АКТУЕЛНО

Пут Правде и Истине


Сви су путови Господњи милост и истина
 (Псалам 24:10)

Пише: Олга Лазарева
https://pravlitlug.ru/

Где је правда, је ли могуће да је свет још толико далеко од ње? Када ће престати несугласице, хоће ли се људи икада збратимити, и шта је сметња томе? Хоће ли икада правда бити тако моћна да ће моћи да савлада људску исквареност, цинизам и егоизам? Где су оне истине до којих се стизало са толико мука, где је човекољубље?”  (Ф.М. Достојевски)

У историји људског рода постоје догађаји који непрекидно одзвањају. Звоне као велика звона. Звоне да чују који нису глуви, позивајући њихову савест на буђење. Већ две хиљаде година савест буде људи који праве конкретан избор. Избор између истине и лажи. Избор између Христа и Вараве. Тај избор је предлагао и Понтије Пилат. Пилат је покушао да ослободи Христа јер није могао да нађе Његову кривицу. Пилат је расуђивао логично: ниједна оптужба против Исуса није била потврђена никаквим доказима, док је кривица Вараве била доказана и очигледна. Пилат је полагао наду на савест јеврејских старешина. Надао се да њихова савест није у потпуности нестала. Пилат је био уверен да ће избор пасти на Исуса. Бар због Великог празника. Јер ради чега онда Велики празник, ако не ради очишћење људске савести? Пилат је такође био уверен да ће се одмах након ослобађања праведног Христа одмах обрадовати своју жену Клаудију јер га је и она молила да не пролива крв овог праведника. Али, на велико изненађење Пилата, Јевреји су направили свој избор… Пилат је побледео због тог избора. И чак се помало збунио оправши своје руке од крви праведника. „Крв Његова на нас и на децу нашу“ (Матеј 27,25), што се и десило. И што се дешава до данашњих дана. Варава је ослобођен. А Спаситељ света је послат на Голготу. И разапет на Крсту. У време док је Праведник под сунцем и над сунцем умирао на Крсту, Варава је по јерусалимским пивницама чшћавао оне који су га изабрали. То је један од највећих догађаја у историји људског рода, догађај попут великог звона које свакодневно позива и буди људску савест.

Како је сада? И шта је сада? Кога и шта ми сада бирамо? Још у 2. веку Јустин Филозоф је размишљао: „Ми морамо наћи истину, да бисмо њоме живели” Балканске висине… Куда ћемо ми данас усмерити наш поглед?

Гледајући са балканских висина, изненада смо угледали долину. Долину мрака. Без светла. Сасвим тамну, као станиште кртице под земљом. На мапи света ово место се зове „Европа”. Европа са својом безбожношћу и својим немилосрђем. Зар ћемо своје кораке упутити ка тој долини? Зар ћемо следити данашњу Европу? Зар ћемо следити европску школу која се удаљила од Бога, европску културу која не познаје Бога? Зар ћемо следити ту Европу чија је вера погрешна и глупа? Можемо ли, ипак наћи мудрости и храбрости да се вратимо на прави пут пре Европе и мимо Европе? Ако кренемо путем наших отаца нећемо погрешити и вратићемо се истинитој вери. Одбацићемо лаж. Признаћемо, коначно, нашу кривицу. Српски народ има посебност у свом корену. У чему је суштина те посебности? У осуди самих себе. Чим би се Србима десила несрећа, они би викали пред небом и земљом: „Ми смо криви. И за Косово нису криви Турци, већ Вук Бранковић… ” Док Европљани никада, ни за шта и ни у чему, не признају своју кривицу. Ко ће излечити Европу? Нико. За Европу нема ни лека, ни лекара зато што она себе сматра здравом. Иако већ сви континенти говоре о њеној тешкој болести. „ Где се налазите вас неколико стотина што стојите испред народа српскога: да ли сте са Европом или са својим народом? Ако кажете да сте са Европом, онда се брзо лечите да не би заразили свој народ. Јер није лак пут народни. То је узан и тесан пут поста, молитве и милостиње.”- питао је светитељ Николај Велимировић. Велики жупан Немања је као седамдесетогодишњи старац оставио свет. Светски живот. И отишао на Свету Гору. Да страда пости …

Многострадална је земља косовско-метохијска. Ко данас на њој сведочи о Светосавском учењу  православне вере? Ко данас данас ту узноси своје молитве благоверном Стефану Дечанском и светом кнезу Лазару за сав српски народ? Ко данас напушта сујетни свет? И ко данас одлази на висине Шар Планине да страда и пости… Отац Кирило. Монах који је вером и истином служио у манастиру Драганац у најтежим годинама (1999-2014).

Монах, који је својим рукама из рушевина подигао манастир окружен столетном храстовом шумом…

„Блажени гладни и жедни правде, јер ће се наситити;  Блажени прогнани правде ради, јер је њихово Царство небеско ”(Матеј 5, 10).

Оца Кирила у Косовском поморављу знају сви, од малог до великог, у сваком селу, у сваком дому и у свакој школи јужног дела старе Србије. Неисцрпна је његова доброта, душевна топлина, разумевање и жеља да увек утеши свој многострадални српски народ. Отац Кирилo је код свог народа  стекао потпуно поверење и љубав. Не жалећи своју снагу, потпуно се предавао и жртвовао за воје ближње.

