АКТУЕЛНО

Наташа Јовановић: У потрази са симфонијом


Шта је довело председника Србије Александра Вучића на мајско заседање Сабора – покушај враћања модела сагласја између државе и Цркве, или чињеница да се овај сабор хронолошки сместио између берлинског разговора о Космету и будућег париског на исту тему?

Мајско заседање СА Сабора СПЦ протиче у знаку разматрања по много чему судбинског националног питања – статуса Косова и Метохије. Док су с прошлогодишњег Сабора архијереји послали одлучну поруку српском народу и онима који у име тог народа врше власт о последицама које би наступиле за државу и српски народ уколико би се под спољним притисцима сагласили са „отуђењем Косова и Метохије“ из састава Србије, овогодишњи мајски Сабор, ако судимо по изјавама пуним разумевања које су након заједничког састанка дали патријарха и два председника, Александар Вучић и Милорад Додик – пролази без драматичних опомињања. Након двоипочасовног састанка с патријархом и владикама у згради Патријаршије, председник Србије је рекао да је пред нама тежак период. „Изнео сам све своје бриге. Мислим да је патријарх одлично разумео, као што ја разумем његову бригу и муке, да неко мора да доноси не тако лаке овоземаљске одлуке.“

Патријарх је пак похвалио Вучића за јуначку борбу са Србију, Косово и Метохију и све што је везано за српско име.

Ако оцењујемо по овим изјавама, овај сабор СПЦ слути на боље разумевање односа Цркве и државе када су у питању кључне националне бриге.

ВИЗАНТИЈСКИ УЗОР?

Да ли оваква блиска сарадња између Српске цркве и српске државе у решавању најважнијих националних проблема, изражена у речима председника Србије „да разумемо наше различитости, али да поштујемо једни друге“, говори о враћању средњовековној теорији симфоније, или су разлози крајње практични и имају више везе с хронологијом догађаја него са средњовековним византијским узорима? Има ли места поређењу овог и црквено-државног сабора у Жичи, на коме је Свети Сава од краља и српске властеле затражио да „држе“ и „извршују“ „све заповести“ Божје, или Вучића на Сабор није довела жеља за подражавањем теорије симфоније већ чињеница да се овај сабор хронолошки сместио између берлинског разговора о Космету и будућег париског на исту тему?

Када данас бранимо потребу блиске сарадње између Српске цркве и српске државе у решавању најважнијих националних проблема често и несвесно, сматра правни историчар др Зоран Чворовић, архетипски то оправдавамо средњовековном теоријом симфоније, односно сагласја између Цркве и државе. Вероватно и због тога што се овај идеалтипски образац уређења односа између Цркве и државе нигде у православној васељени није веродостојније остварио него у Србији Немањића. Но, истовремено, подсећа Чворовић, заборављамо да је у теоријском моделу симфоније појединачна позиција Цркве и државе пре свега била опредељена чињеницом да су од времена цара Јустинијана црквени закони, тј. канони имали јачу правну снагу од државних закона, због чега су државни закони који би били у супротности с канонима сматрани неважећим.

„Тако се сарадња хришћанске цркве и средњовековне хришћанске државе византијског цивилизацијског круга одвијала на правном темељу који је обезбеђивао не само нормативно првенство црквеном у односу на државно законодавство већ је и учењу Цркве осигуравао ексклузивну позицију у односу на све друге погледе на свет. Сходно томе, ’власт имајушчи’ морали су да доносе законе у складу с канонима, али су и били дужни да се у свакодневном животу владају у складу с хришћанском етиком и саветима својих духовних старешина – епископа. Сасвим другачије стоје ствари данас код православних народа када је у питању однос Цркве и државе. Не само да се на челу ових држава више не налазе крунисани и миропомазани владари него су односи државе и Цркве регулисани на принципу њихове одвојености. Формално-правно посматрано Република Србија је световна и верски неутрална држава, која има уставну обавезу да обезбеди плурализам погледа на свест.“

АНКЕТИРАНИ АКТЕР

Када Српска црква сарађује с таквом лаичком државом у питањима која излазе из њеног верског делокруга, као што су поједине национално-идентитетске теме, да ли она може да се ослони на инструменте којима је Црква у средњем веку обезбеђивала да се поштује њен глас и ауторитет?

Историчар др Александар Раковић сматра да важна национална питања, какво је питање Косова и Метохије, морају да се реше у договору Српске цркве и државе зато што је СПЦ на Косову и Метохији једина у континуитету присутна српска установа након успостављања окупације. „У овој ситуацији када се СПЦ традиционално налази у улози засводитеља српства, заштитника српских интереса и интереса српског народа држава је у обавези да заједно с њом нађе јединствено решење за Косово и Метохију.“

Али ако је у таквим световним пословима СПЦ, нажалост, само један од анкетираних друштвених актера?

