АКТУЕЛНО

Девети мај – Дан победе, или Дан Европе


Ове године навршава се 74. годишњица завршетка Другог светског рата и 69. година од покретања иницијативе за стварање данашње Европске уније.

Девети мај обележава се у европским земљама на различите начине, различитим поводима и уз различите симболе. За једне, он представља Дан победе, односно дан када је нацистичка Немачка, 1945. године потписла капитулацију чиме је означен крај фашизма на европском тлу. За друге, то је пак Дан Европе, што би требало да симболизује дан сећања на Шуманову декларацију којом је 1951. године почео процес европских интеграција, најпре заједничке производње угља, челика, потом и привреде, и на крају Европе уопште. У појединим земљама, ова два датума се обележавају истовремено са нејасним разграничењем – недовољно јасним опредељењем који од њих је значајнији.

Када се Европа, на Савету Европе у Милану 1985.године, са 35 година закашњења, досетила „Шуманове Декларације“ од 09.маја 1950.године, прогласивши и тај датум за будући „Дан Европе“, био је то први знак почетка поништавања тековина Другог светског рата уз ново буђење немачких експанзионистичких тежњи.У марту исте године (можда не баш случајно), за генералног секретара Централног комитета Комунистичке партије Совјетског Савеза изабран је Михаил Горбачов, који је у свом каснијем делању више био немачки пријатељ, него совјетски вођа, и испоставило се, више корумпирани „визионар“ по мери Запада пре него комунистички лидер одан својој отаџбини.

Спроводећи своју „перестројку“, иницирао је тектонске поремећаје који су укинули „хладни рат“, али истовремено и Совјетски Савез, земљу носиоца историјске победе над фашизмом и државу чија се застава прва завијорила на згради Рајхстага.Све ово свету није донело просперитет и мир а Русији привредни просперитет, како је обећавао Горбачов, већ авет униполаризма која је као и у случају Хитлера претила да прогута свет, и која је Русију у једном периоду бацила на колена.

 

Од тренутка када су западни савезници уместо Дана победе почели да замењују и прослављају Дан Европе до тренутка када је срушен Берлински зид као симбол нацистичког пораза, прошло је четири године, а од пада Берлинског зида до распада Совјетског Савеза свега две.

Да Русија није изнедрила Владимира Путина сигурно је да данас не би помињали Дан победе као такав, нити би се сећали нацистичких злодела. Али, ипак, изнедрила га је, а он је 2011.године оживео шетњу Бесмртног пука, шетњу победника. Ове године та манифестација која представља дефиле учесника и потомака бораца против фашизма, одржаће се у преко 80 земаља. Као доказ да свет и даље има избор.

У свему напред наведеном једно питање се намеће само по себи и оно може да унесе, (тачније, у доброј мери то је већ и урадило) одређену политичку димензију: да ли једно обележавање, односно догађај, може да засени онај други, имајући тиме за циљ да га омаловажи, обезвреди чиме би га потиснуло у други план. Или, што је још неповољније: да се све то чини срачунато, прикривено али са намерама које постају провидне, и иза којих се крије покушај да се затамне непобитне историјске чињенице, односно да се у најмању руку одређени историјски догађаји прикажу у другачијем светлу.

Што се Русије тиче, она по овом питању нема никакве дилеме: девети мај је Дан победе над фашизмом, један је од највећих, најсветлијих државних и националних празника, и она га као таквог обележава. Дан Европе у Русији готово да нико и не спомиње, или се спомиње само у контексту догађаја на међународном плану.

О Другом светском рату, његовом почетку и исходу, самим тим и о Дану победе, не размишља се свугде исто, па је самим тим све приметније постојање тенденциозних и недобронамерних ставова и оцена, које прате покушаји ревизије историјских чињеница.

О покушајима прекрајања историје московски медији пишу већ дуже време, док поједини коментатори и политичари указују на озбиљне намере које се крију иза тога. Повод је настојање појединих кругова са запада да на тенденциозан начин прикажу догађаје из Другог светског рата који је однео десетине милиона људских живота, да пребаце одговорност у једнакој мери на Немачку и Совјетски Савез, да минимизирају улогу Црвене армије и совјетских војсковођа у победи над фашизмом и да Совјетски Савез представе као империју зла, уз подсећање да је Русија земља – наследница и да се ни од ње ништа добро ни боље не може очекивати.

