК у притварања, мучења и убиства у Албанији – озбиљне оптужбе које заслужују да буду истражене, као што смо видели, много озбиљније него што је то до сада био случај – као нешто више од „спектакла” створеног од стране српских политичких пропагандиста.

6. Нека закључна разматрања

175. У закључку треба још једном подсетити да је овај извештај сачињен у светлу открића која су се појавила у мемоарима бившег главног тужиоца Хашког трибунала. Шокирана тим разоткривањима, Парламентарна скупштина нам је поверила задатак да детаљније проучимо оптужбе и кршења људских права за која се тврди да су почињена на Косову у наведеном периоду. Елементи изнесени у књизи бившег тужиоца односе се пре свега на наводну трговину људским органима. Наша компликована, осетљива истрага омогућила нам је не само да потврдимо те елементе, већ и да расветли даље, повезане наводе и створимо врло суморну, забрињавајућу слику онога што се догађало и што се у извесној мери и даље догађа на Косову. Наш задатак није био да се спроведе кривична истрага – ми нисмо овлашћени да то чинимо, и пре свега нам недостају неопходна средства – а камоли да изрекнемо пресуде кривице или невиности.

Злочин у срцу Европе

176. Информације које смо сакупили ипак се односе на изузетно тешке догађаје који су се десили у самом срцу Европе. Савет Европе и њене државе чланице не могу остати равнодушни на такву ситуацију. Ми смо показали да је организовани криминал значајна појава на Косову. То није ништа ново и, признајем, нимало ексклузивно на Косову. Организовани криминал представља ужасан проблем у региону и такође утиче на Србију, Црну Гору и Албанију, да поменемо само неколико примера. Постоје и забрињавајуће, изненађујуће везе и склоности међу различитим групама које су умешане. Штавише, такве криминалне групе чини се да међусобно сарађују далеко ефикасније него одговорни национални и међународни правосудни органи. Истакли смо и документовали сумњиве, ау неким случајевима и отворене везе између организованог криминала и политике, укључујући и представнике власти; ни то није ништа ново, барем не за оне који не затварају очи и уши по сваку цену. Мук и неуспех да се реагује на такав скандал подједнако су озбиљни и неприхватљиви. Нисмо се бавили гласинама и хушкањима већ смо описали догађаје на основу изјава више сведока, докумената и објективних доказа. Оно што смо открили, наравно, није потпуно непознато. Исти или слични налази дуго су били детаљно изношени и осуђивани у извештајима кључних обавештајних и полицијских агенција, иако нису били праћени на прави начин јер политички господари одговарајућих аутора радије не би да се експонирају и не говоре ништа, наводно због „политичке целисходности”. Али морамо да се запитамо који би интереси могли да оправдају такав став и презир према свим вредностима на које се увек позивају у јавности? Сви на Косову свесни су онога што се догодило и тренутне ситуације, али људи не причају о томе, осим у приватним ситуацијама; годинама су чекали да истина – права истина, а не њена званична верзија – буде огољена. Наш једини циљ данас јесте да говоримо у име оних мушкараца и жена са Косова, као и оних из Србије и Албаније, који без обзира на своју етничку или верску припадност, једноставно теже ка истини и окончању скандалозне некажњивости и само желе да буду у стању да живе у миру. Истина и одговорност су апсолутно неопходне ако постоји жеља за истинским помирењем и трајном стабилношћу у региону. Током наше мисије састали смо се са веома одважним особама – домаћим и међународним актерима – који се боре да превазиђу равнодушност и изграде правичније друштво. Они не заслужују само наше изразе солидарности већ и нашу пуну и активну подршку.