У разговорима на националне теме, изричит је Чворовић, СПЦ преко пута себе нема оног који влада „по милости Божјој“, већ у постпетооктобарској Србији најчешће по милости западних амбасада. „Српска црква се од почетка деведесетих година, а нарочито од 2000. године непрекидно налази пред сталним искушењем да ’благослови’, и тиме прихвати као своје посветовњачено гледиште савремене националне политике, чија се исправност углавном доказивала аргументом ’реалности’. Под притиском безалтернативне државне политике евроинтеграција, од епископа СПЦ се, почев од 2005. године, тражило да прихвате ’нову реалност’ на Косову и Метохији и да истовремено санкционишу ’некооперативне’ и ’тврдоглаве’ епископе који такву ’реалност’ не прихватају. Захтев епископату Цркве да прихвати косовску ’реалност’ како би олакшала прикључење Србије ЕУ једнак је Сатанином кушању Христа у пустињи: ’Све ово даћу теби ако паднеш и поклониш ми се’.“

Фото: ђакон Драган С. Танасијевић

ЛОГИКА РЕАЛПОЛИТИЧКИХ АРГУМЕНАТА

Шта је у претходном периоду Српској цркви донела спремност да у појединим важним националним питањима прихвати логику реалполитичких аргумената. Да ли се верници питају шта остаје од аутентичног исповедања кључне еклисиолошке истине да је Црква икона будућег царства Божјег када епископат направи компромис с „реалношћу“ овог света.

„Морамо се подсетити чињенице да су у последњих десет година Српску цркву увек погађале братске свађе и деобе када је епископат чинио компромисе са ’реалношћу’ овог света, чиме се потврђивала истинитост речи Христових ’како си вјеровао нека ти буде’ (Мт. 8, 13). Зато су се и сабори на којима се није одлучивало према апостолском и светоотачком ’изволе се Духу светом и нама’ већ имајући у виду државни разлог ’реалности’ претварали, нажалост, у тело налик партијском парламенту. Истовремено, досадашње искуство непринципијелних парламентарних спорова у Сабору говори да се и овог пута може очекивати да се ’испод радара’ чврстог и принципијелног националног става Сабора о Косову могу провући неке канонски сумњиве саборске одлуке, настале као плод компромиса различитих струја у српском епископату. Не можемо да заборавимо да су се претходних година поједини данашњи одлучни бранитељи српског Косова међу српским епископима показали као главни поборници доношења новог Устава СПЦ. Радило се о предлогу који је у појединим одредбама био супротан канонима и предању Православне цркве, док су поједина решења била таква да су стварала нормативне претпоставке за будућу дезинтеграцију Српске цркве или су је лишавали јасног националног обележја.“

На крају треба истаћи и то да је до сусрета државног и црквеног врха дошло у току новопокренутог дијалога о Косову који се одвија у незванично новом преговарачком формату, и то после берлинског, а пре париског састанка на врху. Мада председник Републике своју идеју о „разграничењу“ оцењује као пропалу, то не изгледа тако, не само из угла главне теме његовог састанка са српским епископима већ ни из угла Хашима Тачија, који у предлогу Доналда Трампа, који је једини подржао територијалне корекције, види модел за решење односа Београда и Приштине. Остаје питање да ли је тек мајско заседање Сабора довело Вучића у патријаршијску зграду, или пак веза између идеје „разграничења“ и париског састанка о Косову. Може ли Црква да прихвати ту реалност а да не изневери себе, уступајући Љевишку, Грачаницу и Дечане великоалбанском државном сну?

РАЗГРАНИЧЕЊЕ?

Ако судимо на основу онога што је после састанка с епископима рекао Милорад Додик, да ли се може извући закључак да су архијереји СПЦ убеђивани у „реалност“ намере о „разграничењу“?

Александар Раковић:

Тема разграничења је наметнута у нашој јавности, али разграничење заправо нико не схвата озбиљно, нити га прихвата српски народ, нити албанска страна као ривал, нити Запад као спонзор албанске стране. Дакле, у ситуацији када нико не заговара разграничење мало је илузорно бавити се тиме јер чини се да губимо време уместо да проблем оставимо у статусу кво за неко време. Конфронтација међу архијерејима СПЦ не постоји, она се пренаглашава. Ставови према председнику Републике не доводе у питање сагласнот око кључних националних питања. Колико год патријарх јасно подржавао Вучића, а то је његов став, и колико год га митрополит осуђивао због неких политичких ставова, неће доћи до поделе у епископату око националних питања.

Зоран Чворовић:

То јасно потврђују Додикове речи како се разговарало отворено о свим питањима, па „и на тему могућности разграничења“. Идеја „разграничења“ правдана је од стране председника Републике, тиме што, с једне стране, Додиковом речју, „на Косову има све мање Срба“, а да, с друге стране, „држава и Црква нису исте по организацији“, јер „држава мора да има територију, ефективну власт и народ који то подржава“, док Црква, као у случају Епархије захумско-херцеговачке, може да се простире у више држава. Тиме је епископима поручено да ће световна власт тежити да заокружи државну територију ампутацијом делова Србије који су већински насељени Албанцима који не прихватају власт Београда, док ће Српска црква моћи слободно да простире своју канонску јурисдикцију и преко нове граничне линије између Србије и тзв. Републике Косово.

Пише: Наташа Јовановић за pecat.co.rs

ИЗВОР: bigportal.ba

———–

20.5.2019. за СРБски ФБРепортер приредила Биљана Диковић

2 replies »