АКТУЕЛНО

Милан Ружић: Моја Србија


Продали смо себе за добре паре, али је новац покупио неко други. Стално ме питају зашто се жалим на било шта и због чега приговарам кад сам се родио у земљи која је „просто таква“. Нисам се ја родио у овој земљи.

Милан Ружић, фото ИСКРА

Нисам се ја родио у земљи у којој задњица говори и плаћа се више од дипломе. Не верујем да је држава мог рођења она која саму себе распродаје. Не бих рекао да је моја држава она која љуби чизме које су јој до јуче притискале врат, а ни дан-данас нису од тога одустале. Моја земља није земља ријалити програма, већ тешке реалности.

У мојој земљи се од части не одриче. У мојој земљи се витештво и даље цени. Моја земља је и моје Косово и Метохија. Моји надређени су најбољи синови српског народа, а не распале естрадне фалшерке са два разредна основне и брадати ништа-мозгови који живе од измишљеног талента. У мојој Србији се рађа, а у овој нешто сасвим супротно. У мојој Србији се живи, а у овоме што је мојој Србији украло име се преживљава. Моје оцене из толиких школа кроз које сви пролазимо нису нешто што се може тек тако занемарити и спаковати у кофере за иностранство, јер их је неко овде прогласио небитним! Све легенде мог народа нису оне из холивудских филмова. Мој мит није холивудски, већ косовски. Ја се нисам заветовао на трпљење, него на рад и напредак.

Није моја она земља у којој људски живот и женско поштење коштају хиљаду динара, или код оних који себе много више цене, сто евра! Жене мог народа нису стока за подвођење, већ садашње и будуће мајке без којих не бисмо ни постојали. Интелектуалци моје државе нису они који своју памет показују причом, већ делом. Гласноговорници државе под чијом заставом живим нису они који су је понижавали, пљували и цинкарили Западу! Небо моје Србије није ово ведро, пријатељско и отворено, већ оно сиво и пуно авиона из којих на мој народ падају бомбе.

Главни град моје државе не изгледа као арена у којој свако против Србије може рећи шта год жели и још да за тако нешто буде награђен и поштован. Моји мртви нису они којих се одричем, које опањкавам и који ми служе за надметање у броју убијених са суседним крвницима. Моји мртви су они за којима плачем и који су ову моју земљу својом жртвом од Господа откупили.

Деца моје Србије нису она која злостављају своје вршњаке. Моји професори нису они који су факултете позавршавали у неким селима, па им част дозвољава да глуме да образују децу за бедну плату. Пут до дипломе коју издаје моја држава не иде преко уплате на одређене рачуне, већ преко стотина томова књига. У овој земљи се једино поштено ради да би се купила диплома!

Очи из којих нас гледа безнађе и понека психоактивна супстанца нису очи оних за које су се моји преци борили. Ова данашња музика није логичан наставак традиције гусала. Звук топова моје земље, заменио је звук музике покупљене са контејнера азијских провинција. Параде моје земље немају за циљ истополне бракове и усвајање деце од стране људи којима их ни природа не може дати. Понос моје Србије су мајке и очеви са својом децом коју уче како бити поштен и одговоран, а не они који децу уче како да се „снађу“. За све оне који се у данашњој Србији „сналазе“, у мојој Србији би заслужили барем 20 година робије.

Политика моје државе није она која дозвољава да држава остане празна, а да сваки контејнер буде окићен са два или три пара ногу које вире из њега у потрази за храном. Цркве које су моју државу и измаштале нису никада паљене, а да моја држава није одговорила нечим још јачим од пламена. Дипломате моје Србије су на камен одговарале маљем, на метак топом, на војника пуком. У мојој земљи није било протестних нота, апела и преговора ако неко прети да угрози српски идентитет.

Моја Србија је неговала свој језик и своје ћирилично писмо. Није их издавала зарад бедног доприноса олакшавању глобалне комуникације. Ова држава има памет која не постоји, а моја држава у којој сам рођен је она из које је сваки ум блистао и надилазио и оне највеће светске.

Нисам ја из земље у којој реч не вреди ништа ако није покривена новцем. Нисам из државе која изворе пијаће воде распродаје онима који ће нам се сутра жеднима смејати. Нисам из оне земље у којој је одлазак у цркву и даље раван инциденту. Нисам из оне државе у којој свако ко је луд има прилику да добро живи од своје лудости, а паметни од своје памети могу само да гладују. Нисам из оне земље у којој стид, срамота и пристојност не постоје.

Нисам ја одавде – ја сам из Србије.

Милан Ружић

ИЗВОР: ИСКРА

——–

24.4.2019. за СРБски ФБРепортер приредила Биљана Диковић

2 replies »

  1. ЖИВЕЛА КРАЉЕВИНА СРБИЈА ДА СРБИЈА ИМА СРБСКУ ВОЈСКУ ЖАНДЕРМЕРИЈУ ЦАРИНУ ДА БУДЕМО СА ГОСПОДОМ И СА СВЕТИМ САВОМ СВЕТИ САВО СРБИ БОГУ ВОДИ КА БОЖЈОЈ ПРАВДИ И СЛОБОДИ СРБИ СУ МОЈ НАРОД НИЈЕСУ папин ЗА СВЕТЕ НЕМАЊИЋЕ ЗА СРБСКУ СВЕТУ КРУНУ ДО ГРОБА БРАЋО И СЕСТРЕ ЗА КРАЉЕВИНУ СРБИЈУ У ГРАНИЦАМА ЦАРСТВА ДУШАНОВОГ АМИН БОЖЕ ДАЈ СССС

    Свиђа ми се