 

 ——-

[1] Сједињене Америчке Државе имају амбасаду са импресивним ресурсима и војну базу, камп Бондстил, која по обиму и важности очигледно превазилази регионални значај

2 „Наслеђе Унмика“ нам је живописно представљено као „300.000 збрканих страница”

3 Сазнали смо да су неке земље које су учествовале у Кфору (на пример Велика Британија) понеле целу своју документацију и да је она касније била доступна истражитељима Еулекса само на посебно образложен захтев за сваки случај појединачно, што знатно успорава спровођење правде

4 У време наше посете у јануару 2010. истражитељи Еулекса нису увек имали приступ документацији МКСЈ, мада је тужилац МКС недавно, како је пренето, уверавао Еулекс да ће одмах добити приступ

5 Податке је обезбедила Канцеларија за нестала лица и судску медицину (ОМПФ), имајући у виду случајеве који нису били решени почетком 2010. МКЦК говори о 1000 несталих по доласку Кфора, углавном Срба, али и косовских Албанаца који су обележени као „издајници”

6 Канцеларијом за нестала лица и судску медицину (ОМПФ) тренутно заједнички управљају један званичник Еулекса и један косовски званичник; формирана је, како нам је речено, „да рашчисти збрку коју су оставили Унмик и МКСЈ”

7 Тешкоће су највеће у случајевима документованим у периоду „хаоса“ од јуна до краја октобра 1999. Војници Кфора очигледно нису били квалификовани да обаве полицијски посао и њихови извештаји са места злочина углавном су, кажу, „неупотребљиви”.

8 Навешћу пример с којим смо се суочили током истраживачке посете Приштини у вези са ископавањима у руднику у ком су наводно била закопана тела 30 Срба. Ангажованој локалној грађевинској компанији претили су припадници локалне заједнице, што је прилично омело ископавања. Како смо чули, преовлађујући став међу косовским становништвом је да се „издајником“ сматра свако ко пружи информације о масовним гробницама са српским жртвама.

9 Истражитељи Еулекса су нас обавестили да је ниво сарадње са албанским властима „нула“. После неколико месеци, одговор на захтев за међународну правну помоћ (у вези са логором у Кукешу) био је да је тражену истрагу „одложила природна непогода“. Остали међународни званичници такође су потврдили „снажан отпор“ косовских власти да сарађују у решавању случајева несталих Срба или наводних косовских Албанаца „издајника“. Албанске власти су упорно понављале да „Албанија никада није дозволила ексхумације на својој територији. Овде није било рата, па не треба тражити ни гробнице“.

10 Наводно постоји извесно опирање и у самом ОМПФ кад су у питању случајеви несталих регистровани после 12. јуна 1999.

11 Серж Брамерц, главни тужилац МКСЈ, у писму мени датираном 17. децембра 2009. У разговору са Карлом дел Понте 2009. бивша тужитељка ме је уверавала да би поменути материјал требало да се чува у архивама МКСЈ и да је просто незамисливо да је уништен.

12 Ти захтеви су упућени у марту 2009. следећим земљама: Белорусији, Канади, Израелу, Немачкој, Молдавији, Пољској, Руској Федерацији и Турској. У тренутку писања овог извештаја, само је Канада одговорила на задовољавајући начин.

13 Види саопштење за штампу Еулекса од 15. октобра 2010. http://www.eulex-kosovo.eu/en/pressreleases/0098.phpи извештај Неби Ћена (АП) од 12. новембра 2010.http://news.yahoo.com/s/ap/20101112/ap_on_re_eu/eu_kosovo_organ_trafficking/print

14 Видети експертски извештај цитиран у пресуди Љимају

15 Карла дел Понте је сама рекла за суђење Љимају да је „допуштено да надвлада некажњивост која искоришћава страх“. Видети „Лов“, Дел Понте и Судетић, поглавље 11