Поједини аналитичари и коментатори бавећи се овом темом постављају питање: зашто је истина о Великом отаџбинском рату често беспомоћна пред лажима и шта треба предузети и урадити како би се то спречило?

Познати руски војни коментатор Виктор Баранец каже да су „клевете о нашој победи достигле такве размере да се наше власти морају озбиљно размислити“. „Давно је дошло време да се држава умеша у тај проблем, и да ту тематику треба законом регулисати. По престоничким књижарама се могу наћи мемоари нацистичких војсковођа фон Бока, Манштајна и Гудеријана, али не и Васиљевског, Рокосовског, Коњева и других совјетских војсковођа. То је просто смешно“.

Званичну Москву својевремено је озбиљно не само забринуло, него и наљутило то што је Парламентарна скупштина Савета Европе током лета 2009. усвојила документ којим се практично поистовећују нацизам и стаљинизам. Члан Комитета при Председништву Русије за сузбијање фалсификовања историје, доктор историјских наука, Наталија Нарочницкаја, назвала је ову одлуку скандалозном, сматрајући да њено доношење није само излажење у сусрет бившим совјетским балтичким републикама, него има и политичку позадину.

Задатак који се жели постићи са овим је очигледан и у њему се препознаје жеља да се умањи победа Совјетског Савеза у Другом светском рату, јер она појединим земљама никако не да мира. Оне су већ одавно почеле да фалсификују смисао тог рата и желе да убеде свет да је стаљинизам био исто што и хитлеризам, односно да је Совјетски Савез био исто оно што и Трећи рајх са Хитлером. На овај начин се, не само фалсификује историја, него и одлуке великих државника запада из тог времена, јер ни Де Гол ни Черчил нису изједначавали Стаљина са Хитлером.

Одлука Парламентарне скупштине Савета Европе иако нема правну снагу за Русију представља звоно на узбуну које говори да Русија мора да брани своју историју не само на нивоу историчара, него и на државном нивоу. Више него било која друга земља, Русија има разлога да обележава девети мај као Дан победе, јер то јој дају за право огромне жртве које је током тог рата поднела. Око двадесет седам милиона жртава, десетине хиљада разрушених градова и села, огромне патње народа, као и одлучујућа улога у победи над фашизмом. „То нам нико не може одузети и то се нити може нити сме заборавити“ – порука је из Москве.

Зато се у Русији Дан победе не заборавља и обележава се на достојан начин. Тако је било, тако је сада и тако ће бити у будућности. У Москви кажу да немају ништа против Европе, јер Русија је део Европе – и географски и културно и историјски и на сваки други начин. Русија жели да има најбоље могуће односе са свим земљама континента, а нема ништа ни против обележавања Дана Европе – ако то обележавање значи афирмацију јединства, демократије, слободе и других цивилизацијских вредности. Москва се међутим не може сагласити да Дан Европе потисне из сећања један истински празник не само за Русију, него и за друге народе у Европи и у свету – Дан победе, дан када је завршен највећи ратни сукоб у историји цивилизације и када је сломљена кичма највећем злу човечанства – фашизму. Такви покушаји који се могу назрети нису добронамерни, нити политички коректни и – што је суштински значајно – воде ревизији историје.

Државни удар у Украјини и након тога покренута ратна дешавања довела су до радикализовања односа међу савезницима из времена Другог светског рата и по питању заједничке прошлости. Нажалост, у великом броју земаља Европске уније као да се данас заборавља са каквим одушевљењем је 1945.године дочекан Дан победе. Било би неопростиво да се величина Дана победе маргинализује, или временом неутралише на сличан начин као што се сада, ревизијом историје из одређених центара наклоњених најјачој држави Европске уније, покушава са релативизовањем кривице Немачке у Првом светском рату. Дан Европе који се обележава истог дана као и Дан победе очигледан је покушај засењивања значаја победе над фашизмом и нацизмом. Не би требало спорити добре намере Роберта Шумана и његову жељу да помири два народа које је вековима пратио траг крви, непријатељстава и ратова – Французе и Немце, али ипак 9.маја нема места другом празнику и другом сећању сем на жртве Другог светског рата, жељу за слободом и победу над злом нацизма.

Остоја Војиновић

Остоја Војиновић

10.5.2019. за СРБски ФБРепортер приредила Биљана Диковић