АКТУЕЛНО

КОМЕНТАР: Миливоје Иванишевић – Церићева игра мајмуна


Не тако давно, тај мајстор свих врста верских и политичких марифетлука, захваљујући којима је, поред осталог, постао и верски поглавар, претрпео је најтежи лични пораз

Фото В. Данилов

Зa само месец дана, 18. априла и 15. маја, некадашњи предводник Исламске заједнице БиХ др Мустафа Церић огласио се речником непримерним за побожног човека, уз салву увреда изречених у бесу против професора и дипломате др Дарка Танасковића.

У једном тексту је тако Танасковић „зрикави професор“ који брани лудачку политику, а у другом њега и чланове Комисије за ревизију догађаја у Сребреници упоређује са „мајмунима у џунгли“ који се „гладни играју“.

Кад се дубље погледа – ништа необично, на једној страни имамо хистеричног и бесног губитника, човека који је претрпео поразе у свему што је заметнуо са својим истомишљеником Алијом Изетбеговићем, а на другој страни њима супротну личност.

Већ годинама Церићу није преостало ништа друго него да бесан и очајан вређа и обезвређује све око себе. Уосталом, погледајмо ко је и шта је овај, од неког времена надобудни интелектуалац. Не тако давно, тај мајстор свих врста верских и политичких марифетлука, захваљујући којима је, поред осталог, постао и верски поглавар, претрпео је најтежи лични пораз.

Чак и његови верници су га одбацили. То се испољило на изборима за Председништво БиХ 2014. године на којима је учествовао као независни кандидат и добио мизерних 33.882 гласа, или 4,5 процената. То није катастрофа коју може да подели са политичком странком која га је кандидовала, већ његов лични крах и последица понашања у претходном раздобљу.

А током рата, 20 година пре поменутог пораза, 17. маја 1994. уверен у успех џихада и стварање калифата, на сраман начин избегавао је позив српског патријарха Павла, руског Алексеја и загребачког надбискупа Фрања Кухарића који су дошли у Сарајево на раније договорен сусрет и на аеродрому стрпљиво чекали да заједнички, у име три вере, објаве Декларацију о миру у БиХ и позову своје вернике да им се придруже у молитви. Том приликом је дошло до изражаја његово примитивно, провинцијско понашање. Из сата у сат одлагао је долазак и на крају се није појавио. Три хришћанска поглавара су достојанствено обавила мисију због које су дошли у Сарајево и вратили се, а да се нису срели са домаћином.

Наредни случај је другачијег карактера, али такође завређује пажњу. У лето 1995, приликом једне од највећих и уз обилату помоћ НАТО темељно припремљене муслиманске офанзиве, у којој су масовно учествовали муџахедини, дошло је до пуног изражаја понашање њиховог поглавара. Он је, не зна се већ који пут, испољио терористички нагон и жељу за крвопролићем. Колико је, по њему, то верски рат за ислам, види се из директиве упућене муфтијама, хаџијама и ефендијама у БиХ:

„Драге колеге, обраћам вам се овим писмом с намером да вас подсетим да се ових дана у Босни води битка свих битака за ослобођење нашег народа од кривоверства, зла и неправде. Наша исламска и патриотска дужност је да се активно укључимо у ову битку, и руком и језиком и срцем. Због тога вас молим да пренесете на све имаме под вашом јурисдикцијом да се активно укључе у све јединице наше армије. Ми не можемо изгубити: или ћемо бити газије или шехиди.“

Борци Армије БиХ и њихови исламски саборци из многих крајева света претрпели су пораз уз огромне људске губитке. После тога уследило је ангажовање авијације НАТО против РС и њене војске. Срби су покопали све наде Церића да ће исламизовати ту бившу југословенску републику због чега је наметнут рат, страдања и патње народима БиХ. Зато је и нормално да човек рата по својој природи мрзи све људе мира, попут професора Танасковића, као што је мрзео и хришћанске великодостојнике који су га узалуд чекали на сарајевском аеродрому.

Миливоје ИВАНИШЕВИЋ
Институт за истраживање српских страдања у 20. веку

ИЗВОР: НОВОСТИ

———–

24.5.2019. за СРБски ФБРепортер приредила Биљана Диковић