16 ОВК је ја­ча­ла на до­ма­ћем те­ре­ну ско­ро кроз чи­та­ве де­ве­де­се­те та­ко што је ску­пља­ла до­бро­вољ­це по се­ли­ма – му­шкар­це свих уз­ра­ста – и ује­ди­ња­ва­ла их око во­ђа ка­кав је био Адем Ја­ша­ри. Та­ко су фор­ми­ра­не ма­ле ору­жа­не је­ди­ни­це или „бри­га­де” по це­лој те­ри­то­ри­ји Ко­со­ва. Мно­ги од ре­гру­та ове „отаџ­бин­ске ОВК”, прак­тич­но ар­ми­је се­ља­ка, про­шле су кроз ге­рил­ску обу­ку у кам­по­ви­ма на се­ве­ру Ал­ба­ни­је и кри­јум­ча­ри­ли су на Ко­со­во оруж­је с ко­јим ће спро­во­ди­ти на­сил­не ак­ци­је от­по­ра. Ми смо у ис­тра­зи до­би­ли ви­ше од 12 ис­ка­за ко­сов­ских му­шка­ра­ца ал­бан­ске на­ци­о­нал­но­сти ко­ји су уче­ство­ва­ли у овој кам­па­њи „от­по­ра”. Ка­да су Ја­ша­ри и ве­ли­ки број чла­но­ва ње­го­ве по­ро­ди­це и са­рад­ни­ка уби­је­ни у опе­ра­ци­ји срп­ских сна­га без­бед­но­сти 1998, овај пр­во­бит­ни об­лик ОВК је прак­тич­но не­стао, пре­се­лив­ши се у фол­клор као ро­ман­тич­но пре­да­ње о осло­ба­ђа­њу Ко­со­ва, са Ја­ша­ром као па­лим ју­на­ком.

17 Ме­ђу глав­ним ри­вал­ским по­ли­тич­ким стран­ка­ма на не­ко­ли­ко не­дав­них из­бо­ра би­ле су Де­мо­крат­ска пар­ти­ја Ко­со­ва (Par­tia De­mo­kra­ti­ke e Kosovës или ДПК) и Али­јан­са за бу­дућ­ност Ко­со­ва (Ale­an­ca për Ardhmërinë e Kosovës или АБК), при че­му су на че­лу обе пар­ти­је ко­ман­дан­ти „фрак­ци­ја” не­ка­да­шњег ОВК, док њи­хо­во члан­ство чи­ни ве­ли­ки број бив­ших опе­ра­ти­ва­ца ОВК.

18 За­бе­ле­жи­ли смо не­ве­ро­ват­не ис­по­ве­сти чо­ве­ка по име­ну На­зим Бља­ца, ко­ји је про­шле го­ди­не све­до­чио о ко­ри­шће­њу оба­ве­штај­ца за ци­ља­на уби­ства и ра­зним об­ли­ци­ма ре­ке­ти­ра­ња; Бља­цин опис тај­ног под­зе­мља је­дан је од оних ко­је пре­по­зна­је­мо у соп­стве­ним ис­тра­жи­ва­њи­ма.

19 У том сми­слу, на­ша са­зна­ња ко­ре­спон­ди­ра­ју са они­ма до ко­јих су до­шли ме­ђу­на­род­ни пред­став­ни­ци вој­них и оба­ве­штај­них по­сма­трач­ких ми­си­ја – од Кфо­ра, пре­ко ОЕБС-а , па све до ЦИА – у из­ве­шта­ји­ма об­ја­вље­ним на ра­зним ме­сти­ма то­ком по­след­њих пет­на­ест го­ди­на.

20 На са­мом Ко­со­ву, област ути­ца­ја „Дре­нич­ке гру­пе” и ње­них фи­ли­ја­ла ши­рио се да­ле­ко из­ван тог ло­ка­ли­те­та: има­ли су чвр­сту кон­тро­лу над кри­ми­нал­ним кар­те­ли­ма ак­тив­ним у оп­шти­на­ма, укљу­чу­ју­ћи, али не огра­ни­ча­ва­ју­ћи се на, Ис­ток, Ср­би­цу, Скен­де­рај, Кли­ну, При­зрен и При­шти­ну.

21 Ви­ди Le Mon­de, 11. де­цем­бар 2010.

22 Та­чи је, на при­мер, име­но­ван за глав­ног де­ле­га­та ко­сов­ских Ал­ба­на­ца на са­ми­ту у Рам­бу­јеу.

