АКТУЕЛНО

Остоја Војиновић: Међународни празник рада, или – Где ћеш за Први мај


Први мај – Дан рада кроз историју означен је као дан када радници треба да покажу солидарност и изнесу своје захтеве за побољшање положаја. Уместо радничких протеста и парада, данас се овај празник више везује за забаву, одмор од неколико дана, а све мање се сећамо  борбе за радничка права.

Велике друштвене промене  утичу на тежи положај радника, који све мање имају сигуран посао,и у сталној су неизвесности од губитка истог. Тај празник обележава се у спомен на догађаје који су се десили крајем априла и почетком маја 1886. године у бројним градовима у Америци, а посебно у Чикагу, који је прерастао у  средиште општерадничког покрета и масовних протеста.

Црвени каранфили, симбол проливене крви радника који су 1. маја 1886. године на улицама Чикага страдали тражећи осмочасовно радно време, данас, чини се дефинитивно одлазе у заборав. Некадашње слетове и параде заменио је Првомајски уранак уз мирис роштиља и наду да баш на тај 1. мај неће бити кише. А Чикаго? Сети ли га се још ко?

Где смо данас? Остали заглављени у 19.веку? Ако се се иде у корак са технолошким развојем, где је хуманистичка страна човека, и да ли је остала у хуманизму и ренесанси или је аутоматизација прогутала?

Током друге половине 19. века положај радника у читавом свету био је лош, а појам „радничких права“ као такав није ни био познат. Нису постојали јасни критеријуми којима би биле утврђене обавезе и права радника и послодаваца, висина минималне наднице, дужина трајања радног времена. Ондашњи радници били су препуштени на милост и немилост државе, индустријалаца, и услед таквог радничког положаја, дошло је до успостављања свести о потреби њиховог удруживања ради остваривања основних људских и радничких права.

Са друге стране, држава и послодавци нимало нису били склони да изађу у сусрет оправданим радничким захтевима, што је изазвало масовне протесте и сукобе на улицама градова. Највећи протести одржани су 4. маја 1886. године у Чикагу, када је узаврела атмосфера довела је до отвореног сукоба у коме је страдало четворо људи. У спомен на те догађаје три године касније успостављено је обележавање 1. маја као универзалног Празника рада. У Србији је Први мај обележен први пут 1893. године протестним скуповима у Београду.

КАРИКАТУРА: Саша Димитријевић – ПРАЗНИК РАДА

Од почетка борбе за радничка права па до данас, обележавање, а не празновање, овог датума пролазило је кроз различите историјске и друштвене промене. Све до периода успостављања првих комунистичких и социјалистичких држава, празник рада је обележаван радничким протестима широм света. У капиталистичким државама традиција радничких протеста задржана је и до данас, док је у комунистичким и социјалистичким земљама, попут некадашње Југославије, тај празник проглашен за државни, сматрајући да су радничка права у потпуности испоштована, па је 1. мај прерастао у Празник рада.
Дакле, уместо борбе за радничка права и обележавања успомене на велике демонстрације у Чикагу, успостављен је празник и из тог периода, потиче пракса код нас да се 1. мај празнује, уместо да  буде повод  за указивање на проблеме и тешкоће у области остваривања права радника.

Из социјалистичког периода баштинимо праксу првомајских уранака које карактерише бескрајно конзумирање хране и пића, као феномен лишен сваког садржаја и смисла, чиме је дан посвећен највећој борби радничких права изгубио своју сврху. Уместо да користимо тај датум за јачање положаја радника, ми га празнујемо као какав уобичајени државни празник. Таква вишедеценијска пракса говори о ниској и недовољно развијеној свести међу радницима у Србији, и о дезоријентисаности синдиката, чије су активности деценијама биле карактерисане продајом зимнице и свињских полутки по сниженим ценама, уместо активнијом и непрестаном борбом за радничка права.

РАДНИЦИ, Србија, фото С.Пашалић

Какав је данас положај радника и колико су њихова права угрожена? Интерес капитала довео је до тога да су радници свуда у свету угрожени, а нарочито у земљама у транзицији. Све чешће се не поштују права радника, због којих је и отпочела њихова борба  и обележавање 1. маја, а то је пре свега право на 8 сати рада, 8 сати одмора и 8 сати спавања. Тиме се поништавају кроз историју постигнута радничка и цивилизацијска достигнућа. Велики број радника је изгубио, или су им ограничена и друга права: сигуран посао, плаћен прековремени, рад у сменама, ноћу и празницима, као и једнака права запослених на одређено и неодређено време, запослених у предузећу и радника запослених привремено преко разних приватних агенција.

Синдикати у Србији  су ослабили и одавно не бране аутентичне интересе радника. Са друге стране, послодавци су све моћнији, а држава, има кључну улогу када је реч о доношењу закона који би требало да штите раднике. У данашње време, време капитала, најважнији је профит, па врло често не постоји људска страна када је реч о односу послодавца према радницима.

Радници данас имају много разлога да јавно кажу своје проблеме и искажу незадовољство, али је синдикална раздробљеност радничке класе довела до тога да је радницима тешко да се класно стабилизују и синдикално организују.У неким капиталистичким земљама на Дан рада радници и грађани масовно демонстрирају и јавно исказују незадовољство постојећим стањем, пре свега средњи слојеви, који су свуда у свету највише погођени економском кризом. Када је реч о нашој земљи, међу радницима је најприсутнији страх од губитка посла, сиромаштва и страх од болести, односно недовољно средстава за лечење, као и жеља за зарадом од које се може пристојно живети.

Протести у Француској, колаж фото архива

Радници бивших комунистичких држава у поводу овог дана немају масовне протесте и демонстрације, док су оне у капиталистичким државама, попут Француске и Италије редовне и масовне. Овај феномен је мало тешко објаснити, но исти вероватно има везе са засићењем вишедеценијском причом и потенцирањем права радника који су се на крају осећали бедно, обесправљено и далеко сиромашније него њихови саборци са капиталистичког Запада.

Какогод, и ове, као и претходних година улице Париза, Тулуза, Рима, Мадрида, Барселоне и Берлина биће опет пуне бесних радника жељних правде, док ћемо ми на Истоку, богати, сити и крцати свим бенефицијама празник провести уз роштиљ и ождеравање. Можда се у томе и крије одговор на питање зашто је њима боље него нама.

Само да нас још време послужи, и да не буде кише.

 

Остоја Војиновић

Остоја Војиновић

——–

30.4.2019. за СРБски ФБРепортер приредила Биљана Диковић

3 replies »

  1. НЕКАВА клара цеклин чифуткиња ЈЕ ТО ЗАПОЧЕЛА БАШ КАКО ЈЕ ОЂЕ ЗОРАН НАПИСАО МОЈ ВОЈИНОВИЋУ СРБИ ТРЕБА ДА СЛАВЕ ЂУРДЂЕВДАН ХАЈДУЧКИ САСТАНАК КОЈИ ЈЕ 6 МАЈ ВАЗДА БИЈО И ОСТАО СССС

    Свиђа ми се