Категорија: Александар Павић

ГЕОПОЛИТИКА – Александар Павић о ситуацији у свету, Србији, региону (видео)


Шта западни медији и западни политичари очекују? Да Срби буду њима захвални што нас нападају, бомбардују, трују клевећу, 25 година? Значи, ми треба да будемо захвални и да кажемо – дајте још тога? То њихово, наводно изненађење и шокираност то је све лицемерје и лаж.

Александар Павић: Осим Србије, Русија изгледа мора да штити и ЕУ


Ствар је у томе што нашим ЕУрофилима принципијелно не смета „мешање у наше унутрашње ствари“ – под условом да оно долази са Запада. Више им одговара царство нужности од царства слободе. До пре 30-ак година, деловало је да је ово прво на Истоку, а друго на Западу. Сад је обрнуто. Говорећи њиховим језиком, наши ЕУрофили су остали заробљеници прошлости. Па им је тешко да се суоче са реалношћу да, ако Европе уопште и буде (дакле Европе, не ЕУ), биће је због Русије, која ју је дискретно узела у заштиту. И Србије, која је, и овако измрцварена и издана, и споља и изнутра, то све време негде дубоко и знала.

Александар Павић: Да ли један Суринам чини пролеће?


На празник Светог Луке и Светог Петра Цетињског стигла је, како и доликује, лепа вест – једна држава је повукла признање лажне државе „Косово“. Тај можда историјски чин је дело територијално најмање државе Јужне Америке – Суринама.

Александар Павић: Ји – иди кући!


Или, у преводу: Ј(енк)и – иди кући! И поведи Скота са собом.
——–
Хојт Брајан Ји је, после успешно спроведеног „меког пуча“ у Македонији, добио прилику да се додатно посвети Србији. Да нас подучава о томе на колико столица треба да седимо, с ким да се дружимо, како да боље живимо… Црче човек од бриге за нас и нашу будућност. Из чистог алтруизма, ништа слабијег од Сорошевог. Са понудама које се не одбијају, ако је судити по реакцијама из већег дела власти.

Александар Павић: Каталонија и КиМ или како је Орвел коначно завладао у ЕУ


Једина већа трагедија би била када би Србија пристала на исту судбину. А то би се управо и десило ако би, зарад ЕУ, пристала да се одрекне суверенитета и слободе, а да успут и фактички изгуби Косово и Метохију. Све зарад уласка у царство орвеловске двомисли, које се, полако али сигурно, распада пред нашим очима.

„Суперхик“ Вучић: „храбра“ издаја на месту „кукавичке“ борбе!


Ево још нечега што је Вучић „храбро“ успео да учини за своје шиптарске нарко-терористичке пријатеље посредством српске државне телевизије. Улио им је додатну наду. Наду коју сада могу да продају својим присталицама и купе додатно време код њих, као и адут којим могу додатно да се препоруче својим спонзорима.

Александар Павић – „Вучић је ту да упакује издају и да стави машницу“


Унутрашњи дијалог треба да буде алиби. Сад треба сви да сучествујемо у његовој издаји, у његовим обавезама које је преузео. Значи, никога он није питао кад је потписивао Бриселски споразум, кад је, први у историји Србије, добровољно укинуо институције државе на Косову и Метохији… Он је то урадио. Он и Ивица Дачић. Зашто тада није био унутрашњи дијалог?

Александар Павић: Србија би могла да тражи специјалне везе са Русијом


Дакле, Србија која има пуно да планинари ка европском трону, још није у обавези да следи заједничку политику ЕУ у било ком погледу, и у том контексту може да инсистира на паралелним односима и са Русијом.

Александар Павић: Тресао се Вучић, родио се миш


Вучић не само да је наставио где су стале све те претходне власти које непрестано критикује, већ је забраздио у незапамћену издају, у облику укидања институција државе Србије на деловима Космета где су оне функционисале. И у облику ничим изазваног давања позивног броја шиптарским сепаратистима. И у облику пуне легитимизације прво Тачија, а сада и Харадинаја.

Александар Павић: Чим Вучићу смета „кипарски модел“, мора да је добар


Дакле, замрзнути сукоб нити је „неборбен“, нити је статичан. Напротив. Он је мобилишући за оне који смеју и који, стога, и могу, да парафразирамо изреку Војводе Мишића која краси зграду бомбардованог Генералштаба, одмах преко пута капитуланата који седе у Немањиној 11.

Александар Павић: Нуде нам голуба на грани за орла на рамену


У замену за оно што имамо – суверенитет подупрт међународним правом, историјска сећања, проливену крв предака, сигуран духовни путоказ, древне светиње које су једини цивилизацијски украс тог простора – нуди нам се магла. Нешто што се зове „европска перспектива“.

Александар Павић: Како знамо да су позиви на „унутрашњи дијалог“ неискрени


Пошто је скувао жабу кроз фингиране „бриселске преговоре“ и свуда угасио институције државе, сад је на реду следећи корак у процесу на који се Вучић одавно обавезао – правно обавезујући споразум. Зато сад треба фингирати и „унутрашњи дијалог“, као покриће за већ обећану предају државне територије. Односно издају земље.

Александар Павић: Не против сваког дијалога, већ само Вучићевог


Треба такође подсетити да је и досадашњи, назовимо га „спољни“ дијалог са Приштином који је Вучић водио био све само не то. То је био низ једностраних уступака, очигледно унапред обећаних. Тачи и компанија су добили укидање институција државе Србије, а да држава Србија није добила ништа заузврат. Кад би се Вучић, Дачић, Ђурић, Вулин и компанија оцењивали као дипломате, добили би чисту нулу (у уређенијим државама би већ били бар на доживотној робији).

Александар Павић: О жељама за Мекејнов опоравак


„Осамдесет година је дуго времена. Џон Мекејн је имао добар, дуг живот, добио много унучади, омогућио да великом броју људи касетне бомбе разнесу утробе. Сад може да се опусти… Може да умре као поносан, срећан човек. И треба. Још колико јуче…“

Александар Павић: Са Бакиром и не може бити помирења


Имали смо већ довољно искуства са „братством и јединством“ заснованом на прећуткивању истине, и знамо како се то завршило. Једноставно са лажима не може да буде помирења. А ни са онима који их свесно сеју.

Александар Павић: Брнабићка и руско-српска геј-стрејт алијанса


Да ли је Ушаков само констатовао реално стање, где је јасно да од ЕУ интеграција у скорије (а и не тако скоро) време нема ништа, наговестио неко дубље сазнање о правим намерама врха власти Србије, или најавио активнију улогу Русије у нуђењу реалне и опипљиве алтернативе (није ли можда долазак Дугина на Видовдан и његова опширна и детаљна предавања и интервјуи о предностима чланства у Евроазијском савезу и ОДКБ-у прва конкретизација тог новог, одлучнијег метода руског ангажовања у Србији?) – остаје отворено питање.