23 На при­мер, аме­рич­ка ад­ми­ни­стра­ци­ја за бор­бу про­тив нар­ко­ти­ка у из­ве­шта­ју у про­ле­ће 1999. на­во­ди да ор­га­ни­за­ци­је за кри­јум­ча­ре­ње дро­ге ко­је чи­не ет­нич­ки Ал­бан­ци на Ко­со­ву сма­тра за „дру­ге по зна­ча­ју, иза тур­ских бан­ди, као до­ми­нант­не кри­јум­ча­ре хе­ро­и­на дуж балканске руте”.

24 То су оба­ве­штај­не слу­жбе Не­мач­ке (BND), Ита­ли­је (Si­smi), Бри­та­ни­је (MI6) и Грч­ке (EYP)

25 Ви­ди, на при­мер, из­ве­штај ИЕП (Ин­сти­тут за европ­ску по­ли­ти­ку, Бер­лин) од 9. ја­ну­а­ра 2007. – при­пре­мљен за Не­мач­ко ми­ни­стар­ство од­бра­не („Ope­ra­ti­o­na­li­si­e­rung von Se­cu­rity Sec­tor Re­form (SSR) auf dem We­stlic­hen Bal­kan – in­tel­li­gen­te/kre­a­ti­ve Ansätze für eine langfri­stig po­si­ti­ve Ge­stal­tung di­e­ser Re­gion”); до­ку­мент кла­си­фи­ко­ван као тај­ни, а ипак до­сту­пан на Ин­тер­не­ту; на стра­ни 57 ауто­ри ука­зу­ју на то да се „Та­чи сма­тра, у без­бед­но­сним кру­го­ви­ма, мно­го опа­сни­јим од Ха­ра­ди­на­ја, ко­ји као бив­ши шеф ОВК има ши­ро­ку ме­ђу­на­род­ну мре­жу” (мој пре­вод). Још је­дан из­ве­штај не­мач­ке тај­не слу­жбе (Bun­de­snac­hric­hten­di­enst/BND), на сли­чан на­чин до­сту­пан на Ин­тер­не­ту (BND Analyse vom 22.02.2005), име­ну­је го­спо­ду Та­чи­ја, Љу­ку и Ха­ра­ди­на­ја као кључ­не лич­но­сти ор­га­ни­зо­ва­ног кри­ми­на­ла на Ко­со­ву и ис­тра­жу­је по­себ­но, на 27 стра­на де­таљ­не ана­ли­зе, по­сле­ди­це „Дре­нич­ке гру­пе”. Ни­смо се огра­ни­чи­ли на про­у­ча­ва­ње ових из­ве­шта­ја и дру­гих из­во­ра, већ смо ин­тер­вју­и­са­ли је­дан број ли­ца ко­ја су би­ла укљу­че­на, на основ­ном ни­воу, у при­пре­ме ових из­ве­шта­ја.

26 Фат­мир Ли­мај, бив­ши ко­ман­дант ОВК ви­со­ког ран­га, оп­ту­жен је, су­ђе­но му је и на кра­ју је осло­бо­ђен од стра­не МКСЈ у су­ђе­њу то­ком ко­га се на­и­шло на мно­го про­бле­ма ко­ји се ти­чу ва­ља­но­сти до­ка­за.

27 У то­ку по­след­њих де­сет го­ди­на, оба­ве­штај­не слу­жбе из ви­ше зе­ма­ља За­пад­не Евро­пе, аген­ци­је за спро­во­ђе­ње за­ко­на, укљу­чу­ју­ћи Фе­де­рал­ни ис­тра­жни би­ро (ФБИ) у Сје­ди­ње­ним Др­жа­ва­ма и ана­ли­ти­ча­ри не­ко­ли­ко на­ци­о­нал­но­сти ко­ји ра­де у струк­ту­ра­ма НА­ТО-а при­пре­ми­ли су ме­ро­дав­не из­ве­шта­је пот­кре­пље­не чи­ње­ни­ца­ма из по­у­зда­них из­во­ра о не­за­ко­ни­тим ак­тив­но­сти­ма „Дре­нич­ке гру­пе”.