До 2014. године отац Кирилo је своја чада из тог јужног дела КиМ духовно хранио у манастиру Светог Архангела Гаврила. Данас се отац Кирилo налази на највишем врху Косова и Метохије. На самом врху Шар-планине. Сам са природом и Богом. У потпуној тишини. Оставио је свој траг у његовом духовном завештању – у његових 6 књига које оставља у духовно наслеђе своме народу. У свим књигама које је написао постоји место за постављање чланака и поезије других аутора од његове многобројне духовне дјеце. Многе песме су деца посветила оцу Кирилу. Дечје песме, као знак захвалности и поштовања, налазе се на страницама његове књиге заједно са његовим поучним чланцима. Правда и истина су основни принципи његове борбе за веру. А пут праведника до правде Божије и Његове истине никада није био посут цвећем. Напротив, то је пут патње и Голготе. Нарочито када мржња и непријатељство потисну правду и истину.

Отац Кирило је прихватио своју мисију као истински монах. Постао је Анђео чувар свог народа на многострадалној земљи. Народа, кога је издала српска власт. Народа, кога је српска држава оставила на милост и немилост судбине.

Овај приказ слајдова захтева јаваскрипт.

Ни један народ у целом свету нема оно што имају Срби. Срби имају Свето Косово. Свету земљу, на којој су сви српски ратници на челу са царем Лазаром жртвовали своје животе у једном дану. Жртва за крст часни слободу златну. За веру православну. За веру и слободу. То је од давнина било српско гесло. Борбу за слободу српски народ је објединио са борбом за Крст часни. Наши преци су гинули за Крст кога данас ми газимо. Наши преци су страдали за слободу, коју данас ми занемарујемо.

Православно братство „Свети мученик цар Лазар” основано је 1999. Године, одмах након што је Свето Косово окупирано. Авај! И то не без помоћи и подршке “просвећене” Европе (НАТО и ЕУ). Српски народ је протеран из свих већих градова на Космету. Све фабрике су или уништене или напуштене. 200.000 Срба је протерано из својих домова. Срби који су до данас остали на својој земљи, чувајући своје домове и обрађујући своју земљу како би прехранили своје породице, носе велики подвиг. Подвиг жртве на путу истине и правде, на путу вере и слободе. Отац Кирило, као духовник, наставио је као и раније да духовно храни братство са циљем очувања историје српског народа, очувања и живљења по вери православној. Молитвом, трпљењем, љубављу и светлом надом да ће истина победити лаж, да ће правда победити неправду. Потребно је ићи до краја…

XXI је век. Зар није време данас да сви пажљивије погледамо у себе? Зар није вријеме да сви једни другима погледамо у очи? Зар није време да трезвено погледамо око себе, да коначно признамо да је самољубље већ постало природни закон? Нашли смо се већ у чељустима вучјег самољубља које прети да прогута све јагањце. И „просвећена“ Европа нас поново учи. И поново нас обмањује. Ми се отуђујемо од наших очева и мајки. Убијамо и пљачкамо свакога ко нам стане на пут. Научили смо да се користимо лажју као моћним оружјем против свог непријатеља. Научили смо да узимамо туђе, јер је слађе од нашег. Знамо да морамо да прогонимо оне на власти како бисмо сами до ње дошли. Заборавили смо на пост и молитву, као и на милостињу. Јер, зашто бисмо у свој живот уносили горчину. Сувише је велик број носилаца зла и таме у простору који се зове Европа. Европа је изгубила веру. Као резултат тога, изгубила је разум. Европски народ се више не може звати народом, јер то није народ, него јазавци, који само краду од свих. Из сваке њиве. И вуку у своју рупу.

„Сви су путови Господњи милост и истина“ (Псалам 24:10) Сви су путеви Западне Европе немилост и лаж. Огроман је и страшан опит Срба… Јер, чим би наши преци, српски народ, почињали да се дижу против азијата за своју слободу, Западна Европа би се појавила као непријатељ наше слободе. Због чега? Због транспортних путева. Због увоза. Због извоза… Још од тада па све до данас нашим очима се откривала неочекивана суштина Западне Европе:

– Како то? Зар Западна Европа није хришћанска?

– Била је.

– А где је Христ у Западној Европи?

– На другом крају стола.

– А ко је на челу стола?

– Политичари, филозофи, писци, фарисеји.

– Али ко ће научити Европу шта је истина?

– Европа не жели да зна праву и вечну истину. Њени филозофи, политичари и писци дефинишу, састављају и објављују своју истину за свако ново покољење. Ново покољење – нова истина. У суштини то је људска лаж.

– А ко ће показати Европи пример човекољубља и милосрђа?

– Европа не жели да зна такве примере. За њу је милосрђе – слабост. Последњи њени филозофи су поумирали у лудницама. Они су проповедали бездушност као природну особину и како природно здравље. Они су гурнули Христа на крај стола Европе, и наредили да Га што пре прогнају из куће. И они, ти европски законодавци, су посилазили с ума и поумирали у лудницама.“ (ИЗ СРПСКОГ НАСЛЕЂА)

Сви путеви Божји су прави. Сви путеви људски су криви. Ако кренемо кривим путем погинућемо. Ако се вратимо на пут Правде и Истине, сви ћемо бити Божји народ. И тада ћемо сви живети у миру, и у слози, и у напретку.

Текст и фото: Олга Лазарева
Превод: СРБски ФБРепортер