28 По­сто­је чвр­сти до­ка­зи о уме­ша­но­сти ове гру­пе и ње­них фи­нан­сиј­ских спон­зо­ра у пра­ње нов­ца, кри­јум­ча­ре­ње дро­ге и ци­га­ре­та, тр­го­ви­ну љу­ди­ма, про­сти­ту­ци­ју и на­сил­ну мо­но­по­ли­за­ци­ју нај­ве­ћих ко­сов­ских еко­ном­ских сек­то­ра, укљу­чу­ју­ћи го­ри­во за во­зи­ла и из­град­њу.

29 Ова сред­ства пр­вен­стве­но су са­ку­пља­на кроз до­при­но­се из ко­сов­ске ди­ја­спо­ре, а др­жа­на су у стра­ним бан­ка­ма, укљу­чу­ју­ћи оне у Не­мач­кој и Швај­цар­ској. Фи­нан­сиј­ска сред­ства на рас­по­ла­га­њу Та­чи­је­вом уну­тра­шњем кру­гу дра­ма­тич­но су по­ра­сла са ства­ра­њем фон­да по­све­ће­ног ОВК по­зна­том као At­dheu Thërre („До­мо­ви­на зо­ве”).

30 Тре­ба да ис­так­нем од­лич­но но­ви­нар­ско ис­тра­жи­ва­ње Bal­kan In­sight Re­por­ters’ Net­work (BIRN), ко­ја је из­ве­сти­ла о еле­мен­ти­ма мре­же ло­го­ра ОВК у Ал­ба­ни­ји у апри­лу 2009. Ал­тин Ра­хи­ми, Вла­ди­мир Ка­рај и Мајкл Монт­го­ме­ри.

31 Док је Та­чи био на При­штин­ском уни­вер­зи­те­ту и по­стао ли­дер Сту­дент­ског по­кре­та ко­сов­ских Ал­ба­на­ца, Му­ја је сту­ди­рао кар­ди­о­ло­ги­ју на Уни­вер­зи­те­ту у Ти­ра­ни и био у ве­зи са ми­ли­тант­ним еле­мен­ти­ма ал­бан­ског от­по­ра срп­ској ре­пре­си­ји на Ко­со­ву.

32 Му­ја је био оп­шти „ме­ди­цин­ски ко­ор­ди­на­тор” Глав­ног шта­ба ОВК, што је би­ло ме­сто са ко­га је над­гле­дао пру­жа­ње ме­ди­цин­ске по­мо­ћи ра­ње­ним вој­ни­ци­ма ОВК, као и дру­ге хит­не слу­ча­је­ве у опе­ра­тив­ним зо­на­ма ОВК. Му­ја је по­себ­но ко­ри­стио Вој­ну бол­ни­цу у Ти­ра­ни, у Ал­ба­ни­ји, и рас­по­ла­гао обим­ним за­ли­ха­ма и опре­мом ко­ју је ОВК на­ба­вљао за­хва­љу­ју­ћи стра­ним до­на­ци­ја­ма. То­ком 1998. и 1999, као зва­нич­ни пред­став­ник ОВК, уз по­др­шку еле­ме­на­та у ал­бан­ској вој­сци и ал­бан­ске тај­не слу­жбе, Му­ја је био над­ле­жан за низ дру­гих ин­фра­струк­ту­ра: нај­ма­ње је­дан хе­ли­коп­тер, не­ко­ли­ко до­бро фи­нан­си­ра­них про­је­ка­та из­град­ње и им­про­ви­зо­ва­них сме­шта­ја – укљу­чу­ју­ћи при­ват­не ку­ће и ста­но­ве – за ко­ман­дан­те ОВК, ре­гру­те и парт­не­ре ко­ји су из ино­стран­ства до­ла­зи­ли у Ал­ба­ни­ју, укљу­чу­ју­ћи и оне на пу­ту пре­ма Ко­со­ву.

33 Му­ја је био и ко­ор­ди­на­тор за здрав­ство/ме­ди­ци­ну у При­вре­ме­ној вла­ди Ко­со­ва, за вре­ме при­вре­ме­ног пре­ми­је­ра Та­чи­ја, и ко­ман­дант 40. Ме­ди­цин­ског ба­та­љо­на Ко­сов­ског за­штит­ног кор­пу­са.

34 У вре­ме пи­са­ња овог до­ку­мен­та, у де­цем­бру 2010, Ша­ип Му­ја ра­ди у ад­ми­ни­стра­ци­ји Ха­ши­ма Та­чи­ја као ви­ши по­ли­тич­ки са­вет­ник у ка­би­не­ту пре­ми­је­ра, за­ду­жен, из­ме­ђу оста­лог, за област здрав­ства.

35 Му­ја је оп­ште­при­знат, на при­мер, од­и­грао је уло­гу у уво­ђе­њу си­сте­ма „те­ле­ме­ди­ци­не” на Ко­со­ву, за­хва­љу­ју­ћи ко­јој здрав­стве­не и хи­рур­шке услу­ге мо­гу да се при­ме­њу­ју уз по­моћ ле­ка­ра на уда­ље­ним ло­ка­ци­ја­ма, ко­ри­сте­ћи ин­тер­нет тех­но­ло­ги­ју за по­ве­зи­ва­ње уче­сни­ка.

36 Ком­би­но­ва­ни ути­цај Му­је и Ве­се­ли­ја у том сми­слу ис­тра­јао је то­ком тран­зи­ци­о­не фа­зе Ко­сов­ског за­штит­ног кор­пу­са; обо­ји­ца су има­ли цен­трал­ни ути­цај на фор­ми­ра­ње оба­ве­штај­них струк­ту­ра и ме­ха­ни­зме до­но­ше­ња стра­те­шких од­лу­ка уну­тар ДПК. У спољ­не стра­не, за ко­је се на­во­ди да су ан­га­жо­ва­ни, спа­да­ју при­пад­ни­ци ал­бан­ске тај­не слу­жбе, аме­рич­ке при­ват­не вој­не и без­бед­но­сне ком­па­ни­је и изра­ел­ски оба­ве­штај­ни струч­ња­ци.

37 Ових 40 осо­ба не об­у­хва­та­ју ли­ца чи­ји је при­твор у Дра­чу тра­јао са­мо док су оба­ве­штај­ни офи­ци­ри ОВК спро­во­ди­ли ис­пи­ти­ва­ње.

38 Вој­на гру­па­ци­ја For­cat e Ar­ma­to­su­ra të Republikës së Kosovës или FARK – „Ору­жа­не сна­ге Ре­пу­бли­ке Ко­со­во” – но­ми­нал­но се бо­ри­ла за исти циљ осло­бо­ђе­ња као и ОВК, али су је ко­ман­дан­ти ОВК сма­тра­ли про­тив­ни­ком и на њу гле­да­ли с пре­зи­ром и по­до­зре­њем. ФАРК је по­ли­тич­ки свр­ста­ван уз ДПК и сма­тран од­бра­ном вла­де Бу­ја­ра Бу­ко­ши­ја у из­гнан­ству. За раз­ли­ку од ОВК, ФАРК је био из­гра­ђен око је­згра ис­ку­сних офи­ци­ра, ет­нич­ких Ал­ба­на­ца ко­ји су слу­жи­ли у Вој­сци Са­ве­зне Ре­пу­бли­ке Ју­го­сла­ви­је. Ко­ман­дан­ти ОВК би­ли су ве­о­ма не­по­вер­љи­ви пре­ма ФАРК-у и те­жи­ли су да су­зби­ју ње­го­во ре­гру­то­ва­ње но­вих бо­ра­ца и на­бав­ке за­ли­ха оруж­ја и му­ни­ци­је. ОВК је у при­тво­ру др­жао број­на ли­ца, по­себ­но ци­ви­ле у се­вер­ној Ал­ба­ни­ји, у бли­зи­ни гра­ни­це са Ко­со­вом, на осно­ву оп­ту­жби да по­др­жа­ва­ју ФАРК и да су сто­га не­ло­јал­ни ци­љу ОВК.

39 Ге­ки и Али­ја су ухап­ше­ни у ма­ју и ју­ну 2010. и оп­ту­же­ни су за рат­не зло­чи­не про­тив ци­вил­ног ста­нов­ни­штва. Иако по­сто­је чвр­сти до­ка­зи про­тив Кра­сни­ћи­ја, тре­ћег осум­њи­че­ног по истом пи­та­њу, он је и да­ље у бек­ству у вре­ме овог пи­са­ња и са­мим тим не мо­же би­ти пред­мет оп­ту­жбе пре­ма ко­сов­ском кри­вич­ном по­ступ­ку. Че­ка­ју­ћи на хап­ше­ње Кра­сни­ћи­ја, као и на ефи­ка­сну при­ме­ну прав­де, су­ђе­ње све тро­ји­це тре­ба да се одр­жи или у Окру­жном су­ду у При­шти­ни или у Окру­жном су­ду у Ми­тро­ви­ци, по­чет­ком 2011.

40 На­ши из­во­ри у ОВК ре­кли су нам да је Ца­хан, у ства­ри, био опе­ра­тив­но ме­сто за на­пре­до­ва­ње ОВК пре­ко пла­нин­ске гра­ни­це на Ко­со­во. По­зна­то је да су бор­ци ОВК ста­ци­о­ни­ра­ни у Ца­ха­ну по­кре­ну­ли „Опе­ра­ци­ју аеро”, је­дан од рет­ких упа­да на срп­ску те­ри­то­ри­ју кра­јем ма­ја 1999.

41 У ин­те­ре­су ус­по­ста­вља­ња рав­но­те­же, тре­ба­ло би да ис­так­нем да су не­ке при­че о стра­ху за­тво­ре­ни­ка има­ле тен­ден­ци­ју да пре­те­ра­но дра­ма­ти­зу­ју чи­ње­ни­це. На при­мер, ни­смо на­и­шли на до­ка­зе за тврд­њу да су не­ким жр­тва­ма пр­во укла­ња­ли је­дан бу­брег, за­тим их „за­ши­ва­ли”, по­но­во за­тва­ра­ли на из­ве­стан пе­ри­од и на кра­ју од­стра­њи­ва­ли и дру­ги бу­брег.

42 Шу­ро­ва­ње са мре­жа­ма ко­је су се ба­ви­ле тр­го­ви­ном сек­са, иле­гал­них ими­гра­на­та у Евро­пу и кри­јум­ча­ре­њем пред­ме­та, укљу­чу­ју­ћи дро­гу и оруж­је, до­ве­ло је на кра­ју вла­сни­ка до то­га да бу­де ухап­шен од стра­не ал­бан­ских зва­нич­ни­ка за спро­во­ђе­ње за­ко­на, иако из­гле­да да не­ма ни­ка­кве ве­зе са зло­чи­ни­ма по­чи­ње­ним у окви­ру мре­же ОВК.

43 На­су­прот ши­ро­ко рас­про­стра­ње­ном скеп­ти­ци­зму о то­ме да ли су опе­ра­ци­је по­ве­за­не са тр­го­ви­ном ор­га­на из­во­ђе­не у Ал­ба­ни­ји у пе­ри­о­ду 1999–2000, струч­ња­ци ко­је смо кон­сул­то­ва­ли не са­мо да сма­тра­ју да је са­вр­ше­но мо­гу­ће да је та ме­то­до­ло­ги­ја ко­ри­шће­на већ су и упо­зна­ти с тим да су оба­вља­ни слич­ни, не­за­ко­ни­ти за­хва­ти то­ком ко­јих су ва­ђе­ни ор­га­ни из ле­ше­ва.

44 При­мер у до­ме­ну упра­вља­ња ин­фор­ма­ци­ја­ма је­сте огра­ни­чен при­ступ по­ли­циј­ским ис­тра­жи­те­љи­ма Еулек­са кри­вич­ној ба­зи по­да­та­ка ко­јом упра­вља­ју њи­хо­ве ко­сов­ске ко­ле­ге. Ло­кал­но ру­ко­вод­ство не­ра­до одо­бра­ва слу­жбе­ни­ци­ма Еулек­са при­ступ Ин­фор­ма­ци­о­ном си­сте­му ко­сов­ске по­ли­ци­је (КПИС), и то са­мо пре­ко не­ко­ли­ко ко­ри­снич­ких име­на и ло­зин­ки, при че­му сва­ка од њих мо­ра да бу­де ве­за­на за при­ја­вљи­ва­ње на по­зна­тог име­но­ва­ног зва­нич­ни­ка Еулек­са. Пре­тра­ге ко­је је спро­вео сва­ки од ових ко­ри­сни­ка мо­гу ди­рект­но да над­зи­ру офи­ци­ри за ве­зу, ко­ји ће зна­ти ко­ли­ко че­сто и ка­да је из­вр­ше­на пре­тра­га од стра­не Еулек­са, као и ко­га је Еулекс про­ве­ра­вао. Ипак има мно­го слу­ча­је­ва у ко­ји­ма јед­но­став­на тех­но­ло­ги­ја раз­о­ча­ра по­ли­циј­ског ис­тра­жи­те­ља мо­дер­ног до­ба јер си­стем КПИС-а ре­дов­но „па­да”. Исти си­стем за ре­ги­стра­ци­ју мо­тор­них во­зи­ла, КВИС, та­ко­ђе, био је отво­рен за ис­тра­жи­те­ље Еулек­са по­сле тра­ља­вих пре­го­во­ра о са­рад­њи са Ко­сов­ском по­ли­ци­јом. Ме­ђу­тим, вер­зи­ја ба­зе по­да­та­ка ко­ја је до­ступ­на (за раз­ли­ку од ори­ги­нал­ног про­то­ти­па ко­ји је за­јед­нич­ки раз­ви­јен у окви­ру Ун­ми­ка) био је ис­кљу­чи­во на ал­бан­ском је­зи­ку. ММА (мо­ни­то­ринг, мен­тор­ство и са­ве­то­ва­ње) не­ма­ју ве­ли­ког зна­ча­ја ка­да ко­сов­ски парт­не­ри ра­де оно што хо­ће – је­ди­не ко­рек­тив­не ме­ре ко­је мо­гу да пре­ду­зму ме­ђу­на­род­не сна­ге са­сто­је се у то­ме да на­пи­шу из­ве­штај ко­ји иде до лан­ца од­го­вор­но­сти и ве­ро­ват­но за­вр­ша­ва на сто­лу не­где у Бри­се­лу где се тре­ти­ра као нај­ма­ње хи­тан и не та­ко ва­жан за по­ли­тич­ку ко­рект­ност.

 

Izvor: http://www.politika.rs/rubrike/dosije-Hasim-Taci/Dokumenti/Nehumana-postupanja-sa-ljudima-i-ilegalna-trgovina-ljudskim-organima-na-Kosovu.sr.html

————–

2. априла 2015.  за СРБски ФБРепортер приредила Биљана Диковић

2 replies »

  1. Које је то злочине над невиним Шћиптарима учинила власт СР Југославије под вођством Слободана Милошевића и то још несумњиво доказане?

    Где су убијени ти Шћиптари чија су тела донета из Сакабије (Сакате Србије – Србије без Ким) и била есхумирана?

    Свиђа ми се

  2. nato YOU OCCUPAIED SERBIA LIKE hitler 1941 SO YOU NOTHING BETTER THEN germans MAY GOD JUDGE YOU FOR DAMAGE AND OCCUPATION YOU DONE TO SERBS IN HOLY KOSOVO METOHIJA SERBS HOLY LAND YOU NOT WELCOME IN HELM SO F—- OFF YOU WORST evil ON EARTH YOU GOING BEE DESTROYED SOON BETTER WATCH YOU BLOODY GOD IS ON SERBIA AND RUSSIA ORTHODOX SIDE AMIN YOU FORMED SELF CALLED hague ONLY FOR SERBS FAKE COURT YOU SUPPORTING croats ustashe siptare AND muslim handcar division YOU ARE SERBS enemy

    Свиђа ми се